Piše: Nikola Bubica

Sveobuhvatna povijest šaha u Dalmaciji spaja srednjovjekovne zapise, legende o slobodi i kraljevima, crkvene zabrane, vrhunski svjetski dizajn te uspjehe koji su ovu regiju trajno upisali na globalnu šahovsku kartu.

Nezaobilazni dio šahovske povijesti u Dalmaciji je i legenda iz 998. godine koju je u 19. stoljeću zapisao povjesničar Vjekoslav Klaić. Prema toj priči, mletački dužd Petar II. Orseolo zarobio je hrvatskog kralja Stjepana Držislava (u nekim verzijama kralja Suronju) tijekom sukoba na Jadranu. Mlečani su ga odveli u Veneciju. Saznavši da je kralj Držislav izvrstan šahist, dužd mu je ponudio nesvakidašnju okladu. Dogovorili su se da će odigrati tri partije šaha. Ako Držislav pobijedi, dobit će slobodu i vlast nad spornim dalmatinskim gradovima. Ako izgubi, ostaje u trajnom zarobljeništvu. Kralj Držislav je pokazao iznimnu strategiju i pobijedio u sve tri partije. U znak sjećanja na ovu veliku pobjedu kojom je spasio sebe i dalmatinske otoke, Držislav je uzeo crveno-bijela polja (šahovnicu) kao svoj osobni grb i grb hrvatske države.

Srednjovjekovna Dalmacija bila je trgovačko i kulturno središte povezano s Mediteranom, preko kojeg je šah rano stigao u ove krajeve.

Zadar (1385.): Prvi materijalni dokaz igranja šaha na tlu Hrvatske. U službenom imovinskom popisu preminulog trgovca suknom Mihovila pronađen je i popisan stolić s drvenom šahovskom garniturom.

Pag (1393.) i Dubrovnik (1422. i 1434.): Dokumenti bilježe igru pod nazivom scacchi. Igra je bila iznimno popularna među plemstvom i bogatim građanima koji su kroz nju kratili vrijeme i dokazivali taktičke vještine.

Dopisni šah (1650.): Engleski orijentalist Thomas Hyde u svojoj knjizi De ludis orientalibus (1694.) bilježi da su mletački i dalmatinski (hrvatski) trgovci već oko 1650. godine igrali dopisni šah. To se smatra jednim od najranijih oblika dopisnog igranja na svijetu.

Srednjovjekovna crkvena zabrana u Splitu (1535.)

Šah se u početku nije smatrao samo intelektualnom igrom. Mletački nadbiskup u Splitu, Andrija Corner, izdao je 1535. godine strogu odredbu kojom svećenicima zabranjuje igranje šaha. Igra je bila svrstana u kategoriju „nepoštenih igara“ zajedno s kockanjem, kartanjem i svjetovnim pjesmama, jer se smatralo da odvlači pažnju od duhovnih dužnosti i potiče poroke.

Dubrovnik zauzima posebno mjesto u povijesti ove igre, spajajući mitske priče i vrhunsku organizaciju.

Legenda o Richardu Lavljeg Srca (12. st.): Prema predaji, engleski kralj Richard Lavljeg Srca sklonio se na otok Lokrum nakon brodoloma po povratku iz Trećeg križarskog rata. U znak zahvalnosti, Dubrovčanima je navodno poklonio raskošnu šahovsku garnituru. Iako službena klupska povijest kreće kasnije, bilježi se da je profesor Pero Budmani pokrenuo rane šahovske krugove u Dubrovniku još 1879. godine. To je prethodilo osnivanju klubova u Zagrebu (1886.) i formalnom osnivanju Hrvatskog šahovskog saveza 1912. godine.

Službeni Šahovski klub Dubrovnik utemeljen je 20. listopada 1933. godine u kultnoj kavani „Dubravka“ na Pilama. Od igrača bih samo istakao legendu Miha Karača, jednog od prvih majstorskih kandidata u Dalmaciji.

Dubrovnik je 1950. bio domaćin IX. Šahovske olimpijade, povijesnog turnira na kojem nije sudjelovao SSSR i njegovi tadašnji „sateliti“ zbog političkog sukoba Tita i Staljina.

Za potrebe ovog turnira kreirane su šahovske figure Dubrovnik, već sam pisao o tome. Figure su bile revolucionarne za to vrijeme: lišene vjerskih simbola (kralj nije imao križ), imale su glatke i robusne linije stvorene za ugodno igranje. Legendarni svjetski prvak Bobby Fischer izjavio je da mu je to najdraži šahovski set na svijetu i posjedovao je vlastitu garnituru.

Nakon Drugog svjetskog rata, šah u Dalmaciji s ulica seli u klubove i doživljava golem procvat.

Splitska scena i ŠK Mornar (1951.): Najstariji i najtrofejniji šahovski klub u Splitu. Prije osnivanja kluba Mornar, u Splitu je pokrenuta prva šahovska sekcija u rujnu 1945. unutar Radničkog doma, a šah se igrao i u društvima Hajduk i Jadran. Veliki zamašnjak dale su simultanke velemajstora Petra Trifunovića odigrane u Splitu 1946. godine. Samostalni ŠK Mornar Split formalno je utemeljen 6. veljače 1951. godine. Kroz njegove su prostorije prošle istinske legende hrvatskog i svjetskog šaha. Desetljećima je odgajao generacije vrhunskih igrača i redovito je osvajao i branio naslove ekipnog prvaka u šahu. Klub je godinama imao kultne prostorije na spoju Rive i Marmontove ulice. Bio je u vrhu Jugoslavenskog a time i hrvatskog šaha, a danas uspješno djeluje na Blatinama. Od igrača bih istakao njihove legende pok. Vladu Bekavca i Mira Bobanca.

Šahovski klub Poštar je šahovski klub također iz Splita.

Prostorije kluba su u Osječkoj 4, Split. Osnovan je 1969. godine. Igračku bazu formirao je priljev mnoštva igrača iz splitskog Mornara koji je tad bio u krizi. Došli su Jugoslav Žarković (ponajbolji igrač u Dalmaciji), Miro Bobanac (najperpektivniji igrač Mornara), Slaven Jurić, Dragan Jutronić, Mate Karković, Antun Vich, don Ivan Cvitanović, Nebojša Vitaljić i dr. Od 1970. Poštar je vladao južnom zonom republičke lige. 1975. iz Poštara se mnogo igrača vratilo u Mornar i tada se stvorilo veliko gradsko rivalstvo.

Šahovski klub Zadar: Zadar ima snažnu tradiciju koja je kulminirala razvojem klupskog šaha u drugoj polovici 20. stoljeća. Danas su nositelji tradicije seniorski ŠK Zadar te ŠK Casper Zadar koji je regionalno poznat po vrhunskoj školi šaha i radu s kadetima.

Ostali važni klubovi: Šahovska tradicija u Dalmaciji živi i kroz manje, ali povijesno važne lokalne sredine. Ističu se klubovi u Šibeniku (tu ističem pok. fide majstora Antu Bulata), ŠK Brda Split (osnovan 2006. godine, brzo se probio do 1. lige), te klubovi u Sinju, Makarskoj i u Bibinjama (ŠK Goran Bibinje). Poseban slučaj je GŠK Solin-Cemex (ex ŠK Mravince Dalmacijacement) prepun velemajstora iz cijelog svijeta, no to je posebna priča!

Neki značajni šahovski velemajstori koji su vezani uz Dalmaciju:

Petar Trifunović (1910. – 1980.): Rođeni Dubrovčanin, bio je jedan od najboljih jugoslavenskih i svjetskih igrača sredinom 20. stoljeća. Isticao se iznimno čvrstom, neprobojnom igrom te je osvojio brojne medalje na olimpijadama.

Bojan Kurajica (rođ. 1947.): Izdanak splitske škole šaha, Kurajica je 1965. godine u Barceloni postao omladinski prvak svijeta. Tim je rezultatom izravno stekao titulu međunarodnog majstora te je godinama bio stabilan član svjetske šahovske elite.

Ognjen Cvitan (Šibenik, 10. listopada 1961.), hrvatski šahovski velemajstor i bivši juniorski prvak svijeta. Naš najbolji šahovski trener.

Ivan Šarić: Najbolji suvremeni hrvatski šahist, bivši pojedinačni prvak Europe (2018.) i dugogodišnji predvodnik prve ekipe Mornara.

Vlatko (Vlado) Kovačević: Rođeni Dubrovčanin, legendarni velemajstor koji je šah prohodao upravo u Mornaru od svoje 15. godine. Široj javnosti najpoznatiji je po tome što je na turniru u Zagrebu 1970. godine pobijedio Bobbyja Fischera, koji je tada bio na vrhuncu moći.

Juraj Nikolac: Velemajstor, jedan od stupova kluba i splitske šahovske škole, poznat po sjajnom teoretskom znanju.

Dražen Marović: velemajstor i reprezentativac koji je ostavio dubok trag u klupskoj povijesti i pridonio da Split postane snažno šahovsko središte.

Ante Šarić: velemajstor rođen je u Splitu 6. travnja 1984.

Darko Anić (Zadar, 30. travnja 1957.) hrvatsko-francuski je šahovski velemajstor.

Ivan Žaja (29. srpnja 1965.), hrvatski velemajstor iz Aržana. Pojedinačni prvak Hrvatske 1999. i 2000. godine.

Saša Martinović (15. srpnja 1991.), hrvatski velemajstor. Član je GŠK Solin-Cemexa

Od igrača koji su me se posebno dojmili dok sam aktivno igrao šah, osim već spomenutih, nabrojio bih samo par njih: Žarković, Bekavac, Bobanac, Čvorović, Brunski, M. Zelić, Rade, Truta, Pisa, Jurić, Bočina i neka se drugi ne ljute, mnoge neću spomenuti, posebno Dubrovčane da ne ispadnem lokalpatriot. I da, bilo ih je još ali moram negdje stati.

(Preneseno sa fejsbuka)

Autor: Radovan Jazić

Ima gradova koji se mjere brojem stanovnika, a ima i onih koji se mjere dubinom duše i tragom ljudi koji su hodali njihovim ulicama. Takva je bila Kozarska Dubica prošlog vijeka. Grad u kojem se nigdje nije žurilo, gdje je svaki komšija bio rod, a svaka ljetna večer pored Une imala neponovljiv ukus slobode i bezbrižnosti.

Oni koji pamte Dubicu iz sedamdesetih i osamdesetih godina, sjetiće se ulica koje su opojno mirisale na lipe i zreli turoš. Ali, dubička duša se na poseban način ogledala u šahu. Šahovski klub „Una“ bio je istinska sportska i intelektualna sila, ekipa koja je 1999. godine zasluženo i ponosno ušla u Prvu ligu Republike Srpske. Među „petoricom veličanstvenih“ koji su tada ispisali istoriju ovog uspjeha bio je i moj brat, pokojni Zdravko Jazić.  

Za Zdravka i njegove savremenike šah nije bio tek puka igra, već čitav jedan mikrokosmos i način života. Rođen u Krupi na Uni, Zdravko je svoju ljubav prema ovoj plemenitoj vještini prenio na sve nas. Danas, njemu u čast, svake godine u danima oko Prvog maja, u našim rodnim Donjim Petrovićima ponovo oživi šahovska tradicija.

Memorijalni turnir „Zdravko Jazić Belin“ postao je istinski praznik susreta i sportskog prijateljstva   
Tih dana naša mala ravnica okuplja majstore crno-bijelih polja sa svih strana – dolaze nam dragi gosti i šahisti iz Prijedora, Novog Grada, pa sve do Novog Sada i Futoga, ukrštajući cugeraška koplja sa domaćim igračima. Zanimljivo je, i nekako simbolično, da na ovom bratskom saboru skoro redovno pobjeđuje majstorski kandidat Duško Jazić iz Futoga, koji i danas sa velikim uspjehom aktivno igra u vojvođanskoj ligi. 

A tamo, u debelom hladu starih stabala ili u uglovima kultnih kafana, sjedili su oni – tihi hroničari jednog neponovljivog vremena. I danas se živo pamte lokalni majstori koji su sa nevjerovatnim žarom, uz glasan prasak, spuštali drvene figure na stare, izlizane table. Igralo se u marke, u piće, ili prosto za ono najvrijednije – za čast i titulu najboljeg u mahali. Ti ljudi, ti tihi intelektualci sa dubičkih ulica, bili su živi, hodajući spomenici ovoga grada. Kao penzionisani instruktor i koordinator za visokonaponske dalekovode, proveo sam decenije održavajući energetske veze među ljudima i gradovima. Danas, u ovim godinama, osjećam duboku ljudsku dužnost da održim i ove druge, još važnije – niti sjećanja i ljudske veze. Sve je nekada odisalo nekom neiskvarenom toplinom koje je danas sve manje. Znalo se ko donosi najsvježiju ribu sa Une, ko drži najbolji sladoled u čaršiji, a ko sa lakoćom rješava najteže šahovske probleme.

Tivatski FIDE majstor Dragan Popadić piše novu knjigu „Velikani„. U svom omiljenom desetercu opjevao je Teslu, Mikelanđela, Leonarda, Mocarta, Betovena, Aristotela, Sokrata, Platona, Čehova itd. U knjizi će biti 30 pjesama o 30 velikana. Među njima biće i Robert Bobi Fišer. Za čitaoce Šah mat liste donosimo pjesmu o Fišeru i Mikelanđelu…

ROBERT BOBI FIŠER

Kao mali igru naučio

zaljubljen je u figure bio.

Pravila mu sestra pokazala

časove mu ona prve dala.

Počeo je sve da pobjeđuje

za Bobija sv’jet će tek’ da čuje.

Tajmanova sa nulom dobio,

i Bent Larsen nulu je popio.

Petrosjana zatim je zgromiio.

nemoćan je i taj Spaski bio.

Rejkjavik mu lovor v’jenac dao

Spaski mu je krunu tu predao.

Meč stoljeća šampiona dade

sladokusci partijama slade.

Nemoćna je ruska imperija

na tuđoj glavi kruna sad sija.

Šok veliki u Kremlju je bio

tek je Karpov titulom smirio.

Šampion se od tada osami

kao Hamlet u čuvenoj drami.

On titulu ne želi da brani

nekako je ostao po strani.

Mnogo ljeta Bobi je ćutao

šta on radi niko nije znao.

A onda se šahu Fišer vrati

Sveti Stefan cio svijet prati.

Kraljevstvu se svome kralj vratio

u samoći dovoljno patio.

Pred genijem opet Spaski pade

novinari bilježnice vade.

Opet ode pišu o Fišeru

sedma sila nikad nema mjeru.

Bobi svoju vladu ne posluša

samo srce svoje Robert sluša.

Sankcije je teške prekšio

k’o i vazda u ‘pravu je bio.

Svoj posao samo je radio

da poklekne Bobi nije htio.

Američkoj vladi se zamjeri

i ona mu kaznu tu odmjeri.

Domu svome vratit’ se ne može

optužbe se protiv njega množe.

Na Islandu srce mu je stalo

da uživa nije mu se dalo.

Često tako sa genijem biva

istina se od ljudi sakriva.

I dan danas ljudi njega vole

Fišerove muke i nas bole.

Nepravdi se Bobi usprotivi

u srcima našim zato živi.

I živjeće dokle bude ljudi

licemjere to najviše čudi.

Veličinu oni ne shvataju

pred vlastima na zemlju padaju.

Bobi kralja voli jednog samo

mi šahisti to najbolje znamo.

To je kralje crni ili bijeli

nekad plašljiv a nekad i smjeli.

Bobi šah je mnogo uzvisio

skupu c’jenu za to je platio.

Al’ plodove mi sada beremo

dok se vrhu šahovskom veremo.

******************

MIKELANĐELO BUONOROTI

Čovjeka je sa Bogom spojio

genijalan Buonoroti bio.

Njihovi se prsti dodiruju

o tom ljudi od davnina snuju.

Samo da je ovo napravio

čovječanstvo on je zadužio.

Sikstinska će na Sudu nas branit’

od Potopa ljude će odbranit’.

Za Davida isto ovo važi

unutrašnju ljepotu on traži.

Još je momčić David tada bio

Golijata on je pogubio.

Umjetnik mu mišiće ističe

o borbi su ispredane priče.

Isklesao on je i Pijetu

kamen priča majke sudbu kletu.

Djeva Hrista u naručju drži

mrtvog sina, to nam srca prži.

Je l’ moguće da to kamen plače?

Buonoroti u srca nas tače.

A Mojsija kako je iskles’o,

kamen nije, to je živo meso.

Ni Antika bolje ne ponudi

ni Bog ovo ne može da kudi.

Savršenstvo umjetnik postig’o

vajarima ljestvicu podig’o.

Otiš’o je jednog februara

taj umjetnik svestranoga dara.

Februare mrzim ja od tada

u kamenu sad tišina vlada.

Nema drugog da kamen propišti

Talijanu svaka pora vrišti.

On se samo Prirodi primak’o

Bog mu ruke Svojom rukom tak’o.

Blef i psihologija

Psihologija je izuzetno važan dio vrhunskog šaha.

Danas svi igrači imaju pristup istim računarima, istim bazama partija i gotovo identičnim alatima za pripremu. Zato se postavlja pitanje: kako pobijediti protivnika koji je tehnički jednako dobro pripremljen kao i vi?

Odgovor je u prilagođavanju. Potrebno je pronaći pozicije u kojima će se protivnik osjećati neprijatno, čak i ako one objektivno nisu apsolutno najbolje prema procjeni računara.

Svaki igrač ima svoju zonu komfora i svoju zonu nelagode.

Moj cilj je da pronađem poziciju u kojoj se ja osjećam prijatno, a protivnik ne.

Ako se naše zone komfora poklapaju, radije ću igrati ono što meni odgovara, ali ću i dalje pokušavati da ga izbacim iz njegove ravnoteže.

Ne igram isto protiv Magnusa Carlsena, Fabiana Caruane ili Viswanathana Ananda.

Protiv Magnusa, na primjer, znam da moram stalno da vršim pritisak. Ali to ne znači da treba bezglavo napadati.

Potrebna je jasna strategija i neprekidan ritam pritiska – ne dozvoliti mu da se osjeća prijatno, preuzeti inicijativu i postepeno povećavati pritisak.

Naravno, u praksi to češće ne uspije nego što uspije, ali takav je šah.

U partijama protiv Magnusa imam otprilike 15 odsto pobjeda, 25 odsto poraza i oko 60 odsto remija.

Na turnirima najvišeg nivoa između 50 i 80 odsto partija završava se remijem. Računari su učinili mnogo težim stvaranje ozbiljne neravnoteže na tabli.

Ako je igrač zaista odlučan da ne izgubi, gotovo ga je nemoguće natjerati na grešku.

Pretjerani pokušaji da se po svaku cijenu igra na pobjedu lako se pretvore u nerazuman rizik koji protivnik može da kazni.

Da bi partija postala zaista oštra, oba igrača moraju biti spremna da prihvate određeni rizik.

Srećom, svi razumijemo da bi turniri bili nezanimljivi i nama i publici kada bi svi igrali samo na remi.

Žaljenja iz prošlosti

Moje najveće žaljenje u karijeri vjerovatno je to što sam samo jednom igrao na Turniru kandidata.

Završio sam na drugom mjestu, ali samo pobjednik stiče pravo da igra meč za titulu svjetskog prvaka.

Mislim da još imam jedan ili dva ciklusa da pokušam ponovo i daću sve od sebe da to ostvarim.

Planovi za budućnost

Moja godina izgleda otprilike ovako: šest mjeseci provedem na turnirima, odigram između petnaest i dvadeset takmičenja, a između njih treniram.

Brojke jasno pokazuju da više nemam onu stabilnost koju sam imao između 25. i 30. godine života, i to je sasvim prirodno.

Zbog toga cilj da postanem broj jedan na svijetu, koji zahtijeva izuzetnu konstantnost tokom cijele godine, više nije naročito realan.

Ali povratak među deset najboljih šahista svijeta jeste cilj vrijedan borbe, iako trenutno ne ide lako.

Ipak, moj glavni cilj nije rejting, već dobri rezultati na najvećim turnirima i u najvažnijim šampionskim ciklusima.

Ciljevi

Uvijek sebi postavim konkretan brojčani cilj – da osvojim jedan ili dva turnira godišnje.

Želim da svake godine imam nekoliko vrhunskih nastupa koji potvrđuju da mogu da pobijedim bilo koga, čak i ako je na drugoj strani table Magnus Carlsen.

Poslije toga dolaze najvažniji događaji – Svjetska prvenstva u rapidu i blicu.

Nemoguće je osvajati ih svake godine.

Čak i kada igram veoma dobro, to nije garancija titule.

Prošle godine završio sam kao šesti u rapidu i peti u blicu.

Godine 2023. bio sam šesti i četvrti.

Nisam osvojio titulu, ali sam pokazao da i dalje pripadam samom svjetskom vrhu.

Vrijeme za odlazak

Kada ću završiti karijeru?

Vjerovatno onda kada više ne budem mogao da izdržim ovako intenzivan ritam i kada osjetim da je vrijeme da šah igram više iz zadovoljstva nego kao profesionalac.

Biće to trenutak kada dođem na turnir i shvatim da je pobjeda postala gotovo nedostižna, da su svi protivnici bolje pripremljeni od mene i da mi je za trijumf potrebno mnogo sreće.

Tada ću znati da se razlika između mene i najboljih previše povećala.

To će biti znak da je došlo vrijeme da okačim rukavice o klin.

(Kraj)

O koristi i šteti sporta

Sport je, generalno gledano, veoma koristan za zdravlje, ali vrhunski sport nije.

Pogledajte samo tenisere poslije završetka karijere. Rafael Nadal je najbolji primjer – njegovo tijelo je istrošeno jer ga je doveo do krajnjih granica mogućnosti. To zaslužuje divljenje.

U šahu je naš glavni „mišić“ mozak, što donosi dodatne rizike.

Ipak, nemoguće je nastupati bez stresa.

Dešavalo mi se da neki turnir shvatim previše opušteno, kao svojevrsni odmor između dva važna takmičenja, ali bi me stvarnost vrlo brzo vratila na zemlju.

S druge strane, ako sam previše emocionalno uključen i preopterećen značajem turnira, ne mogu da igram svoju najbolju igru. Tada me pritisak sputava.

Potrebno je pronaći zlatnu sredinu – biti potpuno posvećen, ali istovremeno dovoljno distanciran od samog rezultata.

Rezultat nije sam sebi svrha

Na najvišem nivou rezultat nikada nije jedini cilj. Mnogo su važniji rad i sredstva koja ste uložili.

Karijera nikada ne ide pravolinijski.

Ponekad se savršeno pripremite, a rezultat izostane. Međutim, plodovi tog rada mogu doći tek poslije nekoliko mjeseci, pola godine ili čak godinu dana.

Ne možete kontrolisati baš sve, jer su i protivnici vrhunski igrači.

Ne pobjeđuje onaj ko je opsjednut rezultatom, već onaj ko je spreman da stalno igra kvalitetne partije. Upravo tako dolazi dugoročna stabilnost.

O brzim tempima igre

U blicu, naročito kada sam u dobroj formi, volim da računam kratke varijante veoma brzo i da tu prednost iskoristim za pritisak na protivnika.

Ako obojica imamo po pet minuta, moj cilj je da što prije dođem do situacije u kojoj ja imam tri minuta, a protivnik minut i po.

Tada svoju prednost u vremenu pretvaram u prednost na tabli, usput postavljajući niz malih zamki.

Dovoljno je da samo jedna uspije – i partija je praktično završena.

Potez koji odigrate instinktivno u oko 90 odsto slučajeva biće dobar, a u približno 60 odsto slučajeva čak i najbolji mogući.

Ako mi pokažete normalnu šahovsku poziciju na ekranu, vjerovatno ću za dvije sekunde reći koji bih potez odigrao.

To nije magija, već navika stečena hiljadama sati rada.

Naravno, postoji jedan uslov – pozicija mora da liči na pravu šahovsku poziciju.

Ako biste figure nasumično rasporedili po tabli, bez ikakvog prepoznatljivog obrasca, trebalo bi mi vremena čak i da procijenim ko ima više materijala.

Ali u normalnoj poziciji grupišem figure u prepoznatljive cjeline i gotovo odmah razumijem šta se dešava.

Još je lakše kada je riječ o mojoj partiji, jer cijelo vrijeme pratim tok igre.

Čak i u klasičnom šahu protivnik najčešće odigra potez koji sam već očekivao.

U glavi već imam tri ili četiri kandidata za odgovor, pa je moj zadatak samo da preciziram računanje i odlučim koji mi se potez najviše dopada.

O klasičnom tempu igre

Kod dugih partija svaki igrač ima svoj način razmišljanja.

Za prvih četrdeset poteza na raspolaganju su dva sata, a postoje igrači koji su spremni da potroše čitav sat na samo jedan potez.

Ja se gotovo uvijek držim jednog pravila.

Ako poslije petnaest minuta još nisam donio konačnu odluku, obavezujem sebe da je donesem u narednih pet minuta.

Dalje razmišljanje više mi ne donosi dovoljno koristi.

Na prvi pogled izgleda logično da što duže razmišljate, pronaći ćete bolji potez.

Moje iskustvo govori suprotno.

Ako donesem odluku za trideset sekundi, to znači da je potez bio očigledan i da je gotovo sigurno najbolji.

Ako razmišljam deset minuta, obično biram između dvije ili tri gotovo jednako dobre mogućnosti i eventualna greška biće veoma mala.

Ali kada razmišljam petnaest ili dvadeset minuta, tada dolazim do trenutka istine.

Obično postoje dvije mogućnosti, a intuicija mi govori da je jedna od njih vjerovatno pogrešna.

Tada sebi kažem: „Dobro, idem ovim putem“, iako nemam stopostotnu sigurnost.

To je veoma lična stvar.

Na zanimljiv način to se prenijelo i na svakodnevni život.

Na primjer, kada u restoranu biram između dva jela, zabranjujem sebi da gubim vrijeme na tako banalnu odluku.

Na telefonu imam aplikaciju sa virtuelnom kockicom.

Bacim je i prepustim joj da odluči šta ću jesti.

Možda zvuči pomalo smiješno, ali štedi vrijeme.

Na kraju krajeva, donošenje odluka jedan je od najtežih zadataka za ljudski mozak.

*************

U posljednjem nastavku slijede poglavlja o psihologiji i blefu, igranju protiv Magnusa Carlsena, najvećem žaljenju u karijeri, planovima za budućnost i razmišljanjima o završetku profesionalne karijere.

************

Kako se pobjeđuje

Igrači koji se nalaze među 200 ili 300 najboljih na svijetu već su dovoljno jaki da odbrane gotovo svaku poziciju. Zato je potrebno ili preuzeti nešto veći rizik – pronaći neočekivan potez i dobiti poziciju za koju vjerujem da više odgovara meni nego protivniku (iako on istovremeno pokušava isto) – ili se osloniti na pripremu i pamćenje.

Ponekad pronađem rijetku varijantu i kažem sebi: ako je protivnik zapamti pet poteza unaprijed, biće remi i idemo dalje. Ali ako je ne zna, to je gotovo besplatan poen.

Suština je u tome da stalno obnavljate arsenal ideja. Danas je to gotovo nemoguće raditi sam. Tu na scenu stupa moj tim trenera.

Kada imate dvadeset godina, možete gotovo sve sami, jer imate neograničeno vrijeme. Kasnije vam je potreban tim koji će preuzeti veliki dio pripremnog posla.

Šah je moj život

Već sa 14 godina, kada sam postao velemajstor, znao sam da će šah biti moj životni poziv.

Kada sam oko 2008. godine postao profesionalac, šah nije bio medijski atraktivan sport. To je bilo mnogo prije pandemije i serije The Queen’s Gambit.

Postojala je zajednica zaljubljenika u šah, ali nije postojala ozbiljna ekonomija oko tog sporta. Nije bilo ulaznica koje bi publika kupovala kao u tenisu, niti televizijskih prava – gotovo sav sadržaj bio je besplatan.

Odakle su onda dolazili veliki nagradni fondovi?

U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, posebno u Rusiji, a danas i u Uzbekistanu, šah je bio pitanje državnog prestiža. Vlade su ulagale novac jer je šah predstavljao simbol inteligencije i obrazovanja.

O mecenama

Sjetite se Hladnog rata. Borba između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država za titulu svjetskog prvaka bila je i borba za dokazivanje intelektualne nadmoći.

Veliku ulogu imali su i mecene. Američki filantrop Rex Sinquefield je tokom petnaest godina, vjerovatno, uložio više od stotinu miliona dolara u razvoj šaha – finansirao je univerzitetske ekipe, razvoj šaha u Saint Louisu i desetak vrhunskih turnira godišnje u najboljim mogućim uslovima.

Moj glavni izvor prihoda oduvijek su bile nagrade sa turnira.

Imao sam i sreću da pronađem sponzora. Nakon što sam osvojio titulu juniorskog prvaka svijeta, javio mi se vlasnik jedne agencije za nekretnine koji je odlučio da me sponzoriše. Do danas smo ostali prijatelji.

To je jedna od prednosti šaha – ima izuzetno dobar ugled, iako nije masovno medijski zastupljen.

Danas postoje i novi izvori prihoda, poput striminga i onlajn kurseva.

Instinkt ubice ili agresivan šah

Partija klasičnog šaha traje između četiri i šest sati. Za to vrijeme pokušavate da uđete u glavu protivniku.

U boksu se to radi udarcima, ali niko ne bi preživio bokserski meč koji traje šest sati.

Slično je i u tenisu. I tamo igrači čekaju ključne trenutke kako bi preuzeli kontrolu nad mečom.

Razlika je u tome što teniser može da pokaže emocije. Može da vikne, proslavi poen ili isprazni frustraciju.

U šahovskoj sali to nije moguće.

Šah traži tišinu, a iskustvo vas uči kako da kontrolišete sopstvenu agresiju.

Ako želite da pobijedite vrhunskog protivnika, morate povremeno igrati agresivan šah.

Šta je dobro, a šta loše

Uvijek pokušavam da se prilagodim situaciji na tabli.

Ako primijetim da se protivnik ne osjeća prijatno u određenoj poziciji, spreman sam da preuzmem nešto veći rizik.

Protiv mnogih igrača odigrao sam desetine partija i njihove reakcije gotovo instinktivno prepoznajem.

Posebna umjetnost je primijetiti sopstvenu grešku, a da protivnik to ne shvati.

Jednako je važno kontrolisati emocije pri kraju partije.

Ako imate dobijenu poziciju – ostanite mirni.

Ako ste u izgubljenoj poziciji – takođe ostanite mirni.

Takve situacije su sastavni dio šaha i ne mogu se izbjeći.

Sa dvadeset godina imate više energije i želje da osvojite svijet, ali tada i mnogo teže podnosite poraze.

Iskustvo donosi smirenost.

Veliku ulogu imaju porodica, prijatelji i najbliži ljudi.

Kada sam na turniru, bilo da mi ide dobro ili loše, njihove poruke mi pomažu da se opustim, ali i da ostanem usredsređen na cilj.

Podsjećaju me da nisam sam.

Usamljenost je često veliki neprijatelj profesionalnog sportiste.

Danas znam da jedna loša partija nije tragedija. To mi se dogodilo mnogo puta i u osam ili devet od deset slučajeva uspio sam da se vratim već u narednim partijama ili na sljedećem turniru.

Znam da analiziram ono što se dogodilo i znam da mogu da prevaziđem takve situacije.

O stresu vrhunskog sporta govori se mnogo manje nego što bi trebalo.

Sport na najvišem nivou predstavlja veoma tanku granicu između osjećaja da možete sve i trenutka kada vam se čini da ste dotakli samo dno.

(Nastaviće se)

Visoki ciljevi

Kako postati, ako ne najbolji među najboljima, onda barem jedan od najboljih? Nikada ne bih stigao do drugog mjesta na svijetu da nisam želio da budem broj jedan. Vjerovatno ne bih ni ušao među deset najboljih. Ali željeti da postaneš broj jedan nije samo pomisliti: „Bilo bi sjajno da budem najbolji.“ To je čitav sistem koji uključuje tim ljudi i ogroman lični rad.

Taj sistem se postepeno razvijao, otprilike od 2015. ili 2016. godine. Dobio sam menadžera koji vodi moj kalendar, predlaže pravce razvoja i komunicira sa medijima. Pridružio se i psiholog, koji pomaže da se lakše prevaziđu teški trenuci. Svi su dali svoj doprinos.

Važno mi je da razumijem kako da optimizujem svoj put – ne samo u šahovskom smislu, već i kada je riječ o fizičkoj spremi, mentalnoj pripremi, snu, ishrani i poznavanju sopstvenog tijela. Kako reagujem na pobjede i poraze. Ali nije dovoljno samo znati – potrebno je razumjeti, analizirati i stalno unapređivati sebe kako bih pravilno reagovao u svakoj situaciji, bilo da je riječ o razočaranju ili uspjehu.

„Problem“ uspjeha

Svaki uspjeh i svaka pobjeda predstavljaju svojevrsan problem. Poslije izuzetno dobre partije koja se završi pobjedom nevjerovatno je teško zaspati.

Sjećam se da sam poslije pobjede nad Magnusom na jednom turniru dobio pedesetak poruka. Osam godina ranije odigrao sam još jednu spektakularnu partiju koju je cijela šahovska Francuska pratila uživo. U dva sata poslije ponoći još sam čitao poruke i nisam mogao da zaspim. Sljedećeg dana morao sam malo da prilagodim tok svoje partije, srećom u šahu uvijek postoji mogućnost remija.

Godinama kasnije, sa iskustvom igranja na najvišem nivou, znao sam šta treba da uradim – jednostavno da se smirim. Tuširanje, priprema za narednu partiju, a emocije treba svesti na razumnu mjeru.

O dnevnom rasporedu

Svaki sportista ima svoj ritam. Neko voli da ustaje kasno i radi noću, dok ja sve više pokušavam da budem „jutarnji tip“.

Kada sam u Parizu, ustajem u osam sati i odmah idem na trening fizičke pripreme. Sa trenerom radim tri puta sedmično, a pored toga treniram i samostalno.

Sa psihologom smo čak analizirali u kojim dijelovima dana moj mozak funkcioniše najbolje kako bismo odredili idealno vrijeme za šahovski trening.

Trenažni proces

Trening danas prije svega znači rad na računaru, i to je vjerovatno najmanje zahvalan dio posla profesionalnog šahiste.

Nekada sam, kao veoma jak igrač, mogao da se „raspravljam“ sa računarom. On računa brže i dublje od bilo kojeg čovjeka, ali sam ponekad bolje osjećao opšti tok igre – kako će pozicija izgledati deset poteza kasnije.

Predložio bih neki potez, računar bi ga ocijenio kao loš, ja bih nastavio da razvijam ideju, a deset poteza kasnije računar bi promijenio svoju procjenu.

Danas je to mnogo teže. Sve češće se postavlja pitanje kako steći prednost nad protivnikom koji koristi potpuno iste alate i iste računarske programe kao i vi.

**************

U sledećem nastavku slede poglavlja „Kako se pobjeđuje“, „Šah je moj život“, „O mecenama“ i „Instinkt ubice ili agresivan šah“.

Ovaj tekst je indirektno deo šahovskog serijala „Jedno usamljeno gledište – prvi, drugi i treći deo“, koji je nastao kao reakcija na preporuke trenera za sve veće ubrzanje šahovske igre na onlajn platformama i varljive brze uspehe, a što ima za posledice zavisnički opasan i negativan uticaj na decu.

Direktno je nastavak važne teme o značaju rešavanja šahovskih problema u razvoju dece, započete u članku „Neka šahovska razmišljanja – prvi deo“, sa sledećim međunaslovima:

• Šahovska igra kao učiteljica života
• Šah – mentalna borba dve ličnosti
• Značaj problemskog šaha
• Problemski šah pomaže i kao trening uma
• Jačanje volje i osvetljavanje nesvesnog dela ličnosti
• Brzi uspeh, najveći neprijatelj
• Budite strpljivi – nestrpljivost je đavoljska zamka
• Najveći protivnici rešavanja problema
• Problem kod dece su i ambicije roditelja i razvijanje

pobedničkog mentaliteta po svaku cenu

• Protivnici rešavača su i sami problemisti?!
• Kreativnost problemista
• Problemski šah je poezija

U analizi započete teme u članku „Neka šahovska razmišljanja – drugi deo“ objavljenom 7. jula, više se obraća pažnja na psihološke aspekte ličnosti. Evo i tih međunaslova:

• Glavne pobude (za organizovanje Kadetsko-juniorske lige Srbije

            u rešavanju šahovskih problema)

• Rešavanje problema kao psihološki test
• Rešavanje problema i razvoj intiutivnog mišljenja
• Glavni tipovi dece,  Intuitivno-introvertni i drugi tipovi dece
• Različiti pristupi igri i učenju

U ovom trećem delu opisuju se ostale značajne prednosti prilikom rešavanja šahovskih problema, i pogodnosti u razvoju  dece.

Pregled cele šahovske table

Rešavanjem šahovskih problema sa malo figura, 64 crno-bela polja se ne doživljavaju  samo formalno, već kao jedinstvena prostorna celina.  Povezanost belih i crnih dijagonala, uz smenjivanje crno-belih polja kod redova i kolona, prestaje da bude tajna. Vremenom se mentalno vizualizuje i cela šahovska tabla u glavi. Notacija i zapisivanje poteza više ne predstavljaju problem deci; obavljaju se brzo, lako i automatizovano.

Postepeno se razvija i sposobnost sagledavanja cele šahovske pozicije na tabli. Uočava se dejstvo svih figura, njihova međusobna povezanost i dinamika; uloga sopstvenih figura u napadu, odnosno protivničkih u odbrani. Uočava se struktura pozicije, harmonija i lepota neočekivanih poteza, pogotovo kod prikaza ideja u minijaturama (pozicijama sa malo figura).

Pamćenje pozicije pri rešavanju minijatura predstavlja i prve pokušaje u igri na slepo. Postepeno se može preći na proveru pažnje polaznika i vežbanje fotografskog, vizuelnog pamćenja, rušenjem figura na tabli, uz podsticaje da se u potpunosti rekonstruiše pozicija. Na taj način se jača pažnja, koncentracija i sposobnost zadržavanja slike pozicije u svesti.

A vremenom, moguće je i igranje partija bez gledanja u šahovsku tablu, oslanjajući se isključivo na mentalnu sliku pozicije i njene promene tokom igre; takozvana igra „na slepo“.

Značaj rešavanja problema

Rešavanje šahovskih problema predstavlja važan oblik misaonog rada koji omogućava igračima da se suoče sa sopstvenim ograničenjima, slabostima, navikama, impulsima i načinima reagovanja u neizvesnim situacijama.

Naime, u razvojnom procesu prilikom rešavanja šahovskih problema, dete ne rešava samo konkretnu poziciju na tabli, već postepeno uči da prepoznaje i kontroliše sopstvene misaone i emocionalne reakcije, da razvija strpljenje i da jača sposobnost dubljeg analitičkog, a pogotovo intuitivnog i kreativnog razmišljanja. Kroz ovaj proces razvija se i sposobnost integracije različitih načina mišljenja: brzog (asocijativnog i intuitivnog), sa sporijim (analitičkim i logičkim) pristupom, što vodi ka sve zrelijem i fleksibilnijem načinu zaključivanja.

Zato takva vrsta rada doprinosi razvoju ne samo opštih kognitivnih sposobnosti kao što su koncentracija, analitičko rasuđivanje i logičko mišljenje, već i brzom, uglavnom nesvesnom, intuitivnom prepoznavanju zapamćenih obrazaca i funkcionalnoj proceni koja nastaje iz velikog broja takvih obrazaca i asocijacija.

Posredno, ove veštine imaju pozitivan uticaj i na školsko učenje i svakodnevno funkcionisanje, jer podstiču razvoj pažnje, korekcije postupaka, istrajnosti i sposobnosti rešavanja raznoraznih vrsta problema u različitim kontekstima tokom života.

Rešavanje problema kao dijagnostički i pedagoški alat

Uočavanje ponašanja i kognitivnih sposobnosti

U određenim slučajevima, kroz praćenje načina na koji dete pristupa rešavanju šahovskih problema, može se uočiti i psihološka dinamika vezana za takmičarski nagon: potreba za potvrdom, isticanjem i pobedom. Ako taj nagon nije uravnotežen, postoji rizik da preraste u zavisnost od rezultata, što menja odnos prema igri i učenju. Nema više prvobitne spontanosti, dečje naivnosti, nevinosti i čistoće…

Posebno u savremenom kontekstu čestog i intenzivnog korišćenja digitalnih uređaja uglavnom samo sa dva prsta, može se uočiti i smanjena fina motorika kod dece, što se odražava na grafomotorne sposobnosti i rukopis. Pažljivom analizom rada i ponašanja deteta, posvećeni učitelj može dosta toga na vreme da sazna i pokuša da u saradnji sa roditeljima ispravi…

Kroz sistematsko posmatranje ponašanja deteta tokom rešavanja šahovskih problema, mogu se steći i dodatni uvidi u njegov pristup zadacima, odnos prema grešci, kao i način suočavanja sa neizvesnošću. Ovi pokazatelji mogu biti korisni u pedagoškom smislu, jer pomažu boljem razumevanju individualnih razlika i prilagođavanju pristupa nastave i treninga svakom detetu pojedinačno.

Uočavanje propuštene, neuočene lateralnosti

U razvojnoj psihologiji i pedagoškoj praksi poznato je da deca u ranom uzrastu mogu pokazivati različite oblike lateralnosti, odnosno dominacije jedne strane tela. Neka deca rano razvijaju izraženiju sklonost ka desnoj ili levoj ruci, dok kod druge postoji prelazna faza u kojoj koriste obe ruke.

U tom kontekstu, lična iskustva iz ranog detinjstva često mogu biti ilustrativna i korisna. Na primer, dete koje pokazuje mešovitu dominaciju obe, ili dominaciju samo leve ruke, može u pojedinim situacijama ispoljavati neobičan način prostorne orijentacije i obrade simbola.

Evo i jedne priče od pre 40 godina, iz ranog detinjstva moje ćerke. Ravnopravno je koristila obe ruke, s tim što joj je leva bila nešto dominatnija. Imala je četiri godine kada smo bili u renoviranom „Karavan“ (nazvanom „Grand“) hotelu na Kopaoniku. Pošto sam preuzeo ključ sa recepcije, želela je da nam pokaže da je naučila da prepoznaje brojeve. Uzela mi je ključ sa priveskom i otrčala da nam odključa sobu. A kada smo došli ispred sobe 315, iznenađeni, zatekli smo zaključana vrata. Pošto se nije odazivala, zabrinut, krenuo sam naviše. Ugledao sam je uzrujanu i uplakanu na petom spratu. „Gde ste, zašto kasnite?“ obratila mi se. Da proverim da li sam razumeo o čemu se radi, pitao sam je koji je broj naše sobe. Pokazala mi je privezak i sričući izgovorila: pet, jedan, tri! Tada sam shvatio da je ipak potpuno dominantno levoruka.

Takav primer ukazuje na razvojnu fazu u kojoj se prostorna orijentacija, simboličko čitanje i motorička dominacija još uvek stabilizuju. Sa razvojem uzrasta, ove razlike se najčešće usklađuju i vremenom gube.

U pojedinim slučajevima prirodna sklonost ka levoj ruci može biti od strane roditelja neprepoznata i od učitelja u školi naknadno potiskivana, navikavanjem na upotrebu samo desne ruke. Takvo previše rigidno usmeravanje može uticati na spontanost motoričkog i kognitivnog razvoja. a posredno i na razvoj intuicije.

Kao jedan od znakova prepoznavanja potisnute lateralnosti može poslužiti rukopis, u kome se prilikom pisanja slova sabijaju u levu stranu. Ili primena engleskog redosleda pisanja datuma: prvo se prikazuje mesec, a zatim redni broj dana.

Uticaj trenažnog procesa i stil igre

U šahovskom treningu se izložene psihološke razlike mogu dodatno negativno ispoljavati kroz izbor metoda rada Dete je impulsivno, a trener ga radi brzog uspeha upućuje na veći broj brzih ili rapid partija. Posle izvesnog vremena ono postaje zavisnik adrenalin-dopamin efekta, sa isprogramiranim vremenom za aktivnosti, sa stalnom jurnjavom radi ispunjavanja obaveza i stalno prisutnim stresom.

U takvim okolnostima, dete ima sve manje vremena za mirniji, analitički i kreativni rad; nema vremena ni za opuštanje i maštarenja, ni za bezbrižno, naivno detinjstvo. Posledično, šahovska igra postaje više usmerena na rezultat (uz neizbežan stres pri takmičenju), nego na proces učenja i dubljeg razumevanja igre.

Pedagoška ravnoteža i razvoj ličnosti

U pedagoškom smislu, pogrešan pristup trenera može dovesti do neravnoteže u razvoju različitih načina mišljenja – brzog (intuitivnog reagovanja) i sporijeg (analitičkog) promišljanja. I kao rezultat nastaje veći nesklad između upotrebe leve i desne hemisfere mozga, manja međusobna saradnja i razvoj ličnosti sa većim kontrastima, ali u negativnom smislu.

Naime, ključni cilj šahovskog obrazovanja nije samo rezultat, već razvoj celovite ličnosti – igrača koji ume da kombinuje intuiciju i analizu, brzinu i strpljenje, kao i takmičarski duh sa unutrašnjom stabilnošću i kreativnošću.

Zato je važno da se u trenažnom procesu pronađe ravnoteža između takmičarskog tempa i dubljeg, sporijeg konstantnog rada, kako bi se kod deteta očuvala i razvijala sposobnost koncentracije, kao i sposobnost kreativnog i intuitivnog razmišljanja, bez prekomernog psihološkog opterećenja.

Da težište bude na spontanom ponašanju kroz druženje i igru, i uživanje u njoj. Da šah postane i ostane dragoceni i koristan hobi za ceo život.

Šahovski problemi kao didaktičko sredstvo

Podsećam čitaoce da je obrazovni psiholog Laslo Polgar koristio šahovske probleme kao didaktičko sredstvo u radu sa svojim ćerkama – Žužanom, Sofijom i Judit. Njegov poznati zbornik *5334 Problems, Combinations and Games* predstavlja jedan od najpoznatijih primera dugoročnog i strukturisanog razvoja taktičkog i kombinatornog mišljenja kroz rešavanje šahovskih zadataka.

Ovaj pristup ukazuje na značaj sistematskog rada na šahovskim problemima kao sredstva za razvoj prepoznavanja obrazaca, taktičkog osećaja za akciju, i dubljeg razumevanja odnosa u pozicijama. U tom smislu, šahovski problemi ne predstavljaju samo dopunu klasičnom treningu, već njegov važan didaktički segment koji omogućava intenzivniji razvoj misaonih procesa.

Zato smatram da bi i licencirani treneri u okviru Šahovskog saveza Srbije mogli više pažnje da posvećuju ovakvom pristupu ne samo sa rešavanjem taktičkih zadatataka iz aktivnog šaha, već i sa rešavanjem problema i studija iz problemskog šaha. To se odnosi i na trenere u šahovskim klubovima, a i na nastavnike u školama povodom projekta Ministarstva prosvete i Šahovskog saveza Srbije „Šah – više od igre“.

Naglašavam da se ne radi o zameni klasičnog treninga, već o njegovom važnom dopunskom delu, koji omogućava bolje razumevanje načina na koji igrač misli, reaguje, funkcioniše i najlakše uči.

Kontrola psihofizičkih sposobnosti

I pored višegodišnjeg obaveštavanja i upozoravanja, pitam se koliko trenera i roditelja prati reakcije dece prilikom igranja blic, rapid i standard partija pulsnim oksimetrima, mereći promenu pulsa i moguće spazme (uz nedostatak kiseonika) zbog napetosti i uzbuđenja?

Jer nažalost, oksimetre u školama ne koriste ni profesori fizičkog vaspitanja,

ni psiholozi, pa ni razredne starešine! Ne koriste ih ni svi lekari?!  A lekari opšte prakse, koji ih koriste, nabavili su ih u sopstvenoj režiji?!

Savetujem da šahovskim trenerima i/ili vođama ekipa oksimetri budu obavezno dijagnostičko sredstvo trenutnog uticaja šahovske partije na dete, pogotovo kada je frustrirano i uzbuđeno zbog poraza.

Oksimetri su neophodni i kod praćenja i razdvajanja psihičkog od fizičkog  stresa, pogotovo za vreme dužih turnira u standardom šahu. Tada  se, posle poraza, kod nekih igrača uključuje trema pred sledeći susret i nesanica…

O važnim činiocima za praćenje zdravstvenog stanja dece i odraslih videti tekst u Napomeni na kraju članka.

Pokušaj smanjenja štete

Radi smanjenja štetnih efekata zbog uopštavanja metoda treninga, smatrao sam da treba reagovati i pomoći da se talentovana deca  sa stranputice vrate normalnom i zdravom razvoju. U tu svrhu su napisani i objavljeni članci: „Jedno usamljeno gledište – prvi, drugi i treći deo“.

Pogotovo što postoje zamke u mišljenju dece oko lagodne budućnosti i brze i lake zarade preko šaha, pošto su se sa povećanjem brzine igre i lajv prenosa povećali i nagradni fondovi. I da treba zanemariti školske aktivnosti (koje zbog erozije obrazovnog sistema pametnijoj dece i ne daju neka veća znanja), i posvetiti se profesionalnom šahu.

Zaključak

Zablude trenera i roditelja

Blic i bulet igra na minut možda imaju svoje mesto u savremenom trenažnom sistemu šahovskih posvećenika koji žele da se profesionalno bave šahom. Međutim,  i tu treba da budu samo malo sporedno sredstvo, nikako kao oslonac razvoja.

Ukoliko se gornje pravilo primeni na ostalu decu kod koje očekujemo koristi šaha kao obrazovnog sistema, preterani blic, a pogotovo bulet igra, izazivaju štetne efekte. Problem nastaje kada brzina radi pobede postaje merilo vrednosti, a broj odigranih partija kod mnogih zamena za kvalitet mišljenja. Umesto da uči da razume poziciju, dete se obučava da reaguje. Umesto da gradi misaoni proces, dete razvija refleks brzog reagovanja da bi pobeđivalo. Pobeda radi pobede, na vreme po bilo koju cenu, i bez smisla.

Umereni pristup i koristi 

Istine radi, umereno igranje blica nije nužno štetno ako se koristi svrsishodno. Pored već pomenutog razvoja brzine reagovanja i donošenja odluka, blic ima i druge pozitivne elemente: jača snalažljivost i otpornost pod pritiskom, brzinu prepoznavanja usvojenih motiva, upravljanje vremenom i praktičnost. Koristan je i kod suočavanja sa porazima, zatim radi igre, zabave i druženja. Zato, sve sa merom, pogotovo kod mlađe dece! (Jer kod njih se najlakše ispoljavaju svi štetni efekti.)

ŠAH – Reprodukcija zapamćenog ili i kreativnost?

Šah nije prvenstveno sport, već treba da bude intelektualna disciplina i veština koja razvija kreativnost, intuiciju i estetsko iskustvo; da pomaže kod formiranja karaktera, samodiscipline, koncentracije, strpljenja i samopouzdanja. Da nas uči da se posle poraza ne predajemo, da možemo u sledećoj partiji da pobedimo; posle pada da se podignemo, i čak (ukoliko učimo i na sopstvenim greškama) izdignemo, čime se razvija pozitivan stav i odnos prema od Boga darovanom životu. 

Brzina ili širina i dubina?

Zbog svega i ranije izloženog, o razlozima za i protiv igre na minut (pa čak i na tri minuta) za decu uzrasta do 10 godina, trebalo bi da se u Savezu održi jedna panel diskusija na tu temu. U prilog tome je i zabluda trenera da se bulet igrom omogućava veća brzina računanja u vremenskom tesnacu (cajtnotu). A i pogotovo što se sve više govori o digitalizaciji u šahu. I što su šahisti, mnogi toga nisu svesni, nesvesni učesnici eksprimenata koji se nad njima vrše.

Zato još jednom ističem da je igra na minut i kraće, bez obzira na na prvi pogled pozitivne rezultate, bez materijalne podrške sponzora i praćenja talentovane dece od strane sportski i šahovski obrazovanih psihologa, u našim uslovima na duže staze pogubna. Jer osim suštinski šahovskih, nastaju i zdravstveni problemi…

Razdvajanje ciljeva

Potrebno je i jasno razdvojiti ciljeve. Jedan je pristup za nekoliko talentovane dece koja se opredeljuju da budu profesionalci, mada i tu treba biti jako obazriv u proceni i balansu između želja, talenta i moguće stabilne materijalne podrške.

I drugi pristup, za praktično sve ostale koji treba da poberu samo koristi od igranja šaha.

Zato sam kroz „Neka šahovska razmišljanja – prvi, drugi i treći deo“ pokušao da glavnu problematiku približim većem broju aktivnih čitalaca, a pre svega posvećenim roditeljima.  

Rešavanje problema kao merilo kreativnosti

Za razliku od klasičnog aktivnog šaha, rešavanje šahovskih problema u svetu digitalizacije i realnih opasnosti koje iz toga prostiču, razvija opšte kognitivne sposobnosti kao što su koncentracija, logičko mišljenje i intuitivno prepoznavanje obrazaca.

Istovremeno, kroz rešavanje problema može se otkriti način mišljenja, ponašanja i karakter rešavača, što omogućava da deluje kao psihološki test.

Takođe je i didaktičko sredstvo koje omogućava svekoliki razvoj, a istovremeno je i merilo kreativnosti. Za žaljenje je da ljudi u ŠS Srbije nemaju sluha za široki obrazovni spektar problemskog šaha kod dece.

Pitam se da li će ovaj članak pokrenuti bar diskusiju o značaju rešavanja problema za decu i talentovane šahiste, te da ŠS Srbije osim moralne, pruži i materijalnu podršku. Jer, s obzirom na opšti značaj, Kadetsko-juniorski problemski šah bi, uz podršku ŠS Srbije, mogao biti deo projekata kod Ministarstva omladine i sporta, kao i kod Mistarstva prosvete. Na taj bi se način, omogućavanjem bar najminimalnije finansijske podrške, postigla veća masovnost.

Videti relevantne članke: „Neka šahovska razmišljanja – prvi deo“, „Gde nema para ali ima entuzijazma“ iz 2025. i „Otvoreno pismo Šahovskim savezima Srbije“ iz 2024. godine.

ŠAH – Sportsko nadmetanje ili i intelektualna igra?

U širem smislu, uz pravilno usmeravanje, šah kao disciplina doprinosi formiranju odgovornijeg odnosa prema radu, poboljšanju samokontrole i razvoju sportskog duha, a u skladu sa geslom šahista *Gens una sumus* – da šah povezuje ljude u zajedničkoj intelektualnoj i etičkoj aktivnosti.

Zato smatram da cilj odgovornih ljudi u Šahovskim savezima Srbije i licenciranih šahovskih trenera prvenstveno treba da bude obrazovni značaj i razvoj šaha radi razumevanja igre i uživanja u lepoti kombinacija i kreativnih ostvarenja, a ne samo da se rutinski i refleksno reaguje i reprodukuje naučeno i zapamćeno, a što se dešava kada brzina većim delom zamenjuje suštinu. Kada je pobeda radi pobede, radi medalja koje se jedino vrednuju, i hranjenja ega, glavni cilj, što uzrokuje pretvaranje šaha u isključivo sportsku, gladijatorsku borbu i veštinu, a ne i u intelektualnu, kreativnu i harmoničnu igru.

FM Slobodan Bojković

Koordinator i glavni organizator Kadetsko-juniorske lige Srbije

u rešavanju šahovskih problema

Autor teksta je diplomirani inženjer elektronike u penziji, fokusiran tokom radne karijere na pouzdanost i tačnost elektronskih merenja i izmerenih električnih i neelektričnih veličina – prvenstveno geofizičkih karotažnih merenja i podataka.

U Novom Sadu,  12. jula 2026.

Napomena:

Podsećam da se o zdravstvenoj preventivi u Srbiji ni malo ne vodi računa. Tako se deci na sistematskim pregledima tokom celokupnog školovanja samo jedanput radi krvna slika KKS; ali često bez leukocitarne formule?! pa je bez značaja za imunitet.

Naime, mišljenja sam da se ne želi saznati da li je posle vakcinacija u sedmoj godini života pred polazak u školu, došlo do negativnih efekata po neku decu. Udvorički se prate preporuke o vakcinacijama korumpirane Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i Europske unije; a samo deo preporuka SZO se u zemljama Unije i u Americi, primenjuje!

Takođe, činjenica je da osim prevelike deklarativne brige „Za našu decu“ i „Za budućnost Srbije“, preventivno jeftino očuvanje telesnog i mentalnog zdravlja nacije, a pogotovo dece, uglavnom ne interesuje odgovorne u Vladi Srbije i Ministarstvu zdravlja.

Iz tog razloga, posle najnovijih događaja u Urgentnom centru u Novom Sadu, pored čisto šahovskog usamljenog pristupa, prihvatio sam se još jednog, ovog puta zdravstvenog Don-Kihotovskog zadatka. Naime, želim da masovnije širim istinu da svako mora da zna svoje referentne vrednosti kompletne krvne slike (KKS) i sedimentacije (Se) u relativno zdravom stanju, i da ih sa lekarima prati. Na taj način bi se uveo jeftin a personalizovani pristup praćenja zdravstvenog stanja i lečenja za sve slojeve i kategorije ljudi. (U sadašnjim okolnostima personalizovan pristup mogu sebi da priušte samo bogati pacijenti.)

U prilogu je link poslednjeg objavljenog članka iz medicine: https://borbazaistinu.rs/slobodan-bojkovic-razlikovanje-virusnih-od-bakterijskih-infekcija-preko-lf-kks-treci-deo/

Stariji a i budući članci se lako mogu naći na početnoj stranici sajta https://borbazaistinu.rs/  kada se na lupi (sa desne gornje strane) posle izbora pisma (ćirilica ili latinica), upiše Slobodan Bojković i klikne na Pretraži. Takođe, već se nalaze, ili će se naći i na mom sajtu https://ogledaladuha.rs/ .

„Ko ima uši, neka čuje“ i primeni preporučeno i naučeno na sebi i u porodici.

P. S. Na kraju evo i jedne mađarske uzrečice kojom me je prijatelj, po nacionalnosti  Mađar, opomenuo posle čitanja mojih prvih članaka: „Ako kažeš istinu, razbiće ti glavu.“

***********

Ovaj tekst je nastavak članka „Neka šahovska razmišljanja“ od 24. juna gde, pre svega, podrobno pišem i o značaju rešavanja šahovskih problema u razvoju dece.

Direktno je nastavak važne teme o svesnom i nesvesnom (intuitivnom) mišljenju, započete u članku „Jedno usamljeno gledište – drugi deo“.

Indirektno je deo šahovskog serijala „Jedno usamljeno gledište – prvi, drugi i treći deo“, kao reakcija na sve veće ubrzanje šahovske igre na onlajn platformama i varljive brze uspehe (čak i uz varanje),  a što ima za posledice zavisnički opasan i negativan uticaj na decu.

Glavne pobude

Nekim roditeljima je poznato da Kadetsko-juniorska liga Srbije u rešavanju šahovskih problema postoji od januara 2023. godine kao delo privatne, volonterske inicijative. Tokom svake kalendarske godine organizuje se sedam rešavačkih kola, pri čemu se za konačan plasman računaju najbolja tri rezultata svakog takmičara. Zadaci i rešenja sa dosadašnjih takmičenja dostupni su na sajtu „Večiti šah“, u rubrici „Problemi“. https://www.perpetualcheck.com/problem/index.php?lan=cp

Jedan od glavnih razloga mog učešća u pokretanju i organizaciji Lige jeste otpor degradaciji društvenog sistema vrednosti, u kojem je, pod uticajem modela prihvaćenog sa Zapada, novac postao najvažnije merilo uspeha.

Naime, učešće na šahovskim takmičenjima sve više postaje privilegija dece imućnijih roditelja. Društvene razlike su produbljene na svim nivoima, a šahovski turniri se uglavnom organizuju u većim gradovima. Zbog toga su deca iz manjih mesta u nepovoljnom položaju, jer im se, iz materijalnih razloga, često ne pruža prilika da iskažu i pokažu svoje sposobnosti.

Zato sam želeo da se i toj deci omogući da pokažu svoj talenat, kreativnost i znanje, kao i da se jasno razlikuju istinski talentovana deca od one kod koje preovlađuje oslanjanje na mehaničko pamćenje. Kod pojedine privilegovane dece, uz pomoć plaćenih ličnih trenera, često se može uočiti samo reprodukcija naučenog, sa razumevanjem ili bez njega.

Možda je i to jedan od razloga što ne učestvuju u Kadetsko-juniorskoj rešavačkoj ligi Srbije?

Rešavanje šahovskih problema pruža priliku da se i povučenoj, stidljivoj deci omogući da iskažu svoj često skriveni potencijal. Problemi sa dosadašnjih takmičenja dostupni su na sajtu „Večiti šah“, tako da je za napredak potrebna pre svega samoinicijativa, uz neophodan predan i istrajan rad.

Istovremeno, i manje talentovana deca imaju mogućnost da se uključe, oprobaju i, sopstvenim trudom, razviju brojne sposobnosti i vrline koje rešavanje šahovskih problema podstiče: koncentraciju, strpljenje, analitičko razmišljanje, upornost i samostalnost.

Pored navedenog, jedan od razloga za pokretanje i organizaciju Kadetsko-juniorske rešavačke lige Srbije bio je i otpor prema ustaljenoj praksi mnogih šahovskih trenera, koji čak i najmlađoj deci kao važan oblik rada preporučuju odigravanje velikog broja brzih onlajn partija. Poslednjih godina sve intenzivnije se promoviše čak i bulet od samo jednog minuta po igraču, iako je opravdano postaviti pitanje da li takav vid igre zaista doprinosi  šahovskom razvoju dece, odnosno, koliko im šteti?

Osim toga, želeo sam da u vremenu sve izraženije zavisnosti od mobilnih telefona, digitalnih platformi i različitih oblika digitalne zabave, uključujući i igranje šaha na internetu, pokažem da postoji kvalitetna alternativa. Rešavanje šahovskih problema predstavlja jedan od načina da se deci ponudi sadržaj koji podstiče duboku koncentraciju, samostalno razmišljanje i postepeno smanjuje potrebu za stalnim digitalnim stimulansima.

U Ministarstvu prosvete često se ističe značaj razvoja različitih kompetencija i naglašava potreba da učenici uče kroz rešavanje raznoraznih problema. Ipak, u zajedničkom projektu Ministarstva prosvete i Šahovskog saveza Srbije, „Šah – više od igre“, rešavanje šahovskih problema uopšte se ne pominje. Time, po mom mišljenju, nije prepoznat njihov značaj kao sredstva za razvoj logičkog mišljenja, koncentracije, kreativnosti i samostalnog rada kod dece.

Kako kroz svoje članke, tako i u neposrednim razgovorima, ukazujem deci i roditeljima da prekomerna izloženost brzim formatima igre može nepovoljno uticati na sposobnost duže koncentracije, naročito pri zadacima koji zahtevaju kontinuiranu pažnju, kao što su klasične šahovske partije ili brojne školske aktivnosti. Nasuprot tome, rešavanje šahovskih problema razvija strpljenje, istrajnost i naviku promišljenog rada, a istovremeno može biti i korisno sredstvo za postepeno odvikavanje od preterane zavisnosti od digitalnih sadržaja.

Rešavanje problema kao psihološki test

Svako dete, kao i svaki šahista, poseduje različite, u većoj ili manjoj meri izražene kognitivne i psihološke predispozicije. Kod nekoga dominira pamćenje (asocijativno ili slikovito, takozvano „fotografsko“), kod drugoga logičko zaključivanje i sposobnost prepoznavanja obrazaca, dok su kod pojedinaca naročito razvijeni prostorna imaginacija, kreativnost, estetski osećaj ili intuicija. U tom smislu, rešavanje šahovskih problema može imati širu ulogu – ne samo kao sredstvo za trening, već i dijagnostičku: kao način da se bolje sagledaju individualne karakteristike pri razmišljanju.

Kroz praćenje misaonih tokova pri rešavanju šahovskih problema može se uočiti na šta se igrač najviše oslanja: da li preovladava intuitivno prepoznavanje pozicionih obrazaca, ili analitičko računanje varijanti; da li ga odlikuju istrajnost i strpljenje u traženju rešenja, ili težnja za brzim, instinktivnim odgovorima. Istovremeno, može se steći uvid u odnos prema neizvesnosti, kao i u nivo samopouzdanja pri suočavanju sa nepoznatim situacijama.

Zatim, koliki je stepen tolerancije na grešku, neuspeh i frustraciju? Kako reaguje kada ne uspeva da pronađe rešenje? Da li odustaje od rešavanja, ili nastavlja da razmišlja, traga za novim idejama i, pre svega, vodi borbu sa samim sobom?

U sportskim nadmetanjima u standarnom, ubrzanom i brzopoteznom šahu, sve se dešava dramatičnije, sa puno emocija. Na početku šahovskog razvoja, a i kasnije, nije retkost da dete na poraz ili razočaranje sopstvenom igrom reaguje plačem, besom, povlačenjem u sebe sa prigušenim jecanjem i grčem zbog neuspeha. Način na koji odrasli tada reaguju može imati veliki značaj. Bez razumevanja i podrške, neka deca izgube motivaciju i napuste šah. Nasuprot tome, uz blagovremenu pomoć roditelja, trenera, a kada je potrebno i sportskog psihologa, postepeno uče da prihvate neuspeh kao prirodan deo učenja, sporta i života.

Važno je da roditelji i deca shvate da se iz jednog poraza često može naučiti više nego iz niza pobeda do kojih se došlo pre svega zbog grubih grešaka protivnika. Takve pobede mogu stvoriti varljivu sliku o sopstvenom kvalitetu i usporiti istinski napredak. Najveći protivnik čoveka često je njegov sopstveni ego.

Zato je važno usvojiti jedno od osnovnih životnih pravila: posle svakog pada treba ustati i nastaviti dalje. Cilj nije samo izgraditi dobrog šahistu, već i izgraditi celovitu ličnost – čoveka koji će sačuvati dostojanstvo, moralni integritet i čistotu duše, a svako iskustvo, bilo ono prijatno ili bolno, prihvatiti kao deo svog sazrevanja.

Kao što kaže poznata misao: „Sve što nas ne slomi, to nas ojača. Malo šta u ovom svetu je bez plača.“

Rešavanje problema i razvoj intuitivnog mišljenja

Kada se govori o značaju šaha u obrazovanju dece, najčešće se misli na razvoj kognitivnih sposobnosti.

• Poznato je da kognitivni procesi obuhvataju opažanje, pažnju, pamćenje, učenje, logičko zaključivanje, donošenje odluka, jezik, rešavanje problema i druge oblike svesne misaone aktivnosti. U analitičkoj obradi informacija (korak po korak), značajnu ulogu ima leva moždana hemisfera, pa se ovaj način razmišljanja ponekad opisuje kao „digitalni mozak“ – simbol sporog, svesnog, logičkog i postupnog mišljenja.
• Manje se govori o intuiciji i sposobnosti prepoznavanja obrazaca, mada su i one veoma važne u šahu. Intuitivno mišljenje zasniva se na implicitnoj obradi informacija, a omogućava brze procene i zaključke koji proizilaze iz prethodnog iskustva i velikog broja nesvesno usvojenih obrazaca. U takvom obliku obrade informacija veću ulogu imaju procesi koji se tradicionalno povezuju sa desnom moždanom hemisferom, zbog čega se ona ponekad naziva i „analognim mozgom“. Reč je o složenoj, brzoj, automatskoj i asocijativnoj kognitivnoj obradi, koja se odvija uglavnom ispod praga svesne kontrole.

Kada se suočimo sa novom situacijom, mozak veoma brzo, najčešće nesvesno, aktivira mrežu prethodnih iskustava, prepoznatih obrazaca i asocijacija. Kao rezultat takve obrade može se javiti osećaj da je nešto ispravno ili pogrešno, ideja vodilja koja usmerava dalje razmišljanje i postupke, ili intuitivan doživljaj sklada, celovitosti i jedinstva.

Na primer:

• Čujemo nečiji ton i boju glasa i gotovo trenutno osetimo nepoverenje ili oprez, iako ne umemo racionalno da objasnimo zbog čega.
• Muzičar intuitivno naslućuje sledeći akord, jer se njegov osećaj zasniva na ogromnoj mreži prethodno usvojenih zvučnih obrazaca i asocijacija, koji mu omogućavaju da prepozna harmoniju, emocionalnu napetost i razrešenje u muzičkom smislu.
• Pesniku se gotovo spontano nameće niz reči koji prati smisao, ritam i melodiju stiha, u skladu sa umetničkom namerom i emocijom koju želi da prenese čitaocu.

U kognitivnoj psihologiji intuicija se najčešće opisuje kao:

• brza asocijativna obrada informacija,
• heurističko zaključivanje,
• implicitno prepoznavanje obrazaca.

Ona je blisko povezana sa asocijativnom memorijom, pri čemu jedan stimulans (u vidu draži, podražaja, nagona, podstreka, refleksa, impulsa, stresora)  automatski aktivira mrežu međusobno povezanih iskustava, znanja i sećanja. Zahvaljujući tome, čovek često dolazi do procene ili zaključka bez svesnog praćenja svih koraka misaonog procesa.

Sa neurološkog stanovišta, intuitivno mišljenje uključuje istovremenu aktivnost više moždanih sistema, pre svega:

• memorijskih sistema,
• sistema zaduženih za emocionalnu obradu,
• senzornih i perceptivnih obrazaca,
• mehanizama prediktivne obrade, kojima mozak neprestano predviđa mogući razvoj događaja.

Zato intuitivna procena često deluje trenutno. Umesto sporog, korak po korak, analitičkog zaključivanja, mozak gotovo istovremeno aktivira čitave mreže međusobno povezanih asocijacija i prethodnih iskustava.

Prema tome, intuicija predstavlja rezultat veoma složene, brze i pretežno nesvesne kognitivne obrade. Njena osnovna karakteristika jeste to što osoba nema neposredan uvid u tok zaključivanja koji je doveo do određene procene ili rešenja. Drugim rečima, svesna je rezultata, ali ne i većine misaonih procesa koji su do tog rezultata doveli.

Nažalost, većina šahovskih trenera ovim pitanjima ne posvećuje dovoljno pažnje. Često se previđa činjenica da intuicija nije suprotnost kognitivnim procesima, već da je njihov nezaobilazni deo. I da je, što se tiče kreativnosti, čak dominatnija od svesnog načina zaključivanja i mišljenja.

Intuitivan čovek često oseti da je neka pozicija ili odluka „ispravna“ ili „pogrešna“, iako još ne ume logički da objasni zašto. Razlog je što mozak nesvesno prepoznaje obrasce koje svesno mišljenje još nije stiglo da analizira i verbalizuje. Kod iskusnih stručnjaka i vrhunskih šahista, koji su tokom godina usvojili ogroman broj tipičnih pozicija i motiva, takva intuitivna procena uglavnom je veoma pouzdana.

Međutim, intuicija nije nepogrešiva. Na nju mogu uticati različite kognitivne pristrasnosti, prethodna negativna iskustva, snažna emocionalna stanja, strahovi, stres i drugi psihološki činioci. Zato intuitivne procene ponekad mogu biti pogrešne i zahtevaju proveru analitičkim razmišljanjem. Upravo zbog toga najbolje odluke najčešće nastaju onda kada intuicija i logička analiza deluju zajedno, a ne jedna protiv druge.

Intuitivno mišljenje u velikoj meri zavisi i od opšteg stanja nervnog sistema, psihičkog zdravlja, koncentracije i emocionalne ravnoteže. Zato nije naodmet podsetiti se stare izreke: „U zdravom telu – zdrav duh“, ali i njenog obrnutog značenja: očuvanje psihičkog zdravlja i unutrašnje ravnoteže značajno doprinosi i zdravlju tela.

Glavni tipovi dece

Radi boljeg razumevanja problema, mogu se izdvojiti neki osnovni tipovi dece, prema dominantnim stilovima razmišljanja i ponašanja: intuitivno-ekstravertna i intuitivno-introvertna deca, analitičko-ekstravertna i analitičko-introvertna deca, kao i deca kod kojih dominiraju izraženije emocionalne ili socijalne reakcije, poput agresivnosti ili povučenosti.

Bez obzira na tip, kod većine dece cilj je da se podstakne pažnja, interesovanje i spremnost na saradnju. Kod dece koja su povučenija ili socijalno nesigurnija, poseban značaj ima i podsticanje postepene socijalizacije i uključivanja u grupni rad.

Intuitivno-impulsivno dete obično brže reaguje u nepoznatim situacijama, često pokazuje snalažljivost i sklonost ka izazovima. Takvu decu je ponekad potrebno usmeravati ka smirenijem i promišljenijem pristupu, naročito u fazama kada je neophodno učenje tehnike, preciznosti i metodičnog rada. Istovremeno, važno je da se njihova prirodna spontanost i radoznalost ne potisnu, već da se usmere ka zadacima koji zahtevaju dublje razmišljanje i istrajnost, iako im u početku mogu delovati manje zanimljivo ili zahtevnije.

Intuitivno-introvertno i drugi tipovi dece

Intuitivno-introvertno dete je obično povučeno, okrenuto svom unutrašnjem svetu mašte i razmišljanja, i često osetljivo na uticaje sredine. Iza takvog ponašanja ponekad se kriju značajni, ali neiskazani potencijali. Zbog toga je važno podsticati ga na postepeno uključivanje u rad sa drugom decom, u razgovore i diskusije, kao i na to da kroz objašnjavanje svojih poteza na šahovskoj tabli jasnije izrazi sopstveni način razmišljanja. Na taj način, kroz razvoj analitičkog pristupa u šahu, dete postepeno bolje upoznaje sopstvene misaone procese i postaje objektivnije u odnosu prema sebi i okolini.

Za razliku od brzog, intuitivnog i asocijativnog načina razmišljanja, analitički stil je znatno sporiji i postupniji. Deca kod kojih on dominira obično su smirenija i temeljnija, ali često zahtevaju više vremena, pažnje i podrške okoline kako bi održala koncentraciju i samopouzdanje.

Analitičko-introvertno dete je najčešće poslušno i pažljivo, ali u kritičnim situacijama može biti neodlučno. Ono često traži potvrdu i podršku odraslih, ponekad na suptilan, nenametljiv način, kroz potrebu za sigurnošću i potvrđivanjem ispravnosti sopstvenih odluka.

Deca sa izraženim agresivnim reakcijama zahtevaju jasno postavljene granice i dosledno usmeravanje ponašanja, dok povučenu decu treba ohrabrivati da se postepeno uključuju u grupu, socijalizuju i kroz aktivnost steknu samopouzdanje.

Ova klasifikacija predstavlja pojednostavljen model koji služi lakšem razumevanju različitih obrazaca ponašanja i razmišljanja kod dece. U praksi, sa sazrevanjem i razvojem, posebno nakon puberteta, kognitivni i emocionalni procesi postaju integrisaniji i složeniji, tako da ponašanje više nije jasno odvojeno u „tipove“, već predstavlja dinamičnu kombinaciju različitih misaonih, emocionalnih i socijalnih faktora.

Različiti pristup igri i učenju

U šahovskom učenju i razvoju igre mogu se uočiti dva osnovna načina razmišljanja: intuitivni i analitički stil. Oni se u praksi retko javljaju u čistom obliku, već se najčešće prepliću i međusobno dopunjuju, ali u pojedinim fazama razvoja i šahovske igre, jedan od njih može dominirati.

Intuitivni stil zasniva se na brzom prepoznavanju obrazaca, osećaju za dinamiku pozicije i sposobnošću da se u kratkom vremenu uoči potencijal ideje. U pozicijama koje nude taktičke mogućnosti, žrtve ili nejasnu kompenzaciju, intuitivni igrač se, bez dugog zadržavanja na proračunu konkretnih varijanti,  često lakše i brže odlučuje. On prihvata neizvesnost kao prirodan deo igre, oslanjajući se na osećaj inicijative, „sadašnjeg trenutka“ i veru u sopstveno snalaženje u složenim situacijama.

Analitički stil karakteriše sistematsko razmatranje pozicije i konkretno proveravanje varijanti. Igrači sa ovakvim pristupom teže sigurnosti, oslanjaju se na poznate i proverene šeme i obrasce, i logičku zasnovanost poteza. U situacijama neizvesnosti nedostaje im spremnost na rizik i brzo donošenje odluka. Često se odlučuju za opreznija rešenja, pri čemu odustaju od ideja koje ne mogu u potpunosti da se opravdaju konkretnom analizom. Takav pristup smanjuje rizik od mogućih većih grešaka, ali dovodi do propuštanja dinamičkih i/ili kreativnih dostignuća. Tada se, nakon propuštenih prilika, ili čak poraza, javlja intenzivnije doživljavanje frustracije, naročito ako imaju visoka očekivanja od sebe.

Sa pedagoške strane gledišta, intuitivno orijentisana deca imaju potrebu da se njihova spontanost usmeri i stabilizuje kroz razvoj tehnike, preciznosti i analitičke provere. S druge strane, analitički tip dece zahteva podsticanje samopouzdanja, bržeg donošenja odluka i spremnosti na prihvatanje rizika u određenim situacijama.

Posebno je važno razumeti da intuicija i analiza nisu suprotstavljeni procesi, već različiti nivoi iste kognitivne obrade. Intuicija omogućava brzo prepoznavanje značajnih obrazaca, dok analiza pruža proveru i korekciju tih prvih utisaka. Najviši nivo šahovskog razumevanja javlja se upravo u njihovoj ravnoteži i međusobnoj saradnji.

Stoga, u pedagoškom smislu, cilj šahovskog obrazovanja nije razvijanje isključivo jednog pristupa, već izgradnja fleksibilnog igrača koji u zavisnosti od pozicije i različitih vremenskih okolnosti, može da kombinuje intuitivno mišljenje i analitičku preciznost, koristeći oba načina kao jedinstven kognitivni sistem.

Sledi nastavak u sledećem delu istog naslova.

FM Slobodan Bojković

Piše: Nikola Bubica

EMANUEL LASKER (1.nastavak)

Ove godine ćemo 24.12. obilježiti 158. godišnjica rođenja jednog od najvećih prvaka, Emanuela Laskera.

Šahist čija je osobnost danas neobično podcijenjena, unatoč dvadeset i sedam godina na prijestolju.

Niti jedna anketa neće ga uvrstiti među najcjenjenije igrače u povijesti. Pa ipak, nitko nije učinio više za profesionalni šah od Laskera. Fischer se teško može usporediti.

Laskerova veličina je podcijenjena. Ne leži samo u njegovim pobjedama nad nekoliko generacija najjačih igrača, njegovoj slavnoj karijeri ili rekordima dugovječnosti…

Jednostavno rečeno: zahvaljujući Laskeru šahisti su stekli reputaciju inteligencije i, shodno tome, poštovanja i podrške.

Bio je lice šaha pola stoljeća. I kakvo lice!

Mislilac. Filozof. A također i matematičar. Neke matematičke web stranice spominju da je Lasker „poznat i kao svjetski šahovski prvak“. Uzimao je duge pauze od svoje šahovske karijere, prvo kako bi učio, a zatim pisao radove i predavao matematiku. Laskerov teorem je tako nazvan ne samo iz poštovanja prema svjetskom prvaku, već zato što je formulirao i dokazao prilično važan matematički princip. Knjige i članci o teoriji igara. Kontinuirani misaoni proces…

Lasker će kasnije postati fasciniran bridžem i goom, i tamo će postati istaknuta osoba.

Ipak, sve to – matematika, filozofija, pisanje – samo su ostaci iz kojih se formira ono što nam je najvažnije. Iznad svega, zahvaljujući Laskeru, šah je stekao slavu i ugled igre intelektualaca.

Zanimljivo je da Lasker i Fischer, toliko različiti u mnogočemu, imaju mnogo toga zajedničkog. Iznad svega, zahtjev da se prema najboljim svjetskim šahistima postupa u skladu s tim. Visoke plaće, pristojni uvjeti za igru, spremnost da se brani vlastiti principijelni stav – i spremnost da se napusti stol i ode. Iako se može činiti, zašto bi se plaćale tako visoke naknade za društvenu igru? Jer, Lasker. Ovo nije umjetno stvorena slika. Bio je kolos. Jedan od najpametnijih ljudi svog vremena. I mecene i vladari su to cijenili.

Lasker je prošao kroz nekoliko razdoblja u kojima uopće nije igrao šah. Nakon što je 1894. pobijedio ostarjelog, ali još uvijek snažnog Steinitza, Lasker je nekoliko godina dokazivao svoju superiornost nad glavnim suparnicima, Tarraschom i, nešto kasnije, Pillsburyjem. Nakon što je to dokazao, prestao je igrati na nekoliko godina i posvetio se matematici. Šahovski svijet mora dokazati svoju predanost, ne samo riječima, već i djelima, rekao je. Lasker je uvijek ostao tako principijelan. Zato je malo igrao – ali je zadržao svoju izvanrednu snagu.

Njegov portret je zaista fascinantan. On predstavlja, možda, prvi val takvih asimiliranih europskih Židova. Dok je Steinitz bio dijete velike obitelji koja je živjela u praškom getu i zadržao mnoge iste osobine, Lasker (poput nešto starijeg Tarrascha) bio je potpuno drugačija vrsta. Bio je četvrto (i posljednje) dijete u svojoj obitelji, odrastao je u blagostanju i od djetinjstva je pokazivao brojne talente – najvažniji od kojih su bili šah i matematika. Laskerov brat, Berthold, koji ga je naučio igrati, također je postao majstorski igrač i također se proslavio u svom području – njegove su se drame izvodile u vodećim njemačkim kazalištima. Obojica su bili očarani šahom. I tako je mladi Emanuel, nastavljajući ozbiljan studij matematike, igrao na svom prvom međunarodnom turniru. To je bilo 1889. godine. A samo pet godina kasnije postao je svjetski prvak. Što je odlikovalo Laskerovu igru? Možda mu je nedostajao izrazit stil. Jednostavno izuzetno inteligentan čovjek koji je igrao Igru i uvijek pronalazio najprikladniji algoritam. Osim toga, za svoje vrijeme, iznimna otpornost i psihološki uvid. Nije bio briljantan kao Pillsbury, nije bio dubok kao Rubinstein, nije bio prirodno nadaren kao Capablanca, nije bio inovator poput Steinitza, nije preispitivao nepokolebljive koncepte poput Retija ili Nimzowitscha, niti je radio tako naporno ili sveobuhvatno kao Botvinnik. Ali bio je zapanjujuće snažan, svestran igrač zahvaljujući fleksibilnosti i snazi svog uma. Kao da je rješavao problem s novim ulazima – ali to nikada nije bila čista matematika – veliki prvak uvijek je imao istančan osjećaj, ili bolje rečeno, istančano razumijevanje svojih protivnika. Nitko to nije mogao. Ni tada, ni poslije. Nitko, osim Magnusa, čiji pristup igri vrlo podsjeća na njegovog velikog prethodnika.

Nastavak slijedi

(Preneseno sa fejsbuka)

Piše: Bubica Nikola

Na dan 2.studenog 2026. jedinstveni Ljubomir Ljubojević napunit će 76 godina.

Briljantna zvijezda, treći najviše rangirani igrač na svijetu i praktički najjači kada je bio na vrhuncu forme. Impresivan i eksplozivan, nije bio stvoren za stalan uspjeh na ploči, ali oh, kako se visoko vinuo! Debitirajući na Međuzonskom turniru s nešto manje od 23 godine, započeo je s 5,5 od 6, a zatim se popeo na 8 od 11, propustivši pobjedu u partiji protiv svog izravnog rivala Portischa. Kao što mu se dogodilo mnogo puta prije – i što će se ponoviti – tragično je ubrzao svoju partiju protiv Bronsteina, imajući više od dva sata igre protiv samo nekoliko minuta. Umjesto pobjede, doživio je poraz, a Ljubojević se srušio, završivši turnir u sredini ljestvice. Čini se da je ovaj neuspjeh ostavio ožiljak na njegovoj osjetljivoj prirodi – redovito se plasirajući među deset najboljih na svijetu, više puta je dopustio odlučnijim, a ponekad i sretnijim kolegama da ga nadvladaju, te se niti jednom nije kvalificirao za mečeve kandidata.

Međutim, gledajući veselog velemajstora, nitko se ne bi usudio reći da je nesretan. Život i duša svake šahovske zabave, živahan, emotivan, govorio je pet jezika i vješto analizirao još pet, bio je rado viđen gost na svim vrhunskim turnirima tog doba. Godine 1983. Ljubojević je zauzeo treće mjesto na ljestvici, ali postoji snažan osjećaj da to nije bio njegov primarni fokus. Turniri s jedinstvenom atmosferom – Beograd, Bugojno, Nikšić, Tilburg, Wijk, Linares – bili su mjesto gdje se Ljubojević nastanio nakon braka sredinom 1980-ih. Novi heroji, Kasparov i njegova generacija, već zauzimaju središnje mjesto, ali Ljuba, kako ga s ljubavlju zove cijeli šahovski svijet, čvrsto stoji. On se, blago rečeno, drži na svojim nogama – jedini je osim Karpova koji je dva puta podijelio pobjedu na superturniru s Kasparovom: u Bruxellesu 1987. (8,5 od 11, ispred cijele elite i dva belgijska majstora) i na Svjetskom kupu u Barceloni 1989. (11 od 16, neporažen!). Na tim je turnirima bio i briljantan i praktičan, te se činilo da će mlađa generacija teško nadmašiti maestra, koji još nije imao ni četrdeset godina…

Ali ne, bio je to potpuni šok. Uslijedio je vrlo respektabilan nastup na Međuzonskom turniru u Manili 1990., nekoliko izvanrednih partija na superturnirima u Beogradu i solidan nastup za jugoslavensku reprezentaciju, a zatim i za Srbiju. Dugi niz godina Ljuba se natjecao u Monaku, na turnirima koje je vodio Oosterom, koji je imao veliku simpatiju prema impozantnom velemajstoru. Ali veliki šah završio je za Ljubojevića početkom 1990-ih, baš kada se pojavio novi val moćnih igrača. Nestao je onaj ukusni, bohemski stil šaha, u kojem Ljubojević praktički nije imao premca. I nije mogao igrati nijedan drugi.

Od tada je češće dolazio kao počasni gost, a ponekad i kao komentator. Još uvijek je ekspresivan, i kada smo razgovarali prije nekoliko godina, bilo je teško povjerovati da ovaj energični, iako stariji, čovjek već ima preko 70 godina.

Ta ekspresivnost je ostala s njim i očituje se u svemu, ali posebno u njegovoj analizi. Sjećam se razgovora s Ljubom krajem 1990-ih – i ne bih rekao da su ga sijede vlasi promijenile. Šteta je samo što analiza nakon igre na ploči, ili čak s povezom na očima, postaje sve rjeđa, a tijekom Turnira kandidata 2022. u Madridu, jedino vrijeme kada ste čuli Ljubojevića kako argumentira svoju situaciju bilo je za doručkom, na jednom od bezbroj jezika koje je spreman koristiti za raspravu sa bilo kim, čak i s igračem najvišeg ranga. Bilo je jasno da se još uvijek osjeća kao kod kuće u ovom okruženju. Međutim, za mene je Ljubojević više kao velika ptica koja još uvijek lebdi. Dug let, Ljubo!

P.S. Iako mi je Gliga bio uzorom, meni najdražim i najjačim s ovih prostora, izuzetno cijenim Ljubu koji je bio vrlo čest gost Dubrovnika (kod Laze Rokvića!). Ako je Gliga bio simbol klasike, Ljuba je bio simbol jednog modernističkog načina poimanja šaha.

(Preneseno sa fejsbuka)

U Zagrebu je svečano otvoren turnir Super Rapid & Blitz Croatia 2026, zagrebačka etapa prestižnog Grand Chess Toura, koja će se održavati od 1. do 5. srpnja pod pokroviteljstvom Vlade Republike Hrvatske. Glavni sponzor je Super foundation čiji je predsjednik Dr. Hans-Holger Albrecht iznio  podatak da su od 2019 . donirali za šah 14 milijuna.eura. On je brat predsjednice EU komisije Ursule von den Leyen . Mnogobrojni govornici i sponzori istaknuli su da je šah više od igre.To je globalni jezik koji ujedinjuje ljude cijelog svijeta. Šah je istovremeno sport , znanost ,umjetnost i kuriozno područje ljudske kulture.

Turnir je dio Grand Chess Toura čiji ukupni nagradni fond za sezonu iznosi oko 2 milijuna američkih dolara, dok pojedinačni rapid i blitz turnir u Zagrebu ima fond od 200.000 USD. Format je vrlo dinamičan: 9 kola rapida (svaka pobjeda vrijedi 2 boda).18 kola blica (svaka pobjeda vrijedi 1 bod).

Super Rapid&Blitz Croatia-svi natjecatelji

 Svečanosti je prisustvovao i Tomislav Ćorić, potpredsjednik Vlade Republike Hrvatske i ministar financija, koji je službeno otvorio turnir odigravši partiju protiv Garija  Kasparova. Nakon kratke borbe sklopljen je diplomatski remi.

Ćorić-Kasparov remi

Poslije prošlogodišnjeg  remija premijera Plenkovića Vlada drži neodlučan rezultat protiv Kasparova. Prihod od ulaznica donirati će se udruzi Hrvatska žena iz Vinkovaca. Na mnogobrojnim popratnim manifestacijama nastupiti će oko 500 mladih natjecatelja. Iznesen je zanimljiv podatak da su umjetnički drveni trofeji za turnir izrađeni od drva istarskih i dalmatinskih maslina.

  Nakon svečane ceremonije otvaranja koju je uživo prenosila HTV  održana je tradicionalna alternativna simultanka sa mladim igračima i poznatim osobama iz javnog života na 21 ploči. To znači da se je svih  10 velemajstora GCT  izmjenjivalo i igralo  protiv sudionika simultanke. Gari Kasparov odigrao je 4 poteza odnosno 4 kruga simultanke .Simultanku je živahno vodio Joško Lokas za HTV, a sudio je Robert Kupek. Nastupili su mnogobrojni uglednici iz društvenog i javnog života  od kojih izdvajamo: Mirko Filipović -Cro Cop, Ratko Rudić, Franjo Arapović, Dragan Primorac, Bruno Šimleša, TV voditelj Darko Družijanić, Maja Trstenjak. Igrao je i tajnik ministarstva financija Leon Žulj. Nakon 2 sata borbi simutanka je završila pobjedom velemajstora 19,5 : 1,5.Pobijedio je Siniša Šare, a remizirao Leon Žulj.

Simultanka Kasparova

Ratko Rudić za vrijeme simultanke

Ratko Rudić nam je otkrio  fascinantnu  priču: “ Legenda koja ne blijedi Robert Fischer je sedamdesetih godina prošlog stoljeća bio u posjeti svom prijatelju inžinjeru Anđelku Bilušiću iz Vinkovaca. Posjetio je vaterpolo meč u Borovu. Nakon utakmice družio se s vaterpolistima i tada sam odigrao jednu slobodnu partiju protiv njega .“

##

Ovo je nastavak serijala „Jedno usamljeno gledište – prvi, drugi i treći deo“, objavljenih na sajtovima „Večiti šah“ , „Šah-mat lista“ и „Ogledala duha“.

Šahovska igra kao učiteljica života

Šahovska igra je najveća učiteljica života. Surovo nas kažnjava za trenutni gubitak koncentracije, za prerano radovanje („golub na grani“), za pomisli gordosti, i shodno tome, za svesno ili nesvesno ponižavanje protivnika. Za umišljanje da smo ga samo svojom zaslugom nadigrali, a ne i njegovom: zbog grubog previda, ili što nije iskoristio sve ukazane šanse.

U šahu je bitno ko poslednji pogreši i kada! Naime, ako se pogreši u slabijoj poziciji, posledica je često poraz; dok manja greška u boljoj poziciji dovodi do remija, a veća u dvosekloj poziciji, i do mogućeg poraza. I u tim obrtima, najteže je biti objektivan, i pravovremeno i ispravno oceniti nastalu situaciju u poziciji na šahovskoj tabli.

Osim toga, samo zahvaljujući protivniku, mogla je da se ostvari neka lepa kombinacija, jer je napustio mirnu, rovovsku, često neinventivnu, čisto racionalnu borbu. Osokoljen, odvukao je od odbrane ključnu figuru, krenuo je da osvoji materijal, ili da vas potisne. A vi mu materijal velikodušno dajete za tempo ili dva, žrtvujete pešake ili po racionalnoj vrednosti težinski jaču figuru. Jer u dinamičkom šahu tempo i vreme se uključuju, standardna pravila se menjaju, više ne važe, sve se kreće…

Hodamo po vibrijajućoj žici nad provalijom; vreme za razmišljanje teče, brzo prolazi, sat otkucava, a događaji ubrzavaju. I ako su spaljeni svi mostovi, često samo od jednog poteza zavisi da li će kraj biti sa štitom i lovorikama, ili na štitu, jer smo poraženi. Zato ne uzlećite u mislima i pomislima za vreme partije, jer dok se ne završi borba, ništa nije gotovo.

„Nema ništa teže nego dobiti dobijenu partiju.“ (dr Zigbert Taraš)

I klonite se sadašnjeg, većim delom obesmišljenog šaha. Šah nije gladijatorska borba na život i smrt, i lupanje po satu do golih kraljeva. Nepredavanja partije sa topom ili damom manje; igranje do mata pogotovo u igri dece protiv šahista trećeg doba. (I posle podlog šaha kralju, nestrpljivo čekanje na eventualno nemoguć potez – kada se u blicu nezasluženo dobija partija.)

Šahovska igra nije ni ceđenje suve drenovine, koje se (zbog sadašnjih uspeha Magnusa Karlsena, ali i zbog uticaja kompjutera i kompletnog skeniranja partija igrača), sve više primenjuje.

Nekada je šah bio, a i sada bi trebalo da bude, pre svega, viteška borba! Ako ste pobedili protivnika, zahvalite mu se što vam je omogućio da ostvarite lepu kombinaciju ili lepu pobedu. I uživajte u pobedama duha nad prozaičnim potezima i rešenjima; pobedi duha nad materijom.

Šah – mentalna borba dve ličnosti

Za mene igranje šaha nikada nije bila borba protiv figura (kako je isticao proslavljeni velemajstor Svetozar Gligorić). Takav pristup je dominantan samo u analizama pozicija. U šahovskoj partiji je potpuno drugačija situacija: tamo je primarna borba dve ličnosti i tada je psihološki potez najneugodniji i jači od bilo kog, kompjuterom izabranog objektivnog poteza. Tako je igrao dugogodišnji prvak sveta Emanuel Lasker, a delom ga je sledio i Boris Spaski.

I nemojte da zavaravate sebe pronalazeći raznorazne „razloge“ svog poraza; nužno je pronaći prave uzroke. Zapamtite i osnovno pravilo. Iz jednog poraza može da se nauči mnogo više nego iz više pobeda. Tako i za život; iz par ključnih partija šaha, na sopstvenom iskustvu, za sva vremena, možete naučiti više nego iz mnogo pročitanih psiholoških knjiga! Jer šah je istovremeno učitelj, ali i igra života. A život je čudo…

I sećajte se basne o lisici i kiselom grožđu. Ne obazirite se na nedobronamerne komentare ljudi koji ne znaju mnogo što šta, koji ne uočavaju lepotu… Koji nisu naporno radili, privilegije nisu mukotrpno stekli; imali su sve prednosti i pogodnosti u razvoju u detinjstvu i tokom života. I koji vremenom lako, u nekim slučajevima već u detinjstvu, postaju loši ljudi; ne raduju se uspesima bližnjih, jer ih posmatraju kao opasnost za svoje izvikane, a ipak, manje kreativne, delom ograničene sposobnosti…

Setimo se najnovijeg, ekstremnog primera pubertetlije K. K. i njegovog fizičkog  uklanjanja boljih od sebe…

Stariji to malo suptilnije rade. Različitim pristupima uklanjaju konkurenciju, i eto negativne selekcije na svim nivoima. Rezultat su moralni pad i katastrofalni rezultati u društvu, a taj trend nije zaobišao ni Srbiju.

Značaj problemskog šaha

U problemskom šahu nema zavaravanja. Uslovi su za sve jednaki, i nastaje borba sa samim sobom. I ako vaš drug reši problem za nekoliko minuta, a vama je potrebno mnogo više vremena, ili uopšte ne uspevate da ga rešite, ne možete se izvlačiti i zavaravati sebe.

Sećajte se poslovice da šugavoj ovci i runo smeta. Zato otklanjajte „šugu“ sa svoje kože i psihe. Ne napuštajte rešavanje problema posle prvih neuspeha, ili izostanka izvanrednih rezultata na koje ste naviknuti zbog odlične memorije i priprema za turnire od strane ličnih trenera. Roditelji su vam pogodnosti omogućili; ali treba da vas nauče da cenite zaslužene uspehe drugih. I ne samo da ih cenite; već da pokušate i da se radujete što su ostvareni… U ovoj pogubnoj eri asocijalnih individualista, trudite se da budete deo kolektiva.

Problemski šah pomaže i kao trening uma

Rešavanje problema ne pomaže samo u razvoju šahista, već kao didaktičko sredstvo utiče i na sveukupni razvoj dece. Kroz rešavanja se jača analitika, intuicija, koncentracija, kreativnost, volja, psihološka stabilnost, samopouzdanje kod manje „agresivne“, introvertne dece, i td.

To je istovremeno i prilika za decu iz unutrašnjosti, i decu bez materijalne podrške roditelja, da se pokažu i dokažu. (A koliko je rešavanje problema važno za šahiste, pokazao je i Laslo Polgar koji je u treninge ćerki – Judite, Sofije i Žužane – uključio i rešavanje problema sa vizuelnim pamćenjem tipičnih pozicija. Izdao je i knjigu taktičkih zadataka za vežbanje šahista, naziva „5 3 3 4 Problems, Combinations and Games“.)

Jačanje volje i osvetljavanje nesvesnog dela ličnosti

Problemski šah pomaže i kod jačanja volje. U redu je privremeno dići ruke kod neuspeha, ali je besmisleno odustati od daljih pokušaja da se šahovski problem reši. Ne trčite nestrpljivo da uz pomoć kompjutera vidite rešenje. Dajte sebi vremena da problem „odspava“, bukvalno i figurativno. A onda, ako se povremeno na kratko vraćate problemu, zavisno od težine, jednog dana ćete ga rešiti. I bićete ushićeni zbog toga!

Pri tome, možda će vas san samo navesti na put, a možda i dati rešenje. Jer pored svesnog dela, posedujemo i nesvesni deo ličnosti koji radi nezavisno, ali i u koordinaciji sa svesnim delom. A on je naš prijatelj ako se povežemo sa njim, ali i neprijatelj ako ne obraćamo pažnju na njega, ako ga, potiskujući bolno i neželjeno u podsvest, zatrpavamo našim u životu stečenim ili nasleđenim nerešenim problemima ili zabludama. Tada je nesvesno naša zlokobna senka, tamni deo ličnosti, izvor zla i naš najveći neprijatelj! Sedište našeg „pakla“ i unutrašnjih, sopstvenih, ili prikupljenih demona…

Rešavajući sve više raznovrsne probleme pamtio sam matne slike, vežbao rešavanje problema sa malo figura naslepo, igrao i prvu partiju naslepo. Nisam „lomio zube“ na teškim problemima, već sam ih prepuštao nesvesnom delu, i rešenja su dolazila u snu. A komunikacija sa nesvesnim pomaže vam da, kada ste odmorni, ili kada niste previše nervno napeti,  istovremeno mislite i radite dva umna posla, koristeći, osim svesnog, i nesvesni deo ličnosti.

To đacima može da pomogne pri rešavanju zadataka na kontrolnim i pismenim zadacima, kolokvijumima i ispitima. Na početku pažljivo pročitajte sve zadatke, fokusirajte se na one za koje mislite da ih možete lakše rešiti, i dok radite jedan, nesvesno može da vam pomogne u rešavanju sledećeg zadatka. I po završetku i zapisanom rešenju tog zadatka, ponavljajte proces. I bićete uspešniji…

Brzi uspeh, najveći neprijatelj

Radi obaranja nekih rekorda, svedoci smo sve ranijeg usmeravanja dece u mnogim aktivnostima, pa i u šahu. Ali rana specijalizacija uzrokuje mnoge šupljine u obrazovanju. A ako se radi o prirodno introvertnim osobama, mogu da se jave i problemi sa socijalizacijom.

Podsetio bih i na osnovno, prvobitno značenje pojma „idiot“ kod grčkih filozofa. Dok je za Platona „idiot“ pre svega intelektualni laik zarobljen u svetu iluzija, za Aristotela je on društveni prognanik koji ne ispunjava svoju biološku i moralnu svrhu postojanja.

I tako, ranim usmeravanjem radi nekakvih rekordnih uspeha dobijamo prognanike iz života nacije, ali za globaliste „korisne idiote“ koji osim svoje uske specijalnosti u kojoj su možda vrhunski sportisti ili stručnjaci, u većini slučajeva ne poseduju druga znanja… Zato su lak plen za mnoge, moralno neodgovarajuće izbore i manipulacije.

Budite strpljivi – nestrpljivost je đavoljska zamka

Prema do sada iznetom, nikada ne očajavajte ako se nisu odmah ostvarile vaše želje i nade. Imajte na umu srpsku narodnu izreku u nesreći: „Ko zna, (ili „Samo Bog zna“) zašto je to dobro“. Jer i lična patnja nas tera da uočimo možda još veće patnje drugih, i da sa empatijom postanemo topli, saosećajni… bolji ljudi. A tada nismo sami. I kada mislimo da nema izlaza, pomoć nam nenadano stiže!

Dakle, ako u za vas teškim trenucima ne lenčarite, ne padate u depresiju, već se borite, pre svega sa samim sobom i svojim slabostima, uspeh neće izostati. Jer rešavanje šahovskih problema mi je pomoglo da, emocionalno sazreo, rezultatski budem superioran u nadmetanju sa vršnjacima već na svom prvom odlasku iz Niša, daleke 1962. godine.

Kuriozitet je, što je sada u eri masovnih turnira nezamislivo, da sam samo sa dve ozbiljnije turnirske partije na Omladinskom prvenstvu Niša, četiri u Ligi uže Srbije, četiri u predtakmičenju i pet u finalu Kupa Maršala Tita, u eri bez kompjutera, bez pomoći trenera i sparing partnera, potpuno samouk, učeći samo iz nekoliko knjiga, ubedljivo pobedio na Omladinskim prvenstvima Srbije i Jugoslavije. A ta generacija je izrodila Bojana Kurajicu, juniorskog prvaka sveta 1965, genijalnog Albina Planinca, i mnoge vrhunske jugoslovenske šahiste.

Najbolji omladinac u Srbiji i Jugoslaviji – na sajtu Slobodana Bojkovića Ogledala duha.  https://ogledaladuha.rs/

Ali za razliku od mnoge današnje štićene dece, prezasićene ispunjavanjem njihovih, ponekad hirovitih prohteva za učešće na turnirima, ili zbog priklanjanja bolesnim ambicijama trenera i roditelja, sa stotinama i hiljadama odigranih partija tokom godine, ja sam bio „gladan“ i željan šaha. Uživao sam u svakoj partiji, svakoj poziciji, jer sve je bilo prilično nepoznato, neizvesno, relativno novo i uzbudljivo…

Najveći protivnici rešavanja problema

Nasuprot trenerima majstorima i šahovskim umetnicima,najveći protivnici rešavačkog dela problemskog šaha su šahovski treneri koji ne osećaju lepotu šaha,zatim treneri mešetari i treneri zanatlije.

Recimo, možete matirati prozaično u više poteza, ali je samo jedan mat u dva ili tri poteza. A da bi se postiglo to najoptimalnije rešenje, potrebno je naći neočekivani, spektakularni potez, zaobilazeći mnoge varke i zamke koje obaraju zamišljene ideje. I ako je treneru besmisleno da uključi mozak u rešavanje, ako mu je to teško jer je delom, u borbi za egzistenciju, možda i sam postao ograničen, normalno da će odvraćati decu od rešavanja problema… Naime, još bi se pokazalo da su nadarena mala deca bolja od njega, a to je pogubno za njegov ego, stvorenu sliku kod roditelja, a potom i za materijalno stanje.

Problem kod dece su i ambicije roditelja i razvijanje pobedničkog mentaliteta po svaku cenu

Pod uticajem roditelja deca se ne trude da pobede svoje psihičke i karakterne slabosti (a koje se otkrivaju pogotovo pri rešavanju problema), već prvenstveno žele da pobedama unište protivnika. I ako su u rešavanju problema lošiji od drugih, ili nisu izvanredno uspešni kao u aktivnom šahu, odustaju od rešavanja. Ne bih navodio imena poznatih igrača novije generacije koji su bili manje uspešni (manje kreativni) od Dejana Omorjana, Aleksandra Kutanjca i Vere Vujović.  

Protivnici rešavača su i sami problemisti?!

Naime, većina njih, da ne kažem: „Sa časnim izuzecima skoro svi“, insistiraju na tome da je problemista prevashodno samo kompozitor problema, a ne i rešavač. A za kompoziciju su pored talenta potrebni i velika posvećenost i slobodno vreme, koje zbog brojnih obaveza, mnogima, a pogotovo mlađima, nedostaje. (Osim toga, evo i male analogije sa poezijom i muzikom. Mnogi su privilegovani da osećaju i uživaju u lepim stihovima i zvucima melodija, ali malo je originalnih i istinskih, Bogom nadarenih, pesnika i kompozitora.)

Srpski problemisti su decenijama bili u vrhu svetskog problemskog šaha, i osvajali mnoge ekipne i pojedinačne medalje. Zato su duboko pogođeni marginalizovanjem njihovih velikih uspeha sa reprezentacijom i pojedinačno, jer nažalost, uprkos svemu, ostali su bez ikakvih zvaničnih priznanja…

Zbog svega navedenog, i zbog nipodaštavanja njihovih kreativnih ostvarenja, srpski problemisti (osim par izuzetaka koji omogućavaju funkcionisanje Kadetsko-juniorske lige Srbije), nemaju snage ni ambicije za radikalne promene; u vremešnom su dobu. Stoga nisu zainteresovani ni za širenje rešavačkog dela među omladinom i posvećen, besplatan, volonterski rad radi dobrobiti dece. Okrenuti sebi, previđaju činjenicu da će se tek od mase rešavača, sticajem okolnosti, neko dete opredeliti i za šahovsku kompoziciju. (Ilija Serafimović je slučajan izuzetak od navedenog pravila masovnosti koja rađa i kvalitet.)

Zbog takvih suženih pogleda, ne samo kod aktivnih šahista već i kod problemista, gubi se iz vida činjenica o nabrojanim mnogim koristima pri rešavanju šahovskih problema u opštem razvoju dece. Jer, u ranom dobu zainteresovani rešavači vremenom uočavaju i osećaju lepotu pojedinih ideja i rešenja, kao i harmoniju šahovskih figura, a sve to doprinosi napredovanju u aktivnom šahu. A što se tiče problemista,  tako će posredno, i/ili neposredno, i njihove kreacije (uz one stranih autora) da se prikazuju širem auditorijumu, i na taj način nastavljati da žive.

Kreativnost problemista

Ranije su poznati šahisti i svetski prvaci ne samo rešavali, već i komponovali probleme. Počeću od možda najstarijih Luj de Laburdonea i nezaobilaznog američkog matematičara, problemiste i enigmatičara Semjuela Lojda. Zatim, tu su od poznatijih šahista Karl Šlehter, Aron Nimcović, Rihard Reti i dr ZigbertTaraš. Od svetskih prvaka, počev od Vilhelma Štajnica, Emanuela Laskera, Hoze Raul Kapablanke, Aleksandra Aljehina, Maks Evea, Mihaila Botvinika, neumornog Vasilija Smislova, Mihaila Talja, niz zaključuje Anatolij Karpov. Tu su od poznatijih velemajstora Paul Keres, David Bronštajn, Jurij Averbah, Jan Timan i Džon Nan.

Nekada su svetski prvaci bili obrazovane osobe i pravi intelektualci. Ali sada Karlsen, kome je važna samo pobeda protiv protivnika, ne samo da negira šahovsku kompoziciju, već i rešavanje problema nipodaštava. Jer kod rešavanja ne može da cedi suvu drenovinu, znalački premešta figure i čeka da u vremenskoj oskudici protivnik pogreši. Kod rešavanja problema, najveći protivnik je svako sam sebi: sa svesnim i nesvesnim delom svoje ličnosti!

Od naših igrača starije generacije koji su pre svega rešavali, ali i komponovali probleme, tu je pre svih međunarodni majstor dr Milan Vukčević (1937-2003), kandidat za Nobelovu nagradu iz hemije.

https://en.chessbase.com/post/milan-vukcevich-1937-2003/851

Zatim slede proslavljeni velemajstori Ljubomir Ljubojević i Draško Velimirović.

Posle njih se od aktivnih igrača posebno istakao dr Bojan Vučković (1980 – ), evropski prvak u rešavanju 2007, a 2010. vodeći na obe domaće rejting liste: u standardnom šahu i u rešavanju problema. I sada, posle toliko godina, Bojan je u svetu naš najbolje rangirani rešavač.

Zbog sankcija kolektivnog Zapada, u odsustvu ruskog juniora Pavlov Danile, Pjorun Kacper je nekoliko godina bio svetski prvak u rešavanju problema. Šahovski je reprezentativac Poljske i treći na Evropskom prvenstvu u šahu. A neposredno do izbijanja rata 2022. godine Ukrajinci su bili glavni u istovremenom upražnjavanju standardnog aktivnog, kao i problemskog, rešavačkog šaha.

A na tromesečnoj rejting listi od 1. 4. 2026. Danila Pavlov je ponovo na prvom mestu sa 2824 poena, ispred Pjoruna Kacpera sa 2759 poena.

Dosta godina pre toga, Englezi su držali primat u rešavanju problema sa svojim nadarenim šahovskim predstavnicima; matematičarima i velemajstorima standardnog šaha, dr Džonom Nanom (1955 -), trostrukim svetskim prvakom u rešavanju problema, i dr Džonatanom Mestelom (1957 -).

Problemski šah je poezija

Ako je praktičan šah proza, a sa umetnutom strategijom i lepim kombinacijama – umetnička proza, problemski šah je poezija. Poezija koja nam kratkim, jezgrovitim stihovima otkriva svu lepotu šahovske igre.

Zato je u ovom dobu šunda, turbo-folka, adrenalinske zavisnosti, blica na 3 minuta i na Svetskim kadetskim prvenstvima za decu do 8 i 10 godina, buleta na minut koji izaziva adrenalinsko-dopaminsku zavisnost kao i droga, droge, kladionica, kocke, energetskih pića i alkohola, vraćanje lepoti bitno. Deci treba ukazivati na lepotu oko njih i u njima, i pomagati im da budu kreativna…

Da se u nasrtajima na obrazovanje sa svih strana, čak i od Ministarstva prosvete sa predlogom o skraćivanju časova na 30 minuta, preko šahovske igre i rešavanja problema pokazuje i dokazuje da problem nije samo u deci, već i u nemoći sistema koji se ne trudi da privuče njihovu pažnju i zadrži je na duže vreme!

Ističem da rešavanje problema traje 90 minuta, da mnoga deca ostaju do kraja, i da im se rešenje nekog nerešenog problema o kome su intenzivno mislili, često ukaže na isteku vremena za razmišljanje.

FM Slobodan Bojković

Kadeti brojniji od juniora

S obzirom na zgusnute rasporede šahovskih turnira i školske obaveze, ove godine je treće kolo Kadetsko-juniorske lige Srbije u rešavanju šahovskih problema održano tek 23. maja. Rešavanje je organizovano na 11 lokacija. (Zbog najavljenih protesta, takmičenje u Beogradu je otkazano.)

Učestvovalo je 65 takmičara; 8 juniora i 57 kadeta. Nažalost, s obzirom da su neka deca (pogotovo u Šapcu i Nišu) početnici, na zvaničnoj listi se nalazi njih 59; šestoro kadeta nije uspelo da reši nijedan problem; Nadamo se da zbog ovog početnog neuspeha neće odustati, već da će se uz malo truda i rada u sledećem kolu (15. avgusta), i oni naći na listi. 

Kao što je u naslovu istaknuto, trojica učesnika su rešila sve probleme, s tim da je redosled dat prema utrošenom vremenu.

Najbrži je bio Strahinja Radošević (2008) iz Bele Crkve. Sledi jedanaestogodišnji Mihajlo Bilić iz Aradca, te tri godine stariji Ognjen Radić iz Novog Sada; svi sa maksimalnih 30 poena.

Četvrti je Mihajlov brat blizanac, Jovan Bilić sa 25 poena, koliko ima i Pavle Kuculović (2009) iz Vlasotinca. Šesti je dvanaestogodišnji Sava Aprelikov iz Novog Sada sa 21 poenom.

Sledi grupa rešavača sa 20 poena: Fimin Miroslav (2015) iz Aradca, Veljko Cupać i Bogdan Grubić iz Novih Banovaca, obojica rođeni 2013, te najbolja devojčica, Anđela Markov (2012) iz Aradca. Vukašin Ratkovac (2018) iz Novih Banovaca osvojio je 17 poena.

Iza njih je grupa od petoro dečaka sa 15 poena, dok su ostali kadeti i kadetkinje osvajali manje poena. Kompletna tabela se može videti u rubrici Problemi na Večitom šahu klikom na link:  https://www.perpetualcheck.com/problem/20260525c.pdf 

Podsećam da se u rubrici Problemi nalaze problemi i rešenja ovog kola, ali i ranijih.

https://www.perpetualcheck.com/problem/index.php?lan=cp

Kao što je na početku rečeno, četvrto kolo Kadetsko-juniorske lige Srbije planira se za 15. avgust.

FM Slobodan Bojković
Glavni organizator i koordinator Kadetsko-juniorske lige Srbije u rešavanju šahovskih problema