Niš, 2024

PRIČE

ODIGRAJ TURNIR, SPASI SE

Odlazak

Hladni dani. Ledeni dani. Sibirska hladnoća. Ledu i snegu se priključila i košava. Štampa i svekoliki izvori javnih informacija danima nagoveštavaju polarnu apokalipsu. Navodno, nikad nije bilo ovako, izgleda da ćemo morati opet na nebo. Srbin se po ko zna koji put našao na raskrsnici. Priroda ga je izabrala za svoj surovi klimatski eksperiment, čita se između redova. Nije mu prvi put da se sve urotilo protiv njega. Ali ko bi to očekivao od prirode. Ko bi posumnjao da nas i ona mrzi. Napumpavaju, spinuju. Pristojni ljudi se pitaju zašto to ra de? Šta se želi tim mahanjem kataklizmičkih pretnji. I bez čekanja na odgovor (jer dočekati se može samo još veća morbidnost) daju se u potragu za metodom koja bi im obezbedila elementarnu normalnost.

U istom smo loncu, ali u odnosu na većinu mnogo nam je lakše. U startu znamo u kom pravcu treba usmeriti sondu. Lozinka kojom se sigurno preživljava glasi: odigraj turnir, spasi se.

Dogovor je bio brz, realizacija još brža. Idemo na božićni Karpoš turnir (13-14. 01. 2017) u Skoplje. Ivan je došao iz Beograda, Borko iz Kragujevca, Mlađa ih je pokupio u Paraćinu. Negde pred kraj druge smene uplovili su u niški klinički centar. Mirče i ja smo napustili posao. Doktori, pazite klizavo je, najavljuju ledenu kišu, opominjale su nas medicinske sestre na ispraćaju.

I mi onda krećemo. I putujemo. Moj prijatelj Mlađa (znam da voli da ga tako oslovim) na delu overava magičnu rejting granicu. Vozi i priča, ponekad se čak i okrene. Putnici sa zadnjih sedišta ga opominju, traže od mene da ga kontrolišem. Ali previše sam familijaran sa fenomenom kreativnog transa da bih to uradio. Atmosfera poprima doživljaj uzbuđenja koje se hrani specifičnostima svakog pojedinca.

Svakodnevica ustupa mesto šahovskoj priči. Mi putujemo. Put je suv, put je čist. Na makedonskoj strani nas zatiče podnošljiv led. Nižu serampadžije, policajci, carinici. Ljudi rade svoj posao. Ugnezdila se pomirenost u ravnodušna lica. Mlađa im daje na uvid kartice, pasoše, kartone i usput pokušava da srdačnošču bar malo pokrene taj usnuli svet. Rezultat je nula. Nema rezonance. Šta da se radi? Šta se tu vise može uraditi? Putujemo. Idemo na turnir. Bizarnu senku nepostojeće katastrofe, potpuno preuzima radost druženja.

Skoplje je pred nama. Gori u noći. Stižemo baš kad treba da stignemo. Borko koji je nakon bezbroj odigranih skopskih turnira počeo da diše na makedonskom, stupa na scenu. Bez ijednog praznog hoda provlači nas do rezervisanog apartmana. Da se ne bih u tuđoj zemlji osećao kao stranac morao sam da postanem amsterdamac kaže. Pred ulazom nas čeka naš domaćin Jaćim.

Boravak

Kafana Stara Kuća. Slavi se pravoslavna Nova godina. Dozira nu pijanku, spontano kalibrisanu na blagu erotiku potpaljuje na veče zahteve kafanski bend cvileći kako nema, nema neke se rodi. Bend za bend, forsirnje teme je u opisu njihovog radnog mesta, stvarnost im medutim, u aktuelnoj situaciji daje za pravo. U grotlu pomešanih zvekova, nepogrešivo se izdvaja tanani šum ženskih čarapa. Ponuda dekoltea je na vrhunskoj razini. Za potvrdu da neke se rodi poubavo devojče od Makedonče niko ne bi mogao da bude optužen za lažno sve dočenje. Jede se, pije se, gomilaju se sati. Ponoć je odavno otkucala karticu. Penjemo se u apartman na petom spratu. Sav u staklu spojio se sa noćnom panoramom Skoplja. Ispijam pivo zaostalo iz prethodnog aranžmana. Borko i Ivan obećavaju da će ustati rano i doneti burek za doručak. Sa što sakate da vam se natreska, so sirenje, ali so meso-pitaju.

Mesto takmičarskog performansa hotel Aleksandar, mesto gde se igra tradicionalni open Karpoš turnir. Šahistima posebno blizak zbog prostrane sale za igru. Gužva, mnogo ljudi, mnogo pozdravljanja.

Puno dece, starosna granica se proteže u rasponu od sedam do sedamdeset pet. Bezinteresni sabor egzotičnih nomada, svako ima svoj unikatni razlog zašto misli da u ovom trenutku treba da bude ovde

Počinje turnir, nižu se kola. Igraće se ceo dan. Mirče je konstantno na drugom stolu, stalno uz Kirila Georgijeva. U međusobnoj partiji lako mu drži crnim figurama. Majstorski ekonomiše sa energijom. Mlađa upada u šekspirovski scenario. Pada mu zastavica u mrtvoj remi po ziciji. Od ovoga se ludi, kaže. Ipak nalazi snage da dobije zadnje dve partije. U meni čuči Hudini, opet kaže. Borko i Ivan stalno u vrhu, rutinski ulaze u krug nagrađenih. Ja u zadnjem kolu izlazim iz sive zone i dobijam šansu da se dokažem u prvom redu. Šansa ostaje da čeka neki drugi prvi red. Kasno je, ceo dan nismo ništa jeli. Proglašavaju se pobednici. Dok moje društvo izlazi da primi nagrade nazdravljam im Chivasom iz onog istog prvog reda. U „drinkerskoj verziji“ delujem mnogo pitomije. Bespovratno pada zavesa, u holu prepoznatljiv žamor rastajanja. Opet pozdravljanje ali tekst nije isti. Ruke se pomeraju u suprotnom pravcu. Krećemo nazad, polazimo, ostalo je još samo da se natoči gorivo. Za mene samo još to, ali moje kompanjone čeka još jedan važan posao. Bitan posao. Suštinski važan za održavanje igračke kondicije. Treba promeniti pare od nagrade. Konvertovati denare u evre. Naći menjačnicu koja radi subotom u deset uveče, sigurno bi bio nerešiv problem da je Borko ostao kući. Sa njim u sedlu ništa lakše. Jer on, zna radno vreme svih menjačnica u Skoplju.

Povratak

Magla. Gusta i nepredvidljiva. Bez najave se pojavljuje i iščezava. Putujemo. Vraćamo se. Prelazimo granicu u ponoć. Rampadžije, policajci, carinici, jedva se naziru u magli. Ulazimo u zemlju, aktiviramo internet. Stižu nas vesti. Albanci zaustavili voz, rat na pomolu.

Vućić održao konferenciju za štampu. Dačić zapretio zemljama u regionu, Vulin se obratio imigrantima, opozicija dobila novog predsedničkog kandidata. Ludilo nema regulisano radno vreme. Sledi novi ledeni talas, sneg će se zadržavati i u nižim predelima. Gotovo je. Pojavio se novi virus za koji ne postoji rešenje. Nema nam spasa, Trovačnica neumorno štancuje toksine. I šalje ih u etar. Kako stvari stoje moraće se uskoro ponovo na put. Kolektivno gasimo internet. S obzirom da nismo jeli ceo dan nema šta da se ispovrati.

Putujemo. Traži se mesto za kafe stanku. Motel Džep ne radi, motel Predejane je zakovan u ledu. Nema nam druge, moramo napred, u maglu. Umro je Miki Jevremović. Svako od nas imao je sa njim neku zajedničku šahovsku vinjetu. Borko na Yutubu traži i nalazi. „Sam sam sa vinom i tugom“. Ćutimo i slušamo, na svoj način, opraštamo se od legendarnog pevača. Magla ne popušta, ali Mlađa je prevario igricu. Zalepio se za farove autobusa koji vozi ispred nas. Vozački rejting mu vrtoglavo raste, ne naslućuje se kraj. Putujemo, putu počinje da se nazire kraj. Sutra se u Palanci održava Šoćin memorijal.

Kratko sećanje i ponovo seta. Šoća je bio zaštitni znak našeg šahovskog sveta. Ivan nagovara Mirčeta da idu, Mlađa kaže da će verovatno ići, Borko kaže da sigurno ide. Meni je dovoljno da se podsetim na dragi lik sa kojim sam se uvek radosno sretao. Ulazimo u Niš, ali tek iz drugog pokušaja. Magla nam je preusmerila pravac. Dva sata je posle ponoći. Na benziskoj pumpi pijemo oproštajnu kafu. Pravimo finansijski rebalans, niko nikom ništa ne duguje. Baš je bilo dobro kaže Mlađa. Borko i on putuju dalje. Do Paraćina, do Ćuprije. Bilo je odlično svi se slažu. Rastajemo se. Dugo nisi ništa napisao za hroniku kaže Borko opiši ovo naše putešestvije. Možda će nekom pomoći kad se nađe u nevolji. I da kroz tekst obavezno provučeš da smo prijatelji, dodaje Mlađa. Naravno da jesmo, zadovoljstvo je moje.

(Nastaviće se)