Niš, 2024
KOMENTARI
ŠAHOVSKA RAZGLEDNICA IZ BUGARSKE
U Bugarskoj su na Crnom moru tokom juna 2012 godine odigrana su tri atraktivna open turnira (Albena, Zlatni Pjasci, Varna) koji su se nadovezivali jedan na drugi i privukli veoma koloritno šahovsko društvo iz najraznovrsnijih delova sveta. Brazil, Indija, Sirija, Wales, Novi Zeland, Indonezija i Kina su neke od najzanimljivijih destinacija.Turniri su bili odlično organizovani, spontano su se uklopili u turističku sezonu i održavani su u komfornim uslovima probranih hotela. Svaki turnir je imao svog individualnog pobednika Albena: Tigran Petrosjan – Jermenija (ko zna možda i reinkarnacija bivšeg svetskog prvaka?), Zlatni Pjasci: Nils Grandelius – Švedska, Varna: Mekhitarian Sevag – Brazil, svi oni su herojski napravili astronomski procenat, (Petrosjan čak 8 iz 9) i zasluženo se okitili lovorom. Za ilustraciju šampionske borbenosti može da posluži podatak da je Petrosjan u zadnjem kolu crnim figurama glatko odbio remi (iako je Vajda igrač sa rejtingom preko 2600) koji mu osigurava deobu, a s obzirom na odličan buholc vrlo verovatno i čisto prvo mesto. To je možda i krunski dokaz da on ipak nije „onaj Tigran Petrosjan“ koji je u ovakvim situacijama znao da bude mnogo miroljubiviji.
Srpsko predstavništvo u bugarskom open opusu bilo je malobrojno, a dalo je doprinos sveopštem turnirskom koloritu, svojom profesionalno-amaterskom kombinacijom kojoj smo se i sami čudili kad smo se sreli. Velemajstori Abramović, Cvetković i inter majstor Z.Arsović su krenuli od prvog turnira u Albeni i preselili se potom na Zlatnu obalu, tamo smo im se pridružili Nebojša Baralić i moja malenkost, u Varni sam bio jedini naš učesnik. Na prva dva turnira igraoje i „naš naturalizovani Turčin“ VM Šolak, kao sudija u Zlatnim Pjascima boravio je Saša Jeftić. I to je bilo to. Glavni sudija turnira je bio opet „naš čovek“ Vlada Šakotić koji je svoj posao obavljao lakoćom dostupnoj samo vrhunskim profesionalcima, a iz zvanično crnogorskog tabora „opet naši ljudi, dugogodišnji šahovski prijatelji“ velemajstori Draško i Blagojević. Nagradni fond naročito na prva dva turnira je bio veoma atraktivan, ne samo visinom glavnih nagrada već i njihovom brojnošću i distribucijom kroz razne kategorije (veterani, žene, omladanci raznih uzrasnih grupa) i što je za igrače različite igračke moći najprivlačnije, takođe, raspodeljen i u okviru raznolikih rejting grupa. Tako da je svako bio motivisan i igrao za nešto, nezavisno od samo retkima (najboljima) dostupnih visina prvih stolova. U tom gemištu Cvetković i Abramović su na oba turnira uzeli veteranske nagrade, naizmenično drugu (oba puta je u njihovoj kategoriji, prvi bio VM Svešnikov), a onda Cvele treću u Albeni i Boško i sam iznenađen petu u Pjascima uprkos porazu u zadnjem kolu. Nagradu u svojoj rejting kategoriji je osvojio i Baralić koji je došao sa porodicom više onako turistički i sam sebe iznenadio dobrom igrom. Skupio je pet poena i junački se borio u svakoj partiji. Imao je turnir na kome bi mu mnogi u estetskom smislu pozavideli, jer je nakon poraza u prvom kolu od Tigrana Petrosjana pobednika Albene, zaredao pet uzastopnih kola sa pet atraktivnih učesnica iz pet različitih zemalja (pamtim mu Indijku, Bugarku i Moldavku). S obzirom da je fizički naočit momak ovakav razvoj događaja mu je iznedrio titulu „šahovski Kazanova“, a pojavile su se čak i neke ideje (od onih koji su mu na ženskom rasporedu najviše zavideli) da mu se izračuna ženska norma za intera, sve do ekstremnih predloga da mu se omogući učešće na predstojećem ženskom prvenstvu Evrope u Beogradu.
Velika atrakcija je bila ila indijska ekspedicija, polno ravnomerno izmiksovana koja je brojala 40 učesnika uglavnom u tinejdžerskom uzrastu. Nastupili su u okviru organizovanog projekta i apsolutno obeležili drugi verovatno i najjači turnir na Zlatnoj obali. U zadnjem kolu skoro da nijedan od prvih stolova nije bio bez Indijca. Koncentrisani, dubinski fokusirani na igru, dostojanstvenog kulturnog ponašanja, svojim stavom, odnosom prema protivniku i samom šahu delovali su kao dostojni naslednici drevnih legendi o indijskom poreklu šaha.
Među njima je bilo puno devojaka i dece, šah je u Indiji u velikoj ekspanziji, očigledno je da je i dugotrajna Anandova titula odigrala svoje i ima mnogo igrača sa velikom snagom koji prosto nisu imali priliku da se oprobaju na turnirima van Indije. Dve „indijske partije“ u zadnjemkolu su mi privukle posebnu pažnju: u jednoj je mali Indijac „nalik romskoj dečici koju svakodnevno srećemo na našim ulicama kako prose“ serijom nemilosrdnih taktičkih udara koje je izvodio u klečećem položaju (jer drugačije nije mogao da dopre do najudaljenijih protivničkih polja) masakrirao svoju sunarodnicu koja je sve to izdržala sa monaškim mirom i srdačno mi čestitala pobedu; u drugoj je nastradao naš selektor Boško Abramović koji se sa indijskim tinejdžerom borio za svoju seniorsku nagradu i nakon dobre igre, i veoma izgledne pozicije, prevideo taktički udar, posle koga uprkos zdušnoj podršci „srpske ekspedicije“, više nije imao nikakvih šansi. Indus je egzekuciju surovo priveo logičnom finalu, sa nepomičnim skoro blagim izrazom lica, potpuno u kontrastu sa hladnom preciznošću završnih poteza, koje je vukao bez imalo uzbuđenja što bi se mogla prirodno očekivati od tinejdžera kad se nalazi pred pobedom nad velemajstorom. Na kraju je Boško raznim spletom okolnosti koje obično praterezultate poslednjeg kola ipak osvojio petu veteransku nagradu, i pružio satisfakciju i našoj „navijačkoj energiji koja eto nije protraćena uzalud“.
Mnogo je priča u kuloarima bilo o kompjuterskom šahu, novim trendovima u pripremi za turnire i načinu šahovskog razmišljanja generacija koje počinju svoje šahovske karijere uz kompjuter. Bez sumnje, dovoljno je nekoliko turnirskih partija sa „tim novim šahovskim profilima“ da se uverite da je u procesu formiranja specifičan turnirski prototip igrača“ nalik robotu, napunjen šiframa otvaranja, emotivno apsolutno nivelisan, alineiran u odnosu na okruženje i protivnika sa kojim igra: „softverski ubica nevinog ćosavog lica“, mentalno isprogramiran da se sa šahom počinje i završava svet. Sa jednim od takvih novo-produkata“ sam se upario već u prvom kolu turnira, došao je na partiju sa ogromnom flašom vode koju je neprestano nagijao kao da sipa gorivo u mašinu, bez pogleda ili reakcije na konvencionalni kontakt očima, pozdravio se i „odzdravio“ tako što je ponudio vrhove prstiju, svaki potez mu je (kasnije sam proverio) uglavnom bio jedna od „hudinijevih linija“, kad se partija završila bez reči se potpisao neurotičnom žvrljotinom i nestao kao da si ga „dilitovao“.
Iako je bio topao dan, skoro da mi je trebao džemper od emocionalne bladnoće, koja je sve vreme trajanja igre opkoljavala našu tablu. Boško je pokazao partiju sa petnaestogodišnjakinjom u kojoj je belima rano upao u inferioran položaj i jedva spasao remi i gde prosto nijemogao da joj pogodi potez jer su isti bili rukovođeni kompjuterskom logikom koja je igračima odraslim i školovanim na klasičnim principima „bazično nelogična“.
Puno je diskusija bilo na temu, kako aktuelni takmičarski šah kao neophodnost zahteva „reprogramiranje“ aktivnih igrača srednje I nadsrednje“ generacije čiji je dosadašnji šahovski vek protekao u isključivoj primeni „klasičnih principa“. Ali ne samo „reprogramiranja“ u smislu da se nauči korišćenje mega baze, kompjuterske pripreme na direktnog protivnika ili primene arhive koja sadrži partije iz svog repertora, već suštinskog mentalnog restruktuiranja kroz koje će seautentično ukoreniti nova šahovska neurostrategija, savremeniji način mišljenja kompatibilan sa specifičnom kompjuterskom logikom.
To podrazumeva fleksibilnost duha i „mladalačku spremnost“ za stvaranje novih nervnih sinapsi, modernizovanje stereotipne kognicije, korišćenje moždanih kapaciteta u pomerenom modalitetu koji je I samom sebi nepoznat“ ali pritom ne izaziva strah već naprotiv predstavlja izazov. Tek u takvom novom „presvučenom izdanju“, dosadašnja praksa, nagomilano iskustvo, neosporno „bazično šahovsko znanje se mogu koristiti kao veliki adut u duelima sa generacijom koja je svoje šahovske karijere započela na „fricevima, ribkama i hudinijima“.
Ovakva mentalna recikliranja su moguća, mozak je božanstven organ, pun najfinije plastike“ koji se za razliku od ostalih organa ne troši već regeneriše i razgranava dodatnim radom. Na praktičnom šahovskom primeru takve mogućnosti je kroz uspešne šahovske karijere koje su dugo odolevale novim zahtevima vremena pokazala plejada korifeja spremnih na „unutrašnje promene“ od Botvinika, preko Korčnoja pa sve do današnjih Geljfanda, Ananda, Kramnika.
Kompjuterski „cheating“ (naša reč varanje nekako kao da plastičnije odslikava problem) je poput duha koji se izmigoljio iz boce I rasuo atmosferom i ovde bio nezaobilazna tema, a s obzirom na bezgranične mogućnosti i tek pionirska razmišljanja o njegovom iskorenjivanju, neosporno će biti sastavni deo svih sledećih iole ozbiljnijih šahovskih turnira. Ni ovde nije prošlo bez incidenta, „ruski mališa“ od jedanaest leta je ulovljen sa mobilnim androidom (literarno deluje kao sa vanzemaljcem) u toaletu na kome se nakon pritiska na odgovarajuće dugme pojavila trenutna pozicija na njegovoj tabli. Zajedno sa dedom koji mu je bio pratilac na turniru (nije poznato da li i saučesnik u varanju) vraćen je kući. Ceo postupak je izveden pod profesionalnim sudijskim nadzorom, diskretno i po pravilima etičkog kodeksa, ali ostaje utisak bez obzira na „bezopasnu bizarnost ovog događaja“ da će više i od samih konkretnih slučajeva koji se i koji će se tek otkrivati, za neko novo šahovsko vreme najpogubnija biti sumnja koja se sve manje može kontrolisati i preti da poprimi paranoidne razmere. Kroz njih će vrlo skoro (to je vizija koja bi bila najdestruktvnija po bazičnu metafizičku poruku šaha) svi sumnjati, zagleđivati, pretpostavljati, uhoditi, dežurati, svaka pobeda slabijeg nad jačim će biti „problematična“, svako duže zadržavanje u toaletu direktni symptom potencijalnog varanja. Pojavili su se ovde neki ljudi sa ingerencijom zvaničnika zaduženih ispred Evropske šahovske asocijacije sa zadatkom da rade na stvaranju strategije i metodologije zaštit zaštite od ove nove i rekao bih „olako shvaćene pošasti“ i to je svakako vredno hvale, a kako će se cela tema razvijati s obzirom na ubrzanja koja već startno dobija saznavaćemo i brže nego što očekujemo. Možda i ključni akter ovakvog „atmosferskog trenda“ čuveni Ivanov koji je u celoj priči po mišljenju mnogih paradoksalno odigrao pozitivnu ulogu jer je svojim ekstremnim stavom problem radikalizovao, pojavio se na turniru u Varni sa molbom organizatoru da participira, s obzirom da mu aktuelna suspenzija važi samo za turnire pod okriljem Fide i Evropske asocijacije. Glatko je odbijen jer je nakon skandala na majskom turniru u Velikom Trnovu i odnosu bugarskih igrača prema njegovoj „nedokazanoj pobedničkoj metodologoji“, bilo više nego očigledno da bi njegovo eventualno učešće na turniru bilo direktan povod za novi incident. Inače, „problem Ivanov“ je ovde u Bugarskoj prerastao šahovskegranice i proširio se na pravni, medijski, etički teren, pa je shodno toj multidisplinarnosti na Bugarskoj televiziji organizovana jednočasovna debata na ovu temu, sa učešćem eksperata koji svojim profesijama gravitiraju problemu (bio je prisutan i Ivanov). Emisiju sam odgledao sa velikim auditorijumom bugarskih igrača, sudija i organizatora u bašti evropske kuće šaha u Zlatnim Pjascima, po verbalnim i neverbalnim reakcijama potpuno ravnodušnim prema vanšahovskim aspektima problema. A u samom studiju diskusija radi diskusije, sa zaključkom da stvar treba da se dodatno „proanalizira, sagleda, ispita, skenira, izvidi, – nikad nisam bio bliži Srbiji kao u momentu gledanja ove emisije. Jednom rečju da ne beše ohlađenog „Traminera“ koji je lansirao moj bugarski prijatelj međunarodni šahovski sudija Georgi Živkov bilo bi to propalo veče.Da medalja ima i svoju drugu stranu pokazao je drugi slučaj koji može poslužiti kao inspiracija onima koji kroz šahovske bitke duhovno rastu i časno streme svojim ambicijama. Partija dva Izraelca i prijatelja Nabatija i Raznikova igrala se na četvrtom stolu zadnjeg kola na turniru u Zlatnim Pjascima i nakon velike borbe završena je među poslednjima na turniru remijem. Naizgled ništa neobično, protivnici su dobri poznanici, srdačno su se rukovali na kraju partije i zajednički pronalizirali njen sadržaj. Iza kulisa međutim, ono što bi u „srpsko-bugarskom šahovskom moralnom miljeu“ zahtevalo njihovu psihijatrijsku opservaciju, (neki igrači tu na licu mesta nisu mogli da se čudom načude, a neki su se čak i doslovno prekrstili) jesu finansijske mogućnosti koje su stajale pred njima da je partija nekim slučajem odlučena. Naime odigranim remijem Nabati je osvojio nagradu od 1200 Eura, a Raznikov je dobio 700, u slučaju pobede Nabati bi osvojio 3500 Eura, a Raznikovu bi pripalo 200, kad se sve sabere I proračuna, da se odigralo po „bugarsko-srpskom scenariju“ koji sa časnim izuzecima, uzgred budi rečeno, počinje da radi još daleko pre završnog kola „za laganu internu raspodelu ostalo bi da visi“ čistih 1800 Eura. Što reče jedan od mojih bugarskih prijatelja kad smo kasnije komentarisali slučaj „ili su blesavi ili pripadaju nekoj sekti“.
Bugarski šahovski mesec je bio ilustrativna demonstracija nespornog uvida, da je šah definitivno „igra miliona“, svih generacija, oba pola, različitih rasa, vera i kultura. Starosna granica se aktivno spustila ispod 10 i istovremeno podigla iznad 70 godina, fascinantan je kolorit ličnih opredeljenja da se uživa u satima provedenim nad šahovskom tablom. Na turnirima je bilo mnogo dece (u Varni je održan I školski šahovski festival), koja su se poput leptira na livadi rasejala šahovskim salama, a da slika ipak ne bude potpuno idilična „potrudili“ su se njihovi roditelji koji su neprestano zujali oko njih sa brižnim I ozbiljnim licima i ne pokušavajući da prikriju lične potisnute ambicije projektovane na svoje potomke. Bili su tu i „tigrovi treće generacije“, koji su zvanično krenuli ka osmoj deceniji, a „nezvanično“ se duhovno mladalački transformisali, obukli patike i košulje sa kratkim rukavima i upustili se u herojsku bitku sa mladima istovremeno prevenirajući fiziološki preteću demenciju. Od jednog takvog dvojca (Raondi-Estonija, Taylor-Wales) izgubio sam mini meč 0,5-1,5, a u Varni sam zabeležio sliku koju doslovno samo šah može da priredi: „ljuti dvoboj ruskog devetogodišnjaka sa organizatorom turnira Hristovom koji broji 75 godina, igran do golih kraljeva i završen remijem posle dva i po sata „fokus“ igre. Šah je definitivno postao i igra žena (kao da se prelio u drugu estetsku dimenziju), bilo ih je mnogo, takođe, raznih godišta, igraju sve bolje, potpuno ravnopravno, a najbolji dokaz da su od svojih kolega neosporno prihvaćene kao „deo roda“ je njihov ozbiljan I profesionalan pristup u međusobnim partijama. Ovakve turnire, naravno prati i paralelan netakmičarski, ali ne i nešahovski svet bez koga se ne može (sudije, funkcioneri, organizatori, pratioci), a njihov dostojni predstavnik koji je plenio pozitivnom energijom, srdačnošću, humorom, dinamizmom bio je već pomenuti arbitar, narodski rečeno „devojka za sve“- Georgi Živkov. Pored toga što je profesionalno obavljao svoj primarni sudijski posao, vozio je i dovozio, zasmejavao, organizovao šahovske sedeljke, svakome bi ponešto objasnio, pomogao, oko njega je uvek bilo puno ljudi i svi su imali nasmejana lica. Čovek koga bi trebalo prepisivati na recept!
I na kraju, umesto zaključka slobodan sam da napravim okvirno poređenje sa aktuelnim statusom šaha u Bugarskoj (koju sam zadnje tri godine veoma često posećivao) i našoj zemlji. Uprkos patriotizmu „za koji imam lične, subjektivne dokaze“ trebalo bi ga baš iskarikirati pa ne priznati da su Bugari trenutno u svim šahovskim elementima (takmičarskim, organizacionim, sudijskim, turnirskim) ispred nas. Nekad se to nije moglo zamisliti, danas je to lako uočljiva realnost. To je međutim samo presečeno stanje, ono što treba da dodatno zabrine (ako u našim šahovskim elitama postoji uopšte neko ko može da se zabrine) da će se u kontekstu projekata i vizija za dalji razvoj koji imaju, ta distanca sve više povećavati. Svako iole šahovski edukovan ko igra naše opene i prati naš šahovski milje, može se lako u to uveriti ako proživi šahovski mesec kao što je bio ovaj u Bugarskoj.
Za utehu da se iz trenutnog stanja stvari ipak može izvući korist može da posluži činjenica da Bugarska nije daleka, a ni previše skupa destinacija, pa je kao takva relativno lako dostupna svima koji žele da se šahovski usavršavaju!
(Nastaviće se)