Niš, 2024
PRIČE
ŠAHOVSKI KORIFEJI U CARSKOM GRADU
Ako bih trebao da od svih nabrojanih šahovskih korifeja biram najsadržajnijeg i najelokventnijeg sagovornika bez velikog dvoumljenja bih se opredelio za rumunskog velemajstora Viktora Čokalteu.
Njegovo filozofsko poimanje šaha bilo je oličeno teorijom da je „šah bitan, životno možda i najbitniji“ ali ne u takmičarsko-rezultatskom smislu. Strogo fokusiranje na rezultate za njega je bila degradacija šaha. Čokaltea je imao savršenu prijemčivost „za lepotu šaha van šahovske table“ koja je obuhvatala specifičnu atmosferu, različite ljude, mogućnost putovanja, opisivanje i učestvovanje u šahovskim anegdotama moglo bi se tu puno toga dodati. To uopšte ne znači da u njegovom šahovskom životu nije bilo borbe i želje za uspehom, Čokaltea je bio osmostruki prvak Rumunije, u Varni na Olimpijadi pobedio je I samog Fišera, ali ali to je za njega prosto bilo „usputno šahovsko zadovoljstvo“. U opširnom intervjuu objavljenom u turnirskom biltenu kojim sam pokušao da sumiram najznačajnije teme naših šahovskih razgovora, fokusirao sam se na priču o stresu koji, to su Čokalteine reči „poput odšrafljene bombe pulsira toko tokom cele seanse i paradoksalno sa svakom sledećom te čini sve zavisnijim od njega“. Na osnovu zavidnog iskustva i budističkog stava koji je Čokaltea imao za vreme partije, moglo bi se zaključiti da je „ta bomba u njemu odavno demontirana“, nažalost njegov tragični kraj na turniru u Barceloni (moždani udar za vreme partije) pokazao je da su i „bombe naučile tehnku kloniranja“. „Kao da je naslutio svoj kraj“ rekao mi je IM Nebojša Ilijin na jednom od turnira za trofej Beograda kad me je zamolio da autorizujem intervju za arhivsku gradu o Čokaltei.
Geografska blizina (do Sofije se brže stiže nego do Beograda) I umreženo istorijsko nasleđe, učinili su sasvim prirodno da kroz Niš u različitim ulogama boravi ili prođe najviše šahista iz Bugarske. Pokojni IM Georgi Peev bio je iznenađujući pobednik na našem internacionalnom turniru daleke 1972 godine, kasnije je taj rezultat doduše u deobi sa Abramovićem ponovio velemajstor Ventzislav Inkijov 1983 godine. Iskoristio sam priliku da ga na prvenstvu Evrope u Plovdivu gde je bio u funkciji sudije (sve češće se pojavljuje na uglednim turnirima u toj ulozi) podsetim na uspešan nastup u Nišu. Bilo mu je prijatno da napravi skoro tridesetogodišnji „vremenski rikverc“, a kad se zamajac sećanja pokrenuo, isplivala je iz memorijskih dubina živa priča sa detaljima koji su i za mene bili novost. Lično sam najviše simpatisao velemajstora Georgi Tringova, koji je u Nišu odigrao dva turnira.
Sve vreme se ponašao kao da je apsolutno na svom terenu, alkohol, cigarete, pijanka, kafana, druženje, analiza partija, ozbiljni razgovori, sve može u svakom trenutku, samo se treba opredeliti za prioritet.
Svoj talenat vremenom je istrošio kroz poroke, a onda je ušao u obrnutu fazu da mu je porok potreban za lucidnost. Njegove kolege pričaju da je na Olimpijadi u Buenos Airesu 1978 godine, gde je postigao najbolji rezultat na trećoj tabli, na svaku partiju dolazio „lako zagrejan“, a mi smo očevidci da je u sličnom stanju crnim figurama u Francuskoj odbrani rasplakao Seiravana. Nedavno je u Bugarskoj objavljena knjiga u kojoj je skupljeno 600 njegovih partija, na naslovnoj strani Georgi sa pokeraškim izrazom lica i obaveznom cigaretom.
Moj prijatelj njegov imenjak šahovski sudija Georgi Živkov, nije ni slutio koliko je je „pogodio“ kad me je darivao knjigom. Izuzetno zanimljiv sagovornik na različite teme bio je velemajstor Evgenij Ermenkov petostruki šampion Bugarske i nosilac bronzane olimpijske medalje 1990 godine. U njegovoj kasnijoj biografiji („apsolutno se moglo naslutiti da će njegova radoznala priroda tražiti nove izazove“) stoji da je sedam godina (2003.-2010.) živeo i igrao za Palestinu, izmedu ostalog da je bio i evropski prvak u bridžu. Za Niš je bio dvostruko vezan jer je pored odigranog turnira 1979, bio prva tabla našeg kluba na drugoj šahovskoj ligi u Igalu 1994 godine. I najslavniji među Bugarima i dalje prisutan u vrhunskom svetskom šahu velemajstor Kiril Georgijev, dva puta je bio čelnik najboljeg gradskog kluba ŠK. Niš, poslednji put pre nekoliko godina sa skorom koji mu baš ne može poslužiti kao dalja preporuka (3 poena iz 9 partija). Još mnogi bugarski igrači su nastupali u našem gradu: Kirov, Spasov, Dimitrov, Ljangov, Popčev (sa kojim sam odigrao turnirsku partiju u Albeni pre 35 godina), Velikov, Delčev i Petkov (trenutno aktuelni bugarski reprezentativci) i uvek je bilo ugodno čuti pri kasnijim raznoraznim susretima kako im je boravak u Nišu ostao u prijatnom sećanju.
Najslavniji „niški Grk“ bez sumnje je velemajstor Vasilis Kotronijas. Startovao je kao prijatelj Igora Miladinovića i Slavoljuba Marjanovića koji su dugo živeli u Grčkoj, a kad se realizovala ideja da nastupi na prvoj tabli za ŠK. Niš postao je šahovski prijatelj praktično sa svima koji su sa njim bili u kontaktu. Šahovski erudita, skromnog stava i gospodskog ponašanja, Kotronijas je u svoje dve „niške sezone“ u pravom smislu reči bio reprezentativni predvodnik.
I moglo bi se još nabrajati, bilo je tu još značajnih imena, ali nova vremena donela su i drugačiju, bržu, površniju komunikaciju pa su se i susreti sa modernim internacionalcima koji su pohodili grad sveli samo na gola pozdravljanja. Nestali su veliki Berger turniri, svi su počeli da nenormalno žure, niko više nije imao vremena za razgovor. Univerzalne teme, psihološka analiza, „izvorna šahovska boemija“, sećanja na šahovsku istoriju zamenjena su novim repertoarom komuniciranja u kome se uglavnom govorilo o rejtingu, sledećem turniru (iako je postojeći tek negde na sredini), novim varijantama I kompjuterskim mogućnostima. Turnirski boravci počeli su da se svode na beskrajne pripreme partije koja će se odigrati, na odigranu partiju i na beskrajnu analizu upravo odigrane partije. Ali da bi slika bila kompletna evo spiska i tih prolaznika (među kojima su i trenutno visoko kotirani igrači) koji su u okviru različitih šahovskih modaliteta (najviše kroz serijal otvorenih opena sredinom devedesetih-poznatim kao „Roljevi turniri“) pohodili Niš: Gicesky, Ginda, Pavlov, Jonesky, Romanishin, Kupreichik, Tregubov, Nevednichy, Panchenko, Vaulin, Ulibin, Notkin, Pavlidis, Abasov, Ipatov, a jedne godine jako davno, niko nema ideju kako, na otvorenom međunarodnom turniru u Niškoj Banji pojavio se i velemajstor Akopjan, aktuelni omladinski prvak sveta, potom standardni član reprezentacije Jermenije i nosilac dve olimpijske medalje.
Kroz opisane internacionalne kontakte, prijateljstva, druženja, razmenu misli i poseta stvarala se i gradila niška šahovska tradicija na ugled i ponos grada koji o tome malo mari i malo zna. Iz šahovske prošlosti, na isteku godine u kojoj je povodom godišnjice Milanskog edikta, svetu predstavljen Konstantinov carski grad, kao svojevrsni kulturni i sportski doprinos zrače: titula omladinskog prvaka sveta (I. Miladinović), dve olimpijske medalje (S. Marjanović, S. Maksimović), muška i ženska titula prvaka Jugoslavije (S. Marjanović, S. Maksimović), ženska titula prvaka Srbije (S. Đukić), da pomenem samo ona najreprezentativnija svetla.
Na kraju posle ovog afirmativnog šahovskog vremeplova neizbežno se postavlja pitanje gde je u svemu temu sadašnjost, kakvo jesadašnje šahovsko stanje u gradu. Za odgovor nije potrebno više od jedne rečenice: sadašnje šahovsko stanje je šizofreno ili u prevodu apsolutno korelativno sa aktuelnim društvenim stanjem. Za ilustraciju rečenog neka posluži podatak da je na istom takmičenju postignuta totalna divergencija rezultata: nakon toliko godina stabilnog prvoligaškog statusa ŠK. Niš je ispao iz lige, a njegov čelni igrač Miroslav Miljković više nego zasluženo osvojio velemajstorsku titulu!
(Nastaviće se)