Niš, 2024
LIČNOSTI
ĆIRI U SLAVU
Napustio nas je još jedan velikan srpskog šaha. Posle Gligorića, Matulovića, Velimirovića, Karaklajića, nema više ni Dragoljuba Ćirića – Ćire. Polako se osipaju, (parafraziraću naslov kultnog Kasparovljevog serijala), naši slavni prethodnici sa njima u nepovrat odlazi I deo naše prošlosti, u kojima smo direktno ili posredno bili vezani sa njima.
Ćirina karijera vrhunskog igrača nije bila duga, ali je u kratkom rasponu njenog uzleta sijala blistavim sjajem. To je vreme šezdesetih godina, uvod i izlazak iz njegovih tridesetih, doba u kome je Ćira bio u najvećoj fizičkoj i mentalnoj snazi. Nakon što je kao član jugoslovenske reprezentacije 1961 god. osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Oberhauzenu, 1965 godine mu je priznata titular velemajstora koja je bila simbolični triger njegove „šahovske eksplozije“. Raskoš talenta koju je njegova skromna priroda neprestano obuzdavala više nije mogla da podnese ograničavanja. Iste godine je na izuzetno jakom Čigorinovom memorijalu (pobednik Spaski) bio treći, a već sledeće na velemajstorskom turniru u Sarajevu podelio je prvo mesto sa Taljem. Na Olimpijadi u Havani 1966 godine napravio je Fišerovskih 8 iz 8, a svoju visoku klasu potvrdio godinu dana kasnije, osvajanjem trećeg mesta (opet pobednik Spaski) na turniru u Bevervajku, koji je u to vreme bio referentno mesto za procenu i potvrdu igračke vrednosti. U Sarajevu 1968 godine ponovo je na deobi prvog mesta ovoga puta sa Lejnom, da bi nešto kasnije iste godine u sastavu reprezentacije Jugoslavije osvojio srebrnu medalju na Olimpijadi u Luganu. Na još uvek improvizovanom ELO marketingu vredeo je u tom trenutku 2640 bodova što je odgovaralo 37-oj poziciji u svetu. Pedigre Ćirinih šahovskih žrtava u tim furiozno-inspirativnim godinama bio je reprezentativno zastupljen, da pomenemo samo Keresa i Talja, Polugajevskog, Kotova, Hibnera, Gligorića kao nosioce najslavnijih biografija.
Velemajstora Ćirića upoznao sam u Ohridu, 1979 godine na ekipnom takmičenju druge šahovske lige gde je nastupao za naš klub, niški Železničar. Bili smo mladi, šahovska atmosfera u gradu je bila inspirativna, imali smo izuzetnog predsednika, u nama je stasao projekat da u velikoj zemlji postanemo prvoligaš, sastavljen isključivo od domaćih klupskih igrača, koji su imali velike potencijale (Đukić, Ilić Zoran, Maksimović, Davidović, Tošić, Suzana Maksimović, Golubović). Za uspešnu realizaciju projekta bila nam je neophodna jaka prva tabla, naši niški velemajstori Marjanović i Šahović bili su pod obavezom u svojim tadašnjim klubovima Rakovici i Partizanu i nisu mogli da nam se priključe. Ne sećam se ko je predložio, ali zato vrlo dobro pamtim da smo se aklamacijski saglasili da angažujemo Ćiru kao prelazno rešenje. Za njegovu adaptaciju i uklapanje u društvo bio sam zadužen po prirodi svoje struke i viška vremena koje sam kao rezervni igrač imao i tako je krenulo naše druženje, slobodan sam da kažem I prijateljstvo koje, dok mu posvećujem ove reči živo osećam bez obzira što smo se u međuvremenu uglavnom čuli, a samo još jednom videli.
Mnogo toga iz ličnih dosijea izmenili smo u razgovorima tokom dugih šetnji pored jezera. Ćira je imao senzibilnu, osetljivu psihu, bio je osoba građanskog vaspitanja, širokog obrazovanja i kosmopolitskih shvatanja. Obožavao je žene, ujedno bio i njihov suptilan poznavalac. Teško se nosio sa agresivnim zahtevima novih vremena, njegova priroda je bila previše skromna i defanzivna za konkretno praćenje aktuelnih trendova. U to vreme prolazio je kroz težak period, preuzela ga je kriza srednjih godina, igračka snaga je počela da mu evidentno opada. Ne toliko u čisto šahovskoj sferi, koliko na psihološkom planu. Obuzimao ga je strah pred neminovnom napetošću koju donosi šahovska borba, uvukla se nesigurnost, teško je podnosio poraz. Partije su mu postajale sve kraće, svoj teško stečeni kredit vrhunskog igrača nemilice je trošio na beskrvne, brze remije sa mnogo slabijim protivnicima. Vremenom misao o remiju je postala njegova igračka mantra, a s obzirom na to da je uvek imao dobru pripremu I bio odličan teoretičar otvaranja lako ih je ostvarivao i sa jačim protivnicima. U onim retkim trenutcima kad nije bilo ponuda ili kad bi ista bila odbijana, primoran da igra za goli opstanak oslobađao bi svoju nadarenost i na krilima nesvesnog duševnog olakšanja ponovo postajao opasan protivnik i kreativac. Opisani psihološki fenomen nije ekskluzivna Ćirina svojina. Puno talentovanih igrači osakatili su svoje obećavajuće karijere, ne mogavši da se odupru unutrašnjem demonu, koji je „nirvanu remija“ pretpostavljao „adrenalinskom disaju borbe sa neizvesnim ishodom.
Retrogradni pogled na šahovsku istoriju nam kazuje da je u tom „opsesivnom remi bratstvu“ samo Petrosjan uspeo da se mentalno izdigne iznad svog „karakternog remi poriva“ i ne samo da ga ukroti, već i stavi u službu najviših ciljeva.
Mnogo smeha i anegdota vezano je za naše metode i kolektivne pokušaje da rastvorimo Ćirine strahove i podignemo nivo njegove borbene gotovosti. Zajedno sa Željkom Đukićem detaljno sam ih opisao u Ohridskom dnevniku, koji na moje veliko zadovoljstvo i posle tri decenije od svog nastanka, zabavlja našu lokalnu šahovsku mlađariju. Bili su nam potrebni poeni na njegovoj tabli, svi smo verovali u njega i znali da nam ih objektivnom šahovskom snagom može doneti.
Moj zadatak kao nezvaničnog klupskog psihologa je bio da u vremenskoj zoni potencijalnog brzog remija dežuram u blizini njegove table I 69u „zuharavskom stilu“ mu stimulišem borbenost. Dobra osmišljena psihološka tehnika donela je brze rezultate. Posle nekoliko uvodnih miroljubivosti (od kojih nam se dizala kosa na glavi), stigla je i prva pobeda, za njom vrlo brzo i druga, pa onda treća u izvanrednom kombinacionom stilu i naš brod je sa razigranim čelnim igračem kako I priliči budućim prvoligašima na kraju prvi uplovio u pobedničku luku.
U zahvalnost što nam je pomogao u ostvarenju zacrtanog projekta, u poznu jesen te iste godine pozvali smo ga da kao počasni gost učestvuje na tradicionalnom velemajstorskom turniru. Tada sam ga i poslednji put video. Bili su to nezaboravni dani druženja sa velikim šahistom i divnim čovekom Dragoljubom Ćirićem. Uprkos zamašnoj vremenskoj distanci, oni još uvek žive u mom sećanju, pa i sada dok pišem ove memorijalne redove ne mogu da se oduprem paradoksalnom doživljaju da uprkos tužnom povodu zbog koga to radim, u meni prevladava osećaj vedrine i zadovoljstva što sam imao priliku da ga upoznam.
Nove generacije naših šahista treba da znaju ko je bio Dragoljub Ćirić i upoznaju se sa njegovom zaostavštinom. Šahovska snaga nacije ne meri se samo rejtingom njegovih igrača i plasmanom na Olimpijadima već i njenom šahovskom kulturom, koja obuhvata odnos prema svojoj tradiciji i nasleđu. Nećemo se proslaviti zanemarivanjem naše prošlosti, ali možemo daleko ako nastavimo putevima koje se prokrčili naši znameniti prethodnici, među kojima ugledno mesto pripada i velemajstoru Dragoljubu Ćiriću.
(Nastaviće se)