PRVI UTISCI (nastavak)
To je, možda, jedna od neobičnih lepota Olimpijade. Tokom dve nedelje ljudi iz potpuno različitih zemalja, kultura i delova šahovskog sveta smešteni su u isti ogroman balon. Na kraju, neki stranci postanu prijatelji, neka poznanstva postanu mnogo prisnija – a povremeno otkrijete da to što nekoga manje poznajete nije nužno bilo ni loše.
Pošto sam već bio tamo, nije bilo razloga da ne bacim prvi pogled i na glavno mesto odigravanja.
A ovog puta prvi utisak zaista je bio impresivan.
Pre nego što se stigne do same igračke sale, ulazilo se u prostor Ekspa, kojim su dominirali ogromni promotivni štandovi dvojice kandidata na izborima za predsednika FIDE. Šahovska politika je očigledno stigla u Samarkand dobro pripremljena – i, po svemu sudeći, sa prilično velikim budžetom za štampu.
Za politiku će biti dovoljno vremena kasnije.
Za trenutak je sala za igru zasluživala pažnju. Bila je ogromna, elegantna i uređena sa izuzetno dobrim ukusom. Sve je izgledalo spremno za ono što Olimpijada treba da bude: ne samo još jedan šahovski turnir, već jedan od veoma retkih događaja koji mogu da nateraju čak i ljude koji čitav život provode u šahu da na trenutak zastanu i pogledaju oko sebe.
Posle aerodroma, autobusa, konfuzije oko akreditacija, mlake kafe i diplomatske krize izazvane mojim zahtevom za led, ovo je bio prvi trenutak kada sam pomislio:
Da. Ovo će biti nešto posebno.
BITI SUDIJA NA OLIMPIJADI
Sektorske sudije su neka vrsta „nužnog zla“ na svakoj Šahovskoj olimpijadi.
Svi se slažu da su potrebne. Neko mora da podesi i proveri satove, rešava probleme, tumači pravila i pobrine se da nekoliko hiljada veoma takmičarski nastrojenih šahista nekako preživi jedanaest kola, a da pritom ne izazove međunarodni incident.
Ali kada se to ustanovi, tradicionalni pristup na mnogim velikim događajima deluje prilično jednostavno: smestiti sudije u najudaljeniji hotel koji je na raspolaganju, nahraniti ih, obezbediti im prevoz do sale za igru i nazad, i nadati se da će tamo mirno ostati do sledećeg kola.
Dnevni program stoga nije naročito komplikovan:
hotel – sala za igru – hotel – hrana – spavanje – ponovi.
Ovog puta, srećom, stvari su bile znatno bolje.
Postavljen sam za sektorskog sudiju u Sektoru 1 Open dela takmičenja i, zajedno sa ostalim sudijama, bio smešten u hotelu Wellness Park Bactria, unutar samog kompleksa Silk Road Samarkand. Hotel je bio veoma dobar i, tehnički gledano, boravili smo u istom kompleksu u kojem se praktično sve što je bilo povezano sa Olimpijadom i odvijalo.
Reč „tehnički“ ovde je važna.
Izložbeni centar i sala za igru bili su udaljeni oko 25 minuta hoda od našeg hotela. Za sama kola to uopšte nije predstavljalo problem. Šatl-autobusi funkcionisali su izuzetno dobro, i pre i posle partija, a prevoz je bio jedan od onih delova organizacije koji je jednostavno radio svoj posao – što na događaju ove veličine zaslužuje više pohvala nego što možda zvuči.
Van radnog vremena, međutim, stvari su postajale nešto vise avanturističke.
Ako smo želeli da odemo na drugu stranu kompleksa – tamo gde se odvijala većina društvenog života, sastanaka i različitih aktivnosti Olimpijade – mogućnosti su nam se uglavnom svodile na to da pešačimo ili da ostanemo u Bactriji i razmišljamo o smislu života.
„Važniji“ deo kompleksa Silk Road bio je obezbeđen prisustvom policije dovoljno impresivnim da se na trenutak zapitate da li je neko zaboravio da vam kaže da je tokom noći proglašeno vanredno stanje.
Pešaci su mogli da prolaze. Automobili uglavnom nisu.
Taksiji nam zato nisu bili od velike pomoći, a mali golf-autići koji su elegantno kružili kompleksom delovali su kao da pripadaju transportnom sistemu namenjenom nekoj društvenoj klasi koja je bila malo iznad naše.
Možda su predsednici, delegati, zvaničnici, VIP gosti i drugi ugledni članovi šahovske porodice mogli da pozovu golf-autić.
Mi smo, međutim, bili sudije.
Obične smrtnike među sudijama.
Zato smo pešačili.
Ipak, u poređenju sa mnogim prethodnim Olimpijadama i velikim prvenstvima, ovo je već predstavljalo značajno poboljšanje. Bili smo unutar glavnog kompleksa; prevoz do posla bio je pouzdan, hotel odličan, a uz dovoljno odlučnosti i udobnu obuću, zapravo smo mogli da učestvujemo u životu izvan igračke sale.
Za sudiju na Olimpijadi, to se gotovo moglo smatrati luksuzom.
Rad u Sektoru 1 bio je privilegija druge vrste.
Moj sektorski sudija, Mahdi Abdulrahim, stalno me je postavljao da sudim najvažnije mečeve. U pet od jedanaest kola bio sam sektorski sudija na meču broj 1 u OPEN konkurenciji. Kada nisam bio na prvom meču, obično bih se našao uz reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država ili neku drugu od vodećih ekipa.
Stojite samo nekoliko metara od nekih od najjačih igrača na svetu i pratite partije koje stotine hiljada ljudi prate preko interneta. Vidite njihove izraze lica, govor tela, trenutke napetosti koji se nikada ne pojavljuju na prenosu uživo, kao i sve one sitne detalje koje ekran računara jednostavno ne može da prenese.
Ali ta privilegija ima i drugu stranu.
Što ste bliže meču broj 1, to su greške skuplje.
To ne znači da su sudije koje su radile na poslednjim stolovima imale lakši posao. Mnogi od njih bili su odlične i iskusne kolege koje su obavljale potpuno isti profesionalni posao.
Razlika je u vidljivosti.
Ako se nešto neobično dogodi na poslednjim mečevima i sudija napravi malu grešku, postoji razumna šansa da će se nekoliko minuta kasnije svet nastaviti da okreće.
Napravite istu grešku na meču broj 1 i, pre nego što stignete do sudijske sobe, neko je verovatno već iseckao snimak, objavio ga na internetu i okupio međunarodni panel stručnjaka da objasni zašto vam više nikada ne bi trebalo dozvoliti da priđete šahovskoj tabli.
To menja psihologiju posla.
Uživаtе u privilegiji da budete blizu najboljih igrača sveta, ali istovremeno znate da svaka odluka mora biti ispravna, svaka procedura besprekorno sprovedena, a svaka neuobičajena situacija može postati upravo ona situacija koju će svi pamtiti sa Olimpijade.
Pet puta biti određen za meč broj 1 zato je značilo da mi je Mahdi dao nešto mnogo vrednije od dobrog pogleda.
Dao mi je svoje poverenje.
A sa poverenjem dolazi i odgovornost.
Na nižim stolovima greška bi možda postala neprijatna priča za večerom.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)
(Nastaviće se)