Blog Šah-mat liste

Povodom članka „Onlajn mečevi i vežba brzine“

Ovo je nastavak članka „Jedno usamljeno gledište“, objavljenog na „Šah mat listi“ 21. 5. 2026, u kome su iznete sudbine šahista koji su se uglavnom profesionalno bavili šahom. Ukazano je da preveliko izgaranje, u ovom slučaju psihičko za šahovskom tablom i van nje, kao i u svakom vrhunskom sportu, nosi i svoje opasnosti.

Takođe, polemisao sam i sa tezom poznatog velemajstora-trenera Dragana Šolaka o potrebi angažovanja dece u najranijem dobu (uzrasta 6-7 godina) u brzoj, čak i bulet igri na minut, da bi se navodno poboljšali brzina i broj kalkulacija, a što je po meni pogrešan i opasan pristup.

U daljem tekstu ću se potruditi da iz sopstvenog iskustva obrazložim način igre u svesnom, polusvesnom i nesvesnom stanju, a i da ukažem na druge važne aspekte. Svestan sam da ovaj članak, s obzirom da nosi i subjektivnu notu, ima svoje manjkavosti, pa bih bio zahvalan profesionalnim igračima i trenerima da se uključe u diskusiju i opišu svoja iskustva. Da se moje izlaganje dopuni, i po potrebi, na nekim mestima koriguje, radi pravilne primene šaha u obrazovnom razvoju talentovane dece.

Radi boljeg razumevanja teme, namenjene pre svega roditeljima, ovaj drugi deo započinjem kratkim objašnjenjem funkcija rada mozga.

Glavne strukture mozga

Mozak se sastoji iz više međusobno povezanih delova, kao što su:

• Veliki mozak, zadužen za razmišljanje, pamćenje, učenje, rešavanje raznih problema, i kontrolu voljnih pokreta. Zauzima najveći deo lobanje.
• Mali mozak upravlja ravnotežom, koordinacijom pokreta i držanjem tela. Smešten je u zadnjem delu glave.
• Moždano stablo kontroliše automatske funkcije kao što su disanje, rad srca, krvni pritisak i varenje. Povezuje mozak sa kičmenom moždinom.

Veliki mozak se sastoji od leve i desne moždane hemisfere (koje se opisuju nešto kasnije) i četiri glavna režnja:

• Čeoni režanj je zadužen za planiranje, rešavanje problema iz delatnosti rada, za emocije, rasuđivanje i kontrolu voljnih pokreta.
• Temeni režanj obrađuje informacije o dodiru, bolu, temperaturi, kao i svest o položaju tela u prostoru.
• Potiljačni režanj je primarno zadužen za prijem i obradu vizuelnih informacija (vid).
• Slepoočni režanj je odgovoran za sluh, govor, pamćenje i prepoznavanje zvukova i mirisa.

Način rada hemisfera velikog mozga

Leva hemisfera mozga kontroliše opažanje, pažnju, pamćenje, čitanje, pisanje, računanje, logičko i analitičko razmišljanje, učenje, jezik, strukturu… Prema tome, povezujemo je sa svesnom obradom informacija. U poređenju sa arhitekturom i radom računara koji su bleda kopija čoveka,  leva hemisfera bi odgovarala digitalnom načinu rada jer informacije obrađuje sekvencijalno (korak po korak), fokusirana na detalj. Spora je u donošenju odluka. Odgovorna je za upravljanje i kontrolu nad desnom, „muškom“ stranom tela.

Desna hemisfera mozga radi na analognom principu. Intuitivna je, neverbalna, informacije obrađuje holistički (sagledava celinu) i radije koristi slike umesto reči. Odgovorna je za upravljanje i kontrolu nad levom, „ženskom“ stranom tela. Omogućava vizuelno-prostornu obradu informacija, emocionalne reakcije i empatiju, kreativnost, intuiciju, estetski i umetnički osećaj, maštu… Instinktivna je i brza u donošenju odluka.

Obe hemisfere treba da rade zajedno, kako bi se omogućilo optimalno i uravnoteženo funkcionisanje mozga. Međutim, istraživanja su pokazala da je kod većine ljudi jedna od hemisfera dominantna. Najveći broj ljudi najčešće koristi levu hemisferu, dok su funkcije desne moždane hemisfere pogrešnim pristupom u dečjem dobu, često nedovoljno razvijene i/ili potisnute.

Mozak funkcioniše slično mišiću: što više stimulacije i vežbi dobija, to postaje jači i fleksibilniji. A u tome mu pomaže intelektualni i mentalni trening, što šahovska igra na više načina omogućava.

Svesno i polusvesno delanje

Prema dosad iznetom, smatram da u šahovskoj praksi treba postaviti sledeća pitanja: – Da li i kada ima smisla igrati veoma brze partije s ciljem treniranja snalaženja u cajtnotu?

Iako neki igrači ali i treneri, uključujući i velemajstora Dragana Šolaka, ukazuju na značaj praktičnog iskustva u ekstremno brzoj igri i insistiraju na što većoj primeni u najranijem dečjem dobu, pokušaću da objasnim kako se taj proces zaista odvija u misaonom smislu. I da pokažem da je zabluda da se u vremenskom tesnacu postiže veća brzina računanja. A o opasnostima koje predloženi model treninga krije u sebi, pogotovo za malu decu, već sam govorio, a  govoriću i u daljem tekstu.

Prema mome iskustvu iz klasičnih partija, u situacijama ograničenog vremena za razmišljanje i samim tim pod emocionalnim pritiskom, igrač se ne oslanja na svesno računanje ogromnog broja kalkulacija uz povećanje brzine koju postiže treningom bulet igre na minut, kako navodi trener Dragan Šolak, već na brzo prepoznavanje šema, motiva, slika i obrazaca, te neku vrstu intuicije za shvatanje trenutne šahovske pozicije uz brže odlučivanje. I taj izbor se svodi samo na glavni pravac, što omogućava efikasnu i brzu analitičku proveru podataka.

Međutim, ta intuicija nije „spontana“ u pravom smislu reči, već je rezultat prethodnog iskustva i pamćenja tipičnih struktura iz knjiga ili većeg broja odigranih partija. Zato možemo reći da se u situacijama sa ograničenim vremenom za razmišljanje –približavamo se cajtnotu, radi o nekoj vrsti polusvesne reakcije uz koordinaciju obe hemisfere mozga, pri kojoj se povećava brzina odlučivanja. Pri tome za odluku nije najmerodavniji proračun (što je slučaj kod svesnog mišljenja i aktivnog rada leve hemisfere mozga), već vizuelni osećaj za prepoznavanje šema i slika (dar desne hemisfere), na osnovu čega se donosi odluka šta treba računom brzo u analizi proveriti.

Nesvesno reagovanje u cajtnotu 

Subjektivni prikaz

I konačno, u cajtnotu imamo nesvesno reagovanje kada ulogu u potpunosti preuzima desna hemisfera mozga. Instinktivno vučete dobre poteze, a ne razmišljate i ne znate zašto i kako to radite. Neka unutrašnja sila vas vodi. Ali ukoliko vam se u takvom ekstra-senzitivnom stanju javi neka svesna pomisao kao što je asocijacija na: moguću pobedu, priznanja u budućnosti, na revanš protivniku, ili na nekadašnji bolan poraz (i da nešto ipak, za svaki slučaj treba da proverite), magija intuicije u igri nestaje; mentalno se istog trenutka blokirate, vreme ističe i zastavica pada; odnosno, posle „osvešćenja“, vraćeni u stvarnost, povlačeći izračunati „svesni“ a ne intuitivno „viđeni“ potez, često grubo grešite. Razlog je u tome što su svesni misaoni procesi daleko, daleko sporiji od instinktivnih, i nesvesnih, koji u nervno napetim i opasnim situacijama preovladavaju i dolaze do punog izražaja.

Ovde sam opisao isključivo moj lični doživljaj šahovskog amatera koji je na partije protiv odmornih profesionalaca odlazio nepripremljen, umoran posle možda i osam sati provedenih na radnom mestu na odgovornom poslu inženjera elektronike, i kome je svaka partija često bila zagonetka. Igra je zavisila od trenutnog nadahnuća, tipa pozicije na tabli (da li mi leži?), koliko sam uravnotežen ili nervno napet zbog ukazane prilike da igram na Međunarodnom velemajstorskom turniru, zbog želje da se u takvim okolnostima pokažem i ne obrukam, zbog drugih otežavajućih okolnosti i mojih objektivnih mogućnosti. Jer, s obzirom da sam u karijeri malo igrao, a stil mi je, po karakteru borben i napadački, da u repertoaru nemam tip otvaranja i pozicija za lagodan remi i mali  predah, da mnogo toga ne znam iz središnjica, a pogotovo završnica, i bez rutine stečene igrom velikog broja partija, sve je bilo pod znakom pitanja i neizvesno. Tu napetu atmosferu sam delom opisao u tekstu „Muke šahista amatera u igri protiv profesionalaca“ i objavio na mom sajtu https://ogledaladuha.rs/

[Osim toga, i kada su mi obaveze na poslu bile manjeg intenziteta, bio sam onemogućen da češće igram. Naime, do 1992. godine zbog titule majstora nisam mogao da učestvujem na Radničkim prvenstvima Srbije i Jugoslavije (o trošku firme i sa plaćenim odsustvom), a zbog igre za ekipu koja je član Prve ili Druge savezne lige nisam učestvovao ni na sportskim igrama Naftagasa i Naftne industrije Srbije. (Zabrana je doneta jer su mnogi sportisti samo fiktivno bili zaposleni; na platnom spisku, a bez radnih obaveza.) To sam opisao u članku „Kažnjavanje zbog uspeha u šahu i titule majstora“.]

Manje ličan, realniji prikaz nesvesne igre

Igra u nesvesnom stanju koja mi se u cajtnotu dešavala, i koja je za mene,  šahovskog amatera često bila pravilo, za profesionalne šahiste je verovatno veoma redak izuzetak. Naime, samo u izuzetnom sklopu izrazito nepovoljnih okolnosti i umora dešava im se intuitivna nesvesna igra sa nekad grubim previdom, neočekivanim za njih. Dokaz da su ljudi od krvi i mesa, a ne u sadašnjoj eri treninga uz korišćenje svih pogodnosti komjutera, šahovski roboti.

Prema rečenom, moj opisani osećaj nesvesnog kod šahovskih profesionalaca se retko javlja. Oni se trude da aktivno koriste obe hemisfere mozga u svim fazama igre, i kojima to polazi za rukom, su uspešniji. Po mome mišljenju, uzbekistanski šahisti su izraziti predstavnici takvog načina igre. Dokaz je i Sindarov Žavohir jer igra brzo i jako, a dobro se snalazi i u neočekivanim i nametnutim pozicijama. A manji pad forme i rezultata, mislim da je posledica izgaranja i senzacionalnog uspeha na Turniru kandidata. 

Zato bi procesu mišljenja profesionalnih šahista u cajtnotu možda najviše odgovarao moj opis igre u polusvesnom stanju, kada se takođe koriste obe hemisfere mozga, ali je desna, intuitivna hemisfera aktivnija. U svakom slučaju, treba čuti mišljenje i iskustva naših profesionalnih trenera i šahista. Nadam se da se neće ustručavati.

Zaključak

Prema izloženom, ne treba igrati bulet brze partije radi navodnog povećanja brzine i broja kalkulacija, te da bi se bolje snalazilo u cajtnotu i tobože, mnogo brže računalo, – kako navodi velemajstor Dragan Šolak. U cajtnotu se, zapravo, svesno manje računa, a više oslanja na razvijenu intuiciju. A prirodna, darovana intuicija se usavršava prethodnim analitičkim radom na šahu, vizuelnim i asocijativnim pamćenjem i uvežbavanjem ključnih pozicija i obrazaca.

I na kraju: Brza i bulet igra ne povećava brzinu računanja, a smanjuje (po mome mišljenju) intuiciju. Smatram da i ovo gledište treba proveriti!

Dobre i loše strane intuicije

Poznata su svedočenja učesnika u trenucima opasnim po život, kada se u delićima sekunde koji izgledaju kao večnost, odmotava ceo film života, i/ili kada vas neka sila vodi da se u bezizlaznoj situaciji spasite i preživite. Postoje i primeri predviđanja – prekognicije, kada vas sila upozorava, sprečava i spašava, kao na primer: nešto vas je sprečilo da odete na put, zakasnili ste i očajavate, a zatim saznajete da se dogodila autobuska, železnička ili druga nesreća u kojoj ste mogli da stradate.

Zato gajite pozitivan odnos prema životu i u, po vas nepovoljnim okolnostima ili dešavanjima ne očajavate, već primenjujte narodnu mudrost: – Ko zna, ili  – Samo Bog zna zašto je to dobro. I pitajte se zašto vam se neke neprijatne stvari u životu ponavljaju. Šta to vaše unutrašnje, nesvesno biće želi da vam kaže? Šta treba da naučite, šta da promenite, i šta, u nastalim okolnostima da primenite.

Nažalost, postoje i slučajevi kada ste pogrešno resetovani, kada neumitno srljate u situacije opasne po život i prizivate nesreću. Naime, oslanjajući se samo na intuiciju koja često ne može racionalno da se objasni, a u nemogućnosti da se analitičkim umom razdvoji stvarno od nestvanog i/ili umišljenog, pod dejstvom psihičkih trauma tone se u sujeverje, bipolarni poremećaj sa epizodama euforije i depresije, ili u težim slučajevima paranoju, a što je opisano u članku od 21. maja.

Zamke veštačkog prizivanja intuicije

Da biste stekli nesvakidašnji, opisani osećaj u cajtnotu, kada se ne razmišlja o rezultatu i posledicama već se prepušta osećaju sadašnjeg trenutka, neki igrači, pa čak i deca, nesvesno ili namerno – veštački, ulaze u cajtnot. To se radi pogotovo u slabijim pozicijama kako bi se oslonili na intenzivniji, brži tempo, automatizovane reakcije i eventualno aktiviranje zapostavljene intuicije, jer im je leva hemisfera mozga dominantnija. Međutim, to lako može postati navika, pa i svojevrsna zavisnost, jer se dešavaju slični mehanizmi kao kod hazarderskih igara i kocke, te se takvog pristupa treba kloniti.

Još jednom ističem da veliki broj blic, a pogotovo bulet partija, bez svesnih misaonih procesa usmerenih ka razvoju intuicije, razvija brzinu reagovanja i donošenja odluka, ali ne i dublje razumevanje pozicije. A to na duže staze šteti klasičnom šahu jer se prvenstveno neguje rutina i brzina radi pobedničkog mentaliteta, a većim delom zapostavlja kreativnost.

Poznati intuitivci

Od izrazitih intuitivaca bližih mom životnom dobu, izdvojio bih Ljubomira Ljubojevića među našim poznatim šahistima i Anatolija Karpova od svetskih. Po mome mišljenju, Ljubojević nije imao podršku u svom ranom razvoju, a ni tokom karijere; čak je, po srpskom lošem običaju i mentalitetu, u nekim situacijama delom sputavan, pa nije u potpunosti realizovao svoje, od Boga darovane, potencijale.

Za razliku od njega, Karpov je postao državni projekat i uz podršku najboljeg stručnog tima, koji je obuhvatao sve potrebne profile stručnjaka, dugo bio na šahovsom tronu. Videti članak Emila Sutovskog povodom 75. rođendana Anatolija Karpova  na linku:

 Karpov sa 75 godina: šahovski genije koji je dominirao četiri generacije

Zamke brzog uspeha

Kada se uspeh isključivo meri rezultatima i brzinom napredovanja upoređivanom rejtingom i medaljama, dete lako postaje sredstvo ambicija i objekt razvoja. Zato je za mene nedopustivo podsticanje dece, a pogotovo mlađe od osam godina, da, radi meteorskog uspeha, za godinu dana odigraju nekoliko hiljada onlajn partija, makar i rapid (ubrzanog) tempa, jer je potrebna i analiza radi učenja na propustima i greškama, a takvo angažovanje je za dete prevelik teret.

Stvaranje zavisničkog odnosa i remećenje zdravog razvoja

U već intenzivnom takmičarskom opterećenju dece u ranom uzrastu, posebno je osetljivo pitanje stvaranja zavisničkog odnosa na bazi adrenalin i/ili adrenalin-dopamin efekata kod brzih formata igre kao što su blic i bulet. A kada se tome dodaju i partije u svim formatima u direktnom, živom kontaktu na kadetskim i drugim takmičenja open karaktera, zatim u klubovima gde su deca često dvojno registrovana i gde se igra po klasičnom tempu, uz školske obaveze i stres oko savladavanja propuštenog gradiva zbog čestog osustvovanja, postavlja se pitanje granice između zdravog razvoja i prevremenog, preteranog opterećenja. U takvim slučajevima možemo govoriti i o uskraćenom, i ranom „profesionalizacijom“, delom izgubljenom detinjstvu.

Dete nema vremena za ostale vrste igre, za opuštanje i dečja sanjarenja i maštanja.  „Spartanskim“ odgojem radi bržeg uspeha, pre vremena sazreva samo u jednom pravcu i postaje „starmalo“ u zaključivanju i ponašanju, i delom hendikepirano zbog zapostavljanja desne hemisfere mozga. A ukoliko je pre toga, usled intenzivnog psihičkog naprezanja, neprestanog stimulisanja i hiperaktivnosti došlo do umrežavanja leve i desne hemisfere, i ubrzanim putem stvaranja malih genijalaca, postoji i opasnost inhibicije polnih hormona u pubertetu i slabijeg izražavanja prirodom i rođenjem datog polnog identiteta. A onda se javljaju i mnoge dileme i psihičke traume.

Svedoci smo agresivnog pristupa i nametanja rodne terminologije i LGTB ideologije koja se većim delom i manipulacijom dece podržava, i raznim metodama i postupcima pomaže da se LGTB populacija stvara. A tome doprinosi i ubrzana „proizvodnja“ malih genijalaca u pokušajima realizacije čoveka programiranih, „poželjnih“ osobina i sposobnosti,  radi stvaranja zemaljskog „nadčoveka“.

Potreba za pravom merom pri usmeravanju

Mišljenja sam da deci, po prirodi i vaspitanju podložnoj zavisnosti od uspeha i priznanja, ne treba povlađivati i udovoljavati prohteve, već naći pravu meru! Naime, u praksi deca vrlo brzo prihvataju sistem nagrade koja im se nudi – pobede, rejting, uvažavanje odraslih i vršnjaka, pohvale i društvena priznanja. I u jednom trenutku više ne igraju šah samo radi uživanja u igri i razvoju svih koristi od šaha kao obrazovnog sistema, već se, pod pritiskom, traži zavisnički stimulans. I tu treneri, roditelji i psiholozi imaju odgovornost da ne reaguju samo pasivno na želje deteta, već da aktivno procenjuju šta je u njegovom dugoročnom interesu korisno!

Jer na moje uobičajeno pitanje: „Zašto talentovano dete bar malo vremena ne posveti rešavanju problema i ne dođe bar tri puta u toku godine na takmičenje od maksimalno 90 minuta, i zašto u noćnim časovima, u zagušljivim prostorijama klubova uz buku i često neodmerene komentare odraslih, vreme posvećuje stresnom, u takvim okolnostima nekorisnom blicu“, najčešći odgovor roditelja je: – Dete to želi i voli… 

Odgovornost odraslih u razvoju dece

Ali, da li je dete svesno opasnosti, ako mu stariji na to ne ukažu? I što je još gore, ako ih, naprotiv, ljudi od poverenja podstiču na takve štetne psihofizičke napore, jer sutradan, ako je radni dan, ide se i u školu. Da im, zarad meteorskog uspeha i opasnih zamki moći i ega, šah postane navika bez koje ne mogu da žive.

Opasnosti zbog nereagovanja ili pogrešnog usmeravanja

A onda, kada draž i nagon za neprestanim pobedama kao kompenzacija za neispunjeni deo ličnosti iščezne, u suočavanju sa bolnim životnim porazima i sa samim sobom, sa svrhom i smislom života, sa propuštenim prilikama, sa odbačenim emocionalnim podrškama zarad uspeha, sa svojom dušom i nagomilanom, potisnutom prazninom u njoj, neki od velikih šahovskih posvećenika koji su spalili sve mostove za sobom, u opasnosti su da ih obuzme besmisao i da, pošto su bez emocionalne podrške, u trenucima rastrojstva izaberu najstrašniji oblik reagovanja: samoubistvo. A to sam već više puta, u prvom delu, primerima kod vrhunskih igrača navodio.

I koliko tek ima manje poznatih, i za mnoge nepoznatih, primera tragičnih sudbina.

FM Slobodan Bojković

U Novom Sadu, 25. 5. 2026.

Napomena: Kraj u sledećem nastavku