Rihard Raport jedna je od najprepoznatljivijih ličnosti svjetske šahovske elite. Ali kada razgovor skrene na mađarski šah, njegov osmijeh zamjenjuje neuobičajena ozbiljnost.
„Mislim da smo imali igrače – vrhunske, zaista vrhunske, da tako kažem, igrače najvišeg nivoa. I to se, manje-više, završilo sa mnom, ako govorimo o dužem periodu, koliko se ja sjećam“, rekao je Raport.
„Imali smo Portiša“, dodao je Rihard s ponosom, svjestan da ljubiteljima šaha to ime nije potrebno posebno objašnjavati. „Portiš je, naravno, još živ i on je velika šahovska legenda. Bio je treći igrač svijeta, a u jednom trenutku čak i drugi.“
Uz njega su bili Zoltan Ribli i Đula Saks – šahisti koji su se redovno nalazili među deset najboljih na svijetu.
„Ta ekipa – Ribli, Saks i svi ti momci – u jednom trenutku su bili u top 10, neko duže, neko kraće, ali bili su tamo“, prisjetio se Raport.
„Onda je došla sljedeća era, zar ne? Judit i Peter Leko“, rekao je Raport. „I Zoltan Almasi takođe. To je bila veoma dobra generacija, svako na svoj način“, dodao je Rihard uz osmijeh.
Za Mađarsku je to izgledalo kao prirodan kontinuitet: jedna velika generacija predavala je štafetu sljedećoj.
Raportov sopstveni uspon poklopio se sa onim što mnogi poznavaoci smatraju vrhuncem savremenog mađarskog šaha – Olimpijadom 2014. godine u Tromzeu, u Norveškoj.
„Osvojili smo medalju – srebro – na Olimpijadi u Tromzeu“, rekao je Raport. „I onda je, po mom mišljenju, ta generacija završila svoju priču 2014. godine, baš kada sam ja ušao u reprezentaciju.“
„Posebnost te ekipe nije bila samo u medalji. Imali smo otprilike četiri igrača sa rejtingom iznad 2700“, objasnio je. „To je zaista sjajno, jer smo veoma mala zemlja.“
Ali ono što se dogodilo nakon toga nije bio neki postepeni pad, već nešto mnogo neobičnije.
„Od te ekipe ja se i dalje držim iznad 2700“, nastavio je Raport. „A Peter se, da tako kažem, vratio igranju, što mi je veoma drago. Ali ostali momci su jednostavno otišli. Svi odjednom. Nisu čak ni gubili rejting. Jednostavno su nestali.“
„Ne mislim da smo ikada imali ozbiljno izgrađen sistem podrške šahu“, rekao je. „Profesionalne podrške. Imali smo podršku amaterskom šahu – da ljudi igraju, druže se, provode vrijeme. Ali nikada nije bilo podrške za osvajanje najviših vrhova.“
Ipak, nekako su pojedinci uspijevali da stignu do tih vrhova – svako sam, na ovaj ili onaj način. Kako?
„Ljudi su jednostavno ulagali svoj novac i svoje vrijeme“, objasnio je Raport. „Vrlo često su to činili roditelji, dok su djeca bila mala.“
A gdje je onda sljedeća generacija Mađarske?
„Mi, praktično, nemamo sljedeću generaciju“, rekao je Raport bez uvijanja. „Naravno, postoje neki igrači, ali to, nažalost, više nije to. Možda je u pitanju i malo nedostatka sreće. Neka talentovana djeca iz ovog ili onog razloga napuste šah.“
„Nijesam pretjerano pesimističan kada je riječ o našoj šahovskoj situaciji“, dodao je. „Ali daleko od toga da sam veoma srećan ili zadovoljan.“
Raport dobro razumije stanje mađarskog šaha i smatra da, ukoliko zemlja želi da ponovo pokrene svoj sistem, odgovornost mora biti na svim nivoima – od administracije, preko igrača, do organizatora na lokalnom nivou.
„Svako bi mogao da uradi više“, rekao je. „Ne samo na samom vrhu, poput nacionalne reprezentacije, već i na nižim nivoima.“
Istovremeno, kao najjači šahista svoje zemlje, Raport je svjestan da će upravo on morati da preuzme lidersku ulogu ukoliko promjene zaista treba da se dogode.
„Kao što se kaže, riba smrdi od glave. Ako budemo ostvarivali dobre rezultate, više ljudi će se inspirisati. To je veoma složena misija“, zaključio je Raport. „Ali nadam se da mogu da pomognem našem šahu i možda mu vratim nekadašnju veličinu.“
(Preneseno sa fejsbuka)