Pri kraju ovog dugog šahovskog vremeplova, u želji da spomenem sve glavne učesnike druženja i događaja, shvatio sam da je spisak onih koji više nisu sa nama mnogo, mnogo, veći i duži. Zato ih ne pominjem pojedinačno, mada ih se u nekim prilikama setim. A tada želim da verujem, i nadam se, da ipak svi počivaju u miru.
Naime, mnoge drage osobe je za ove tri godine odnela korona, ili direktne i indirektne posledice nje, uz nusefekte vakcinacije nedovoljno ispitanim vakcinama. U svrhu „zaštite zdravlja“ agresivno je propagirana, ne samo fizička, već prvenstveno socijalna distanca; i svakodnevno su prikazivani grafikoni o broju umrlih kod nas i u svetu. Zasipani smo slikama sa preminulim naslaganim ljudima u crnim plastičnim kesama; iz bolnica su isporučivani umrli u zavarenim limenim sanducima… Odsečeni od sveta u infektivnim klinikama i kovid bolnicama, u nemogućnosti da čuju makar glas svojih najdražih, drage osobe su nas napuštale u stravičnim psihičkim, a i fizičkim, mukama. Istovremeno, rodbini, unučićima, prijateljima, utiskivan je žig krivice, žežeći plamen savesti, da su, možda nehotice, a pogotovo da su svesno (ako se nisu vakcinisali) odgovorni za smrt bližih ili daljih dragih osoba…
Nezaraženi i zaraženi kovid virusom bili su sluđeni; zastrašeni viđenim i/ili doživljenim, sami su stvarali nove i nove tamnice. Suprug moje dva meseca od mene mlađe „tetke“ (moj deda je bio najstariji, a njen otac najmlađi sin pradede), na lekovima za srce, suočen sa odlaskom dragih osoba pre, a pogotovo za vreme korone, u želji da sačuva suprugu i sebe od pošasti, praktično se potpuno izolovao. I nije jedini za koje znam. Dragi školski drug iz mladosti – osnovne škole, iz Beograda gde odavno živi, još nije otišao u Niš da se vidi sa rođenom sestrom, a nije želeo da se sretne, posle više godina, ni sa mnom u Beogradu. Opravdanje?! – „Niste se vakcinisali!“ Koleginica sa fakulteta nije se više od dve godine viđala sa rođenom braćom i sestrama, mada svi žive u Beogradu. Pametan, viđeni profesor univerziteta koji je celog života savesno radio svoj posao i saglasno tome, verujući da i svi lekari savesno rade, poverovao je i izveštajima i rečima takozvane „struke“. I mnogi pametni stariji ljudi postupali su isto, a koliki li je broj onih, u potpunosti naviklih da budu vođeni i poslušni… Jer ova p(l)andemija, kreirana ko zna gde pre više godina, a najavljivana u Davosu, sa stalnim novim osmišljavanjima i drugim „inovacijama“ i smernicama upućivanim sa godišnjih samita, istovremeno je i najveći psihološki test i eksperiment na globalnom nivou. I tek kada te medijima „začarane“ i ciljane osobe, posle preležane korone shvate da još žive, da nisu umrli (po mnogima od njih, zahvaljujući vakcinaciji), počinju da se malo otvaraju.
Tokom 2020. godine napisao sam 10 članaka o Kovidu-19, od kojih je prvi objavljen 15. maja na portalu „Svedok“ poznatog novinara, i mog prijatelja još iz mladosti, Vladana Dinića, takođe poreklom iz Niša. A sledećih devet članaka, uz njegovo angažovanje, prihvaćeno je i objavljeno na portalu „Glas javnosti“. Tada sam prvi pisao, još oktobra 2020. o talasu nasilja i samoubistava koji će nas zapljusnuti. Taj članak je, sa naknadno dodatim „boldiranim“ međunaslovima – radi preglednosti, a zbog aktuelnosti, ponovo objavljen u „Glasu javnosti“ februara meseca 2021.
Objavljena su na drugim portalima, te 2021. godine, još dva članka o novom koronarnom virusu, kao i o preduslovima za jačanje ličnog imuniteta, pa još dva marta i aprila 2022. godine.
Elem, pošto je krajem novembra odštampana knjiga – duhovna čitanka „Sve je Tvoje, Bože“, čiji sam priređivač i autor, postojao je razlog da ponovo budem navalentan, dosadan i nevaspitan, a što mi je pripisivano 2020. i 2021. godine od strane rodbine, prijatelja i poznanika. Kako se 3. decembra održavalo u Pančevu poslednje takmičenje u rešavanju šahovskih problema u 2022. godini, koristim priliku da knjigu, osim problemistima, podelim i rodbini u Beogradu. Predveče zvonim na interfon zgrade na Banovom Brdu. Da li zbog prisustva ćerke sa kojom sam sve vreme održavao kontakt, tek, po javljanju, vrata mi se ovog puta otvaraju, i posle višegodišnje pauze susrećem se sa voljenom, od mene dva meseca mlađom „tetkom“. Zajedno smo tokom leta, na selu, ja kod očeve majke – nane Evgenije i deda Rajka, a ona sa svojim roditeljima i sestrama, provodili srećno detinjstvo. Ovo je fotografija sa prvog fizičkog susreta posle nešto više od protekle tri godine. Jer pametan telefon ne koristim, pa ne učestvujem u kreiranju virtuelne stvarnosti primenom novih tehnologija.
Prvobitna zamisao posle Memorijalnog turnira „Svetozar Gligorić“ jula meseca u Beogradu, zasnivala se na samo dva dela „Sećanja“, s tim što bi u drugom delu bile date i kompletne partije sa komentarom. Skraćena verzija, pod naslovom „Dvoboj generacija“, objavljena je avgusta meseca na šahovskoj stranici lista „Dnevnik“. A kompletan tekst bi se objavio u novoformiranoj rubrici „Iz šahovske istorije“ na sajtu Šahovskog saveza Vojvodine. Zbog tehničkih problema, vreme je prolazilo… I kako je FM Danko Bokan, predsednik ŠS Vojvodine, imao neke zdravstvene probleme krajem decembra, a bio je i kraj godine, sa obavezama na radnom mestu, prvi deo je objavljen na sajtu „Večiti šah“. A pošto sam kod Vladice Andrejića dobio veću slobodu, rekavši mi da će da objavi sve što budem napisao, ali normalno, i potpisao, od prvobitna dva dela nastalo ih je šest, pa će se vremeplov završiti sa sedmim delom. Članke sam pisao u hodu, sećajući se i mnogih neprijatnih događaja, i kopajući po „arhivama“ da bih uneo relevantne podatke. Kako sam istovremeno igrao i na turniru, to me je dodatno iscrpelo. U tri partije pri kraju turnira, umesto da osvojim najmanje dva poena, usled premora, u tri poteza koje ne bi odigrao ni početnik u šahu, jednu za drugom, izgubio sam tri partije.
Na tekstove „Sećanja“ bilo je i par primedbi. Osnovna, da je na šahovskom sajtu trebalo samo da se držim šaha. Ali moja namera je bila da kroz svoje doživljaje predočim mlađima i stanje u društvu, da mogu da stvore sliku o jednom, njima nepoznatom vremenu, koje se reflektuje i na sadašnja dešavanja.
Sledeća primedba je bila da nije trebalo da direktno govorim o Nikoli Karaklajiću. Ali kako su se po doživljenim i po meni poznatim informacijama, osim Dragoljuba Janoševića i Milunke Lazarević, ostali šahisti uglavnom ponašali kao „francuske sobarice“, pretpostavio sam da je Nikola verovatno bio i žrtva; da je bio deo državnog projekta, a što sam napisao u drugom delu „Sećanja“. Pogotovo što su predsednici sportskog, ali i šahovskog društva „Partizan“, čiji je član Nikola godinama bio, bili poznati generali. S obzirom da je sada na delu agresivniji državni projekat, preuzet iz mnogih pisanih i nepisanih obaveza na zacrtanom putu u raspadajuću Evrpsku uniju, smatram da mi je dužnost da, pre odlaska sa ovoga sveta, upozorim na rastuće opasnosti. Naime – „Kad svima bude jasno, po pravilu je kasno!“
Jer, osim u trećem delu „Sećanja“ već pomenutog, zakonom uvedenog JOB-a – Jedinstvenog obrazovnog broja koji se dodeljuje deci već u vrtićima i prati ih tokom školovanja, ali i kasnije, postoje i drugi, protiv čovečnosti usmereni projekti i budući nametnuti zakoni, a prema maja meseca 2021. usvojenom „Zakonu o rodnoj ravnopravnosti“. Shodno tome, oktobra 2022. je u Novom Sadu (a verovatno i šire, u Beogradu i Srbiji) održan seminar vaspitačicama iz vrtića na kome su edukovane kako da se ponašaju prema LGTB populaciji u vrtićima?! Jer prema usvojenom Zakonu od 2021, i budućim podzakonskim aktima usaglašenim sa Evropskom unijom, otac i majka će postati roditelj 1 i roditelj 2; a umesto dva pola – muškog i ženskog – deca i odrasli moraju da do 24. maja 2024. nauče i prihvate, uz kažnjavanje ako se opiru, da postoje i transrodne, kao i rodno neutralne osobe, te da se to na svim nivoima u Srbiji u svakodnevnom govoru primenjuje. I da već u najranijem dobu deca imaju slobodu da biraju šta će da budu. Da mala deca imaju pravo i da prijave svoje roditelje i oteraju ih u zatvor (što se već dešava u Kanadi i pojedinim državama Amerike) ako ih roditelji i dalje oslovljavaju sa, na rođenju, prema polu, datim imenima?!
Sve ovo je nastavak viševekovnog ratovanja protiv nepokornih Srba, verovatno najeksplicitnije iskazanog 78-dnevnim bombardovanjem 1999. godine, kada je mnogo strašnih rečenica ogoljeno izrečeno. Evo dva, od više primera: „Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva.“ – Toni Bler, premijer Velike Britanije tokom NATO agresije na Srbiju 1999; kasnije je lično, a i preko svoje Agencije, bio rado viđen u Srbiji. I drugi karakterističan primer, izjava prof. Rolf Diter Klugea, direktora slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu univerziteta u Tibingenu 1997: „Predlažem da se srpskoj deci zabrani učenje srpske nacionalne poezije.“ Saglasno toj Agendi, rodoljubiva poezija je smanjivana i ukidana na časovima srpskog jezika, a za državu i obrazovanje strateški važan „Zavod za izdavanje udžbenika“ je prodat, udžbenici nam se većim delom pišu i štampaju u Hrvatskoj (prema direktivama iz Nemačke), sa uvedenim revizijama istorije, na štetu Srba, skoro svake godine. S druge strane, sećam se da je i u komunističkoj, Srbima ne baš naklonjenoj Brozovoj Jugoslaviji, Njegošev „Gorski vijenac“ bio obavezan deo školske lektire. A tamo, pored moralnih dilema i kosmoloških pogleda i razmišljanja piše i sledeće:
„Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka.
Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!“
Zbog svega navedenog, rekao sam šta sam rekao. Jer umesto da se Nikolin doprinos šahu u Srbiji i Jugoslaviji obeleži seniorskim Memorijalom, što bi za mene bilo prihvatljivo, zahvaljujući poučnoj knjizi za šahovske, pogotovo dečje, instruktore „Da te pitam“, održavana su takmičenja za sve dečje uzraste pod nazivom „Memorijal Nikole Karaklajića“.
Treća, manja izrečena primedba, odnosi se na legendu našeg šaha, Svetozara Gligorića, jer ova godina je posvećena stogodišnjici njegovog rođenja. Iako je rano ostao bez oba roditelja, nedaće su ga uglavnom čeličile, i ta osobina ga je pratila i krasila tokom života. Bio je naš neprevaziđeni borac za šahovskom tablom. Možda je njegov najveći uspeh rezultat na Šahovskoj olimpijadi u Minhenu 1958. godine kada je sa ostvarenih 9 pobeda uz 6 remija, na prvoj tabli ispred svetskih prvaka Evea i Botvinika, osvojio zlatnu medalju. Uspešna su bila i tri nastupa na Međuzonskim turnirima, od kojih u Portorožu 1958. u partiji protiv Olafsona propušta priliku da trijumfuje ispred budućeg svetskog prvaka, gusara iz Rige, Mihaila Talja. I po kasnijoj izjavi Botvinika, Gligorić je jedini igrač koji ga je potpuno strateški nadigrao u nekoj partiji.
Međutim, kao što sam već naveo u trećem delu, žao mi je što se, za razliku od Botvinika, Gligorić nije iskazao i kao šahovski pedagog i učitelj. Da pomogne Slavoljubu Marjanoviću u razvoju (direktno i indirektno), i da Ljubojevića ne doživljava kao svog konkurenta, već kao dragog naslednika. Da mu pomogne da šah može da igra ne samo iz nadahnuća, sa velikim oscilacijama usled velikih psihičkih trauma, pogotovo posle nezasluženih poraza. Da može posle poraza da se pribere, remizira partiju, i tek posle toga nastavi u svome prepoznatljivom stilu. Ali, kada sam učestvovao na šampionatu 1962. godine, najstarijem učesniku, tada 55-godišnjem velemajstoru Vasji Pircu, u šahovskim kuloarima dodeljena je uloga šahovskog penzionera. A 1975. na jubilarnom šampionatu u Novom Sadu, Gligoriću je, u 53-oj godini predviđan blistav povratak u svetski vrh… I kao što u životu biva, pohvale prijatelja treba više umanjivati, a pokude neistomišljenika ozbiljno shvatiti i razmatrati…
Ova sećanja, kao i svaka druga, subjektivno su obojena. Nadam se da nisam puno omanuo… Da nisam otvorio Pandorinu kutiju, i da je ipak bolje što sam sve ovo, u poznim godinama, pokušavajući da budem objektivan, napisao.
Naime, posle proslavljene stare garde olimpijaca (Trifunovića, Gligorića, Matanovića, Ivkova i ostalih…), trebalo je da prođe skoro četvrt veka da se pojavi velemajstor Ljubomir Ljubojević, koji je, kao i Gligorić svojevremeno, imao zapažene, zadivljujuće svetske rezultate, ali se kao meteor, u borbi za svetsku krunu, ugasio. Ljubojević je, mislim, više puta rekao da neće ništa napisati o svetskim (i našim?) šahistima sa kojima se susretao za šahovskom tablom i van nje, jer bi mogao da iznese i neke negativne činjenice i postupke. Međutim, pošto bi njegove reči mogle da budu izvučene iz konteksta i zloupotrebljene – kao što je u par navrata već učinjeno – poštujmo njegovo ćutanje…
nastaviće se
FM Slobodan Bojković,
dipl. inž. elektronike u penziji
(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)