U Australiju stiže 1990. godine i odmah nastavlja sa igranjem turnira. Na turniru u Kanberi osvaja odlično 2. mesto, odmah iza velemajstora Iana Rogersa. Ian Rogers mu je pomagao i po dolasku u Australiju. Povezao ga je sa Kosnickim, organizatorom šaha u školama u Adelaideu, koji je istovremeno uređivao i šahovsku rubriku u jednom lokalnom listu. To poznanstvo Aleksandru je znatno olakšalo prve godine života u novoj sredini. Na Berger turniru u Sidneju osvaja vrlo dobro četvrto mesto. Igra odlično na veoma jakom open turniru u svom novom gradu – Adelaideu. U tom periodu dostiže najviši rejting u karijeri – 2425. Godine 1992. igra na Olimpijadi za reprezentaciju Australije u Manili (postiže odličan rezultat 5,5 iz 9). Posle toga postepeno prestaje sa aktivnim turnirskim bavljenjem šahom. U međuvremenu je dobio ćerku Dianu i trebalo je obezbediti egzistenciju četvoročlanoj porodici, a profesionalni šah to retko može da pruži. Opet pokazuje snagu karaktera, dubinsko obrazovanje, kao i neutaživu želju za saznanjem. Još je u Nišu proučavao kompjutere (bio je prvi među šahistima Niša u tome), ali je to uglavnom bilo na nivou korisnika. U Australiji završava još jedan fakultet, a potom 1999. godine doktorira iz računarstva i informatike. Tema doktorata mu je bila adaptivno podučavanje. Bavi se programiranjem veoma uspešno: pravi edukativne programe za Vladu (za to je potrebno dobro znanje), pravi različite programe za TV stanice, i naravno pravi i edukativne programe za šah. To mu je omogućilo stabilan život, kupovinu kuće i finansijsku sigurnost za porodicu. U zrelijim godinama dobio je i treću ćerku, Sia-Sofiju. Posebnu radost u poznijim godinama donosila su mu i njegova tri unuka.
Još dok je živeo u Nišu, Aleksandrovi roditelji su se iz Niša preselili na more – sagradili su za sebe kuću u malom i pitomom mestu Dobrota pored Kotora. Nije teško pretpostaviti da je projekat kuće uradila upravo Ljiljana. Kada je sin jedinac otišao u daleki svet, njima nije preostalo ništa drugo nego da prodaju kuću i krenu za njim. Tamo su kupili kuću u blizini sinovljeve kuće, i ostali tamo do kraja svojih života. Majka Ljiljana je preminula 2016, a otac Dimitrije 2024. godine. I on je, poput sina, bio strastveni putnik, pa ga je smrt zatekla upravo na jednom od njegovih putovanja.
Među mnogim interesovanjima koja je imao, posebno mesto zauzimala su putovanja. Često se putovanja povezuju sa avanturističkim duhom, ali ja bih da rizikujem, i da postavim hipotezu da je kod Aleksandra to bilo malo drugačije. Naravno, u tome je bilo i avanturističkog duha, ali po mom mišljenju, kod njega su putovanja bila pre svega povezana sa onom večitom i bezgraničnom težnjom za saznanjem koju je poneo iz roditeljskog doma. Njegova putovanja su, mislim, uvek bila povezana sa tim da nauči nešto, da vidi nešto novo, da upije što više od sveta koji ga je okruživao. Svet je obišao nekoliko puta, a što se tiče Australije, nju je “prošpartao” više puta (o tome mi je sa posebnim zadovoljstvom pričao). I eto, rekao mi je jednom, od vas, sem Bobeka (Dr. Slobodana Ilića), niko mi nije došao u posetu. Rekao je to tako mirnim glasom, kao da je to putovanje do Leskovca.
Nemoguće je nabrojati sve oblasti koje su ga zanimale. Pomenuću samo da je pisao o dinosaurusima, pravio emisije za razne televizije, zanimala ga je alternativna medicina, voleo je filmove, serije, knjige nikada nije zaboravio…
A šta je sa šahom? To se, naravno, nikada ne napusta. Odigrao je još jednu Olimpijadu za reprezentaciju Australije, godine 1998 ovaj put u Elisti (prema Megabase imao je 4 iz 7), neke manje turnire, i tako i završio karijeru igrača, ali ne i šahiste. Malo je poznato da je u lokalnom listu u Adelaideu, vodio šahovsku rubriku punih 30 godina! To mu je, naravno, bilo malo, i radio je i kao trener, i to sa zavidnim uspehom: trenirao je jednog omladinskog prvaka sveta, kao i više od 10 šampiona Australije u svojim omladinskim uzrasnim grupama. Kada smo se videli poslednji put, rekao mi je da vrlo često igra prijateljske brzopotezne mečeve sa najjačim igračima iz svog grada.
Kraj
Vratimo se na početak teksta. Stigao je u Niš. Duh mu je, kao i uvek, bio snažan i vedar – bio je nepopravljivi optimista! Ali telo više nije htelo da sluša kao ranije. Godinama se hrabro borio sa teškom bolešću. U iznajmljenom apartmanu je legao, a da nikome nije stigao da se javi. Ovoga puta bolest je pobedila.
Iako je duže živeo u Australiji nego u Nišu, upravo je u svom rodnom gradu doživeo najvažnije trenutke: prvi put je udahnuo vazduh, ugledao svetlost i doživeo poslednju bol. Možda je zbog svega ovoga i došao.
Kažu da je krug najsavršenija figura u prirodi. Nisam stručan da to procenjujem, ali Aleksandar je tokom života više puta obišao planetu Zemlju, a svoj životni krug, započet u Nišu, završio je upravo ovde.
Komemoracija
Komemoracija je održana u prostorijama šahovskog kluba “Osnovac“ u Kalči. Toliko je ljudi došlo da nije bilo mesta za sve. Jedan broj njih je slušao govornike na komemoraciji iz hodnika! Bili su to njegovi prijatelji, rođaci i poštovaoci, ljudi koji su došli da mu odaju poslednju počast.
Njegov brat od tetke Ivan Petrović i snaja Smiljana, nakon komemoracije organizovali su dostojanstvenu zakusku u slavu duha Aleksandrovog, u njegovom omiljenom restoranu „Meze“. Ovaj je restoran Aleksandar posebno voleo i često bio, najčešće sa prijateljima. Sve su to učinili sa pravom merom, upravo onako kako je njihov Aleksandar i zaslužio. Ivan je doktor matematike i profesor na prestižnom Univerzitetu CUNY (City University of New York), dok je Smiljana doktor računarskih nauka na Univerzitetu Iona. Time se spisku intelektualaca iz ove porodice, o kojem je bilo reči na početku teksta, mogu dodati još dvoje istinskih intelektualaca.
Jedan od najemotivnijih trenutaka bio je kada je Smiljana pročitala poruku Aleksandrove ćerke Diane. Iz daleke Australije, Diana je u svojoj poruci zahvalila svima koji su došli da njenom ocu odaju poslednju počast.
I šta reći za kraj? Aleksandar je imao ispunjen život. Zanimalo ga je gotovo sve; svaki trenutak koristio je da nauči nešto novo, da vidi nešto novo i da proširi svoje vidike. Čitav njegov život bio je usmeren ka potrazi za odgovorima – kako na najvažnija pitanja sveta i života, tako i na ona naizgled manja, svakodnevna.
Sada će njegov prah, sjedinjen sa prirodom, moći da nastavi svoje beskonačno putovanje. Možda će, na neki drugi način, nastaviti ono što je čitavog života radio: da upoznaje, istražuje i saznaje.
Ako se na početku teksta nisam slagao sa Aristotelom, ovde moram da se složim sa njim kada tvrdi da je samo život ispunjen smislom vredan življenja. Upravo onakav kakav je bio Aleksandrov.
Srećne ti nebeske visine, Aleksandre Davidoviću!
IM Zoran Petronijević
(Sutra poslednji nastavak sa tri partije IM Aleksandra Davidovića)
Nakon lige usledila je vojska (on je bio prva generacija koja je išla na odsluženje vojnog roka odmah nakon završene srednje škole). Umesto šahovske table i knjiga – Bitolj, „na desno“, „k nozi“ i „ostav“. Punih godinu dana. Po povratku iz vojske upisao je studije engleskog jezika, mada je, zapravo, mogao da studira gotovo šta god je želeo. Da li se on još tada pripremao za odlazak iz zemlje?
Tokom studija, igrao je obavezno lige, po neki turnir, skoro sve brzopotezne turnire u Nišu, i poneki turnir van Niša. Studije su, ipak, studije. Anglistiku je završio briljantno, naravno na vreme, i koliko se sećam, pao je samo jednom na ispitu. Pao je iz fonetike, kod Đorđa Vidanovića, koji zaslužuje da ovde bude spomenut (naravno ne zbog toga što je oborio Aleksandra!), obzirom da je i on bio veliki ljubitelj šaha. Briljantan um, uspešan u svom poslu, vrhunski intelektualac. Takmičili su se da mu nađu neku reč koju neće moći da prevede na engleski. Koliko znam, niko nije uspeo u tome. Nažalost, prošle godine je i on preminuo. Iako je bio u izvrsnim odnosima sa Aleksandrom – protekcije nije bilo, tako da je Aleksandar morao da usred lige dođe da polaže ispit po drugi put – takva je bila ta garda starih profesora!
Godine 1984, tokom studija, igrali smo turnir u Skoplju, i sećam se jednog slučaja sa satom.
Sat
Klub mi je uplatio jednokrevetnu sobu u hotelu “Kontinental” u Skoplju, poneo sam veliki mehanički budilnik, za slučaj da treba da se probudim u određeno vreme. Samo oni koji su živeli u tadašnjoj Jugoslaviji znaju koliko je bilo „sigurno“ da će vas recepcionar probuditi u vreme koje ste naručili. Aleksandar je takođe imao uplaćenu jednokrevetnu sobu, ali to tada nije značilo ništa: na naše očajničko objašnjenje da imamo rezervisane i plaćene sobe, sledilo je ledeno – nema jednokrevetnih soba. Šta smo mogli drugo nego da uzmemo dvokrevetnu sobu, “privremeno” kako je obećavao recepcionar. Smestili smo se u sobu ali je Aleksandru odmah zasmetao sat, jer je glasno otkucavao. Koliko znam, u to vreme nije bilo drugih – Taj budilnik služio me je još godinama, sve dok ga jednog dana moj petogodišnji sestrić nije izbacio kroz prozor jer je i njemu smetalo njegovo neumorno otkucavanje. Dogovorili smo se da ga nekako sklonimo, uvio ga je u ćebe i stavio u orman. Ali, ne lezi vraže, Aleksandru je ovaj sat trebao mnogo više nego meni – on je prekidao skoro svaku partiju! I pre nego što bi posegnuo za njim, svaki put bi me pitao: „Gde ti je ono što budi ljude ujutro, a tokom noći im ne da da spavaju?“
Bioskop u inostranstvu
Film je bio jedna od njegovih velikih ljubavi. Zato nije propuštao priliku da na turnirima u inostranstvu pogleda neko novo ostvarenje, pogotovo ono koje u Jugoslaviju još nije stiglo. Film je bio na engleskom, tako da je smatrao da neće imati problema sa njegovim razmevanjem. Međutim, iz bioskopa se vratio mnogo ranije nego što je planirao. Zaboravio je da se u ono vreme filmovi u ovoj zemlji nisu titlovali kao kod nas, već sinhronizovali, tako da nije mogao da čuje Engleski, i mogao je da gleda samo slike. Umesto toga, izabrao je da izađe, i čeka dok film ne dođe kod nas.
Šahovski profesionalac
Kada je završio studije, opet je iznenadio sve nas koji smo ga poznavali: umesto akademske karijere na Anglistici, on je izabrao karijeru – profesionalnog šahiste, i to je bio narednih 5 godina (po svom sopstvenom tvrđenju), i to od 1985. do njegovog odlaska u Australiju. Dobri rezultati počeli su još pred kraj studija. Na Prvoj saveznoj ligi u Puli osvojio je 3,5 poena iz pet partija, da bi već naredne godine, na Cetinju, ostvario još bolji učinak – 6 poena iz devet partija, što je bio najbolji rezultat u svom timu. U to vreme je radio u klubu kao sekretar, i često je igrao turnire na raznim krajevima Evrope. Na verovatno najjacem Berger brzopoteznom turniru igranom u Motelu “Nais” pored Niša, pobedio je ubedljivo, ispred imena kakva su Predrag Nikolić, Dragoljub Velimirović, Slavoljub Marjanović… U to vreme Niš je bio organizovana šahovska sredina, svaki je klub organiovao brzopotezna mesečna prvenstva kluba, kao i godišnja. Naravno, bilo je i brzopotezno prvenstvo grada. Na ovakvim je turnirima za Aleksandra uvek bilo “rezervisano” jedno od prvih mesta – vrlo često prvo. Prilikom jednog od naših poslednjih viđena “uživo“ (pošto danas imamo različita sredstva komunikacije), rekao mi je da je jedan od njegovih glavnih problema bio da je brzopotezni šah igrao znatno bolje nego standardni. Jedan od njegovih zadivljujućih rezultata je pobeda u prijateljskom meču u Nišu nad velemajstorom Vladimirom Raičevićem rezultatom 5,5 – 2,5. Njegovo ime počelo je da se pojavljuje na turnirima širom Evrope – Dortmund (dva puta), Solnok, Solun, Lihtenštajn, London, Andora, Nirnberg… Na Berger turniru u Dortmundu B grupa, osvaja treće mesto, i ispunjava svoju poslednju normu za titulu internacionalnog majstora (FIDE mu je tu titulu zvanično priznala 1988). I dalje nastavlja sa turnirima širom Evrope: Lihtenštajn, London, Andora, Nuremberg pa opet Dortmund.
Godine 1989 igra turnire u Lihtenštajnu, Telavivu, i vrlo uspešno igra Bundesligu: 3 iz 4.
Godine 1985, na turniru u Nišu, upoznaje najboljeg australijskog šahistu, velemajstora Iana Rogersa. Taj susret će se pokazati kao jedna od prelomnih tačaka u njegovom životu. Rogers mu pomaže da dobije useljeničku vizu za Australiju kao sportista od posebnog značaja, pa Aleksandar sa suprugom Vesnom i sinom Damjanom (u Australiji Damien) kreće za svojom srećnom zvezdom, u daleki Adelaide, gde će započeti novo poglavlje svog života.
Iako je već dugo bio ozbiljno načet bolešću, spakovao je svoje stvari brzo i bez ikakvih problema: kao dugogodišnji i iskusan putnik, znao je šta mu sve treba za put, bez ikakvog spiska. Tu je, naravno, bio i laptop, kao i neizbežna gitara. Nije se javio svojim najbližima, prijavio se na let, i krenuo na aerodrom. Iz daleke Adelaide u Australiji, gde je od 1990. godine živeo i stekao svoj dom, krenuo je na dugo putovanje ka rodnom Nišu. Rastojanje između ta dva grada iznosi oko 14.600 kilometara, a put obično traje oko 27 sati. I previše za bolesnog čoveka. Šta je želeo: da vidi prijatelje (kojih je imao mnogo) i rodjake, da vidi svoj rodni Niš, ili da, nesvesno ili svesno, završi svoj ovozemaljski život u gradu u kojem je rodjen, i koji je, nema sumnje, najviše voleo? Ili sve to zajedno? Po svoj prilici, mi to nikada nećemo saznati.
Bio je to Aleksandar Davidović (u Srbiji poznatiji pod nadimkom David, u Australiji kao Alex), doktor kompjuterskih nauka, ali je za ovaj tekst važnije to što je bio internacionalni majstor u šahu, i ovaj tekst pišem pre svega za šahovsku publiku, prijatelje i rodjake (mada, naravno, može da ga pročita svako ko to želi). Unapred priznajem da neću biti potpuno objektivan (uostalom, apsolutna objektivnost nije moguća). U ovom slučaju, dajem prednost Alberu Kamiju u odnosu na Aristotela: izmedju istine i prijatelja, biram – prijatelja.
Početak
Aleksandar je rodjen 22. septembra 1961. godine u Nišu, u porodici oca Dimitrija i majke Ljiljane. Porodično okruženje često odredi čitav životni put čoveka. Otac Dimitrije je bio vrhunski pravnik, dok je majka Ljiljana bila jedna od najboljih arhitekata u Nišu u ono vreme. Ko poznaje Niš, dovoljno je reći da je, između ostalog, projektovala veliki broj stambenih zgrada na Bulevaru Nemanjića (treba imati u vidu da je naselje projektovano u vreme socijalističkog realizma, kada je funkcionalnost imala prednost nad individualnom kreativnošću arhitekata). Projektovala je i školu „Edvard Kardelj“, današnju Osnovnu školu „Sveti Sava“, kao i obdanište u neposrednoj blizini crkve Svetog Nikole. Ali reći samo ovo o porodici malog Saše, nije dovoljno. Radi se o dvoje dubokih, pravih intelektualaca, sa esencijalnim unutrašnjim kulturnim potrebama (ne iz snobizma!), kod kojih potreba za znanjem i učenjem izvire iz samog njihovog bića. Dimitrije i Ljiljana su “gutali“ knjige (malo je reći da su ih samo čitali), posećivali pozoriste, gledali svaki važan film, posećivali izložbe (treba reći da ih u to vreme u Nišu baš i nije bilo mnogo), prosto, živeli životom pravih intelektualaca (u ono vreme, kao i danas, bilo je mnogo onih koji su to radili samo iz potrebe da budu vidjeni). Otac Dimitrije je bio pasionirani ljubitelj šaha (čak je imao i literaturu o ovoj igri), tako da je svoju ljubav prema šahu preneo i na svog sina.
Sve ove osobine roditelja (a možda treba reci da su mu baba i deda, kao i tetka, bili profesori matematike), mali Saša je sublimirano nosio kroz ceo svoj ovozemaljski zivot. O tome ćemo malo kasnije. Stan, u samom centru Niša, u blizini Radio Niša, bio je prepun knjiga: pored ostalih, izdvajala su se sabrana dela Lajoša Zilahija i Eriha Marije Remarka, koje je, Saša, mislim, pročitao još dok je bio u osnovnoj školi (!).
Aleksandra sam upoznao u “Pionirskom domu”, na jednom od mojih prvih časova šaha, kod legendarnog Dragoljuba Mihajlovića. Došao je direktno iz škole, sa sobom je nosio školsku torbu, na njoj vezane patike “šangajke“ – za fizičko vaspitanje. Znači, nakon napornih 6 časova u školi, dao je prednost šahu u odnosu na odlazak kući, i ručku. Aleksandar je već bio poznat u krugovima pionira kao jak igrač, i od njega su se očekivali veliki rezultati. Sa časa smo izašli zajedno i opet, umesto da odmah ide kući, dugo smo razgovarali o šahu, na uglu kod “Čaira“, pored Arhitektonskog zavoda (kasnije sam saznao da mu je tu radila majka).
Krajem 1975. godine, na prvenstvu organizovanom za školsku 1975/76. godinu, ostvario je prvi veliki uspeh: postao je pionirski prvak Niša. Od njega se mnogo očekivalo na Prvenstvu Srbije u Vrnjačkoj Banji, ali ga je zadesio peh. Turnir je trebalo da bude odigran krajem januara. Pre polaska okupili smo se u Pionirskom domu, ali Saše nije bilo. Mihajlović, koji je bio vođa puta, pozvao je telefonom, i saznao da je tokom noći Aleksandar dobio visoku temperaturu (dan pre toga smo se videli i bilo je sve u redu), i da nema govora o bilo kakvom njegovom odlasku na turnir. Tako je propala njegova velika šansa da dođe do samog vrha pionirskog šaha u Srbiji. U pionirskoj konkurenciji je još igrao i ekipno pionirsko prvenstvo Srbije na Divčibarama (maj 1976), gde smo zauzeli visoko trece mesto, a Aleksandar briljirao na prvoj tabli.
Srednja škola
Kada se završilo pionirsko doba (tada je granica bila 15 godina), trebalo je naći svoje mesto u omladinskom šahu, sto nimalo nije bilo jednostavno – tadašnja Jugoslavija, a i Niš, je bila rasadnik šahovskih talenata, i nije bilo jednostavno uspeti. Aleksandar je igrao za tada najbolji šahovski klub u Nišu, ŠK “Železničar“, bio rezerva i čekao svoju priliku. Nije morao dugo da čeka. Kada je tada perspektivnom omladincu Ivanu Đorđevicu krenulo nizbrdo na ligi, Aleksandar je iskoristio svoju šansu, i postao standardni prvotimac ŠK “Želeleznicar“. Bilo je to 1976. godine, znači, sa nešto malo više od 15 godina, što je onda smatrano velikim uspehom. Naravno, škola i samoobrazovanje su imali prednost (što za njega nije bio problem s obzirom na to da mu je potreba za novim saznanjima prenešena, može da se kaže, sa majčinim mlekom), tako da je uz ligu igrao turnire u Nišu, i omladinska prvenstva Srbije, što je inače bilo tipično za omladince tog doba u Srbiji. Ne treba ni spomenuti da je Aleksandar bio odličan đak, ali ne baš tipičan. Njegovo poznavanje školskog gradiva je bilo duboko, ne samo za ocenu, prirodna radoznalost ga je terala da upoznaje različite oblasti, tako da je bio podjednako dobar kako u prirodnim, tako i u društvenim naukama, što je retka osobina. Ali, znao je i da prekrši po neko pravilo: ponekad je znao da zapali po neku cigaretu u školskom dvorištu ili WC-u, ili da, uveče u gradu popije po neko piće, tek toliko da se ne razlikuje od društva. U to vreme, to je bio način pokazivanja zrelosti. Da li ga zbog toga treba osuđivati? Naravno ne, jer je zapravo i to bila samo potreba da se spozna sve što može da se spozna, i to što pre. Usavršavao se i u šahu, a već tada važio je za izuzetno čvrstog igrača kojeg je bilo veoma teško pobediti. Treba reći da je po prirodi bio miran. Neki su ga nazivali „David ledeni“, ne shvatajući da su se najveće religije i filosofske škole vekovima bavile upravo pitanjem kako čovek može da dostigne unutrašnji mir. Standardno je igrao za svoj klub, bio je jedan od članova tima koji je 1979. godine uveo svoj klub u prvu saveznu ligu. A godine 1980. je u punoj omladinskoj zrelosti, uspeo da se kvalifikuje na omladinsko prvenstvo Jugoslavije, a to nije bilo nimalo lako – u Srbiji je tada bilo mnogo jakih igrača, koji su kasnije postali velemajstori ( navedimo samo Branka Damljanovića, Dragana Paunovića, Aleksu Strikovića, Miloša Pavlovića), i mnoštvo budućih internacionalnih majstora. Na omladinskom prvenstvu Jugoslavije igranom u Kladovu početkom avgusta, opravdao je ugled koji je već stekao i osvojio 4. mesto odmah iza 3 buduća velemajstora – Ognjena Cvitana, Milana Draška, i Dragana Paunovića. Nakon ovog turnira, usledila je prva savezna liga, igrana u Donjem Milanovcu, i događaj koji zaslužuje da se posebno spomene.
Da li treba otpisati Davida?
Na prvoj omladinskoj tabli Aleksandar je postigao solidan rezultat, ali u poslednjem kolu čekao ga je najteži protivnik: trebalo je da igra sa aktuelnim šampionom Jugoslavije u seniorskoj konkurenciji – sa Predragom Nikolićem. Na sastanku pre meča, neprikosnovena prva tabla i kapiten Slavoljub Marjanović (koji je na toj ligi postigao najbolji rezultat na prvoj tabli, 6 iz 9), bio je jasan: na ovoj tabli nemamo čemu da se nadamo: crne figure, aktuelni šampion koji je pobedio i Marjanovića, sve u svemu rezultat je jasan. Ali da li je tako? Još tada ga je krasio nesalomljiv stil igre. Duboko je razumevao pozicione nijanse, dobro poznavao otvaranja i gotovo nikada nije odustajao od odbrane lošijih pozicija. Upravo će te osobine obeležiti čitavu njegovu kasniju karijeru. Ako je imao neku manu, onda je to bilo što je ponekad znao da se prebrzo zadovolji remijem. Elem, meč je protekao u žestokoj borbi, na prvu omladinsku tablu niko nije ni obraćao pažnju (sem mene, ali da budem potpuno iskren, i ja sam bio skeptik po pitanju rezultata – činjenice su bile tvrdoglave.). Malo po malo, potez po potez, Aleksandar je gradio poziciju, čvrsto je držao, bio je Damin gambit, branio se, igrao profilaktičke poteze, postepeno menjao figure, i nakon teške rovovske borbe, nakon što je pokušao sve moguće, aktuelni šampion je, teška srca, na bosanskom naglasku rekao “predlažem remi“. Ne treba ni reći da je ovo bila poslednja partija koja je igrana na ovom turniru. Mnoge ekipe su već odavno spakovale kofere i – otišle.
Tužni događaji uvijek dolaze iznenada i uvijek nas potresu. Ali u ovom slučaju šok je dvostruko veći, jer nas je napustio mlad, sportski i energičan čovjek.
Životni put Olega Skvorcova može se ukratko opisati ovako.
Poticao je iz dobre porodice, studirao na Moskovskom državnom univerzitetu, zavolio šah, a zatim su došli odrastanje i veliki biznis. Međutim, oko četrdesete godine Oleg je ponovo osjetio glad za šahom. Prva ljubav nikada se ne zaboravlja, pa je započeo svoju šahovsku misiju, koja je donijela značajne plodove.
Olega poznajem dugo i mnogo puta sam bio njegov gost. Neprestano smo igrali trening-partije, a poslije svake pažljivo analizirali greške. Tako se, sasvim prirodno, dogodilo da sam neko vrijeme bio njegov trener. U svakom slučaju, uspio sam da otklonim neke njegove šahovske zablude, sasvim tipične za igrača koji nije profesionalac. Oleg mi je pokazivao i svoje nove ideje u otvaranjima – bio je nevjerovatno plodan – a zajedno smo ih usavršavali.
Svi profesionalci sigurno pamte njegovu trening-partiju sa Anandom u Cirihu, koja je bila toliko upečatljiva da je dospjela čak i na stranice časopisa „64“. Skvorcov je igrao i protiv Kasparova, Karlsena, Kramnika, Karjakina i mnogih drugih poznatih velemajstora.
Na kraju je sakupio takvu kolekciju protivnika kakvom se malo koji velemajstor može pohvaliti. Naravno, bile su to prijateljske, revijalne partije, ali veliki igrači i u takvim susretima uvijek žele pobjedu i pokazuju svoju klasu.
Kad smo već kod Skvorcovljevih ideja u otvaranju, mnoge od njih postale su veoma popularne, čak i među velemajstorima.
Oleg je uporno igrao 1.e4 c5 2.b3!. Vladimir Kramnik je obratio pažnju na tu ideju i kasnije je i sam nekoliko puta primijenio na ozbiljnim turnirima, veoma uspješno (Inarkijev i Kobalija to mogu potvrditi). Poslije je tim putem krenuo i Karlsen.
Skvorcov je s velikim oduševljenjem proučavao i igrao varijantu 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lc4 Lc5 4.c3 Sf6 5.d4 exd4 6.b4!, upravo protiv Ananda.
Kasnije je Danil Dubov primijenio tu varijantu u Superfinalu Rusije 2020. protiv Sergeja Karjakina i ostvario efektnu pobjedu.
Oleg je volio i Makdonelov gambit: 1.e4 c5 2.f4!?. Upravo zahvaljujući toj varijanti sprijateljio se sa Jevgenijem Svečnikovim, autorom poznate knjige o tom sistemu.
Njegova najveća šahovska ljubav, ipak, bio je Volški gambit, i tu smo se potpuno slagali. Na tom divljem volškom terenu Oleg je osmislio nekoliko veoma zanimljivih ideja. Posebno je zagovarao varijantu za crne: 1.d4 Sf6 2.c4 c5 3.d5 b5! 4.cxb5 a6 5.bxa6 g6 6.Sc3 Lg7 7.e4 0–0 8.Sf3 Da5!
Upravo je tako Karlsen igrao protiv Gelfanda na turniru u Cirihu 2014. godine (čiji je organizator bio upravo Skvorcov), a Boris je odmah upao u glavnu zamku varijante: 9.Ld3? Sxd5!, nakon čega je izgubio već u 23. potezu.
Nekoliko mjeseci ranije Oleg je tu ideju isprobao protiv mene. Nisam znao za tu zamku, ali sam, ni sam ne znam zašto, odabrao skromnije i ispravnije 9.Ld2!
Mogao bih još dugo nabrajati Skvorcovljeve šahovske doprinose, ali mislim da je i ovo dovoljno.
Oleg je redovno finansirao turnire Zurich Chess Challenge u starom šahovskom klubu u Cirihu. Obično sam ih komentarisao izdaleka, ali smo 2017. godine Oparin i ja otišli tamo lično. Grigorij je igrao na glavnom turniru protiv velikih rivala, ja sam ga pripremao za partije i komentarisao turnir. Utisci su ostali nezaboravni.
Ideja o turnirima generacija „Krcko Oraščić“ bila je Olegova, a uz podršku Šahovskog saveza Rusije ti turniri održavani su s velikim uspjehom.
Skvorcov je pomagao i razvoju mladih talenata – vrlo konkretno, finansijski. Iz mog iskustva, najbolji primjeri su Dubov i Oparin, ali sigurno ih je bilo još.
Posljednjih godina komunicirali smo samo telefonom. Neprestano je govorio da će uskoro doći u Moskvu, da ćemo se obavezno sresti i o svemu razgovarati.
Nažalost, nije bilo suđeno.
Šteta je što je ljudi poput Olega Skvorcova, istinskih zaljubljenika u šah, tako malo na svijetu.
Preminuo šahovski mecena i organizator turnira Oleg Skvorcov
U 58. godini života preminuo je šahovski mecena i organizator brojnih međunarodnih turnira Oleg Skvorcov. Vijest je na društvenoj mreži X saopštio 14. svjetski šampion Vladimir Kramnik.
Uzrok smrti nije objavljen.
„Prije nekoliko sati, u 58. godini života, preminuo je Oleg Skvorcov – veliki zaljubljenik u šah, dugogodišnji mecena i organizator šahovskih turnira u Cirihu. Bio je prvi koji je predložio da se igra tempom od 45 minuta uz dodatak od 10 sekundi, po dvije partije dnevno. Taj tempo šahisti su kasnije počeli da nazivaju Skvorcovljevim tempom. Bio je i moj blizak prijatelj – inteligentan, taktičan i častan čovjek. Počivaj u miru, dragi prijatelju, i hvala ti za sve dobro što si učinio za svijet šaha“, napisao je Kramnik.
Šahovski svijet tuguje zbog odlaska estonskog počasnog velemajstora Iiva Neja, koji je preminuo u 94. godini života.
Rođen 31. oktobra 1931. godine u Tartuu, u Estoniji, Nej je imao blistavu šahovsku karijeru dugu više od osam decenija. Još u mladosti pokazao je veliki talenat, a prvi zapažen rezultat ostvario je 1948. godine, kada je podijelio prvo mjesto na prvenstvu Sovjetskog Saveza za juniore.
Osmostruki prvak Estonije (1951, 1952, 1956, 1960–1962, 1971. i 1974. godine), Nej je osvajao prvenstvo baltičkih republika 1961. u Palangi, 1962. u Tartuu, 1963. u Estoniji i 1964. u Pernuu. Takođe je četiri puta učestvovao na prestižnim prvenstvima Sovjetskog Saveza.
Na vrhuncu karijere, Nej je 1964. godine osvojio titulu međunarodnog majstora. Iste godine podijelio je prvo mjesto sa Paulom Keresom na turniru Hoogovens u Bejvervejku (kasnije poznatom kao Corus, a danas kao Tata Steel), završivši ispred Lajoša Portiša, Borislava Ivkova, Benta Larsena i Bruna Parme. Kasnije je ostvario zapažene rezultate u Bejvervejku 1966. (5. mjesto), Cinojvicu 1966. (4–6. mjesto) i Talinu 1969. (2–3. mjesto).
Kao priznanje za njegove konstantno snažne rezultate od pedesetih do sedamdesetih godina, Savjet FIDE dodijelio je Neju titulu počasnog velemajstora u februaru 2024. godine.
Nejovo nasljeđe daleko prevazilazi njegove rezultate za šahovskom tablom. Bio je veoma uspješan trener svjetskih šampionki u ženskom šahu None Gaprindašvili i Maie Čiburdanidze, a posebno je poznato da je bio jedan od sekundanata Borisa Spaskog u legendarnom meču za titulu svjetskog prvaka 1972. godine protiv Bobija Fišera u Rejkjaviku.
Zajedno sa američkim velemajstorom Robertom Birnom napisao je poznatu knjigu „Obe strane šahovske table“, koja pruža jedinstven i neposredan uvid u dramu i napetost meča iz 1972. godine.
Više od 25 godina Nej je bio jedan od vodećih šahovskih trenera u Estoniji, podučavajući generacije jakih igrača. Takođe je dugi niz godina obavljao funkciju predstavnika FIDE za zonu 1.7 (Estonija, Letonija i Litvanija).
Kroz svoje knjige, komentare i trenerski rad, Iivo Nej je predstavljao važan most između sovjetske šahovske škole i ostatka svijeta. Čak i tokom vrhunca Hladnog rata, njegova saradnja sa zapadnim igračima i novinarima pomagala je u izgradnji međusobnog poštovanja preko Gvozdene zavjese.
FIDE, zajedno sa cjelokupnom svjetskom šahovskom zajednicom, upućuje najdublje saučešće porodici Iiva Neja, njegovim prijateljima i Estonskoj šahovskoj federaciji.
Jedan od veterana šahovskog svijeta, koji je dao ogroman doprinos kao igrač, teoretičar, trener i veliki popularizator naše igre.
U maloj Estoniji šah se oduvijek povezivao sa imenom Paul Keres, ali vjerovatno je najsjajniji trenutak estonskog šaha bila zajednička pobjeda Keresa i Neja na turniru u Bejvervejku (preteči današnjeg Vajk an Zea) 1964. godine. Iza njih su tada ostali Bent Larsen, Lajoš Portiš i drugi. Za Keresa je to bila još jedna pobjeda u velikoj karijeri, a za Neja vrhunac njegove šahovske karijere.
Po tadašnjim pravilima nije dobio titulu velemajstora i ostao je međunarodni majstor. Tek prije nekoliko godina FIDE mu je dodijelila titulu počasnog velemajstora.
Uopšte, Ivo je bio jedna od ključnih ličnosti estonskog šaha. Njegova televizijska emisija o šahu godinama se emitovala na estonskoj televiziji, a njegov učenik Lembit Ol (nažalost, prerano i tragično preminuo) bio je među najjačim šahistima svijeta devedesetih godina.
Međutim, Nejovo ime bilo je dobro poznato i daleko izvan njegove domovine.
Bio je član trenerskog tima Borisa Spaskog, pomagao je Noni Gaprindašvili, a zajednički rad sa velemajstorom Robertom Birnom na knjizi o meču Fišer – Spaski donio mu je veliku prepoznatljivost i na Zapadu.
Kada čovjek ode u tako dubokoj starosti, teško je govoriti o nepravednoj sudbini.
Ovozemaljski život je napusti dobri naš David, IM Aleksandar Davidović. Preminuo je u Australiji.
Posebnim rečima od njega se oprostio dugogodišnji prijatelj, Dr Hadži Rade D. Paravina, koji živi u Hjustonu (prevedeno sa engleskog):
„Aleksandar Davidović – David, moj drug iz detinjstva, upokojio se u Gospodu. Bio je otac troje dece, divan čovek, prijatelj i vizionar koji je tokom života dokazivao da se može biti uspešan na načine koje većina ljudi ne može ni da pojmi. Od 1993. godine živeo je u Adelajdu, u Južnoj Australiji. Bio je doktor računarskih nauka, inovator, vlasnik brojnih TV kanala, autor muzičke TV serije i enciklopedije o dinosaurusima, uspešan na berzi, kao i strastveni putnik koji je godinama putovao oko sveta…
Ipak, ono što je najviše obeležilo njegov bogati život bio je šah. Bio je međunarodni majstor (IM) sa najvišim FIDE rejtingom od 2425. Učestvovao je na stotinama turnira i mnoge od njih osvojio. Nastupao je za Australiju na dve šahovske olimpijade i drži nacionalni rekord: u 20 partija na tim takmičenjima ostvario je 19 pobeda ili remija i samo jedan poraz. Nakon završetka igračke karijere, postao je izuzetno uspešan trener mladih šahista, među kojima su bili jedan svetski šampion i više od deset prvaka Australije u kategoriji do 20 godina.
Viđao sam svog dragog Davida desetak puta tokom poslednjih dvadeset godina – u Hjustonu, Adelajdu i Srbiji. Vezuju me za njega prelepe uspomene duge više od 50 godina. Neka mu Gospod podari nebeski blagoslov u Carstvu nebeskom“.
Na drugoj slici naš susret u Nišu, davne 2018.godine.
Sa dubokom tugom i iskrenim poštovanjem obaveštavamo šahovsku i sportsku javnost da nas je, posle duge i teške bolesti, u 85. godini života napustio Radoje – Rade Marinković, istaknuti šahovski radnik, dugogodišnji član Upravnog odbora Omladinskog šahovskog kluba „Paraćin“ i jedan od ljudi koji su svojim radom ostavili neizbrisiv trag u razvoju paraćinskog šaha.
Rade je gotovo čitav svoj život posvetio šahu. Iako je tokom bogate profesionalne karijere obavljao odgovorne rukovodeće funkcije u velikim privrednim kolektivima u Paraćinu i Kruševcu, šah je ostao njegova najveća ljubav i životna strast, kojoj je ostao veran do poslednjih dana.
Bio je odličan šahista, pripadnik generacije čuvenih „starih prvokategornika“, iz vremena kada su visoka šahovska zvanja bila rezervisana samo za najjače igrače. Zbog brojnih poslovnih obaveza i velikog angažovanja u organizaciji šahovskog života nikada se nije u potpunosti posvetio takmičarskoj karijeri. Ipak, svaki put kada bi seo za tablu i nastupio za svoju ekipu, bio je oslonac saigračima i donosio dragocene poene. Nosilac je zvanja nacionalnog šahovskog sudije, a od 2013. godine posedovao je i FIDE sudijsku licencu.
Njegov životni i šahovski put neraskidivo su vezani za Paraćin i Kruševac. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bio je jedan od nosilaca šahovskog života u okviru ŠK SFS Borac, pri Srpskoj fabrici stakla. Posebno će ostati upamćene dve simultanke tadašnjeg svetskog prvaka Anatolija Karpova, koje je upravo Rade Marinković organizovao u Paraćinu, čime je gradu podario događaje koji i danas zauzimaju posebno mesto u njegovoj sportskoj istoriji.
Po povratku iz Kruševca, sav svoj entuzijazam i bogato iskustvo ugradio je u razvoj Omladinskog šahovskog kluba „Paraćin“. Od samog osnivanja bio je član Upravnog odbora, a sa posebnom pažnjom brinuo je o drugoj i trećoj takmičarskoj ekipi kluba, koje su nastupale pod nazivima OŠK Paraćin 2 – DCK i OŠK Paraćin 3 – DCK. Neprestano se zalagao za jedinstvo paraćinskog šaha, verujući da svi šahisti treba da budu okupljeni pod jednim krovom, kao i da što više mladih ljudi pronađe svoje mesto u šahu – ne samo kao igrači, već i kao organizatori, sudije i sportski radnici.
Nemerljiv doprinos dao je i razvoju Međunarodnog šahovskog festivala u Paraćinu. Dugi niz godina uspešno je obavljao dužnost direktora festivala, a kada mu zdravstveno stanje više nije dozvoljavalo aktivno učešće u organizaciji, klub mu je, kao znak zahvalnosti i poštovanja, dodelio zvanje počasnog direktora festivala.
Svi koji su imali privilegiju da ga poznaju pamtiće ga kao čoveka izuzetne mirnoće, mudrosti i dostojanstva. Bio je blag u ophođenju, nenametljiv u savetima, ali uvek spreman da sasluša, pomogne i ohrabri. Njegovo iskustvo, smirenost i ljudska toplina predstavljali su oslonac mnogim generacijama paraćinskih šahista.
Odlaskom Radoja – Radeta Marinkovića paraćinski šah izgubio je jednog od svojih najodanijih stvaralaca i čuvara njegovih vrednosti. Njegovo ime zauvek će ostati utkano u istoriju našeg kluba i grada, a uspomena na njega živeće kroz sve ono što je stvorio i kroz ljude kojima je nesebično prenosio svoje znanje, iskustvo i ljubav prema šahu.
Sahrana Radoja – Radeta Marinkovića obaviće se u utorak, 30. juna 2026. godine, u 13.00 časova na groblju u Starom Bračinu.
Na današnji dan, pre 40 godina, preminuo je velemajstor Borislav Bora Milić (20. 10. 1925 – 27. 05. 1986). Milić je šahu i šahovskom životu u Srbiji i SFRJ dao nemerljiv doprinos u mnogim oblastima.
Kao šahista, bio je jedan od vodećih jugoslovenskih igrača tog vremena (uz Gligorića, Matanovića, Ivkova…). Kao član reprezentacije SFRJ nastupio je na dve Šahovske olimpijade, i osvojio dve medalje.
Posle završetka bogate i uspešne šahovske karijere, bio je generalni sekretar Šahovskog saveza Jugoslavije, ali i jedan osnivača „Šahovskog informatora“, samim tim i među tvorcima svetski čuvenog sistema znakova, bez kog se ni danas ne mogu zamisliti konentari šahovskih partija.
Bio je i stalni saradnik jedne od svetski najuglednijih izdavačkih klua iz oblasti šahovske literature „New In Chess“.
Šahovski savez Srbije sa ponosom čuva uspomenu na jednog od najuspešnijih srpskih šahista i šahovskih radnika.
Evropska šahovska zajednica tuguje zbog smrti velemajstora Jána Plachetke, koji je preminuo 24. maja 2026. godine u 81. godini života. Kao jedna od najznačajnijih ličnosti slovačkog i evropskog šaha, Plachetka iza sebe ostavlja nasljeđe koje je oblikovalo generacije igrača i pomoglo da Slovačka zauzme svoje mjesto na svjetskoj šahovskoj mapi.
Rođen 18. februara 1945. godine u Trenčín, tadašnjoj Čehoslovačkoj, Plachetka je šah otkrio sa osam godina i brzo pokazao izuzetan talenat. Njegov uspon kroz evropska takmičenja obilježili su dosljednost, kreativnost i beskompromisni borbeni duh za tablom.
Godine 1978. dobio je FIDE titulu velemajstora — istorijski trenutak, jer je postao prvi slovački šahovski velemajstor. To priznanje uslijedilo je nakon niza zapaženih rezultata, uključujući diobu prvog mjesta u Polanica-Zdrój (1975), prvo mjesto u Sofiji (1979), prvo mjesto u Trnavi (1979), kao i diobu prvog mjesta u Strasbourgu (1985). Takođe je osvojio prvenstvo Slovačke 1993. godine u Topoľčianky.
Plachetka je od 1980. do 1986. bio cijenjeni član čehoslovačke reprezentacije na Šahovskim olimpijadama, predstavljajući svoju zemlju na najvišem nivou ekipnog takmičenja. Njegov repertoar otvaranja, naročito majstorstvo u Benko gambitu, proučavali su i cijenili igrači širom Evrope.
Njegova posvećenost šahu nadilazila je igračku karijeru. Godine 2009. dobio je FIDE titulu seniorskog trenera sa doživotnom licencom, posvetivši se razvoju novih generacija šahista i dajući nemjerljiv doprinos šahovskom obrazovanju i razvoju u Slovačkoj.
Čak i u poznim godinama ostao je aktivan učesnik veteranskih turnira, pokazujući doživotnu ljubav prema igri koja ga je definisala.
Ján Plachetka će ostati upamćen ne samo kao pionir i šampion, već i kao pravi džentlmen šaha — čovjek koji je dao sve igri koju je volio. Evropska šahovska unija izražava iskreno saučešće njegovoj porodici, prijateljima, slovačkoj šahovskoj zajednici i svima koji su imali čast da ga poznaju.
Neka uspomena na njega traje koliko i igra kojoj je tako vjerno služio.
Evropska šahovska unija (Preneseno sa fejsbuka)
Plachetka,Jan (2450) – Balashov,Yuri S (2530) [E15] Tirnavia Trnava, 1989
Preminuo je poznati poljski šahista IM Jan Adamski.
Jan Adamski je poljski šahista rođen 11. novembra 1943. u Varšavi, nosilac titule internacionalnog majstora od 1976. godine. Njegov najveći uspjeh bio je osvajanje prvenstva Poljske 1982. godine. Tokom karijere osvojio je i pet srebrnih i dvije bronzane medalje na prvenstvima Poljske, dok je dva puta bio prvak Poljske u ubrzanom šahu.
Adamski je više puta nastupao za reprezentaciju Poljske na šahovskim olimpijadama — igrao je na Olimpijadama u Luganu, Zigenu, Nici, Buenos Ajresu, Lucernu i Solunu između 1968. i 1984. godine.
Njegov najveći rejting bio je oko 2470 početkom 1977. godine.
Bio je poznat i kao trener, a među njegovim učenicima bila je i poznata poljska šahistkinja WGM Agnieszka Brustman. Smatra jednim od značajnijih poljskih šahista generacije sedamdesetih i osamdesetih godina.
Evo i sjećanja na IM Jana Adamskog koje je objavio GM Krasenkov:
IM Jan Adamski, nekada poznati, a danas prilično zaboravljeni poljski šahista, preminuo je.
Stariji igrači i oni koje zanima istorija šaha vjerovatno pamte njegovo ime iz kontroverzne priče o njegovoj partiji protiv Mihaila Talja 1974. godine. Za mene, prosječnog sovjetskog šahovskog majstora tog doba, koji je živio u zatvorenoj zemlji, Jan je bio jedan od prvih stranih igrača koje sam sreo za tablom, doduše u brzopoteznoj partiji.
Priča se dogodila u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije, u maju 1986. godine (tačno prije 40 godina!). Tamo sam služio kao niži oficir u sovjetskoj vojsci, a održavalo se takozvano Prvenstvo prijateljskih armija (armija Varšavskog pakta). Nisam bio dovoljno jak da se kvalifikujem za reprezentaciju Sovjetske armije; umjesto toga, radio sam u pres-centru i komentarisao partije za turnirski bilten.
Međutim, bio je jedan slobodan dan kada je održan brzopotezni turnir. Učestvovao sam i imao priliku da igram protiv Jana i drugih stranih igrača. Koliko se sjećam, naša partija završena je remijem.
Kasnije je u Poljskoj Janov štand sa šahovskim knjigama bio atrakcija svakog turnira. Nažalost, toga više neće biti.
Šahovski savez Beograda sa žaljenjem obaveštava šahovsku javnost da je preminuo Miodrag Rakić, šahovski zaljubljenik, istaknuti trener i funkcioner. Pored toga što je voleo da učestvuje na svim vrstama šahovskih takmičenja, neizbrisivi trag Miodrag Rakić ostavio je kao šahovski pedagog, zbog koga su mnoga deca iz njegovih Leštana zavolela šah. Iz te škole ponikli su mnogi državni prvaci u mlađim kategorijama, a svakako najznačajnije rezultate ostvarila je najstarija kćerka Marija, seniorska prvakinja države, višestruka reprezentativka i kadetska vicešampionka Evrope. Od 2014 – 2016. godine Miodrag Rakić bio je predsednik Šahovskog saveza Beograda, u više navrata bio je član Izvršnog (Upravnog) odbora Šahovskog saveza Srbije, a tokom 2010. godine i v.d. predsednika Saveza. Mnogi šahisti pamtiće druženja koja je organizovao u svom domu, koji je bio i svojevrstan šahovski hram. Miodrag Rakić biće sahranjen u sredu 13. maja u Leštanima. Okupljanje je u 11.30 časova u crkvi Sv. Georgija, a opelo će početi u 12.30 časova. Povodom smrti Miodraga Rakića, predsednik ŠS Beograda Vladimir Šakotić uputio je izraze saučešća ŠK „Leštane“, a u ime ŠSB sahrani će prisustvovati v.d. izvršnog direktora Ognjen Pejčinović.
(Preneseno sa fejsbuk stranice Šahovskog saveza Beograda)
Sa dubokom tugom smo primili vijest o smrti Mattija Uimonena, cijenjenog člana reprezentacije Finske, tokom Svjetskog ekipnog prvenstva za seniore u Drač. Imao je 67 godina.
Rođen 1959. godine, Matti je stekao nacionalnu titulu kandidata majstora (CM), iako će biti zapamćen manje po svojim rezultatima za tablom, a više po svojoj nepokolebljivoj posvećenosti i neumornom doprinosu u mnogim oblastima šaha. Dugi niz godina radio je kao softverski developer u kompaniji Receptum Oy, ali je uvijek nalazio vrijeme za svoju najveću strast — šah.
Kao cijenjeni šahovski sudija i aktivan organizator turnira, Uimonen je neumorno promovisao šah među slabovidim i slijepim igračima. Tokom više decenija bio je kapiten finske reprezentacije za šahiste sa oštećenjem vida.
Takođe je obavljao funkciju potpredsjednika u HSK Chess Club i održavao zvanični sajt kluba kao webmaster.
FIDE izražava iskreno saučešće njegovoj porodici, prijateljima i saigračima.
Nažalost, danas smo primili potresnu vijest sa Svjetskog ekipnog prvenstvu za seniore (veterane) u Draču, Albanija. Igrač finske ekipe 65+ (Finska 2), Matti Uimonen, preminuo je. Matti je bio poznat kao posvećeni šahovski entuzijasta, igrač koji je duboko volio igru i nadahnjivao ljude oko sebe svojom strašću i sportskim duhom. Sedmo kolo prvenstva počelo je minutom ćutanja u čast gospodina Uimonena. Izražavamo najdublje saučešće njegovoj ožalošćenoj porodici, njegovom klubu, Finskom šahovskom savezu i FIDE porodici.
Šahovski klub „Rad“ sa žaljenjem saopštava da je preminuo njihov istaknuti član, internacionalni majstor Momčilo Despotović. Po obrazovanju je bio diplomirani pravnik, a u advokatskoj karijeri uspešno je nastavio porodičnu tradiciju. U svom profesionalnom radu nesebično je (besplatno) pomagao šahistima. U šahovskoj karijeri ostaće upamćen kao internacionalni majstor, ali pre svega kao dvostruki omladinski šampion Jugoslavije (1965. i 1966. godine), a pre toga i omladinski prvak Srbije 1965. godine. Ipak, pored titule internacionalnog majstora, od posebnog značaja je njegovo učešće u meču Jugoslavije i SSSR-a. U ekupnim takmičenjima nastupao je za C. Zvezdu, Gošu i Rad (kao omladinac i kao senior) i postizao zapažene rezultate. Započinjanjem advokatske karijere, šah je otišao u drugi plan, pa nije postao velemajstor, što mu je po ukupnom šahovskom razvoju nesumnjivo pripadalo. Pored igračkih sktivnosti ostavio je traga u našem šahu i kao trener. pre svega sestara Marić, Alise i Mirjane. Takođe bio je i predavač u Šahovskoj akademiji ŠK „Rad“, koja je, nažalost, prinudno prekinuta sa radom 2018. godine. Treba reći da se ogledao i u spisateljskom radu. Naime, napisao je i jednu šahovsku knjigu zajedno sa velemajstorom Dušanom Rajkovićem. Oproštaj od Momčila biće u ponedeljak 6.aprila, u 12:30 na Novom groblju u Beogradu.
Šahovski savez Beograda
De Firmian,Nick E – Despotovic,Momcilo (2440) [C06] Smederevska Palanka Smederevska Palanka (2), 07.06.1981
Partija je igrana na zonskom turniru za prvenstvo sveta, i podrazumeva se da je svaka partija od posebnog značaja. Partija je bila igrana u četvrtom kolu, Marjanoviću je nakon tri remija, naravno, bila neophodna pobeda da bi došao do bilo kakve šanse za uspeh na turniru. To i objašnjava njegov pristup partiji. 1.e4 e5 2.Nf3 Nc6 3.Bb5 a6 4.Ba4 Nf6 5.d4 Marjanović je voleo i često igrao ovu varijantu. Pored ove partije, on je, između ostalih, od velikih imena pobedio i Aršaka Petrosiana i Jusupova. 5…exd4 6.0–0 Be7 7.e5 [Marjanović je igrao ovu varijantu. U ono vreme, popularna je bila i varijanta sa 7.Re1 ] 7…Ne4 [Najbolje. Slabije je 7…Nd5 8.Nxd4² što vodi do male prednosti za belog.] 8.Nxd4 Nxd4 [Logičnije je 8…0–0 što nakon 9.Nf5 d5 10.Bxc6 bxc6 11.Nxe7+ Qxe7 12.Re1 vodi do približno jednake igre. Jusupov je u partiji sa Marjanovićem u Minsku 1982 igrao 12…f5? što je greška. (Bolje je 12…Re8= sa približno jednakom igrom.) Nakon 13.f3 Ng5 14.b3± Marjanović je došao do jasne prednosti, koju je u lepom pozicionom stilu pretvorio u pobedu.] 9.Qxd4 Nc5 10.Nc3 Nxa4?! Crni osvaja lovački par, ali je nedovoljno razvijen, i to mu ne donosi jednaku igru. [Bolje je 10…0–0 što su protiv Marjanovića igrali više puta. 11.Bg5!? (Marjanović je voleo ovaj potez. 11.Nd5 je zanimljivo) 11…Bxg5 (Ako crni igra 11…Nxa4 12.Bxe7 potez 12…Nxc3?? bi bio gruba greška (12…Qxe7 je bolje) nakon 13.Qh4 ovako je Marjanović igrao sa Gunawanom, Jakarta 1986. Crnom nije preostalo ništa drugo do predaje. Lepa minijatura!) 12.Qxc5 Be7 (12…d6 je igrao Tipsay sa Marjanovićem u Subotici 1984, godine 13.exd6 cxd6 14.Qd5 Bf6 15.Bb3 Bxc3 16.bxc3 Qc7 17.Rfe1 Beli ima minimalnu prednost. Nakon filigranske igre u završnici, Marjanović je dobio partiju.) 13.Qe3 d5 14.Rad1 c6 15.Bb3 Qa5 16.Ne2 Bg4 17.f3 Bc5 18.Nd4 Be6 19.c3 ovako su igrali Marjanović i Aršak Petrosian u Kirovakanu, 1978 godine. Pozicija je jednaka, ali je u kasnijem toku beli došao do prednosti, i dobio partiju u lepom stilu.] 11.Qxa4 [11.Nxa4 je zanimljiva anternativa.] 11…0–0 12.Bf4!? Beli razvija figuru na prirodno polje. [12.Be3 je slabije, jer nakon 12…d5= crni izjednačuje.; 12.Rd1 je zanimljiva alternativa.] 12…b5 Najbolji potez. [12…f6? je slabo, jer nakon 13.Qc4+ sa sledećim exf6, beli osvaja pešaka.; 12…d5 nakon 13.exd6 cxd6 (13…Bxd6 14.Rad1 Bd7 15.Qd4 Bc6 (15…Bxf4?! daje belom jasnu prednost nakon 16.Qxf4±) 16.Bxd6 cxd6 17.Qxd6 Qb6 18.b3 daje belom minimalnu prednost.) 14.Nd5 daje belom prijatniju poziciju.] 13.Qd4 Bb7 [13…c5 je jasno slabije 14.Qd5 (14.Qe4!?) 14…Ra7 15.Rad1± 1–0 Spiridonov,N-Zinn,L WchT Students 11th Group5 Krakow 1964 (3.1) sa jasnom prednošću belog,] 14.Rad1 Bc6 Brani d7 pešaka, ali lovac na c6 stoji nezgrapno. [Najbolja šansa crnog je 14…d6 15.exd6 cxd6 16.Bxd6 Bf6 gde crni za pešaka ima određenu kontraigru.] 15.Nd5² Re8!N Crni se dobro pripremio za partiju i igra odličan potez. [Pre ove partije, u ovoj poziciji igrano je 15…f6 , što je slab potez 16.exf6 (16.Rfe1± je davalo jasnu prednost belom.) 16…Bxf6 17.Nxf6+ Rxf6= {½–½ Barden,L-Benkner,O Luzern Christmas–06 1952 (7) sa jednakom igrom,}] 16.Rd3!? U skladu sa svojim stilom, kao i potrebom da po svaku cenu igra na pobedu, beli kreće agresivno. [Zanimljivo je i 16.Rfe1 ] 16…Bf8 Najbolji potez. [16…d6? je loše i gubi nakon 17.exd6 Bxd6 (17…cxd6 takođe ne zadovoljava zbog 18.Rg3 Bf8 19.Bg5+-) 18.Rg3 Bf8 19.Bh6!+- napad belog na kraljevom krilu je nezaustavljiv.; 16…Bxd5 takođe daje belom nadmoćnu igru nakon 17.Qxd5 d6 18.e6! Rf8 19.Re1 fxe6 20.Rxe6+-] 17.Bg3!? Ovo nije sklanjanje lovca, obzirom da je ideja belog da igra Bh4. [Nešto aktivnije je bilo 17.Rfd1!? ] 17…Qc8? [#]
[Ozbiljna greška koja vodi crnog u poraz, što je u ovom momentu teško poverovati. Crni oÄigledno nije računao da beli može brzo da organizuje napad na kraljevom krilu. Morao je da reaguje igrom kroz centar putem 17…d6! , na primer: 18.exd6 Bxd6 19.Rfd1 Rc8= što bi vodilo do približno jednake igre.] 18.Nf6+! Jasno je da ako želi da vodi napad, beli to mora da uradi sa žrtvom. Ovde nije moguce sve konkretno proračunati, potrebno je da se vodimo intuicijom. Marjanović je posedovao napadački instinkt do perfekcije, što pokazuje i ova partija. Svedok sam i učesnik višednevnih analiza ove partije nakon turnira, i znam da su mnoge varijante koje slede, pronađene tek u analizi. Analiza je pokazala sledeću istinu: Žrtva je bila savršeno korektna. 18…gxf6 19.Bh4! Poenta kombinacije! Lovac prelazi na važniju dijagonalu. Treba reći da se ovakvi potezi ne nalaze lako, zbog njihove neočiglednosti. 19…Re6 [Danas se uz pomoć kompjutera lako nalaze i najteže varijante, ali u ono vreme predstavljalo je problem kako nastaviti napad nakon 19…Be7 sećam se da sam i ja pomogao u analizi ove varijante, što je Marjanović, kao objektivan u svemu, to i napisao u svojim komentarima za Šahovski glasnik. 20.Qf4! Qd8 21.exf6 Bf8 22.Rg3+ Kh8 23.Qg5! Bh6 24.Qxh6 Rg8 25.Rg7 Be4 26.f4 , zbog pretnje f5 beli dobija, na primer 26…Qf8 27.f5 Qc5+ 28.Rf2 Bxf5 29.Qg5+- sa dobitkom.] 20.Rg3+ [20.Qg4+ vodi do iste pozicije kao u partiji nakon 20…Kh8 21.Rg3] 20…Kh8 21.Qg4 Bh6 [#]
Ovo je druga kritična pozicija u partiji. Čini se da se crni odbranio, ali sada sledi pravo iznenađenje u vidu: 22.Qxe6!! Žrtva dame kao kruna odlične igre u središnjici. Marjanović se posebno ponosio podatkom da mu je hrvatski velemajstor Kovačević Vlado rekao da je postao veliki igrač kada ovako žrtvuje damu. Naravno, ovo je čista intuitivna žrtva, koja traži hrabrost, duboko razumevanje i veliko majstorstvo. Marjanoviću ni jedno ni drugo nije nedostajalo. [22.Bxf6+ vodi samo do jednake igre nakon 22…Rxf6 23.exf6 Qf8=] 22…fxe6 23.Bxf6+ Bg7 24.Rxg7 Sa ovako lošim kraljem i neaktivnim figurama, crni teško da može da se nada nečemu dobrom. 24…h5 Prirodan potez, crni priprema i polje h6 za svog kralja. [Ne pomaže ni 24…h6 zbog 25.Rxd7+ Kg8 26.Rg7+ Kf8 27.Rd1 Be4 (Crni nema dobru odbranu. Ako bi igrao 27…Be8 , usledilo bi 28.Rh7 Bf7 29.Rxh6 Crna dama i top su savršeno bespomoćni. 29…Bg8 30.Rh8 Qe8 31.h4! Ovaj skromni pešak kreće nezadrživo u pomoć svojim figurama. 31…c5 32.h5 b4 33.Rd3 Ra7 34.Rg3 Qf7 35.h6+- Crni je potpuno izgubljen.) 28.Rdd7 u ovoj varijanti topovi dominiraju po sedmom redu. 28…Qe8 29.f3 Bxc2 30.Rde7 c5 31.Rxe8+ Rxe8 32.Rc7 c4 33.Kf2+- Završnica je lako dobijena za belog.] 25.Rd1 [25.Rxd7+ takođe dobija.] 25…Qf8! Jedini potez da dalje produži borbu. 26.Rg5+! Kh7 27.Rxh5+ Kg6 28.Rg5+ Kf7 [28…Kh6 sa idejom Qf6, ne pomaže zbog 29.Rg4! Preti Rd3-h3. 29…Kh5 30.Rdd4+-] 29.Rd4 Qh6 30.Rf4! Qh7 31.Rfg4 Kf8 32.Rg7 Qh8 33.Be7+ Ke8 34.Bb4 Grandiozno ostvarenje! Ova partija može da služi kao primer Marjanovićevog stila igre, koji se sastojao u odličnoj teorijskoj pripremi (što pretpostavlja veliki rad), agresivnom pristupu, i energičnom vođenju napada, najčešće povezanim sa žrtvama. 1–0
Slavoljub Marjanović (1955–2026) O velikom šahisti i o vremenu kojeg više nema
Piše: IM Zoran Petronijević
Autor fotografije: FM Dragan Živić
Njegov odlazak došao je iznenada. Tog kobnog 8. marta iznenada mu je pozlilo i ubrzo je preminuo, na rukama svoje životne saputnice Zlate. Izdalo ga je srce, ono isto kojim je neumorno koračao kroz život. Upravo je srce (srčanost) bilo njegovo najjače oružje – simbol hrabrosti i snage. Bio je uporan i neustrašiv čovek, gotovo bez straha, kao junaci iz bajki i mitova.
I sada se postavlja pitanje smisla: šta ostaje iza velikog šahiste? Ostaju rezultati, ostaju partije koje će se još dugo analizirati – Slavoljubove partije svakako spadaju među one koje će trajati. Ostaje i sećanje: sećanje njegovih učenika, prijatelja i svih koji su ga poznavali. A sećanje na Slavoljuba, pre svega, jeste sećanje na njegovu ličnost.
Još kao veoma mlad shvatio je da „sa neba samo kiša pada“. Njegov životni moto bili su uporan rad, samodisciplina i odlučnost da se nikada ne odustaje. Uvek je tragao za smislom i jasnim ciljevima. Nije verovao u male ciljeve, već u one dostojne ozbiljne borbe. A borba — ona poštena i časna — bila je za njega osnov življenja.
Kao najveću vrednost, onu koja se u naše pragmatično vreme sve manje ceni, Slavoljub je smatrao poštenje. To je bila osnovna karakteristika njegove ličnosti. Sve ostalo proisticalo je iz nje. Ova, pomalo donkihotovska osobina danas možda deluje naivno, jer živimo u svetu u kome često vladaju neistina i laž. Ali Slavoljub je duboko verovao da bez poštenja nema ni pravog života. Kao što je Aristotel zapisao: „Život bez vrline nije dostojan življenja.“
Svoja obećanja je ispunjavao. Govorio je otvoreno, čak i onda kada mu to nije išlo u prilog. Poštovao je ljude i iskreno se odnosio prema njima. U vreme daleko pre kompjutera znao je rođendane svojih prijatelja i poznanika i nikada nije propuštao da im čestita. Danas se to često čini uz pomoć savremene tehnologije, ali Slavoljub se oslanjao isključivo na svoje pamćenje — i u tome je bio dosledan. Nikada nije propuštao priliku da nauči nešto novo: imao je široka interesovanja. Sve u svemu, bio je to pošten i ispunjen život, život trajnog traganja i unutrašnje discipline.
Ako je tačno da je karakter čovekova sudbina, onda je jasno da je Slavoljubov stil igre u šahu bio njegov odraz. Bio je poznat po enciklopedijskom poznavanju otvaranja. Imao je pažljivo razrađen repertoar i gotovo da je bilo nemoguće iznenaditi ga u uvodnoj fazi partije. Svoj repertoar je stalno produbljavao i proširivao, tako da protivnicima nije bilo lako da se za njega pripreme. Kao crni, na 1.e4 bio je poznat po Najdorfovoj varijanti Sicilijanske odbrane, a kasnije je u svoj repertoar uveo i Paulsenovu varijantu. Kao odgovor na 1.d4 u mladosti je igrao Taraševu varijantu, da bi kasnije prešao na Nimco–indijsku odbranu. Kao beli je gotovo uvek otvarao potezom 1.e4, a posebno je obožavao da igra protiv raznih varijanti Sicilijanske odbrane, koje je igrao kreativno i sa dubokim razumevanjem.
Njegovo poznavanje završnica takođe je bilo impresivno. Odlično je poznavao teorijske pozicije. Posebno je voleo damske i topovske završnice. U jednima je potrebno strpljenje, u drugima dinamika – a on je posedovao i jedno i drugo. Kao velemajstor, naravno, posedovao je širok spektar metoda igre u središnjici. Odlično je igrao pozicije sa usamljenim pešakom u centru. Na turniru u Kirovakanu u razgovoru sa Bronštajnom, rekao je da voli da uzme pešaka i da se zatim brani, što je ovaj odobravao. Kasnije se njegov stil menjao. Voleo je dinamične pozicije i igru sa kontrašansama. Zbog toga je bio posebno uspešan u različitim tipovima Sicilijanske odbrane, i kao beli i kao crni. Kombinacije je pronalazio lako, a varijante je računao izvanredno precizno. U njegovoj karijeri gotovo da nema grubih previda.
Ostaje žal što se bolest pojavila relativno rano, jer teško je reći dokle bi još stigao. Ipak, i ono što je ostvario predstavlja izuzetan domet i trajnu vrednost.
Sahrana je održana 12. marta na Novom groblju u Nišu. Prisustvovali su gotovo svi koji u niškom šahu nešto znače ili su nekada značili, čime su pokazali koliko im je Slavoljub bio drag i koliko je bio značajan za šahovsku zajednicu. Govor na odru održao je FIDE majstor Dragan Živić, jedan od njegovih učenika i nastavljač njegovog šahovsko-pedagoškog rada u Nišu.
I grad, koji u poslednje vreme često zaboravlja šahovsku umetnost, pokazao je njegov značaj organizovanjem komemoracije, održane 13. marta u Oficirskom domu u Nišu. Njegovi bliski prijatelji govorili su o njegovom značaju, i sa setom se sećali druženja sa njim.
Zajedno sa Slavoljubom Marjanovićem odlazi i jedno vreme koje je on u velikoj meri stvarao. U Nišu šah danas stagnira, a prostorije kluba su izgubljene.
Njegova supruga i dve ćerke, zetovi i dvoje unučadi, Luka i Katarina, ostali su neutešni. Ali zajedno sa njima tuguje i čitav šahovski Niš, kao i svi koji su ga poznavali.
A tuga, kao i sećanje, uvek se deli, i to je neka uteha. Prava.
IM Zoran Petronijević
U nastavku ovog serijala o velemajstoru Slavoljubu Marjanoviću, donosimo izbor njegovih najboljih partija koje je velemajstor Marjanović, nešto prije svoje prerane smrti, lično poslao autoru ovog serijala, IM Zoranu Petronijeviću (koji je jednu detaljno prokomentrisao) pa ih prenosimo u sledećim nastavcima.
Slavoljub Marjanović (1955–2026) O velikom šahisti i o vremenu kojeg više nema
Piše: IM Zoran Petronijević
Autor fotografije: FM Dragan Živić
Tako počinje najplodniji period u Slavoljubovom životu, koji se poklapa sa najvećim uspesima niškog šaha. Njegov doprinos klubu bio je nemerljiv – i kao igrača i kao trenera. Internacionalni majstor Željko Đukić izračunao je da je Slavoljub za klub odigrao čak 350 partija. To je gotovo čitava godina života provedena za šahovskom tablom! Posebno je važno spomenuti da je igranje za klub za njega bilo ne obaveza, već zadovoljstvo. Nije bilo važnih i nevažnih takmičenja – igrao je sve, od ligaških mečeva do brzopoteznih prvenstava Niša.
Njegovi uspesi kao trenera su posebna priča. On nije samo okupljao igrače u klubu i analizirao partije. Bio je lokomotiva koja je vukla druge da napreduju. Posle svakog turnira dolazio je u klub i pokazivao svoje partije, koje smo zatim analizirali s velikim žarom. Sve je to doprinelo da Niš tih godina ima stabilnog prvoligaša, čiji je vodeći član bio upravo Slavoljub.
Njegovi individualni rezultati postajali su sve impresivniji. Teško ih je sve nabrojati, pa ćemo pomenuti samo neke od najznačajnijih. Dva puta je igrao za reprezentaciju Jugoslavije na Šahovskoj olimpijadi, i jednom, 1980. godine na Malti, osvojio bronzanu medalju. Jednom je nastupio i na ekipnom prvenstvu Evrope, takođe 1980. godine.
Posebnu priču predstavljaju tadašnje Balkanijade, na kojima je igrao čak osam puta. U ekipnoj konkurenciji osvojio je šest zlatnih i dve srebrne medalje — uvek je izlazio kao osvajač medalje. U pojedinačnoj konkurenciji osvojio je tri zlatne, jednu srebrnu i tri bronzane medalje, što predstavlja izuzetno impresivan bilans.
Kada je reč o turnirskim uspesima, spisak turnira na kojima je postizao vrhunske rezultate veoma je dug; navešćemo samo neke od najznačajnijih. U Vršcu 1977. osvaja drugo mesto. U Kirovakanu i SSSR-u 1978. Je treći, a u Somboru iste godine prvi. Pobeđuje na turnirima u Trsteniku i Beogradu 1979. godine. Na Vidmarovom memorijalu iste godine zauzima odlično peto mesto, ispred mnogih poznatih imena svetskog šaha. Treće mesto osvaja na Šampionatu Jugoslavije 1980. godine u Skender Vakufu. Na jakom međunarodnom turniru u Smederevskoj Palanci 1980. deli drugo mesto. Prvo mesto deli u Vrnjačkoj Banji 1983. godine, kao i na otvorenom turniru u Beloj Crkvi iste godine. Pobeđuje na turniru u Boru 1983, ispred sovjetskog velemajstora Tukmakova. Četvrto mesto osvaja na Šampionatu Jugoslavije u Subotici 1984, a treće mesto na zonskom turniru u Kavali.
Treba reći da je Slavoljub bio veliki patriota, pa mu je pobeda na Šampionatu Jugoslavije 1985. godine u Novom Sadu posebno značila. Do nje nije došao lako. Na izuzetno uzbudljivom turniru podelio je prvo mesto sa tada igračem u usponu, Mišom Cebalom, pa je odluka o tituli morala da padne u dodatnom meču. I taj meč bio je dramatičan i kvalitetan, dostojan borbe za naslov prvaka države. Prva partija završena je remijem. U drugoj je Slavoljub došao do prednosti, ali se Cebalo revanširao u trećoj. Odluka je pala u četvrtoj partiji: u izvanredno vođenoj završnici Slavoljub je uspeo da slomi otpor protivnika i obezbedi pobedu. Trijumfom u meču rezultatom 2,5 : 1,5 stigao je do samog vrha u svojoj zemlji – postao je šampion Jugoslavije za 1985. godinu.
Te godine dostigao je i svoj najviši plasman na FIDE rejting listi. Sa 2540 ELO poena nalazio se na 44. mestu na svetu. Prema istoj listi, u Jugoslaviji je bio četvrti igrač. Da bi se mlađim šahistima približilo šta je takav plasman tada značio, treba imati u vidu inflaciju rejtinga. Ilustracije radi, danas se oko 44. mesta na svetu nalazi nekadašnji izazivač za titulu prvaka sveta, Mađar Peter Leko, sa rejtingom od 2675 poena.
I dalje se nižu uspesi. Na veoma jakom Šampionatu Jugoslavije u Budvi 1986. godine deli drugo mesto i potvrđuje izvrsnu formu i veliku snagu. Te godine osvaja drugo mesto u Zenici, a zatim i u Marselju, iza velemajstora Guljka. U Parizu deli drugo mesto, ponovo iza Guljka. U Pucarevu 1987. godine, na Zonskom turniru, osvaja treće mesto i kvalifikuje se za Međuzonski turnir, na kome postiže solidan rezultat i osvaja sedmo mesto sa osam poena. Iste godine osvaja i drugo mesto na jakom turniru u Zenici. Godine 1988. na jakom turniru u Rimu deli prvo mesto sa bivšim prvakom sveta Smislovom i Guljkom, ali je po Soneborn sistemu prvi.
Upravo negde u to vreme počinje polako da se javlja podmukla bolest koja će ga sprečiti da nastavi niz vrhunskih rezultata. Njene posledice su bile takve da, na primer, 1990. godine nije mogao da igra za svoj tim, Železničar. Tokom 1991. godine njegovo stanje se stabilizuje i on ponovo počinje da nastupa na raznim takmičenjima. Iako je i dalje postizao dobre, povremeno i odlične rezultate, u njegovoj igri više nije bilo onog žara ni izuzetne borbenosti koja je ranije krasila njegovu igru.
Međutim, pored igre, pronalazi sebe u trenerskom radu. Privremeno se seli u Grčku, gde radi kao trener i selektor reprezentacije. Tamo je, po mišljenju mnogih, ostavio dubok i neizbrisiv trag. Svojim predanim radom mnogo je doprineo da Grčka, od jedne osrednje šahovske zemlje, postane respektabilna šahovska sila. Reprezentaciju Grčke vodio je na četiri olimpijade i tri evropska prvenstva. Za Grčku šahovsku federaciju radio je od 2000. do 2010. godine, od čega je šest godina bio trener i selektor reprezentacije.
Od 2004. godine nosilac je prestižne titule FIDE Senior Trainer, koju je zadržao do svoje prerane smrti.
Pomagao je i reprezentaciji Srbije u dva navrata. Najpre je od 2009. do 2012. godine bio deo stručnog štaba, a zatim je od 2014. do 2017. godine obavljao dužnost selektora reprezentacije Srbije. Njegov rad ocenjen je kao veoma uspešan, a u tom periodu reprezentacija je ostvarivala solidne rezultate na olimpijadama i evropskim prvenstvima.
Zvanično je prestao da igra turnirski šah 2014. godine. Pored trenerskog rada bio je duboko posvećen porodici. Redovno je posećivao ćerke i sa zadovoljstvom pomagao u podizanju svojih dvoje unučadi. Disciplina je bila jedan od osnovnih principa njegovog života. Tako je do samog kraja, zajedno sa suprugom Zlatom, svakodnevno šetao, bez obzira na vremenske prilike. Bio je vernik, duhovno formiran čovek, i dosledno je poštovao pravila svoje pravoslavne vere.
Društvena zajednica je visoko ocenjivala njegov rad. Godine 1985. dobio je laskavu nagradu „Najbolji sportista Niša“, a tri puta je bio dobitnik Oktobarske nagrade Oslobođenja grada Niša: 1981, 1983. i 1985. godine.
Slavoljub Marjanović (1955–2026) O velikom šahisti i o vremenu kojeg više nema
Piše: IM Zoran Petronijević
Autor fotografije: FM Dragan Živić
Osmog marta, od popodnevnih časova pa sve do kasno u noć, a zatim i narednih dana, jedna vest – nemilosrdna poput sudbine – polako se širila najpre među šahistima Niša, a zatim i mnogo šire: Marjanka više nema među nama. Kako to u takvim trenucima biva, najpre se javlja neverica, potom tuga, tamna i duboka, a nakon toga naviru sećanja.
Šahisti dobro znaju: nadimak „Marjanko“ pripadao je pokojnom velemajstoru Slavoljubu Marjanoviću. Osmog marta, u prepodnevnim časovima, preselio se u večnost i ostavio svoje najmilije u tuzi. Tu prave utehe nema. Ako je i ima, onda je u tome što tuguje čitav šahovski Niš, kao i Srbija – a nimalo nije preterano reći – i svet, jer je Slavoljub imao prijatelje širom sveta.
Ovo je priča o njemu, o vremenu koje je i sam stvarao i o neizbrisivom tragu koji je ostavio – najpre u šahovskom Nišu, a zatim i mnogo šire, sve do svetskih razmera.
Slavoljub Marjanović je rođen 6. januara 1955. godine u Lalincu, selu nedaleko od Niša, u radničkoj porodici. Prve poteze i ljubav prema šahu preneo mu je stariji brat Dragoslav, poznati kompozitor šahovskih problema. Pošto se šahovski problemi često nazivaju i poezijom šahovske igre, u tome možda leži i tajna zašto je Slavoljub tokom čitavog života neumorno tražio i težio lepoti. Bratovljevi saveti pali su na plodno tlo. Slavoljub je vrlo brzo otkrivao lepotu šaha i tajne ove drevne igre. U tada nezaobilaznom Pionirskom domu, uz pomoć još jedne niške šahovske legende, pedagoga Dragoljuba M. Mihajlovića, postiže svoje prve uspehe. Postaje pionirski prvak Niša (godine 1968) – ali to je bio tek mali korak prema onome što će kasnije postići.
Kada je prešao u omladinsku konkurenciju – koja je u to vreme obuhvatala igrače od 15 do 20 godina – bio je toliko nadmoćan da je tri puta uzastopno postao omladinski prvak Jugoslavije (1971, 1972. i 1973). To je, pored njega, uspelo još samo slovenačkom velemajstoru Brunu Parmi. Niko kasnije nije uspeo da ponovi takvu dominaciju u omladinskoj konkurenciji. Dva puta je igrao na omladinskim prvenstvima sveta i oba puta imao odlične šanse da osvoji titulu. Njegov najbolji rezultat bilo je treće mesto u Manili 1974. godine, gde je osvojio bronzanu medalju.
Po završetku srednje škole u Nišu, upisao je Filološki fakultet u Beogradu, na grupi za francuski jezik. Ali šah je već bio jači od svih drugih izbora. Kaisa ga je nepovratno privukla, i nije bilo teško da odluči da svoj život posveti šahu – što je i bio do kraja života.
Da bi ostvario tu želju, bilo je potrebno da se ispune mnogi preduslovi. Prvi od njih – brak – bio je, možda, i njegov najbolji potez u životu. Imao je sreće. Tiha i nenametljiva, ali požrtvovana i uporna, puna razumevanja za potrebe svog supruga, skromna Zlata bila je pouzdan oslonac i stub porodice. Podarila mu je dve predivne ćerke, Marijanu i Slađanu, i bila uz njega u dobru i u zlu. A u životu svakog sportiste i jednog i drugog ima napretek. Zlata je bila uz njega i u njegovim poslednjim trenucima života. Poslovica da iza svakog uspešnog čoveka stoji uspešna žena pokazala se u njegovom slučaju kao potpuno tačna.
Drugi važan „potez“ bio je prelazak iz Niša u Beograd. To nije bilo jednostavno, ali se pokazalo kao pravi izbor. Jedno kraće vreme radio je u „Šahovskom informatoru“, tada najuspešnijoj izdavačkoj kući šahovske literature na svetu, gde je bio izuzetno cenjen. Međutim, želeo je da bude profesionalni igrač, a ne službenik u kancelariji. Zov turnira bio je ono čemu je težio. Zbog toga napušta posao i počinje da radi kao trener – najpre u šahovskom klubu Partizan, a potom duži period u šahovskom klubu Rakovica. Tu postaje stub kluba, uspešno igra na prvoj tabli i stvara odličnu generaciju mladih šahista.
Pored svega toga, bilo je potrebno osvajati i titule. Ovaj zadatak ispunjava gotovo neverovatnom brzinom. Titulu internacionalnog majstora osvaja 1977. godine dobrim rezultatom na Šampionatu Jugoslavije u Zagrebu. Prvu normu za tu titulu osvojio je godinu ranije u Vrnjačkoj Banji.
Ali tu se nije zaustavio, jer u šahu postoji još jedna, najveća titula. Do nje je stigao gotovo ekspresno – bilo mu je potrebno svega godinu dana. Prvu velemajstorsku normu ostvario je u Vršcu 1977. godine, a druga zaslužuje posebno da se pomene. U to vreme šahom je dominirao SSSR, a turniri u toj zemlji bili su izuzetno jaki. Velika imena svetskog šaha često su tamo završavala na dnu tabele. Jedan poznati internacionalni majstor iz Velike Britanije odigrao je simultanku i nije dobio nijednu partiju – iako je igrao protiv amatera. Upravo u takvoj konkurenciji Slavoljub osvaja velemajstorsku titulu. To postiže 1978. godine u gradu Kirovakanu, osvojivši treće mesto na izuzetno jakom turniru. Na tom turniru, između ostalih, pobedio je i Davida Bronštajna, tada živu legendu svetskog šaha. Sa samo 23 godine postao je jedan od najmlađih velemajstora tog vremena. I sve to, može se reći, postigao je sam, obzirom na to da nikada u karijeri nije imao trenera.
Međutim, svakog profesionalnog sportistu prate i egzistencijalni problemi. Rezultati su bili izvanredni, ali je sa suprugom i dvoje male dece živeo privatno u Beogradu, što je predstavljalo veliki teret. Rukovodstvo kluba Rakovica davalo je obećanja, ali od obećanja se ne živi. Rešenje je stiglo iz njegovog rodnog Niša. Šah je u gradu bio izuzetno popularan, ali je bio potreban dobar organizator. Žarko Radičević, tadašnji politički rukovodilac i veliki ljubitelj šaha, doveo je stvari u red. Njegovo ime vezuje se za ono što se s pravom može nazvati zlatnim dobom niškog šaha.
Najjači klub u Nišu, Železničar, ulazi najpre u drugu, a zatim 1979. godine i u prvu ligu. Radičević mu tada obezbeđuje stan i nudi siguran život – posao šahovskog trenera i rešeno stambeno pitanje. Jedini problem bio je što je Niš bio udaljen od centara šahovskih zbivanja. Marjanović je kratko razmišljao, ali je, na Radičevićev jednostavan argument – „tamo ti nude obećanje, a ovde stan“ – krajem 1979. odlučio da se vrati u svoj matični klub.
Živan Šušulić: Fotografije simultanke velemajstora Slavoljuba Marjanovića 1985. g.
Simultanka u Vlasotincu povodom 22.decembra. Mislim da je simultanka igrana 1985. god. kada je Slavoljub Marjanović postao prvak Jugoslavije
*********
Sjećanje Stanimira ILIĆA, kanadskog majstora
Stanimir ILIĆ: „Igrao sam 2 cuger partije sa Marjanovićem. Jednu kod Bace na Zvezdari i drugi u Slaviji. Naravno obe sam izgubio takoreći BEZ borbe-Oduvao me. Na oba cugera je uzeo 1 mesto. Mislim da je tad bio IM ali je igrao neverovatno jako. Svaki potez je vukao za sekundu ili dve -tokom cele partije!!!“
************
Evo i nekoliko partija našeg proslavljenog velemajstora Slavoljuba Marjanovića koji je juče preminuo:
Sa dubokom tugom Evropska šahovska unija je obaviještena o smrti velemajstora Slavoljub Marjanovića, koji je preminuo 8. marta 2026. ♟️
Rođen 6. januara 1955, velemajstor Marjanović bio je jedan od najistaknutijih šahista Srbije. Prestižnu titulu velemajstora osvojio je 1978. godine, čime je započela izuzetna karijera na najvišem međunarodnom nivou. Među njegovim mnogim uspjesima izdvaja se pobjeda na Prvenstvu Jugoslavije u šahu 1985, što je svjedočilo o njegovoj velikoj takmičarskoj snazi i dugogodišnjoj posvećenosti vrhunskom šahu.
Velemajstor Marjanović bio je važan član reprezentacije Jugoslavije, doprinijevši osvajanju bronzane medalje na Šahovskoj olimpijadi 1980. Njegova posvećenost šahu nastavila se i nakon aktivne igračke karijere: 2004. godine dobio je priznanje FIDE Senior Trainer, prenoseći svoje znanje novim generacijama i doprinoseći razvoju šaha širom svijeta.
Više od titula i nagrada, Slavoljub Marjanović ostaće upamćen po sportskom duhu, mentorskom radu i inspiraciji koju je pružio brojnim igračima širom Evrope i svijeta. Njegovo nasljeđe živi u mnogim ljudima kojima je pomogao – kao takmičar, trener i ambasador šaha. Bio je i trener reprezentacija Srbije i Grčkae.
Evropska šahovska unija upućuje iskreno saučešće njegovoj porodici, prijateljima, Šahovskom savezu Srbije i svima koji tuguju zbog njegovog odlaska. Doprinos velemajstora Slavoljub Marjanovića svijetu šaha biće trajno cijenjen i pamćen sa zahvalnošću i poštovanjem.
Neka počiva u miru.
(European Chess Union, preneseno sa fejsbuka)
**********
✞✞✞ IN MEMORIAM ✞✞✞
GM Slavoljub Marjanović (1955-2026)
Danas je u svome domu, preminuo legendarni niški šahista, vrhunski velemajstor i trener, velemajstor Slavoljub Marjanović.
Bio je dugogodišnji selektor grčke i srpske reprezentacije.
Porodica će obavestiti o datumu sahrane
Putuj moj Treneru na neko bolje mesto, dr Bobek ti je spremio dobrodošlicu, a čeka te i plejada vrhunskih šahista i tvojih protivnika.
Velika čast mi je da sam bio tvoj učenik i od solidnog prvokategornika, poleteo ka tituli FM.
Šahovski ljubitelji su čvrsto znali: ako igra Timman, neće biti dosadno.
Preminuo je Jan Timman. Vjerovatno ime ovog izuzetnog holandskog velemajstora nije naročito poznato većini naših čitalaca. Vrhunac njegovih sportskih i stvaralačkih dostignuća došao je relativno nedavno, ali već nepovratno prošla vremena XX vijeka – u doba kada se šah smatrao „ruskom igrom“, u kojoj su bezuslovno dominirali sovjetski velemajstori.
Ta okolnost ostavila je neizbrisiv trag na pogled čitave šahovske javnosti, usmjeravajući posebnu pažnju na rijetke „strance“ koji su mogli ravnopravno da se suprotstave najboljim predstavnicima vodeće šahovske sile. Šezdesetih i početkom sedamdesetih to su prije svega bili Robert Fišer i ništa manje upečatljiv, iako slabiji od legendarnog Amerikanca, Danac Bent Larsen.
Može se reći da su ljubitelji šaha (kako u SSSR-u, tako i van njega) pojavu mladih talenata izvan Sovjetskog Saveza doživljavali prilično dijalektički. Svi su se tome nadali, priželjkujući da se uzdrma ustaljena i naizgled nepromjenjiva šahovska stvarnost. Ali, svjesni da je Fišer „ozbiljna stvar“, a svi ostali – i ne baš, nisu se previše nadali rađanju „pravih“ inostranih zvijezda. Ipak, u zemljama u kojima šah nije izgubio popularnost, mladi talenti su podržavani bez obzira na to hoće li jednog dana postati zvijezde prve veličine.
Zvijezda – ili, ako hoćete, zvjezdica – Jana Timmana zasjala je na šahovskom nebu krajem šezdesetih godina. Osim očiglednog i ogromnog šahovskog talenta, Jan je imao i vrlo privlačan izgled, po kojem se odmah moglo prepoznati da je pravi Holanđanin – ili čak Holanđanka – kao da je sišao sa platna Rembrandta. Imao je izuzetno pravilne, blage crte lica, bez i najmanje oštrine, uz dugu, talasastu kestenjastu kosu.
O tome svjedoči i jedna anegdota o kojoj se dugo, s ironijom, pričalo u profesionalnim šahovskim krugovima. Večerajući u restoranu tokom jednog turnira, Timman je sa prijateljem analizirao upravo odigranu partiju, kada se njegovom sagovorniku obratio pripiti gost, tražeći dozvolu da zapleše s njegovom „šarmantnom damom“. Prema kanonskoj verziji priče, bilo je teško ubijediti nasrtljivca da „to nije dama, nego muškarac“, pa je presudan argument dao sam Jan, ustavši od stola i demonstrirajući svoje nimalo ženske gabarite.
Svojim izgledom mladi Timman savršeno se uklapao u omladinski duh vremena, podsjećajući i na hipike, i na Bitlse, i na duhovnu razigranost tadašnjeg Amsterdama. Njegova igra bila je podjednako upečatljiva – živopisna, bogata, lijepa, kao da pršti improvizacijom i željom da pobjegne od ustaljenih stereotipa. Bilo je jasno da Timman ne glumi da bi pratio modu, već da prirodno izražava sopstvenu suštinu.
Nije ličio ni na mladog Mihaila Talja, ni na već istorijske figure poput Aleksandra Aljehina ili Franka Marshalla, niti na tada tek rođenog i još nepoznatog budućeg 13. svjetskog prvaka Garija Kasparova.
Timman je bio jednostavno – Timman. Njegovo stvaralaštvo, potkrijepljeno visokim rezultatima, privlačilo je ogromnu pažnju i simpatije publike. Ljubitelji šaha znali su: ako igra Timman, dosade neće biti. Uspijevao je da hoda tankom linijom između kreativnosti i težnje ka ljepoti, s jedne strane, i avanturizma radi jeftinog efekta, s druge.
Šah u Holandiji ima duboke korijene, a po nivou „šahovske pismenosti stanovništva“ ta zemlja je tada zaostajala jedino za SSSR-om i Jugoslavijom. Drugim riječima, „obični Holanđani“ voljeli su svog šahovskog idola ne samo zato što pobjeđuje, već i zato što to čini lijepo.
Da li je Timman mogao postati svjetski prvak? Vjerovatno ne. Za osvajanje vrha potrebno je strastveno željeti taj cilj, podrediti mu čitav život. Ta psihologija podsjeća na alpiniste koji uporno osvajaju vrhove, dok „obični smrtnici“ samo odmahuju glavom govoreći: „Pametan u brdo ne ide – pametan brdo zaobiđe.“
Timman nije imao onu posebnu „šampionsku žicu“ koja podrazumijeva sportsko samoodricanje, između ostalog, spremnost da „priguši sopstvenu pjesmu“ kod njega nije postojala, ali je zato ta pjesma odzvanjala veoma jako, darujući šahovskom svijetu izrazito umjetničko nadahnuće i gotovo neumanjenu, tokom godina, ogromnu praktičnu snagu, koja mu je omogućavala da dugi niz godina bude dio svjetske elite, a da 1993. godine odigra meč za titulu svjetskog prvaka FIDE protiv Anatolija Karpova.
I tako, Jana Timmana više nema. Neka mu je vječna slava.
FIDE i čitava šahovska zajednica oplakuju odlazak Jana Timmana, koji je preminuo 18. februara u 74. godini. Devetostruki prvak Holandije, vrhunski igrač od kasnih 1970-ih do ranih 1990-ih, višestruki učesnik Turnira kandidata, ostaće upamćen po maštovitom stilu igre, izvanrednim takmičarskim dostignućima i bogatom književnom nasljeđu.
Rođen u Amsterdam, Timman je naučio da igra šah oko osme godine i brzo pokazao izuzetan talenat. Prvi značajan uspjeh ostvario je na Svjetskom juniorskom prvenstvu 1967. u Jerusalemu, gdje je sa samo 15 godina osvojio bronzanu medalju.
Titulu međunarodnog majstora stekao je 1971, a titulu velemajstora dobio 1974, postavši tek treći holandski igrač kojem je to pošlo za rukom, poslije Max Euwe-a i Jan Hein Donnera. Iste godine osvojio je i svoju prvu titulu prvaka Holandije.
Njegov brzi uspon nastavljen je nizom sjajnih rezultata na međunarodnim turnirima. U Hastingu je 1973/74 podijelio prvo mjesto sa Mihailom Taljem, Gennadijem Kuzminom i László Szabó-om; zatim je pobijedio u Somboru 1974. (zajedno sa Borisom Guljkom), Netanji 1975, Rejkjaviku 1976. (sa Fridrikom Olafssonom), Amsterdamu IBM 1978, Nikšiću 1978. (ponovo sa Guljkom) i na Vidmarovom memorijalu 1979.
Na vrhuncu karijere Timman je važio za najboljeg ne-sovjetskog igrača, stekavši nadimak „najbolji na Zapadu“. Do 1982. bio je drugi igrač svijeta, iza samo Anatolij Karpov. Tokom 1980-ih osvojio je niz izuzetno jakih turnira: Amsterdam IBM 1981, Vajk an Ze 1981. i 1985, Linares 1988, Memorijal Euwe 1987. (sa Karpovom) i 1989, te turnir Svjetskog kupa 1989. u Rotterdam. Među ostalim uspjesima izdvajaju se Las Palmas 1981, Mar del Plata 1982, Bugojno 1984. i Sarajevo 1984. (dioba prvog mjesta sa Viktorom Korčnojem).
Timmannova potraga za svjetskom krunom započela je 1972, ali se prvi put plasirao na Turnir kandidata 1985, nakon pobjede na međuzonskom turniru u Taxcu. Vrhunac tog puta bio je meč za titulu na Svjetskom šahovskom šampionatu 1993 protiv Anatolija Karpova (u organizaciji FIDE nakon raskola prije meča Kasparov–Short), koji je Timman izgubio.
Timman je predstavljao Holandiju na 13 Šahovskih olimpijada od 1972. do 2004, igrajući na prvoj table, čak 11 puta. Godine 1976. osvojio je zlatnu medalju za najbolji individualni rezultat na prvoj tabli.
Osim takmičarske karijere, dao je značajan doprinos kao šahovski pisac i urednik, dugogodišnji saradnik magazina New In Chess i objavivši više zapaženih knjiga, među kojima su The Art of Chess Analysis (1980), The Art of Attacking Chess (2014) i Timman’s Titans (2016). Bio je i istaknuti kompozitor završnica – jedan od najjačih praktičnih igrača koji su se istakli i u šahovskoj kompoziciji.
U oktobru 2025. Jan Timman je primljen u Svjetsku šahovsku kuću slavnih kao priznanje za svoj trajni doprinos šahu.
FIDE i svjetska šahovska porodica upućuju najdublje saučešće porodici, prijateljima i bližnjima Jana Timmana.
Jan Timman (14. decembar 1951 – 18. februar 2026) bio je holandski šahovski velemajstor i jedan od vodećih svjetskih igrača od kasnih 1970-ih do ranih 1990-ih godina. Na vrhuncu karijere smatran je najboljim ne-sovjetskim igračem i nosio je nadimak „Najbolji sa Zapada“. Devet puta je osvojio prvenstvo Holandije i više puta bio kandidat za Svjetsko prvenstvo. Meč za titulu FIDE svjetskog prvaka 1993. godine izgubio je od Anatolija Karpova.
Rani period
Bio je sin profesora matematike Reina Timmana i njegove supruge Aneke, koja je kao učenica bila đak matematike bivšeg svjetskog prvaka Max Euwe. Njegov stariji brat Ton (1946–2014) nosio je titulu FIDE majstora. Jan Timman je već u ranim tinejdžerskim godinama važio za izuzetan talenat; sa petnaest godina nastupio je na Svjetskom juniorskom prvenstvu u Jerusalimu 1967. i osvojio treće mjesto.
Titulu međunarodnog majstora stekao je 1971, a 1974. postao je velemajstor — treći u Holandiji poslije Euwea i Jana Heina Donnera. Iste godine prvi put je osvojio prvenstvo Holandije, nakon što je 1972. bio drugi. Titulu državnog prvaka osvajao je više puta sve do 1996. godine.
Prvi značajan međunarodni uspjeh ostvario je u Hastingsu 1973/74, gdje je podijelio prvo mjesto sa Mihailom Taljem, Kuzminom i Szabóom. Uslijedio je niz pobjeda: Sombor 1974 (sa Borisom Gulkom), Netanja 1975, Rejkjavik 1976 (sa Fridrikom Olafssonom), Amsterdam IBM 1978, Nikšić 1978 i Bled/Portorož 1979.
Turnirski uspjesi
Do 1982. godine Timman je bio drugi na svjetskoj rejting-listi, odmah iza Karpova. Tokom 1980-ih osvojio je niz jakih turnira: Amsterdam IBM 1981, Vajk an Ze 1981. i 1985, Linares 1988, Memorijal Euwe 1989. i Svjetski kup u Roterdamu 1989. godine.
Jedan od njegovih zapaženijih kasnijih uspjeha bio je 2. Immopar brzi turnir 1991. godine. U nokaut-formatu pobijedio je Gatu Kamskog (1½–½), Karpova (2–0), Viswanathan Ananda (1½–½) i na kraju svjetskog prvaka Garija Kasparova (1½–½), osvojivši oko 75.000 dolara. Njegov performans odgovarao je Elo rejtingu od 2950.
Kandidat za svjetskog šampiona
Timmanova borba za svjetsku titulu počela je na zonskim turnirima u Forssa/Helsinki 1972. i Rejkjaviku 1975, ali bez plasmana dalje. Nakon pobjede u Amsterdamu 1978. igrao je međuzonski turnir u Rio de Žaneiru, ali nije prošao dalje.
Na međuzonskom turniru u Taxcu 1985. ubjedljivo je pobijedio i prvi put se plasirao u mečeve kandidata, gdje je 1986. ispao od Artura Jusupova. U sljedećem ciklusu pobijedio je Valerija Salova, Lajoša Portiša i Džonatana Spilmana, ali je 1990. u finalu izgubio od Karpova.
Godine 1993. ponovo je stigao do finala kandidata, savladavši Roberta Hübnera, Viktora Korčnoja i Jusupova, ali je izgubio od Najdžela Šorta. Nakon što su Šort i Kasparov igrali meč van okrilja FIDE, Timman je pozvan da protiv Karpova igra za FIDE titulu. Meč je izgubio rezultatom 12½ : 8½.
Olimpijade
Timman je predstavljao Holandiju na 13 Šahovskih olimpijada od 1972. do 2004, jedanaest puta na prvoj tabli. Godine 1976. osvojio je zlatnu medalju za najbolji pojedinačni rezultat na toj tabli.
Kasnija karijera
Ostao je aktivan i u kasnijim godinama. Godine 2004. podijelio je prvo mjesto na turniru u Rejkjaviku i drugo u Amsterdamu. Bio je član zlatne holandske ekipe na Evropskom ekipnom prvenstvu 2005. u Geteborgu.
Godine 2006. osvojio je Sigeman turnir u Malmeu i bio drugi na Memorijalu Hauard Staunton u Londonu.
Publicistički rad
Timman je bio jedan od glavnih urednika časopisa New In Chess. Njegova knjiga The Art of Chess Analysis smatra se modernim klasikom šahovske literature. Knjiga Timman’s Titans proglašena je 2017. za knjigu godine od strane Engleske šahovske federacije.
Objavio je i niz drugih djela, uključujući knjige o Bobbi Fischeru, Mihailu Botviniku i turniru kandidata na Kurasau 1962. godine.
Stil igre
Timman je volio da izazove protivnike upravo u oblastima gdje su najjači. Njegova neustrašivost donosila mu je i poraze, ali ga je činila opasnim rivalom. Rejmond Kin opisao je njegov stil kao stil „borca, u duhu Emanuela Laskera“.
Uvijek je imao širok i raznovrstan repertoar otvaranja, igrajući mnoge sisteme i bijelim i crnim figurama — što je u 1970-im bilo neuobičajeno, ali je danas postalo standard.
Privatni život
Timman se ženio dva puta; iz prvog braka imao je sina i kćerku.
Preminuo je šahovski velemajstor Bruno Parma „Njegov uticaj na slovenački šah bio je izuzetan“
U 85. godini života, u petak, preminuo je slovenački šahovski velemajstor Bruno Parma. Parma se smatra jednim od najvećih i najprepoznatljivijih imena slovenskog šaha i sinonimom vrhunskog takmičarskog šaha u Sloveniji.
Šahovski velemajstor Mihail Talj i Bruno Parma tokom igre. Bled, 1961.
U svojoj bogatoj karijeri Parma je osvojio šest medalja na šahovskim olimpijadama, i to četiri srebrne (1962, 1964, 1968, 1974) i dve bronzane (1970, 1980). Za jugoslovensku reprezentaciju, jednu od najjačih ekipa tog vremena, nastupao je na osam šahovskih olimpijada, pri čemu je u svim nastupima izgubio samo tri partije.
Parma je zasijao već kao mladić, a 1961. godine u Holandiji postao svetski prvak za juniore. To mu je pošlo za rukom kao drugom Jugoslovenu, a do danas je i jedini Slovenac sa tim titulama. Već dvije godine kasnije osvojio je titulu velemajstora.
Za svoje uspjehe dobio je brojna priznanja Šahovske zveze Slovenije i sportskih organizacija, najviše priznanje ŠZS-a – Vidmarovu nagradu i Bloudkovu nagradu za izuzetne uspehe u šahu.
„Njegov uticaj na slovenački šah bio je izuzetan, jer je inspirisao brojne generacije šahista. Slovenačka šahovska zajednica će ga se sjećati kao pionira vrhunskog takmičarskog šaha i posvećenog ambasadora igre“, napisala je svjetska šahovska federacija.
Sa tugom sam primio vest o smrti Alekse Milićevića, sofisticiranog šahovskog znalca.
Gospodin Milićević rođen je u Karlovcu (Hrvatska), gde je i završio gimnaziju. Diplomirao je na ekonomskom fakuzltetu u Zagrebu, a onda se preselio u Srbiju, zajedno sa ocem koji je bio voljno lice. Zaposlio se u beogradskoj firmi „Hidrotehnika“ gde je radio sve do penzije. U tom preduzeću postojao je istoimeni šahovski klub, pa je Aleksa postao član te šahovske družine u kojoj se dokazuje kao vrstan ekipni igrač. Bio je prefinjen pozicionista, a kao beli najčešće bi počinjao partiju daminim pešakom. Nakon epizode u „Hidrotehnici“, Aleksa Milićević nastupao je za šahovski klub „Jugometal“, a zatim za „Poštansku štedionicu“ i „Politiku“. Vredi napomenuti njegov angažman u klubu „Crna Trava“, sa kojim je igrao u Srpskoj ligi Centralne Srbije. Milićević je imao zvanje majstorskog kandidata, ali je njegovo šahovsko umeće bilo takvo da su od njega strpeli intermajstori, pa čak je znao da uzme „skalp“ i velemajstorima. Najveći uspeh bio mu je trijumf na Radničkim sportskim igrama, gde je postao „radnički prvak“ Jugoslavije. Taj vredan rezultat ponavlja još jednom, ali je tada delio od 1. do 3. mesta. Jedanput je postao i amaterski prvak Beograda.
Kao čovek, Aleksa Milićević bio je bezgranično pošten. U preduzeću „Hidrotehnika“ radio je na mestu rukovodioca finansijske operative. Kada su u toj firmi jednom prilikom povećavali platu rukovodiocima, Aleksa je odbio da dobije povišicu ukoliko ista ne bude dodeljena i radnicima. Tako se odrekao novčanog bonusa, ali pokazao čast.
Svi koji su dobro poznavali Aleksu, žale za gubitkom ovog vrsnog čoveka i šahiste. Poslednji kontakt sa njim imao sam na cugeru u Surčinu 26. decembra prošle godine, kada je pobedio ispred mnogih mlađih i bolje rejtingovanih igrača. Tom prillikom uručio sam mu i veliki pehar, ni ne sluteći da ga susrećem poslednji put.
Aleksa Miličević nije se ženio. Ostao je samac, a figure na 64 polja bile su mu najbolji drugari. U ovom trenutku još se ne zna vreme i mesto sahrane našeg šahovskog prijatelja, ali sećanje na njega živeće dok žive i njegove partije.
U Nišu je 10.1.2026. godine, preminuo Ljubivoje Perunović, diplomirani pravnik, međunarodni šahovski sudija, legenda niškog, srpskog i jugoslovenskog šaha, briljantan govornik.
Teško je u kratkim crtama opisati jedan „šahovski fenomen“, gde se ne zna na kom polju je pokojni Perunko, kako smo ga svi od milošte zvali, dao svoj doprinos.
Kao međunarodni šahovski sudija sudio je najvažnije turnire i ekipna takmičenja u zemlji i Evropi, kao i nekoliko šahovskih olimpijada. Bio je godinama i u Komisiji za obuku i polaganje za šahovske sudije. Uvek galantan, elokventan, vrstan govornik i džentlmen, ostavljao je izvanredan utisak nakon završenog turnira, kod svih šahista.
Kao šahista je bio seniorski prvak Niša, majstorski kandidat, jak ekipni igrač, ali je svoju igračku karijeru podredio organizaciji turnira i vođenju kluba i suđenju. Poslednji šahovski ples bio je u Vrnjačkoj Banji, od 5-13.novembra 2025. godine, na Svetskom amaterskom prvenstvu, gde je bio i specijalan gost brojnih TV ekipa i emisija.
Bio je dugo godina na brojnim funkcijama u Gradskom šahovskom savezu, Regionalnom šahovskom savezu i Šahovskom savezu Srbije, kao i dugogodišnji funkcioner u ŠK „Železničar“, i aktuelni predsednik ŠK „Niš“. Ostaće za istoriju organizacija nekoliko velemajstorskih turnira, brojnih gradskih i regionalnih šahovskih prvenstava. Utkao je sebe u svoj matični klub, ŠK „Niš“ (nekadašnji ŠK „Železničar“), a lično sam mišljenja da je borba sa bivšim gradskim i republičkim strukturama, koje su htele i na kraju uspele da „otmu“ prostorije Šahovskog doma – prostorije ŠK „Niš“, uzela danak! Te stresne situacije i trogodišnja borba za opstanak ŠK „Niš“ su učinile svoje i uticale da smrt nastupi dosta ranije, budući na perfektnu kondiciju i energiju koju je imao Ljubivoje Perunović. Prostorije gde su se 5 decenija okupljali šahisti, a koje je nekada grad zaveštao šahistima Niša, i nakon 47.godina pod strašnim pritiscima i ucenama,su te prostorije trajno izgubljene.
Kao diplomirani pravnik, dugo godina je bio direktor Mesnih zajednica Niša. Bio je izuzetno aktivan društveno-politički radnik, dobitnik brojnih gradskih i državnih priznanja, a svakako je najvažnije priznanje od grada Niša – nagrada za životno delo.
Njegovo „životno“ delo su izuzetno uspešni sinovi Predrag i Miodrag! Predrag Perunović, diplomirani ekonomista je dugo bio direktor pri Ujedinjenim nacijama i predstavnik istih širom kriznih područja, od Afganistana preko Libije itd. Popularni Peđa je bajker i imao je jednu izuzetno hrabru bajkersku avanturu „Od Niša do Vladivostoka“. Svakoga dana je hijade nas strepelo i čekalo Peđine izveštaje i avanture.
Sin Miodrag – Mićko Perunović je diplomirani pravnik, internacionalni majstor, jedan od najuspešnijih selektora seniorske reprezentacije Srbije i jedan od najboljih i najtraženijih svetskih trenera. Poseduje vrlo posećen You tube kanal „The Butcher“, koji prati hiljade šahista iz celog sveta.
Pokojni Ljuba Perunović je najviše bio ponosan na svoje unuke, a miljenik mu je bio unuk Uroš Perunović, jedan od najtalentovanijih srpskih kadeta, koga je pratio na svim turnirima u šahu. U poslednjih par godina bilo je mnogo turnira, gde sam bio Urošev vozač ili smo sa IM Mićkom zajedno putovali i usput slavili pobede ili tugovali u porazima malog Uroša. Sve je to teško preživljavao deda Ljuba.
Pokojni Ljubivoje je 60. godina bio u skladnom brakom sa suprugom Nevenkom, profesorom Francuskog i Latinskog jezika i magistrom bibliotekarstva i bivšom direktorkom Univerzitetske biblioteke.
Ništa na ovom svetu nije slučajno, pa ni to da je tradicionalni dečiji 29.Božićni turnir u šahu, održan u Dečijem kulturno-rekreativnom centru, 4.1.2026.godine, otvorio doajen niškog i srpskog šaha, IA Ljubivoje Perunović, održao kratak, ali, briljantan govor. Na kraju turnira je upravo čika Ljuba podelio sve medalje i pehare u muškoj konkurenciji i na više nego dostojanstven način se oprostio od niške i srpske šahovske scene.
Baš je ovo bio mučan trenutak kad sam ugledao lice dragog prijatelja i pročitao ovu tužnu vijest. Još više me iznenadilo jer smo se nedavno čuli telefonom i pričali, bio je veseo i raspoložen. Odmah mi prođe kroz sjećanje davni dan iz 1971. kad me Perunko pozvao na turnir u Nišu i to je bio moj prvi nastup van Crne Gore Od tih dana ostali smo prijatelji koji gaje međusobno razumijevanje i poštovanje a krajem prošlog ljeta on i njegova Nevenka boravili su u Petrovcu gdje smo moja kćerka i ja sa njima proveli jedan divan dan. Mnogo mi je žao, nemam riječi da opišem šta osjećam prema čovjeku s kojim sam prijatelj 55 godina i koji je čitavog života bio takav kakvog sam ga upoznao. Njegovi sinovi su ugledni mladi ljudi i u ovom teškom času mogu biti ponosni na svog oca kao i draga i poštovana Nevenka na svog divnog supruga Ljubivoja. Iako je prošla ponoć osjećam neodložnu potrebu da u ovom času porodici Perunović uputim izraze iskrenog i prijateljskog osjećanja bola i tuge za njihovim voljenim Perunkom.
Tužne vijesti stižu iz Engleske: u 42. godini, nakon teške i duge bolesti, preminuo je GM Jonathan Hawkins.
Ne tako davno GM Danny Gormally pokrenuo je prikupljanje sredstava u podršku Jonathanu Hawkinsu. Do sada je prikupljeno više od 25.000 funti sterlinga, ali se bolest ovaj put pokazala jačom.
Hawkins je podijelio prvo mjesto na Prvenstvu Velike Britanije u šahu 2014. godine s velemajstorom Davidom Howellom, a 2015. godine turnir je osvojio samostalno. Bio je poznat i kao „kasno sazreli“ šahista, koji je prešao put od klupskog igrača do velemajstora 2014. godine.
Nagao rast Hawkinsovog rejtinga opisan je u njegovoj visoko cijenjenoj šahovskoj autobiografiji, koja je ujedno bila i priručnik za učenje – Amateur to IM: Proven Ideas and Training Methods („Od amatera do internacionalnog majstora: provjerene ideje i metode treninga“).
22. decembra, u 87. godini života, preminula je međunarodni ženski velemajstor Valentina Jakovljevna Kozlovskaja (1938–2025) – jedna od najpoznatijih šahistkinja Rusije i sa najviše titula titula.
Glavna dostignuća: – Šampionka SSSR-a (1965), osvajačica medalja na prvenstvu SSSR-a za žene (1963, 1972, 1974), ukupno učestvovala na 15 prvenstava – Olimpijska šampionka u sastavu tima SSSR-a (1966) – Učesnica borbe za prvenstvo svijeta u zonskim, međuzonskim i turnirima kandidatkinja, u mečevima kandidatkinja za titulu šampionke svijeta (1967–1977) – Dvostruka šampionka Rusije (1976, 1979) – Pobjednica mnogih međunarodnih turnira – Svjetska šampionka i višestruka šampionka Rusije među veteranima.
Završio gimnaziju u Valjevu (1953) i Višu školu za primenjenu informatiku i statistiku u Beogradu (1977), a na PMF u Beogradu apsolvirao je matematiku.
Radni vek započeo je kao programer u Računskom centru ITM Beograd (1959-1964), zatim kao glavni programer na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu (1964-1970) i kao glavni programer i projektant informacionih sistema u računskom centru ZIG Novi Sad (1970-1991). Penzionisan je 30.XII 1991. godine.
Prvi u svetu projektovao je i vodio informacioni sistem za obradu podataka na XX šahovskoj Olimpijadi u Skoplju 1972. godine uz hardversku i softversku podršku kompanije IBM – Beograd. Projektovao je i vodio informacioni sistem na XXIX šahovskoj Olimpijadi u Novom Sadu 1990. godine, sa programskim rešenjima koja je uradio Rade Šolak.
Šah je naučio u svojoj 11-oj godini, a u valjevski šahovski klub stupio je 1948. godine. Prvak Valjeva: 1950, 1951, 1952 i 1953. godine. Majstorski kandidat postao je na turniru prvokategornika u Valjevu 1952. godine. Prvi značajniji turnir na kojem je igrao bilo je prvenstvo Srbije 1952. godine na kojem je igrao oštro (+6,=2,-6) i zauzeo osmo mesto sa 7½ poena i zabeležio pobede protiv majstora: D.Đaje, S.Vukovića i P.Smederevca. Titulu majstora osvojio je na polufinalnom turniru za šampionat Jugoslavije u Bjelovaru 1956. godine, kada je osvojio prvo mesto sa 10½ poena iz 15 partija. Titula međunarodnog majstora priznata mu je 1978. godine, posle pobede na međunarodnom turniru u Mariboru, kada je sa 9½ (13) osvojio i prvi bal za velemajstora.
Član reprezentacije Jugoslavije bio je u periodu 1957-1968. i igrao u brojnim mečevima. Najveći ekipni uspeh postigao je na prvom prvenstvu Evrope u Badenu, Austrija, kada je ekipa Jugoslavije osvojila II mesto i srebrnu medalju. Rakić je kao druga rezerva ostvario (+1,=2,-0) i doprineo pobedi protiv nadmoćne ekipe SSSR-a sa 6:4. Uspešno je igrao i na VII svetskom studentskom ekipnom šampionatu u Lenjingradu 1960. godine i sa 9 poena iz 13 partija (+8,=2,-3) učestvovao u osvajanju III mesta i bronzane medalje.
Igrao je na brojnim međunarodnim i domaćim turnirima, a najznačajnije pojedinačne uspehe, pored navedenih u Bjelovaru i Mariboru, postigao je u: Beogradu 1962 (IV na rezervnom turniru), Beogradu na prvenstvu Srbije 1967. (V); Novi Beograd 1968 (I mesto sa 10 poena iz 12 partija); Beogradu 1968/9 (II mesto iza Karaklajića), Novom Sadu (turnir ŠK „Partizan“) 1971. (I mesto sa 2½ poena prednosti); Beograd-Zemun (Oktobarski turnir) 1975. (I-IV); Vrbasu 1979. (VI-VIII); Luandi, Angola 1981. (II iza S.Netoa), memorijalu V.Pirca u Ljubljani 1981. (IV-VII), Novom Sadu na turniru NŠK 1981. (V-VIII), Novom Sadu, na Oktobarskom turniru 1983. (V), memorijalu Eferla u Mariboru 1983. (II-III sa A.Štajnerom), Delmerhorstu, Nemačka, 1987. (I-III sa M.Hermanom i O.Borikom). U ekipi sa velemajstorima P.Popovićem i S.Dražićem igrao je meč sa sestrama Polgar (Sofija, Judita i Žuža) 1990. u Novom Sadu i postigao 3½ poena iz 6 partija. Učestvovao je 11 puta na prvenstvu Novog Sada i osvajao ga tri puta: 1990, 1993 i 1997. godine.
Bio je član Valjevskog šah kluba (1948-1955), a zatim član ŠK „Partizan“ iz Beograda (1956-1967, 1972 i 1974-1979) sa kojom je osvojio ekipno prvenstvo države: 1956, 1959, 1960, 1965, 1972 i 1978; Kup maršala Tita 1961. i dva puta (1975/6 i 1977/9) učestvovao na Evropskom klupskom kupu. Sa ekipom „Crvena zvezda“ iz Beograda (čiji je bio član 1967-1969) osvojio je državno prvenstvo Jugoslavije 1967. i 1968, i Kup maršala Tita 1969. godine. Kratko vreme (1970-1971) bio je član ŠK „Kvarner“ iz Rijeke, a zatim je igrao za ŽŠK Maribor (1979-1986). Jednu godinu (1973.) igrao je za Novosadski šahovski klub, a zatim se 1986. vratio i ostao njegov član odigravši 183 turnirske partije.
Obavljao je dužnost saveznog selektora muške reprezentacije Jugoslavije na olimpijadama u Moskvi 1994 i Jerevanu 1996. Bio je predsednik Novosadskog šahovskog kluba 1993-1994.
Zaslužni je sportista Jugoslavije (1976), Zaslužni je član Novosadskog ŠK (1998) i dobitnik Povelje ŠS Vojvodine (1998), nosilac nacionalnog priznanja za sport Srbije (2007).
Navršile su se dve godine od smrti legende, jednog od najcenjenijih šahovskih radnika u Beogradu i široj okolini. Godinama je vodio ŠK SLAVIJU, odakle je izašlo bar hiljadu vrlo dobrih igrača. Klub je za mnoge šahiste bio drugi dom – mesto gde su se okupljali, družili, igrali šah i duhovno se odmarali.
Počivaj u miru. Neka te nebeski anđeli čuvaju i neka ti Bog podari rajsko naselje koje si zaslužio. Neka ti je večna slava.
Naš dragi Borivoje Žarić, preminuo je dana 13.11.2025 godine u 87-oj godini života. Sahrana će se obaviti u ponedeljak 17.11.2025 u 12.30 časova na Novom Groblju. Opelo počinje u 12.00 časova u kapeli na groblju.
Odrednica u Srpskom šahovskom leksikonu (koji mi je nedavno poklonio sam čika Bora) kaže sledeće:
ŽARIĆ, Borivoje, majstorski kandidat, majstor dopisnog šaha, šahovski sudija, šahovski aktivista (Beograd, 26. HII 1938). U Beogradu se školovao i diplomirao prava. Iako je šah naučio veoma rano, ozbiljnije se zanteresovao za ovu igru tek sa 16 godina. Nije često učestvovao na turnirima – posvetio se šahovskom suđenju i organizovanju takmičenja. Titulu majstorskog kandidata osvojio je kroz ligaška takmičenja. Igrao je i dopisni šah i postigao „M“ (majstorsku) klasu. Šahovski sudija postao je 1956, a međunarodni 1970. godine, tada kao najmlađi u svetu u ovom zvanju. Jedini je naš sudija koji je sudio preko 100 značajnih šahovskih takmičenja. Tako je u dužem vremenskom periodu bio glavni arbitar na turnirima i mečevima na kojima su učestvovali skoro svi značajniji velemajstori toga doba: Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, Fišer, Larsen, Portiš, Štajn, Polugajevski, Najdorf, Meking, Olafson, Kasparov, Korčnoj, Anand, Kramnik, Ivančuk, Gaprindašvili, Čiburdanidze, Gligorić, Matanović, Ivkov, Matulović, Ljubojević, Milunka Lazarević, Verica Nedeljković, Katarina Jovanović Blagojević, Alisa Marić, Nataša Bojković, itd. Sudio je i nekoliko stotina mečeva u raznim ligama. Bio je direktor više velikih takmičenja, od kojih bi posebno trebalo pomenuti Olimpijadu za slepe šahiste 1972. koja je igrana pod pokroviteljstvom predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Osam godina (1967–1974) je sa Milanom Peljinom vodio naš šahovski festival. U preko pola veka rada u šahovskoj organizaciji obavljao je razne funkcije, između ostalih i generalnog sekretara ŠS Beograda i potpredsednika ŠS Srbije. Autor je jednog popularnog priručnika za organizaciju šahovskih takmičenja (sa tumačenjima šahovskih pravila) i koautor dva slična rada. Napisao je i popularnu knjigu za početnike Opasne zamke za šahiste tanke. Osam godina (1961–1968) bio je organizacioni sekretar i kapiten BŠK „Slavija“, u vreme kada je taj klub bio jedan od najmasovnijih u zemlji. Sa suprugom je osnovao BŠK „Gambit“ (1997) i bio mu predsednik i kapiten skoro 15 godina. Sa ovim klubom osvojio je dva prvenstva države (2003. i 2004) i jedan kup (2004. uz prvenstvo, kao „dupla kruna“). Preko 25 godina intenzivno se bavio istraživanjem šahovske istorije, sa posebnim akcentom na prikupljanju građe o beogradskom šahu, čime je doprineo očuvanju ovog dela naše nacionalne kulture. Za svoj višegodišnji rad u šahovskoj organizaciji nagrađen je Zlatnom značkom Šahovskog saveza Jugoslavije (1971) i Sportskog saveza Beograda (2012). Kongres FIDE mu je 2016. dodelio posebno priznanje kao šahovskom sudiji, a o njegovom značaju govori to da ga je do sada dobilo samo devet šahovskih arbitara u celom svetu. Nosilac je Ordena zasluge za narod sa srebrnom zvezdom, dobitnik dve Plakete grada Beograda (1964. i 1969), kao i više drugih priznanja, posebno od organizacija slepih u kojima se više godina u raznim akcijama angažovao kao volonter.
U ranim jutarnjim časovima 12. novembra 2025. godine, u 87. godini života, preminuo je Borivoje Žarić, međunarodni šahovski sudija, publicista i jedan od istaknutih graditelja šahovskog života u Srbiji.
Rođen 1938. godine, Borivoje Žarić pripadao je generaciji šahovskih entuzijasta koja je s velikom posvećenošću i ljubavlju stvarala temelje modernog organizacionog i sudijskog sistema šaha u našoj zemlji. Bio je među rijetkima koji su šah razumjeli ne samo kao igru, nego kao kulturni i društveni fenomen.
Tokom višedecenijskog angažmana, Žarić je sudio brojne domaće i međunarodne turnire, među njima i prestižne manifestacije organizovane pod okriljem Šahovskog saveza Srbije. Njegovo ime pamtiće se i po ulozi glavnog sudije na turnirima poput „Gliga 100“, posvećenog stogodišnjici rođenja velemajstora Svetozara Gligorića. U stručnim krugovima bio je cijenjen zbog svoje tačnosti, dostojanstva i izuzetnog osjećaja za pravednost za šahovskom tablom.
Kao dugogodišnji saradnik šahovskih publikacija, Borivoje Žarić bio je jedan od urednika i saradnika na „Šahovskom leksikonu“, kapitalnom djelu koje okuplja najvažnije činjenice, biografije i pojmove iz istorije šaha. Njegovo ime se redovno pojavljivalo i u listovima poput Politike i Šahovskog glasnika, gdje je davao doprinos dokumentovanju šahovske prošlosti Srbije i bivše Jugoslavije.
Za svoj rad, Žarić je više puta nagrađivan priznanjima Šahovskog saveza Srbije, među kojima se posebno izdvaja nagrada dodijeljena povodom 74. godišnjice postojanja Saveza. Njegovo prisustvo bilo je nezaobilazno na šahovskim svečanostima, turnirima i komemoracijama velikih majstora igre.
Enver Bukić, Mijo Udovčić i sudija Borivoje Žarić, Izborni turnir Vrnjačka Banja 1963.
Borivoje Žarić ostat će upamćen kao tihi i dostojanstveni čuvar šahovskog reda, čovjek koji je s ljubavlju služio igri i ljudima koji je igraju. Njegova preciznost, blag karakter i dugogodišnje iskustvo ostavili su dubok trag među generacijama šahista i sudija.
Izražavamo najdublje saučešće njegovoj supruzi, porodici, prijateljima i svim šahovskim poštovaocima.
Šahovski klub Krajina KRAJIŠNIK, oprašta se od svoga člana: Fide majstora Kosanović Dragana, nadasve skromnog, uviđavnog i mirnog čoveka, koji je došao u klub sa našim doajenom fm Joksimović Dragoljubom, da pojača naše redove i pomogne svojim znanjem, iskustvom i umećem na 64 polja…
Nažalost, naše druženje je trajalo samo jednu sezonu…
Na početku ove godine ispratili smo našeg Joksu, a evo sada sa tugom i pijetetom, i našeg dragog Kosketa, čiji nas je iznenadni odlazak iznenadio i rastužio do te mere, da ni danas ne verujemo da ga nećemo više videti za šah tablom….
Sticaj okolnosti je bio da smo na ligi 2024. na Paliću bili cimeri, i zajedno se pripremali za partije… Do tada se nismo poznavali, ali ja sam već posedovao njegovu šahovsku knjigu namenjenu početnicima, koju sam skoro 3 decenije koristio u radu sa decom u svojoj šahovskoj školi…
Kada sam mu to spomenuo, nasmejao se tiho, i onako skromno dodao… – IMA PUNO GREŠAKA…
Žao mi je, knjigu nisam poneo na Palić da mi je potpiše, vrednu knjigu, koja i pored izvesnih štamparskih grešaka, obiluje veoma divnim šahovskim pričama, kao i vrlo prefinjenom didaktičkom stilu i pristupu, nadasve skromnog pisca…
Kosketa je ipak na Paliću nešto mučilo… Vrlo slabo je spavao… Ustajao je noću u sitne sate, i onako, ne paleći svetlo, u mraku se oblačio, i tek kada bi tiho i polagano odškrinuo vrata, a svetlost iz hodnika na trenutak ušla u našu sobu, shvatio bih da nekuda ide… Odlazi… Šetao je tako noću pored jezera zabrinut i odsutan… INSOMNIA, pomislio sam …
Često zahvata šahiste kada su izloženi preteranim naporima, ili višesatnom stresu…
Možda i problemi kod kuće…? Možda depresija, ili anksioznost…? Ili je jednostavno promena kreveta, i vlažna jesenja jezerska atmosfera oko nas, uticala…?
Nije se nikome poveravao, niti je ikada pričao o svojim problemima… Jednostavno, Koske je bio prevashodno skromni slušalac tuđih problema, saosećajni sagovornik koji nikada sebe nije isticao u prvi plan. Tako je i igrao šah …Mirno, skromno, staloženo… Bez neke suvišne ekvilibristike ili preteranog rizika…
Počivaj u miru Koske, žao nam je što se nismo više družili i bolje upoznali …
Neka ti je slava i hvala, za ono malo vremena koje smo proveli zajedno na Paliću…
1. e4 c5 2.Sf3 Sc6 3.d4 cd4: 4.Sd4: Sf6 5.Sc3 e5 6.Sdb5 d6 / veoma popularan sistem koji je doneo besmrtnu slavu velemajstoru Jevgeniju Svješnjikovu, koji je dao najviši doprinos njegovoj promociji, kroz sveukupnu svoju šahovsku karijeru… /
7.Sd5 … / Potez kojim se izbegava glavni nastavak sa uvodnim: 7.Lg5 … a koji se po teoriji smatra energičnijim potezom, u odnosu na poziciono 7.Sd5 … – kojim beli želi stići u mirnije vode…/
7… Sd5: 8.ed5: Se7 / Danas većina velemajstora preferira ovde: 8…Sb8, tzv. VRAĆANjE KONjA U ŠTALU, da bi ga kasnije pikirali na polje d7, što se smatra elastičnijim odgovorom crnoga… Potez koji je primenio Kosanović, preporuka je velemajstora Viktora Korčnoja iz jedne njegove stare partije sa velemajstorom Hjartarsonom… Koju je kao crni odigrao jako, i efektno dobio… /
9.c3… / Energičnije ovde deluje: 9.c4… No, velemajstor Matulović je imao drugačiju ideju… /
9…Sf5 10.a4 g6 11.g3 Lg7 12.Lg2 0-0 / Crni je solidno završio razvoj i sa perspektivom čeka središnjicu… Napravio je čvrst bedem oko kralja i velemajstoru neće biti lako ovo probiti…/
13.0-0 h5 / Hrabro se crni upustio u boj sa renomiranim protivnikom… Verujući u svoj sistem /
14.Te1 h4 15.Lf3 Sh6 16.Le2 f5 / Pozicija pomalo podseća na Kraljevu indijku, pa crni gradi svoju igru dosledno na principu Kraljeve indijke… Inicijativa prelazi sad na stranu crnog…/
19.Kg2 g5 / Crni ne okleva… Oprezniji nastup je bio sa profilaktičnim: 19…a6 ili: 19…b6? /
20.fg5: f4 /… crni je ovde odlučio: Napašće velemajstora, pa šta bude… – neka bude… Nema više povratka nazad… Odavde crni igra smelo na pobedu… To je postalo sasvim jasno i uvaženom velemajstoru…/
21. Sd6:? …/ Nerealni optimizam velemajstora… On jasno vidi da: 21.Lg4:? Dg5: navlači nevolje, pa pokušava zbuniti crnoga, nadajući se da na ovo nije računao…? Ali, Koske je bio na visini zadatka… Pokazuje smirenost u ovom prelomnom momentu partije… /
21… Dg5: / Crni ne oprihvata DANAJSKI DAR, posle kojega bi velemajstor došao do daha… Naprimer: 21…Dd6:? 22.Lg4: … i beli bi prebrodio sve teškoće u svojoj slabijoj poziciji… I sa određenom perspektivom bi mogao dalje da nastavi igru…/
22.Sc8: ? / Sada je ovo već ozbiljna greška… Otpornije je bilo velemajstoru: 22.Se4 … preći u potpunu defanzivu i pomiriti se sa sudbinom… Posle recimo: 22… Dg6 23.Lf3 Lf5… itd. /
22…Se3+ / Crni nastavlja sa napadom i ne haje za dati materijal… Ispravna odluka… On oseća da je ovo prelomni momenat u partiji, koji mu daje šansu za igru na pobedu protiv velemajstora…/
23.Le3: Dg3:+ / Golišavi beli kralj postaje velika meta naletu CRNE DAME, i on tu nema ugodnog skloništa i pored lovačkog para, topa, i bele dame koji ga okružuju, a zapravo smetaju bekstvu…/
24.Kh1 Dh3+ 25.Kg1 De3:+ 26.Kf1 Dh3+ 27.Kf2 Dg3+ / Crna dama BOMBARDUJE belog kralja, i sada je jasno da je na pomolu veliko iznenađenje… NEMA SPASA OD UŽASA… Primetio je kibicer … /
28.Kf1 f3 … / A beli skakač sa c8 , postaje samo nemoćni posmatrač egzekucije svoga monarha… /
29.Se7+ Kh8 30.Sg6+ Dg6: / Pao je nesrećni DOSADNjAKOVIĆ, a pozicija belog ostala teška … /
31.Lf3: e4 32.Te3 ef3: / Trebalo je ovde spustiti ZAVESU, ali poslovično borbeni Matulović Milan igra do POSLEDNjEG DAHA… Ništa nije toliko duboko, koliko ŠAHOVSKA NADA…? /
33.Tf3: Tf3:+ 34.Df3: Tf8 / … I to bi bilo sve što je bilo vredno prikazati u ovoj partiji, gde je crni održao finu lekciju svom renomiranom protivniku, iz svoje omiljene – SICILIJANKE… /
Beli je predao / nakon desetak po inerciji bespotrebno povučenih poteza, po staroj navici… /
Tužna vijest – 26.10.2025 preminuo je velemajstor Mihai Šuba, rođen u Rumuniji (Bukurešt, 1.06.1947). Imao je 78 godina.
Trostruki je šampion Rumunije, 1980, 1981 i 1985.
Bio je izuzetno kreativan šahista i autor dvije izvanredne knjige: „Dinamička šahovska strategija“ i „Jež“ (The Hedgehog).
Šuba je dospio na naslovne strane u avgustu 1988. godine, kada je zajedno sa sinom zatražio politički azil u Ujedinjenom Kraljevstvu. Iskoristio je boravak u Londonu, gdje je igrao na turniru, da pobjegne iz okova „gvozdene zavjese“.
Nekoliko godina je predstavljao Veliku Britaniju, a nakon pada komunizma vratio se u Rumuniju. Godine 2017. promijenio je federaciju i prešao da igra za Španiju, gdje je proveo dobar dio karijere igrajući na brojnim turnirima i radeći kao trener.
Ne mogu riječima izraziti koliko sam slomljen od kada sam čuo da je preminuo moj trener, Daniel Naroditsky.
Samo nekoliko dana prije Grand Swiss turnira u Uzbekistanu koji je održan prije malo više od mjesec dana, zamolio sam mog trenera da mi se pridruži.
Iako je to bio zahtjev u zadnji čas i on je morao da putuje preko čitavog svijeta da stigne do Samarkanda, on je rezervisao kartu i sve obezbjedio za par sati. Takav je bio on, uvijek ovdje, nikada nije oklijevao kada je trebao da pomogne.
Proveli smo zajedno zadivljujućih pola mjeseca. Zauvijek sam mu zahvalan za te dane i sve što sam od njega naučio.
Danya je bio najgenijalnija osoba koju sam upoznao.
Nikada neću zaboraviti naše mečeve u bullet-šahu kasno noću tokom prošlih deset godina, on je bio jedina osoba na svijetu koja me redovno u njima pobjeđivala.
Danya, tvoje nasljeđe će uvijek živjeti.
Siguran sam da tamo gore igraš blic i diskutuješ o šahovskoj istoriji sa velikanima.
