Niš, 2024

PRIČE

PETROSJAN MEĐU AMATERIMA

Uvod

Mada sam već duže vreme unazad planirao da se bliže upoznam sa ulogom Tigrana Petrosjana u šahovskoj istoriji, spletom čudnih koincidencija ta prilika mi se pružila 2012 godine na balkanskom amaterskom festivalu u Belogradčiku (Bugarska). Ponesen atmosferom inspirativnog okruženja, biografski suočen sa Petrosjanovom „narodnjački-blagorodnom prirodom, krenuo sam da pišem tekst u žanru dokumentarno-fiktivnog šahovskog putopisa, kao posvetu jubileju, pola veka od osvajanja titule svetskog prvaka koji je datirao prvom polovinom 2013 godine. Bazična ideja se međutim otgrla kontroli, fascinantna ličnost Petrosjana me je pomerila na viši nivo, upustio sam se u psihološku analizu karaktera, razradi igračkog doprinosa razvoju šahovskih ideja i uticaju na nove generacije. To je rezultiralo obimnim esejem koji je sredinom 2013 godine u više nastavaka prezentiran u Šahovskoj hronici i bio dobro primljen kod čitalaca. Nedovršeni putopis-kozerija je tako ostao u čekaonici sa realnom opcijom da će vremenskom distancom izgubiti na akuelnosti. Godina koja upravo ističe ponudila je novu šansu tekstu, s obzirom da je u njoj prigodnim događajima (veče sećanja, otvaranje šahovskog doma sa njegovim imenom i memorijalni velemajstorski turnir) obeleženo godina od rođenja i tridesetogodišnjica smrti velikog šampiona. Divljenje legatu koji je u svom relativno kratkom životu ostavio šahovskim pokolenjima, kao i lični estetski doživljaj koji me je uvek pratio

pregledavanjem njegovih partija, motivisali su me da se ponovo vratim nedovršenom tekstu i njegovim zaokruživanjem, dam skromni doprinos sećanju na šahovskog i ljudskog gorostasa, koji je svojim umećem ispisao najuzbudljivije stranice šahovske istorije!

Festival amatera

U malom bugarskom gradiću Belogradčiku krajem avgusta 2012. godine održan je šahovski turnir pod oficijelnim nazivom Treći Balkanski Šahovski Festival Amatera. Neznanim kriterijumima, za amatere su proglašeni svi igrači sa rejtingom ispod 2250 poena, a pošto se radi o promenljivoj vrednosnoj kategoriji ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti (na svu radost onih igrača koji misle da je naziv šahovski amater uvredljivo zvanje) da je granica ka sticanju statusa „neamatera“ ili ako ćemo po goloj lingvističnoj analogiji „profesionalca“ dosta porozna i da ju je relativno lako preći. Ima nas naravno i onih kojima i nije neka velika ambicija napuštanje statusa amatera, naročito od kako je skoro svaki ozbiljniji turnir počeo da uvodi pristojne nagrade i za rejtingom ograničene amaterske plasmane.

Na turniru je učestvovalo oko 150 učesnika iz svih balkanskih zemalja, a s obzirom da je isti bio otvorenog karaktera bilo je tu i vanbalkanskih amatera iz Rusije, Nemačke, Italije, pa čak i Velsa. Šaroliko internacionalno društvo u interaktivnom kontaktu po pravilu krije i proizvodi razne zanimljivosti, kojima nije oskudevao ni ovaj turnir.

Tako je na primer bugarski omladinac, čiji su se roditelji odselili na Novi Zeland, preleteo dva okeana ne bi li baš ovde u Belogradčiku proverio svoju amatersku vrednost. Simpatično je bilo videti i sliku šahovske porodice Iveković iz Zagreba koja je bila više-generacijski zastupljena (otac, dve ćerke, mlađi sin). Vremešni (preko 70 godina) gospodin Tejlor iz Velsa bio je svojevrsna atrakcija, jer se uprkos godinama i velikoj vrućini koja mu je opasno trošila oskudne energetske rezerve, ravnopravno nosio sa pola veka mlađim partnerima. Parovan sam s njim u zadnjem kolu i naša borbena partija je zatvorila turnir I privukla „kibicerski grozd“ omladine koja je u međuvremenu iskalkulisala i izremizirala svoje partije. U post mortem analizi, Tejlor mi je rekao da mu je ovaj turnir poslužio kao uvodno zagrevanje pred mnogo ozbiljniji open koji ga za nedelju dana očekuje u Burgasu, ali na koji ne može direktno da ode, jer mora da se pre toga vrati u Vels i u dva-tri dana pozavršava zaostale privatne poslove. Podatak koji se može iskoristiti za revizuju aktuelnih gerijatrijskih standarda o potencijalima trećeg doba.

Kao autentični, izvorni amater na turnir nisam nosio kompjuter, niti teorijske beleške svog „opening“repertoara već samo magnetni šah i jednu šahovsku knjigu. Da budem iskren i da sam želeo da se angažujem oko kataloga svojih otvaranja ne bi bilo neke velike vajde jer u mom laptopu su uglavnom literarni fajlovi, a u šahovskim spisima iz mladalačkih dana vlada nečitka papazjanija prevaziđenih varijanti na koje se odavno uhvatila patina. Jedina knjiga koju sam poneo sa sobom nosila je naslov „Стратегиа надежности“, od meni nepoznatog autora Шехтмана, posvećena životu i stvaralaštvu devetog svetskog prvaka Tigrana Vartanoviča Petrosjana. Ne znam koji su me mentalni mehanizmi vodili da izaberem i ponesem baš tu knjigu (konkurencija u mojoj šahovskoj biblioteci je prilično velika), možda je to bila čista slučajnost. U svojim partijama uvek sam se više branio nego napadao mada kad dublje razmislim pre će biti da je to više posledica „oskudnog bagaža znanja“ koji me je posledično terao u defanzivu nego praktična primena Petrosjanovog stila igre. Možda je avgust, mesec Petrosjanove smrti, a mog rođenja bio virtuelni inicijator ili je tome opet na neki nepoznati telepatski način doprinela Gligorićeva smrt koja se desila neposredno pred početak turnira.

Uostalom nije ni važno. Nesvesno ili svesno na put u Belogradčik uslovno rečeno, samnom je krenuo i Tigran Petrosjan.

I kao što obično biva kad se nevažnim događajima daje tajanstveni značaj, misterija oko motiva koji me je uslovio da ponesem baš dotičnu knjigu razrešena je na volšeban način. Kroz mešavinu sna i jave, procesu u kome se potisnuti sadržaji konvertuju u svest. Bilo je to otkriće u rangu minijaturne eureke. O tome pripovedaju sledeći redovi.

(Nastaviće se)