Piše: IM Zoran Petronijević
Australija, zemlja daleka
U Australiju stiže 1990. godine i odmah nastavlja sa igranjem turnira. Na turniru u Kanberi osvaja odlično 2. mesto, odmah iza velemajstora Iana Rogersa. Ian Rogers mu je pomagao i po dolasku u Australiju. Povezao ga je sa Kosnickim, organizatorom šaha u školama u Adelaideu, koji je istovremeno uređivao i šahovsku rubriku u jednom lokalnom listu. To poznanstvo Aleksandru je znatno olakšalo prve godine života u novoj sredini. Na Berger turniru u Sidneju osvaja vrlo dobro četvrto mesto. Igra odlično na veoma jakom open turniru u svom novom gradu – Adelaideu. U tom periodu dostiže najviši rejting u karijeri – 2425. Godine 1992. igra na Olimpijadi za reprezentaciju Australije u Manili (postiže odličan rezultat 5,5 iz 9). Posle toga postepeno prestaje sa aktivnim turnirskim bavljenjem šahom. U međuvremenu je dobio ćerku Dianu i trebalo je obezbediti egzistenciju četvoročlanoj porodici, a profesionalni šah to retko može da pruži. Opet pokazuje snagu karaktera, dubinsko obrazovanje, kao i neutaživu želju za saznanjem. Još je u Nišu proučavao kompjutere (bio je prvi među šahistima Niša u tome), ali je to uglavnom bilo na nivou korisnika. U Australiji završava još jedan fakultet, a potom 1999. godine doktorira iz računarstva i informatike. Tema doktorata mu je bila adaptivno podučavanje. Bavi se programiranjem veoma uspešno: pravi edukativne programe za Vladu (za to je potrebno dobro znanje), pravi različite programe za TV stanice, i naravno pravi i edukativne programe za šah. To mu je omogućilo stabilan život, kupovinu kuće i finansijsku sigurnost za porodicu. U zrelijim godinama dobio je i treću ćerku, Sia-Sofiju. Posebnu radost u poznijim godinama donosila su mu i njegova tri unuka.
Još dok je živeo u Nišu, Aleksandrovi roditelji su se iz Niša preselili na more – sagradili su za sebe kuću u malom i pitomom mestu Dobrota pored Kotora. Nije teško pretpostaviti da je projekat kuće uradila upravo Ljiljana. Kada je sin jedinac otišao u daleki svet, njima nije preostalo ništa drugo nego da prodaju kuću i krenu za njim. Tamo su kupili kuću u blizini sinovljeve kuće, i ostali tamo do kraja svojih života. Majka Ljiljana je preminula 2016, a otac Dimitrije 2024. godine. I on je, poput sina, bio strastveni putnik, pa ga je smrt zatekla upravo na jednom od njegovih putovanja.
Među mnogim interesovanjima koja je imao, posebno mesto zauzimala su putovanja. Često se putovanja povezuju sa avanturističkim duhom, ali ja bih da rizikujem, i da postavim hipotezu da je kod Aleksandra to bilo malo drugačije. Naravno, u tome je bilo i avanturističkog duha, ali po mom mišljenju, kod njega su putovanja bila pre svega povezana sa onom večitom i bezgraničnom težnjom za saznanjem koju je poneo iz roditeljskog doma. Njegova putovanja su, mislim, uvek bila povezana sa tim da nauči nešto, da vidi nešto novo, da upije što više od sveta koji ga je okruživao. Svet je obišao nekoliko puta, a što se tiče Australije, nju je “prošpartao” više puta (o tome mi je sa posebnim zadovoljstvom pričao). I eto, rekao mi je jednom, od vas, sem Bobeka (Dr. Slobodana Ilića), niko mi nije došao u posetu. Rekao je to tako mirnim glasom, kao da je to putovanje do Leskovca.
Nemoguće je nabrojati sve oblasti koje su ga zanimale. Pomenuću samo da je pisao o dinosaurusima, pravio emisije za razne televizije, zanimala ga je alternativna medicina, voleo je filmove, serije, knjige nikada nije zaboravio…
A šta je sa šahom? To se, naravno, nikada ne napusta. Odigrao je još jednu Olimpijadu za reprezentaciju Australije, godine 1998 ovaj put u Elisti (prema Megabase imao je 4 iz 7), neke manje turnire, i tako i završio karijeru igrača, ali ne i šahiste. Malo je poznato da je u lokalnom listu u Adelaideu, vodio šahovsku rubriku punih 30 godina! To mu je, naravno, bilo malo, i radio je i kao trener, i to sa zavidnim uspehom: trenirao je jednog omladinskog prvaka sveta, kao i više od 10 šampiona Australije u svojim omladinskim uzrasnim grupama. Kada smo se videli poslednji put, rekao mi je da vrlo često igra prijateljske brzopotezne mečeve sa najjačim igračima iz svog grada.
Kraj
Vratimo se na početak teksta. Stigao je u Niš. Duh mu je, kao i uvek, bio snažan i vedar – bio je nepopravljivi optimista! Ali telo više nije htelo da sluša kao ranije. Godinama se hrabro borio sa teškom bolešću. U iznajmljenom apartmanu je legao, a da nikome nije stigao da se javi. Ovoga puta bolest je pobedila.
Iako je duže živeo u Australiji nego u Nišu, upravo je u svom rodnom gradu doživeo najvažnije trenutke: prvi put je udahnuo vazduh, ugledao svetlost i doživeo poslednju bol. Možda je zbog svega ovoga i došao.
Kažu da je krug najsavršenija figura u prirodi. Nisam stručan da to procenjujem, ali Aleksandar je tokom života više puta obišao planetu Zemlju, a svoj životni krug, započet u Nišu, završio je upravo ovde.
Komemoracija
Komemoracija je održana u prostorijama šahovskog kluba “Osnovac“ u Kalči. Toliko je ljudi došlo da nije bilo mesta za sve. Jedan broj njih je slušao govornike na komemoraciji iz hodnika! Bili su to njegovi prijatelji, rođaci i poštovaoci, ljudi koji su došli da mu odaju poslednju počast.
Njegov brat od tetke Ivan Petrović i snaja Smiljana, nakon komemoracije organizovali su dostojanstvenu zakusku u slavu duha Aleksandrovog, u njegovom omiljenom restoranu „Meze“. Ovaj je restoran Aleksandar posebno voleo i često bio, najčešće sa prijateljima. Sve su to učinili sa pravom merom, upravo onako kako je njihov Aleksandar i zaslužio. Ivan je doktor matematike i profesor na prestižnom Univerzitetu CUNY (City University of New York), dok je Smiljana doktor računarskih nauka na Univerzitetu Iona. Time se spisku intelektualaca iz ove porodice, o kojem je bilo reči na početku teksta, mogu dodati još dvoje istinskih intelektualaca.
Jedan od najemotivnijih trenutaka bio je kada je Smiljana pročitala poruku Aleksandrove ćerke Diane. Iz daleke Australije, Diana je u svojoj poruci zahvalila svima koji su došli da njenom ocu odaju poslednju počast.
I šta reći za kraj? Aleksandar je imao ispunjen život. Zanimalo ga je gotovo sve; svaki trenutak koristio je da nauči nešto novo, da vidi nešto novo i da proširi svoje vidike. Čitav njegov život bio je usmeren ka potrazi za odgovorima – kako na najvažnija pitanja sveta i života, tako i na ona naizgled manja, svakodnevna.
Sada će njegov prah, sjedinjen sa prirodom, moći da nastavi svoje beskonačno putovanje. Možda će, na neki drugi način, nastaviti ono što je čitavog života radio: da upoznaje, istražuje i saznaje.
Ako se na početku teksta nisam slagao sa Aristotelom, ovde moram da se složim sa njim kada tvrdi da je samo život ispunjen smislom vredan življenja. Upravo onakav kakav je bio Aleksandrov.
Srećne ti nebeske visine, Aleksandre Davidoviću!
IM Zoran Petronijević
(Sutra poslednji nastavak sa tri partije IM Aleksandra Davidovića)