INTERVJU SA DIMITRIJEM BJELICOM

Bilo mi je veliko zadovoljstvo da porazgovaram sa Dimitrijem Bjelicom, legendarnim sahovskim piscem i novinarom, FIDE majstorom ali i prijateljem mnogih sahovskih velikana. Razgovor sa zanimljivim sagovornikom je trajao preko cetiri sata a vodjen je u Zelenici, u mojoj porodicnoj kuci, u subotu 24. maja 2008. godine

Goran Tomic: Dimitrije, do sada ste napravili mnogo intervjua. Koji Vam je intervju najdrazi?

Dimitrije Bjelica: Najdrazi su mi intervjui sa ocem Che Guevare u Buenos Airesu 1971. godine na mecu Fischer – Petrosjan i sa Jesenjinovim sinom Aleksandrom i sestrom Shurom u Moskvi, zatim prvi intervjui u ulozi sampiona sveta Talja, Petrosjana, Fischera, Spaskog.

G.T: Za Fischera mnogi govore da je bio duhovit i zabavan u drustvu. Kakve je Vase sjecanje na Fischera?

Dimitrije Bjelica: On je bio i duhovit i naivan i cesto nije shvatao salu a to objasnjava i dogadjaj u Cirihu 1959. Na turniru su dali vozaca i mercedes na raspolaganje Fischeru, Talju i meni. U jednom trenutku vozac je naglo zaokrenuo i Fischer se uplasio i rekao: ”Skandal. Mogli smo svi poginuti!” Da bi ga utjesio ja sam rekao: “Bobi, da smo stradali ceo svet bi na prvim stranama novina stavio naslov – Poginuo Dimtrije Bjelica sa jos dva putnika. “ Talj se grohotom nasmejao a Fischer mi je sasvim ozbiljno rekao: „Dimitrij ja sam od tebe poznatiji u Americi.“

Ova anegdota ima i drugi deo. Na radio Sarajevu su emitovali ovu anegdotu u jutarnjem programu i mnogi koji su culi samo recenicu – Poginuo Dimitrije Bjelica sa dva putnika – zvali su telefonima a moja prva komsinica na cetvrtom spratu u Sarajevu u ulici Sutjeska 24a u kojoj su stanovali i Karadzic i Izetbegovic i Zlaja cuveni pjevac a u blizini je bio i Bregovic, izbezumljeno je rekla mojoj cerki Isidori – „Kako ti je stradao tata u automobilu?“ Ona je odgovorila: „Ostali su svi zivi, ako ne vjerujes pogledaj“ – i donijela dve fotografije na kojima je pisalo – Dragoj Isidori od Fischera, a Talj je na ruskom napisao – Miloj Isidorocke.

G.T: Koji su Vam od velikih sahista i svjetskih sampiona bili ili su sada najbolji prijatelji?

Dimitrije Bjelica: Ivkov, Talj, Fischer, Karpov, Gligoric, Spaski, Smislov, Petrosjan, Keres, Hort.

Hort je kod mene stalno ljetovao, preveo mi je Sahovsku citanku za koju su mi Cesi isplatili toliki honorar da nisam mogao da ga potrosim ni posle mjesec dana u superluksuznom apartmanu sa celom porodicom jer se honorar isplacivao samo u ceskim krunama pa sam morao ponovo da doputujem jer je knjiga dozivjela veliki uspjeh. Dve ljekarke iz Zagreba u avionu su me pitale zasto putujem u Prag a ja sam rekao da imam veliki problem. Izdavacka kuca Olimpija mi je dala honorar kao da sam dobitnik Nobelove nagrade a sve mora da potrosim u roku od dvadeset dana pa vas molim da mi pomognete. One su mi zaista pomogle. Priredjivali smo svako vece zurke u Interkontitnentalu, u Pragu. Nesto slicno se desilo nekoliko mjeseci pre Fischerove smrti. Iz Holivuda, kompanija koja snima dokumentarni film o Fischeru odigrala je slican potez kao Olimpija. Javili su mi mailom da na svoj sajt www.bjelicachess.co.yu  postavim nekoliko minuta iz mojih filmova o Fischeru i da javim koliko dolara trazim po minuti. Ja sam odgovorio da sam nedavno pjevacu Edi Grantu sa Barbadosa javio kad me pitao koliko trazim za intervju, koji je emitovan na Pinku sa Arafatom i Karadzicem, da je to moj poklon njemu jer je imao nezaboravan koncert u Beogradu pred 6.000 ljudi. Edi mi je odgovorio da je to divan potez, da me poziva u goste na Barbados, koliko god zelim da ostanem i da igramo mec u Magicnom sahu za titulu prvaka estrade a sve reklame i njihov prihod neka idu u korist mojih decjih olimpijada kojih sam organizovao do sada jedanaest.

Iz Holivuda su javili: „Vasi filmovi su fantasticni. Uplatili smo preko komercijalne banke Beograd 1500 dolara po minuti i potpisacemo ugovor na pet godina za emitovanje 14 Vasih DVD filmova o 14 sampiona svijeta.“

Svaki film traje 90. minuta.

Osim nagrada za sahovske filmove i cetiri Oskara, dobio sam i nagrade Staunton u Londonu i nagrade sahovskih gradova – Linaresa (Spanija), Metz-a (Francuska), Londona i Bugojna gdje sam organizovao pet velikih turnira, ali jos nisam dobio znacku Sahovskih saveza Bosne i Hercegovine, Jugoslavije i Srbije kojima sam pripadao (prema recima Matulovica ta znacka kosta sedam dinara). Znacku mi nisu dali jer sam ih kritikovao i desilo mi se kao Fischeru – Fischera su iskljucili iz Sahovske federacije Amerike prije tri godine a mene je sahovski savez Jugoslavije iskljucio 1960 kada sam bio Gligoricev sekundant na Medjuzonskom truniru u Madridu i postigao najvece uspehe na tri turnira u Spaniji ali sam igrao bez odobrenja Sahovskog saveza u zemlji sa kojim nismo imali diplomatske odnose. Tada sam zavoleo Spaniju gde su mi stamapali preko dvadeset raznih knjiga i postao sam i pocasni clan Roma Andaluzije. Postao sam sef dopisnistva spanske televizije PVS za Balkan ciji je pokrovitelj kralj Huan Karlos i tako sam kralja privolio da mi bude sponzor Decije olimpijade u Las Palmasu. Te olimpijade sam osnovao 1993 i normalno je sto sam prve olimpijade poklonio Sutomoru i Zemunu. Necu da spominjem da mi je kao glavnom sudiji te olimpijade u Sutomoru koju sam inace dodelio svojoj Crnoj Gori tadasnji ministar sporta rekao da me sleduje honorar od 23 njemacke marke ali da ce mi to oduzeti jer je primetio da je sa mnom boravila moja supruga, inace Crnogorka od Djurovica, zvanicni prevodilac i doktor engleskog jezika.

G.T:  Vidjeli ste i fotografisali mnoge grobnice velikih sahista. Kakav su utisak ostavili na Vas poslednja pocivalista velikih sampiona?

Dimitrije Bjelica: Kada sam spremao 13 knjiga Kraljevi saha koje je Politika rasprodala u 26.000 primeraka i serija prevedena u celom svetu, zabelezio sam brojne intervjue sa svim sampionima od Evea do Kasparova, ali i snimio za televizijsku seriju. Posto nisam sreo prvu cetvoricu pomogli su mi moji priajtelji Fischer i Karpov da snimimo o njima emisije i oni su pokazivali njihove najbolje partije Stinitza, Laskera, Kapablanke i Aljehina. U te filmove sam ubacio i slike grobova sampiona.

Na Taljev grob u Rigi (groblje se zove Shmerle) poneo sam cvijece i svom prijatelju Roshalu, koji je bio sa mnom na grobu sam rekao: „Za Talja kao ni za Aljehina nije bilo mjesta na groblju nego je Misha sahranjen u grobnici svojih roditelja a Aljehin je sahranjen u Portugalu u grobnicu Manuela Esteve i tek je kasnije sahranjen u Parizu i na spomeniku koji sam snimio u Parizu pise – Genije saha Rusije i Francuske“.

U Njujorku sam snimio Steinitzov grob i nasao gresku u datumu rodjenja. I Lasker je sahranjen u Njujorku ali niko ne zna gdje je njegov grob. Kada sam isao sa Jesenjinovim sinom da posjetim Jesenjinov grob u Moskvi na groblju Novodevicje snimio sam grobove Botvinika i Petrosjana. Sa Karpovom sam isao u Tulu, njegov grad da posjetim Tolstojev grob i to sam opisao u knjizi – Putujem i pitam -99 svetskih intervjua. Ta knjiga je dobila Zlatnu fontanu na sajmu knjiga u Igalu ali mi je jos draza nagrada kada sam dosao u dom Gorana Tomica u Zelenici da mi je njegova supruga Mirjana rekla da me njena komsinica prepoznala jer je njena cerka radila pismeni zadatak o mojoj knjizi Putujem i pitam i da je dobila najbolju ocenu. Poslao sam joj sa posvetom knjigu Piksijev dnevnik jer sam saznao da njen sin navija za Zvezdu i igra fudbal. Da je navijac Partizana poslao bi mu moj film o Partizanu jer sam Goranove sinove Veska i Danila pitao za koga navijaju i kada su rekli da su Zvezdasi i urucio sam im stohiljaditi primerak DVD-ja To je moja Zvezda.

Goran je ukljucio film i vidjeli su na ekranu sta sam snimao u Tokiju kada je Zvezda postala sampion sveta, uz pesmu Sare Montijel (junakinja filma Prodavacica ljubicica i nekad smatrana najlepsa zena sveta, a ona peva u spicama svih mojih filmova a imam ih preko sezdeset uz moje snimke sa slavnim licnostima jer mi ne bi mnogi verovali da sam ih sreo).
Tako je moja majka Milusa u Igalu u nasoj kuci ul. Skojevska 22 koja ce se mozda zvati Bulevar od Bjelica jer smo Isidora i ja izabrani u reviji Lea – Novi Sad u najuspesniju porodicu sveta uz porodicu Majkla i Kirka Daglasa.

G.T. Pocesto u tekstovima navodite da ih pise Marija Rodrigez. Da li je to Vas pseudonim i odakle to ime?

Dimitrije Bjelica: Postoje dve sjajne novinarke i knjizevnice koje su bile sa mnom na raznim kontinentima, obe Spanjolke, i one kao i ja cesto pisu pod psedonimima. Tako su nastale dve knjige – Gud baj Sarajevo i – Snimi to Bjelica, koje su prevedene sa spanskog i u knjizi – Snimi to Bjelica su objavljeni svi dokumenti i moji mnogi intervjui sa slavnim licnostima koje je zaplenio SUP Sarajevo uz 230 najlepsih partija na svetu (i to je sve objavljeno). Posto sam se u ovim knjigama obracunavao sa mojim protivnicima, njima nece biti jasno koga da tuze i gde jer nikad nisu saznali ko je Marija Rodrigez. Jedna od pravih Marija Rodrigez (njih ima nekoliko kojim pisu pod tim pseudonimom) je doputovala iz Podgorice da me intervjuise povodom objavljivanja 64. knjige u izdavackoj kuci Oktoih u kojoj je ona pijar. Inace zbog Garsija Lorke koji je pisao – Zeleno, volim te zeleno – ona ima namerno zelene oci.

G.T: Od kada dodjeljujete Bijele (ili Zlatne) i Crne Oskare?

Dimitrije Bjelica: Ideju za Oskare smo pokrenuli moj prijatelj Puig i ja 1967. godine u Majorci i svake godine smo ih zajedno dodjeljivali a posle njegove smrti ja sam posebno nastavio da dodjeljujem svoje Oskare a posebno ih je davao ruski casopis 64, s tim sto sam ja uveo i crne Oskare kasnije.

G.T: Ti crni Oskari su obicno izazivali negativne komentare dobitnika pa sam i ja licno imao velikih kritika kad sam ih objavio. Da li cete nastaviti dalje sa dodjelom i crnih Oskara i koji su kriteriji za dodjelu tih Oskara?

Dimitrije Bjelica: Kriterij za crnog Oskara je veliki previd izvan sahovske table. Tako sam 1990. na olimpijadi u Novom Sadu dao crni Oskar Kampomanesu zbog njegove diktature i on je tada da bi se osvetio izbrisao moje ime sa liste medjunarodnih sudija. Nasa „partija“ je nastavljena u Indiji na turniru kandidata gde sam u listu Indian Times napisao naslov – Kasparov i Kampomanes – ptice istog perja – jer je Kampomanes izbacio iz apartmana sampionku sveta Ksi Jun. Kad je procitao taj clanak Kampomanes je naredio organizatorima da ja u roku od 24. sata moram napustiti Indiju. Posto imam dobro zaledje, londonski Times, za koji stalno pisem, nazvao sam London i rekao im sta se desava. Velemajstor Kin koji je moj prijatlej i koji je urednik saha u Timesu je porucio Kampomanesu i organizatorima: „Ako Bjelica mora da napusti Indiju zbog svojih tesktova objavicemo na prvoj strani naslov – Skandal u Indiji, kao sto smo objavili na prvoj strani kada nam je Bjelica poslao naslov -Skandal u Linaersu kada je Kasparov vratio potez i to Bjelicasnimio svojom kamerom“.

Organizatori su mi rekli da mogu da ostanem ali Kampomanes je nastavio „partiju“. Dok sam sedeo u automobilu sa Karpovom ispred naseg apartmana, prisla mi je jedna divna devojka iz Indije i rekla: „Gospodine Bjelica – Vi ste sampion sveta magicnog saha i moja je velika zelja da sa Vama igram magicni sah u svom apartmanu“. Shvatio sam da je Kampomanes povukao potez damom i teska srca sam zrtvovao kraljicu secajuci se Nusica, pa sam joj rekao da imam sastanak sa suprugom ambasadora Nikaragve jer bi inace Kampomanes organizatorima rekao da smo u partiji magicnog sah igrali neki Bjelicin gambit sto u nasem prevodu znaci napastovanje a na italijanskom il gambeto– podmetnuti nogu. Takve poteze su mi igrali i u mojoj zemlji. Dva sahovska funkcionera jedan iz Beograda, drugi iz Sarajeva, 1986. godine su zvanicno zabranili u ime sahovskog saveza Jugoslavije da se moja Svetska sahovska revija koju radim sa Karpovom ne sme stampati u Jugoslaviji. Otisao sam na olimpijadu u Dubaji i list Kallay Times za koji sam stalno pisao, koji mi je stampao besplatno citav tiraz i zaradio na reklamama i kad sam se vratio u Jugoslaviji rekao sam sahovskom savezu da sam zahvalan sto su mi omogucili da ceo tiraz rasprodam i da ga stampam besplatno. Slicno mi se desilo sa dodelom Oskara koji mi je Karpov urucio u Podgoricu u izdavackoj kuci Unireks koja mi je stampala dva bestselera, knjige – Video sam ceo svet i – Putujem i pitam. Tadasnji predsednik Sahovskog saveza Jugoslavije je savetovao televiziji da izbace snimak kako mi Karpov urucuje Oskar. Zbog toga smo otisli Karpov i ja u Njujork u klub koji nosi nase ime kod moga kuma iz Nudola, Voje Kovacevica, divnog coveka o kome sam napisao reportazu u knizi – Video sam ceo svet. On je priredio urucenje Oskara, svecani rucak i dvadeset televizijskih stanica je snimalo i nijedna nije izbacila iz programa kako mi Karpov urucuje Oskar.

G.T: Kako se odlucuje ko je dobitnik bijelog, tj. zlatnog a ko crnog Oskara?

Dimitrije Bjelica: Dakle, to je udruzenje Sahovskih pisaca sveta, ciji je predsednik Karpov, a ja sam izvrsni direktor a sekretar je Elizabeta Polihronijade. Zamenik Karpova je bio Roman Toran koji je umro u 77 godini, pre dve godine i ja sam u Linaresu u spomen na njega odigrao simultanku na 77 tabli kao sto sam ovde od svoje kuce u Igalu do Sport kafe-a u centru Herceg Novog odigrao 64 partije jer je Fischer imao 64 godine a igrao sam i u spomen na divnog coveka, sudiju Obrada Manojlovica koji mi je organizovao u Igalu 1997. obaranje svetskog rekorda u igri na slepo. Obrad je u vrijeme simultanke rekao: „Molim te posle 50 pobeda i pet remija, molim te jos vise zazmuri, neka nagradu put u Ameriku dobije tvoja majka Milusa“,  i ona je stvarno dobila partiju uz Obradovu pomoc. Kada je televizija Niksic pravila sa njom intervju rekla je: „Necu da putujem u Ameriku jer sam ljuta na Klintona sto je varao svoju zenu sa Monikom Leninski, neka moje tri unuke biraju koja ce putovati“. One su bacale magicnu sahovsku kocku. Isidora je dobila kraljicu, bratova cerka studentkinja Iva iz Beograda izvukla je topa a cerka sestre Vide koja me naucila sah (kao sto je i Fischera sestra naucila sah) izvukla je dzokera (kralja) i otisla u Ameriku sa porodicom. Kupili su kucu na Floridi i jos su tamo. Majka je na zidu nase kuce u Igalu drzala sliku kako Papa i ja pricamo. Moj otac Jevta, pukovnik JNA i prvoborac joj je prigovorio kako to da drzi Papinu sliku u kuci, a Milusina rodica iz Vucjeg dola dok je gledala u sliku rekla je: „Boga ti Milusa ko ti je ovaj sa Dimitrijem?“

G.T: Za dvojicu veliki sampiona Aljehina i Fischera postoje neke kontroverze oko njihove smrti. Sta mislite da li su umrli prrirodnom smrcu ili su otrovani kao sto neki sahisti vjeruju?

Dimitrije Bjelica: Kada sam pisao knjigu o Aljehinu i objavio u spanskom izdanju knjige Kraljevi saha -br 4 Aljehin, faksimil pisma koji mi je uputio Dr Fereira koji je prisustvovao autopsiji Aljehinovog lesa. On mi je napisao da postoje razne verzije o Aljehinovoj smrti ali on je utvrdio da je Aljehin umro jer se zadavio – komadic mesa mu je zasao u dusnik.
Sto se tice Fischera, sama cinjenica da je proveo devet mjeseci u zatvoru u zatrovanoj atmosferi govori da je on fakticki zbog toga izgubio zivot. Sva dokumenta o svim sampionima sveta ljubitelji saha ce imati priliku da vide jer upravo pravim Muzej 14 kraljeva saha i dva genija Tesle i Njegosa. O tih 16 velikih ljudi sam napisao knjige i snimio filmove. Nisam sreo Njegosa, Teslu i cetvoricu prvi sampiona, ali sam imao razgovor i sa sinom Aljehina (Aleksandrom) i sinom Kapablanke (Hoze Raulom juniorom). Sa sinom Aljehina me upoznao Karpov u Lozani a sina Kapablanke sam upoznao na olimpijadi u Havani 1966. godine i na jednoj magicnoj Teslinoj karti je slika Fischer- Kastro i Kapablanka -Bjelica a moj prijatelj pjesnik Feliks Kontreras (koji me nedavno posjetio u Beogradu) me poveo kod Kastra i Kastru sam poslao magicne sahovske figure i karte i knjigu – Putujem i pitam i putopise – Video sam ceo svet gdje je i reportaza – Kako je lijepa Kuba. Sve te slike ce se naci u muzeju Kraljevi saha i dva genija u mojoj kuci u Igalu. Krov te kuce koji je bio kancerogen je skinut ali su radovi obustavljeni zbog nekih formalnosti jer su se komsije zalile da im zaklanjaju Njegos, Tesla i Bjelica pogled na more. Pored ovog muzeja napravicu Dom Decijih olimpijada ciji sam osnivac. Tu ideju sam zajedno sa Karpovom izlozio i gradonacelniku Herceg Novog a posjetili smo i dr. Mugosu gradonacelnika Podgorice. Posto sam ja sakupio sve eksponate, snimio filmove, dobio umjetnicke slike o sampionima, snimio 14 filmova o sampionima, sve njihove partije se nalaz na njihovom CD-u – Sahovska citanka (20.000 partija i igranje s kompjuterom su na tom CD) rekao sam prije nekoliko godina da ja kao Crnogorac iz sela Vrbice, srez Niksic, hocu da poklonim prestonici svoje zemlje muzej. Gradonaclenik se odusevio ali uvece kada sam pogledao TV Dnevnik Crne Gore, ponovilo se isto kao sa dodelom Oskara koji mi je urucivao Karpov. Ja sam izbacen iz snimka a vijest je glasila – Anatolij Karpov je posetio gradonacelnika i obavjestio da ce pokloniti muzej. Tada sam odlucio da muzej poklonim Igalu. Bice mi zao ako sruse Njegosa, Teslu i 14 kraljeva a Talj je rekao kada je bilo 13 sampiona da ih ima 14 jer je mene proglasio za sampiona sahovske literature.

G.T: U knjizi Magicni sah Bjelice prepoznajem neke nase poznate novinare i slavne sahiste. O cemu se radi?

Dimitrije Bjelica: Na strani 75 moze se vidjeti zanimljiva fotografija na kojoj su Anatolij Karpov i Zdravko Sakotic koji kumuju otvaranju biblioteke Jevta Bjelice bivseg pukovnika i prvoborca autora ratnih knjiga, oca Dimitrija i dede Isidore Bjelice kojoj joj je inace poklonio camac koji se zove Isidora. Otac Jevto je cesto razgovarao o politici i sahu sa Taljem, Ivkovom, Karpovom i Fischerom i drugim slavnim igracima koji su posecivali nas dom u Sarajevu i Igalu. Istoga dana 1995. u vrijeme Djecje olimpijade u Las Palmasu gdje sam bio sa Karpovom stigla nam je vijest iz Igala i Moskve da su u istom danu umrli Mihail Botvinik i Jevto Bjelica. Tada je Karpov uspeo da mi pronadje avionsku kartu od Las Palmasa preko Madrida i Rima do Tivta iako je izgledalo izgubljena pozicija.

G.T: Ima li neka zanimljivost u vezi Fischera koju niste do sada objavili?

Dimitrije Bjelica: Ima ih puno. Fischera sam poznavao od 1958 do njegovih poslednjih dana kada je rekao da mu je knjiga Moj prijatelj Bobi Fischer najdraza knjiga o njemu (o njemu je napisano 35 knjiga). Kada je Fischer umro onda je Simon Simonovic u Ninu napisao clanak kako mu se Fischer potpisao na mojoj knjizi koju je pohvalio.
Jedan od anegdota bi bila 1971. kada smo u Sarajevu snimali TV seriju Velikani saha i organizatori izbora MIS Bosne i Hercegovine nas pozvali kao pocasne goste u prvom redu dok su lepotice defilovale Fischer je izvadio dzepni sah i pokazao mi poziciju sa pitanjem: „Sta mislis o potezu dama g6?“ Ja sam mu odgovorio: „Gledaj ove dame na pozornici“, a sto se tice poteza dama g6 ja sam snimio film o Gligoricu sa tim naslovom.

Druga anegdota je iz Buenos Airesa 1971, na mecu Petrosjan – Fischer kada sam u Fischerovom apartmanu provodio mnoge sate. Iz Sahovskog saveza Argentine su poslali jednu devojku koja je bila plava i lepa kao Geteova Lota i bio sam ljubomoran na Fischera sto je dosla da igra sa njim saha ne sa mnom. Odigrali su pet partija, rezultat je bio 5:0 ali bolje je prosla od Larsena i Tajmanova gdje je bilo 6:0 i nakon pete partije Fischer mi je rekao: „Molim te pozovi sahovsku federaciju i reci im da ova nema pojma sa sahom“.

Slicno se desilo i na Bledu 1959. Ja sam iz svog apartmana diktirao izvestaje za desetak redakcija i Bobi je dosao kod mene u pratnji jedne divne Slovenke. Opet sam bio ljubomoran sto je ona zelela da igra sa njim a ne sa mnom. Rekao sam im: „Imam da saljem deset izvestaja na raznim jezicima pa vas molim da predjete u drugi deo apartmana jer necete razumeti sta sve pricam. Oni su otisli i posle dvadesetak minuta su izasli i Bobi mi je rekao nesto sto demantuje sve one koji su pisali i ogovarali ga da on ne voli zenski deo covecanstva. Pisalo je izmedju ostalog da je nakon prvog iskustva u seksu rekao: „Chess is better (Sah je bolji)“. Ovog puta mi je rekao doslovno: „Dimitrij, would you like now?“, u prevodu: „Zrtvujem ti damu“. Ja sam odbio zrtvu a ta ista devojka mu je poslala divno dirljivo pismo koje mi je Bobi pokazao u Stokholmu 1962. godine. To me podsetilo na nas susret u Los Andjelesu 1970 godine kada su Bobiju i meni prisle dve divne Amerikanke i ja sam ih pozvao da sa nama podju na veceru. Bobi mi je rekao: „Kako mozes da ih zoves, ja cu te prijaviti supruzi!?” Sa suprugom i sa mnom je putovao od Mostara do Vrela Bosne.

Ta slika Fischer sa autorima Sahovskog rjecnika (englesko srpskog i srpsko engleskog) Nevenkom i Dimitrijem Bjelicom napravljena je na Vrelu Bosne kada smo doputovali automobilom iz Mostara. Kada smo usli u automobil Mercedes Fischer je rekao mojoj supruzi Nevenki da sedne napred pored sofera a nas dvojica nazad. Ja sam tada rekao: „Vidis kakav je on dzentlemen!“ To je bilo 1971. godine. A on je odgovorio: „Nisam ja nikakav dzentlemen ali ako stradamo bolje da strada profesor engleskog nego sampion sveta“, (iako jos tada nije bio sampion). U Los Andjelesu 1970 na ulasku u bar hotela Beverli Hils mene su propustili jer sam imao kravatu a Fischera nisu jer nije imao kravatu. Ja sam rekao portirima: „On je prvak sveta“, (iako jos nije bio). Oni su pitali kako se zove. Ja sam rekao – Bobi Fischer. Odgovorili su: „Prvi put cujemo to ime“. I Bobi mi je rekao da samo 30 posto Amerikanaca znaju ko je on.

Za utehu Fischeru i meni se desilo nedavno u Valjevu kada smo Karpov i ja igrali simultanke  i snimali za lokalnu televiziju anketu o poznatim sahistima na pitanje:“Ko je Bobi Fischer?“, nisu znali da odgovore ni na pitanje: „Ko je Karpov?“ i  „Ko je Kasparov?“.
Na pitanje: „Ko je Dimitrije Bjelica?“, mlade Valjevcanke su odgovorile: „To je tata od Isidore Bjelice“. Rekao sam reporterima: „Poznatiji sam od Isidore jedino na Grenlandu gde sam igrao sa Eskimima simultanku“, i slazem se sa onim mudrim Kozakom koji je rekao – Ako sinovi i kceri ne bi nadmasili svoje roditelje covecanstvo bi stajalo u mestu. Jer Isidora je bila i bolji toreador od mene. Ja sam se 1967 godine borio sa bikom u Majorci i Bora Ivkov mi je iz gledalista apaludirao a Isidora je pre nekoliko godina u Linaresu izvodila takve bravure sa bikom da su je snimili u glavnom televizijskom dnevniku. Kada me upitala da li je pustam da udje u arenu, ja kao brizni otac sam rekao – Ne, ali kao njen kolega clan udruzenja pisaca Srbije sam rekao – Da, – i ona je usla u arenu sa spanskim sesirom. Ona je u nasoj zajednickoj knjizi – Sentimentalna putovanja mnogo lepse opisala svoju borbu sa bikom u Linaresu nego ja svoju borbu u Majorci.

G.T: Da li je tacno siroko rasprostranjeno misljenje da ste sitnim lukavstvima i malim prevarama uspjeli da dodjete do najpoznatijih licnosti i da ih snimite?

Dimitrije Bjelica: Posto se bavim parapsihologijom ja sam svojim prijateljima u Sarajevu 1961. godine, pred polazak na mec u Moskvu Botvinik -Talj, rekao: „Ne zaboravite da cu vas ja prvi obavestiti da je covek poleteo u kosmos“. I to se zaista desilo. Gagarin je poleteo u kosmos a na Crveni trg u ulazili samo odabrani iz pojedinih preduzeca. Ja sam uskocio pored obezbedjenja i nastavio da uzvikujem kao i ostali – Zivio Gagarin, zivjela Moskva a jedan od ovih izabranih Moskovljana je rekao: „Izbacite ovoga sto se ubacio preko reda, bez propusnice“, – a drugi je odgovorio – „Pusti mladica da se raduje kao i mi!“
Dosao sam ispred Hruscova i Gagarina u prvi red i slikao ih i odmah poslao reportazu u ceo svet a sledeceg dana u Dom naucnika mogli su samo da udju novinari sa stalnim akreditacijama. Tada sam odigrao psiholoski potez. Rekao sam kolegi Vukovicu iz Politike da pokazuje svoju propusnicu a ja sam nonsalantno isao iza njega a iza mene je isao dopisnik radio Beograda Kocovic, kome sam rekao da bude isprepadan i da stalno trazi propusnicu da bi skrenuo paznju na sebe. I tako je i bilo. Prosli smo tri policijske kontrole i svi su pitali Kocovica – Gde mu je propusnica. Seli smo u prvi red i nakon konferencije ja sam jedini imao hrabrosti da izadjem na pozornicu i intervjuisem Gagarina i to sam sve objavio u knjizi Putujem i pitam.

Lazno sam se predstavljao kod slavnog golmana Zamore koji je lezao u bolnici u Barseloni. Rekao sam da sam iz porodice golmana Franje Glazera, slavnog golamana Jugoslavije jer sam znao da sigurno za njega zna jer su igrali vise puta zajedno.

I tako je nastao veliki intervju kod slavnog maratonca Abebe Bikile koji je lezao u bolnici 50 kilometara od Londona. Predstavio sam se kao cuveni atleticar Dimitrije Bjelica koji je bio sa Bikilom na olimpijadama u Rimu i Tokiju. Ja sam bio na olimpijadama, kao novinar, ali ga nisam nikada sreo. Donio sam mu poklone, kao i Zamori u ime Glazerovih a sada u ime atleticara Jugoslavije ali se ispostavilo kada smo poceli intervju da mi ne vredi ni znanje sedam stranih jezika jer je on znao samo etiopijski. Dezurna lekarka mi je rekla da je na prvom spratu Etiopljanjin Muhamed koji zna engleski i ja sam citav sat posle svakog pitanja isao gore-dole a mogao sam mirno da postavim sva pitanja odjedno, ali sam bio novinarski ubudjen pa se nisam toga odmah setio.

U susednoj sobi je bio brat od Richarda Bartona  kome sam ispricao kako sam dosao u Holivudu do Elizabete i Richarda. Odbijali su stalno intervju i tada sam ih pozvao telefonom i predstavio se da sam direktor hotela i da u njihovom bungalovu hotela Beverli Hils preti pozar zbog losih instalacija. Rekao sam da cu poslati elektricara a to sam bio ja. Uzeo, sam elektricarsku uniformu od zemljaka iz Crne Gore i kada sam dosao u njihov bungalov pravio sam se da se razumem u elektriku iako o tome pojma nemam jer sve kvarove popravlja moja supruga Nevenka. Elizabeta je donela kolace i cajeve a ja sam u dzepu imao skriveni magnetofon koji je sve snimao. To je bilo 1970. godine. Njih dvoje su dosli 1971 godine u Kupare na snimanje filma Sutjeska gdje je Barton igrao Tita. Ja sam iz Igala iz nase kuce pozvao filsku ekipu i rekoa – Ovde elektricar Bjelica, posaljite mi kola, i Barton je poslao Rols Rojs i flasu viskija. Ja sam dobro otvorio vrata da me vide dobro moji neprijatelji i tada sam se sjetio kako me organizator turnira u Linaresu, moj prijatlej Luis Rentero uvek docekuje sa Rols Rojsom i kada me vozio na utakmicu Real-Barselona, u pocasnu lozu, pitao me da li mi se svidja kako oni mene tretiraju u Spaniji. Ja sam rekao: „Sta mi vredi i Rosl Rojs i pocasna loza kad smo Gligoric i ja bili na koridi u blizini Franka, 1960. godine, kad me moji neprijatelji ne vide.

Kad smo dosli u Kupare, Elizabeta me poljubila i rekla: „Evo naseg elektricara koji nas je spasio“. Ja sam odgovorio da nisam nikakav elektricar vec sam dosao da mi odobre ono sto sam krijucu snimio. I odobrili su i to sam objavio u knjizi – Putujem i pitam koja je stampana u mnogim krajevima sveta gde su opisani svi ti moji nestasluci i gde mi je slavni slikar Hoan Miro 1967 u Majorci napravio moj portret za koji su mi americki novinari  nudili 2000 dolara sto sam naravno odbio, a kada smo u Sarajevu tu sliku stavili na zid jedna Isidorina prijateljica je rekla: „Zasto Isidorine skrabotine stavljate po zidovima?“

Kod Tita sam u Beli dvor usao bez ikakve propusnice jer je obezbedjenje mislilo da sam neka vazna licnost. Ostali smo fotoreporeter Miki  Djurasevic i ja do kraj prijema a onda je Miki upitao Rodoljuba Colakovica: „Da li da Bjelica uruci Titu knjigu Velemajstori izbliza?“, na sto je Colakovic odgovorio: „Ne samo Titu nego i meni“. I kada sam dao Titu knjigu on je poceo da cita predgovor Mihaila Talja i rekao da je navijao za Laskera i za Talja.

 Kod Arafata mi je intervju obezbedila sefica njegovog obezbedjenja i nedavno sam kao ambasador mira (tu diplomu ambasadora mira sam dobio od Svetske orgnaizacije za mir sa sedistem u Njujorku i oni nas salju u sve zemlje sveta gde su ratista) doputovao u Izrael, posetio Arafatov grob u Armali i poklonio domacinima moj film o Arafatu. U Jerusalimu sam poklonio organizatorima film – Moji priatelji Jevreji sampioni sveta (Fischer, Talj, Botvinik, Kasparov a ubacio sam i Bbronstana). Tako sam jedini, od 55 amabasadora i ambasadorki mira, dobio apartman i to na sitno lukavstvo. Svi ostali su boravili u dvokrevetnim sobama. Ja sam glavnom organizatoru rekao kada su nam saopstili da moramo biti po dvojica u sobi da moja religija u Srbiji i Crnoj Gori ne dozvoljava da budem zajedno sa muskarcem a sa ambasadorkom je potpuno dozvoljeno. On je pozvao Njujork i rekao da njegova ekselencija ambasador Bjelica ne moze da bude sa muskim ambasadorom u sobi ali mu je dozvoljenu po clanu 64 sahovske table da moze da bude sa ambasadorkama iz svih zemalja sveta. Tada su rekli da mi se uruci apartman. Prisla mi je lepa ambasadorka iz Engleske i rekla: „Vi ste jedini koji imate apartman i to je nepravda“, a ja sam joj odgovorio da sam je upozorio jos na putu do Izraela da cu joj ustupiti polovinu aprtmana jer je zaista izgledala kao magicni sah. I, dodao sam da sam kolekciju magicnih sahova poklonio sirotistima u Izraelu i Palestinu i pozvao ih na deciju olimpijadu. Ona je odgovorila: „Zao mi je jer sam se vec dogovorila da budem sa ambasadorkom iz Amerike“. Na to sam duhovito primetio da mi je najbolja prijateljica Frasoaz Saganove, kada sam joj se udvarao u Spaniji poklonila jednu knjigu od slavne Fransoaz Sagan i napisala mi posveti – Dragom prijatelju Dimitriju od dve lezbejke.

Kod Dolores Ibaruri u Moskvi sam se predstavio sa fotoreporterom Mikijem Djurasevicem iz Sarajeva da smo mi iz Titove pratnje jer je Miki imao legitimaciju na kojoj je Tito napisao – Miki moze sve.
I napravio sam veliki intervju a kasnije sam snimio sa njom intervju u Madridu kada mi je pevala himnu Baska kada sam je posetio sa Karpovom.

G.T: Kada ste se i kako upoznali sa Karpovom?

Dimitrije Bjelica: Sa Karpovom me upoznao Talj kada je Karpov kao omladinac dolazio da gleda meceve za titulu sampiona Rusije. Talj mi je rekao: „Upoznacu te sa buducim prvakom sveta“. Nase prijateljstvo je pocelo tada. Karpov i ja vodimo Decije olimpijade, udruzenja sahovskih pisaca…

G.T: Mnogi od interjuisanih drzavnika su malo posle intervjua stradali u atentatima, kao npr. Gandi, Nadzibulah, kralj Birendra ili su umrli prirodnom smrcu ubrzo? Kako to objasnjavate?

Dimitrije Bjelica: Moja televizija iz Madrida i moj prijatelj Avelardo Martin, koga sam doveo ovdje sa pesnikom Markosom Anom (koji je bio 23 godine u Frankovim zatvorima i o kojem sam snimio film)
u Igalo na sajam knjiga, uvek mi je slao poruke koga trebam intervjuisati. Tako mi je rekao da idem u Nepal i snimim nepalskog kralja Birendru jer ce se u Nepalu desiti neredi i mozda ce kralj stradati. Snimio sam veliki intervju sa Birendrom koji je u vreme intervjua stajao sa skotskom suknjom i dok sam ga snimao dve nepalske telvizije su nas snimali i posle deset dana kralj je ubijen a moj TV sudio je intervju prodao u celom svetu.  Javio mi je i da idem u Indiju da snimim Radziva Gandija i Gandi je posle mesec dana bio ubijen. Zatim isti slucaj Nadzibulah. Arafata sam snimio dva puta i kada sam mu rekao da su mnogi drzavnici ubijeni polse nasih intervjua Arafat se nasmejao i rekao mi: „Na mene je bilo izvrseno 35 atentata i jos sam ziv“. Ja sam nedavno, kada sam kao ambasador mirao posao u Palestinu, poneo sam svoj film o Arafatu sa divnom palestinskom muzikom i poklonio ga sefici Arafatovog obezbedjenja jer mi je ona obezbedila svojevremeno intervju sa njim.

Sto se tice Pape. Ivkov i ja smo igrali turnir u Rimu 1992. godine i dao sam nasem ambasadoru svoju knjigu Cudesni sahovski svet gde je bio Papin problem i rekao da odnesu Papi. Kada su poneli knjigu Papa je rekao da hoce da mu licno autor uruci knjigu i ja sam tako bio jedini sahista u zvanicnoj audijenciji kod Pape jer desetak dana posle moje posete Kasparov je hteo da dodje u privatnu posetu Papi ali ga nije primio. Zvao sam Ivkova da mi bude sekundant ali je on igrao partiju kao i ja. Papa me blagoslovio ali sam od silnog uzbudjenja tog dana izgubio partiju na turniru.

G.T: Igrali ste simultanke sa svim kontinentima i prevoznim sredstvima i postavili svetske rekorde. Koja Vam simultanka je u najljepsoj uspomeni?

Dimitrije Bjelica: To je simultanka na putu Los Andjeles – Njujork gdje sam igrao simultnaku na dvadeset tabli i iznenadilo me kako jedan od ucesnika, cuveni Muhamed Ali igra sve po teoriji i ja sam mu ponudio remi pod uslovom da mi da intervju. I on je prihvatio ali sam posle otkrio da mu je citavo vreme saptao poteze jedan sahovski majstor iz Poljske.

Jedina simultanka da nisam dobio ni jednu partiju je simultnaka na Akropolju sa dvadeset pet lepotica Grcke. Bio sam ocaran njihovom ljepotom i sve remizirao kao sto sam remizirao i sa Madonom na Floridi i Klaudijom Sifer u Njujorku u njenom Fesen kafeu. Kada sam pozvao taj kafe i rekao na engleskom da se ja zovem Bjelica i da molim za spansku televiziju da napravim intervju sa Klaudijom Sifer. Direktor objekta je na srpskom odgovorio: „Gospodine Bjelica govorite srpski da vas citav svet razume“. On je bio iz Beograda a kasnije sam upoznao glavnog izbacivaca koji je bio iz Novog Sada a na intervju me dovezo covjek poreklom iz Uzica, inace prijatelj mog kuma Voje Kovacevica iz Nudola koji mi je omogucio da osnujem sahovski klub, da prikazem filmove i dao mi nagradu poslednji model TV kamere. A taj vozac je proveo godinu dana u vjetnamskom ratu kao vojnik i jedva je ostao ziv.

G.T: Da li mozete da uporedite danasnje sampione svijeta, Kasparova, Kramnika, Topalova, Ananda sa nekadasnjim Botvinikom, Taljem, Smislovom, Fischerom?

Dimitrije Bjelica: Ustvari slava svjetskog saha je potamnila odlaskom dva najgenijalnija sahista i najpopularnija koji su proslavili sah, a to su Fischer i Talj. Jedna od mojih knjiga, devedeset i seta po redu koju sam objavio (sada je u stampi) zove se Poslednji pozdrav mojim prijateljima Fischeru i Talju. To su dva genija medju kojima ima mnogo slicnosti. Recimo Fischer je u Curacao 1962. godine jedini posjetio Talja u bolnici i kasnije mi je o tome dao dragocene podatke a kada je Talj umro Fischer je njegovoj porodici poslao telegram i isti takav telegram sam ja posalo porodici Eduarda Gufeljda, dragog prijatelja koji je umro u Los Andjelesu pre tri godine. I svet se nije oduzio toj dvojici genija Fischeru i Talju i zato sam ja u osam knjiga o Fischeru koje su sada izasle izneo sve nepravde koj su mu cinjene. Na drugoj strani knjige – Snimi to Bjelica dat je faksimil koji se prvi put objavljuje u svetu – Dokument FBI o pracenju Fischerove porodice. U Americi su smatrali da Fischer radi za neke obavjestajne sluzbe kao sto su to smatrali i za mene u Sarajevu.

Velika svetska sahovska slava je prosla odlaskom Fischera i Talja a FIDE je napravila veliku gresku kada je pocela da proizvodi svake godine sampiona koje niko ne priznaje.
Sahovskim rukovodstvima sam dao crne Oskare, svima onima koji ne slede put Fischera i Talja i unazadjuju sah. Sto se tice saha na podrucju bivse Jugoslavije koja je bila druga sahovska nacija na svetu zalosno je da smo sada tako nisko pali. Ili da se o trojici velikana naseg saha (Gligoric, Ivkov i Ljubojevic) cije sam ja partije sve objavio u kompakt disku Sahovska citanka tako malo vodi racuna. Sah mat lista je jedina objavila u trideset nastavaka odlomke iz knjige Novela o Gligi i sahu i kada je u Pancevu organizovana njegova rodjendanska proslava organizotari su me sprecili da mu zvanicno urucim tu knjigu koju je on pohvalio i Karpov rekao da je to najbolja knjiga o jednom sahisti i da odigram besplatno sa 85 malisana za 85 godina Gligorica. Oni su to odbili zbog teksta koji je objavljen u knjizi –Kako je moja baba Joka dobila nagradu i uvrstena medju 500 najuticajnijih ljudi na svetu (iako je umrla pre 50 godina u 99 godini),  na isti nacin kao i neki nasi sahovski funkcioneri koji su mi zabranjivali i Sahovsku reviju i trazili da se zabrani stampanje Kraljeva saha i od televizije trazili da se skinu moje emisije…Ja sam im rekao da su oni manje knjiga procitali nego sto sam ih ja napisao.

Goran Tomic: Zahvaljujem na ovom zanimljivom razgovoru i nadam se da cete objaviti jos mnogo sahovskih knjiga i CD-ova, i organizovati jos mnogo Decijih i drugi olimpijada (pisaca…).

Dimitrije Bjelica: U julu, od prvog do sedmog jula u Beogradu organizujem dvanaestu Deciju olimpijadu sa 44 reprezentacje pod parolom 1244 rezolucije UN pod kojom sam odigrao nedavno u Beogradu na obali rijeke Save 502 partije i imao 3 poraza i 21 remi a dzoker je bio rezolucija 1244. To je odjeknulo u cijelom svijetu. Sa predsjednikom federacije magicnog saha Srbije Dr Slavkom Bozilovicem i svetske federacije Rankom Grujicem iz Los Andjelesa organizujem svjetski kup prijateljstva Magicnog saha sa Rusijom, Kinom, Kubom i Spanijom. Kao da mi je malo titule prvaka sveta, Evrope, Amerike i nakon meca sa Anom Benderac postali smo zajedno sampioni Hercegovine u magicnom i ubrzanom sahu, a uskoro me ocekuju mecevi za titulu prvaka Crne Gore sa nekim od najjacih crnogorskih velemajstora. Uz 64 slavna sahista u knjigama sam uvrstio i knjige o velemajstoru Ivanovicu i Dragoljubu Minicu sa kojim sam igrao na omladinskom sampionatu u Celju kada sam bio omladinski sampion Bosne i Hercegovine i zeleo sam postanem sampion sveta. Ali posto sam video da se mora mnogo raditi izmislio sam magicni sah jer mi je Fischer davno rekao: „Izmisli sahovsku igru u kojoj ce biti onemoguceni oni koji nauce napamet do tridesetog poteza“, a najstariji velemajstor sveta Andre Lilijental posle mog meca u Budimpesti sa Judit Polgar u Magicnom sahu je rekao: „Hvala ti sto si  izmislio igru u kojoj sam ravnopravan i sa Fischerom“.

Ivkov je predlozio da protiv Kine igramo samo magicni sah jer bi nas tri sampionke pobedile u klasicnom sahu.
Od septembra Isidora i ja smo prihvatili ponudu dve velike kompanije koje su nam ponudile da budemo glavni urednici nove i verovatno najbolje televizije u ovim krajevima a to nije tesko jer Englezi kazu – U kraljevstvu slepih jednooki je kralj!

24. maj 2005
Zelenika, Herceg Novi

INTERVJU SA VELEMAJSTOROM SVETOZAROM GLIGORICEM

Velemajstor Svetozar Gligoric

Poslije skoro tri godine od prvog intervjua sa velemajstorom Gligoricem zamolio sam naseg proslavljenog velemajstora za novi, kratki intervju. Uz cestitke za rodjendan (2. februara) zahvalio bi velemajstoru Gligoricu sto je nasao vremena za ovaj intervju.

Goran Tomic: Poznati ste na samo kao vrhunski sahista vec i kao izuzetan dzentlmen. Koji su od sahista koje ste poznavali ili poznajete svojim ponasanjem za tablom ili van nje ostavili na Vas najbolji utisak?

Svetozar Gligoric: Ovaj odgovor zahteva „mnogo hartije“. Da skratim, pomenucu svetske prvake s kojima sam imao duzi licni kontakt   – Euwe, Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, Fischer – zatim velikane Keresa, Bronstajna itd. – iz cuvene stare generacije Tartakowera, Bogoljubova – iz moje generacije Unzickera, Puca, nesto mladje Minica i Ivanovica, pa da prekinem listanje, jer bi bilo dugotrajno i sigurno i tada ne bih ostao imun od gresaka ljudske zaboravnosti.

G.T: U sahovskom klubu „Bijela“, u opstini Herceg Novi igra Aleksandar Geler, sin pokojnog velemajstora Efima Gelera. Kakve su Vase uspomene na velemajstora Gelera?

Svetozar Gligoric:Velemajstor Geler spada u istu listu „sahovskih dzentlmena“. Bili smo prijatelji i rivali za tablom. Bio mi je tezak protivnik jer mislim da smo bili veoma slicni po stilu igre i principijelnim pogledima na takmicarski  sah. Moja pobeda nad njime u Svedskoj 1952 bila je pocetak ukljucivanja kraljeve indijske odbrane u moj repertoar za sledecih 20 godina, koju je i on sa velikim uspehom igrao kao crni i bio neugodan protivnik i samom Botviniku. U daljim nasim susretima on je bio uspesniji i nije slucajno da su ga Sovjeti stavili meni za protivnika u mecu SSSR-Ostali svet u Beogradu.

Drago mi je da je njegov sin, kojeg nisam poznavao, u Herceg-Novom, ali pamtim da sam pored oca znao i njegovu majku, koju sam poslednji put sreo kod Rone u Moskvi za vreme Petrosjanovog memorijala.

G.T: Kakve su Vase uspomene na Bobi Fischera kada je prvi put igrao u Jugoslaviji 1958.godine?

Svetozar Gligoric: Bio je decacki cist karakter sa nevidjenom koncentracijom i odanoscu sahu.
Iako sam 20 godina stariji, iz simpatije, prihvatio sam spontano da budem jedan od domacina mladom Bobiju u Jugoslaviji i od tada datira nase prijateljstvo koje ce trajati 40 godina.

G.T: Da li ponekad igrate sah preko interneta?

Svetozar Gligoric: Ne igram sah nikad privatno, pa niti  preko Interneta.

G.T: Sta mislite o uvodjenju saha kao skolskog predmeta u osnovnoj skoli (vec je uveden kao fakultativni predmet u Crnoj Gori, a naredne godine ce biti uveden i u osnovne skole u Srbiji.)?

Svetozar Gligoric: Pozdravljam kao dragocen korak za dobro omladine i saha kao kulturne tekovine.

Goran Tomic: Zahvaljujem velemajstoru Gligoricu na odgovorima i na kraju pogledajte partiju velemajstora Gligorica sa Efimom Gelerom (partija je preuzeta iz Megabase 2006):

Geller,Efim P – Gligoric,Svetozar [E76]
Saltsjobaden Interzonal Saltsjobaden (3), 1952

1.d4 Nf6 2.c4 g6 3.Nc3 Bg7 4.e4 d6 5.f4 c5 6.dxc5 Qa5 7.Bd3 Qxc5 8.Nf3 Nc6 9.Qe2 0–0 10.Be3 Qa5 11.0–0 Ng4 12.Bd2 Nb4 13.Nd5 Qc5+ 14.Kh1 Nxd5 15.cxd5 Bd7 16.h3 Nf6 17.b4 Qb6 18.Rab1 Rfc8 19.Be3 Qd8 20.Kh2 a6 21.Nd4 Rc3 22.Rbd1 Ba4 23.Rd2 Rac8 24.Qf3 Nd7 25.Qf2 Ra3 26.Ne2

26…Bc3 27.Bb1 Bxd2 28.Bxd2 Bc2 29.f5 Nf6 30.fxg6 hxg6 31.Bc1 Rd3 32.Qh4 Bxb1 33.Bg5 Rc2 34.Nf4 Rdd2 35.Rxb1 Qb6 36.Rg1 Qd4 37.Re1 Nh5 38.Rg1 Qxe4 0–1

Zavrsna pozicija partije Geler-Gligoric

(Intervju sa velemajstorom Svetozarom Gligoricem obavljen je preko e-maila 6. februara 2007. godine)

INTERVJU SA MIYOKO WATAI, FISCHEROVOM VJERENICOM 

Autor intervjua En Mafuruji

Miyoko Watai, sadasnja predsjednica i generalni sektretar Japanske sahovske asocijacije, posjećivala je pritvor u Ushiku, Ibaraki Prefecturi,  50 kilometara sjeverno istocno od Tokija, svaki dan osim vikendom i praznicima, vozeci se dva sata vozom i taksijem u jednom smjeru. Sjedeci na stolici u maloj sobi tamo, sastaje se-kroz stakleni zid-sa sahovskom legendom i njenim vjerenikom, Bobi Fischerom.

Od kada je 59-godisnja Watai prvi put srela Fischera u Tokiju 1973. godine, dopisivala se sa bivsim svjetskim sampionom i posjetila njegov dom u USA i Madjarskoj. U januaru 2000. godine kada su Fischera trazile USA zbog krsenja medjunarodnih sankcija protiv bivse Jugoslavije 1992. godine, on je konacno poceo da zivi u Watainom domu u centru grada Kamata u Tokijskom Ota Ward. To je ustvari pocetak njihovog bracnog zivota. Sada ovaj par zeli da legalizuje tu vezu.

Njihov miran zivot u Japanu, ipak, bio je brutalno prekinut 13. jula, kada je Fischer uhapsen na Narita aerodromu u Japanu za navodno pokusaj putovanja nevazecim americkim pasosem. Sahovski velemajstor je zadrzan u pritvoru Ushiku poslije prebacivanja iz slicnog pritvora sa aerodroma 10. avgusta.

Situacija je za Fischera i Watai postajala sve gora. Uvece, 24. avgusta, Japanska vlada, koja je imala zahtjev USA za izrucenje, izdala je naredjenje da se Fischer kasnije te noci deportuje. To je sokiralo vjerenicu kao i Fischjerove pristalice. Ali, njegovi advokati su brzo ulozili zalbu u Tokijskom distriktu trazeci da se naredjenje ponisti, sto bi odlozilo izrucenje vise mjeseci, prema misljenju Watai.

Watai je ljuta i zabrinuta jer je hapsenje sahovskom geniju uzrokovalo dusevne patnje i potpuno poremetilo miran zivot ovog para u Japanu.  „On je kao zatvorenik koji ceka u redu za streljanje. Plasi se da bi mogao biti deportovan u USA, sto bi se moglo dogoditi svakog dana. Zasto moramo trpjeti takvu nesrecu?“ kaze Watai.

Upravo prije nego sto se desio incident, Watai je ocajnicki pokusala da oslobodi Fischera, trazeci potporu Fischerovih sahovskih pristalica sirom svijeta. Komitet za oslobodjenje Bobi Fischera je formiran krajem jula od strane Watai i drugih Fischerovih obozavalaca, ukljucujuci Ichiji Ishii, bivseg zamjenika ministra spoljnih poslova Japana, i kanadskog konsultanta za komunikacije Johna Bosnitcha. Ova grupa je preduzela energicno zakonske akcije da sprijeci japansku vladu da deportuje Fischera u USA.

Prvi susret

Watai, koja je zenski medjunarodni majstor i medjunarodni sudija, pocela je da izucava sah poslije diplomiranja na Farmaceutskom Univerzitetu Meiji da bi mogla pobjediti tadasnjeg momka. Radeci kao farmaceut, ucestvovala je na Sahovsksoj olimpijadi 1972. godine i pobjedila na zenskom sampionatu Japana, 1975. godine.

E.M.: Da li ste vidjeli Fischera prije nego sto ste ga bolje upoznali 1973. godine?

Watai: Poslije njegove pobjede u matchu za svjetskog sampiona sa Borisom Spaskim, on je postao pravi sahovski Bog. Izrezivala sam sve clanke o njemu iz casopisa i engleskih novina, i izucavala sam njegove partije.

E.M.: Kada je Fischer posjetio Sahovsku asocijaciju Japana u Tokiju 1973. godine da nadje sponzore za revans match sa Spaskim, zatrazili su da mu Vi ne brzinu pokazete Tokijo. Na koja ste ga mjesta poveli i kakvi su bili Vasi utisci o njmu?

Watai: Nekoliko dana sam provela sa njim. Povela sam ga na SKD zensku muzicku reviju, Akihabara (kraj sa gomilom prodavaca elektricnih proizvoda) i Asakusa (tradicionalni centar grada sa slavnim Sensoji Temple). On je malo govorio i bio je ljubazan.

E.M.: Kako je teklo vase prijateljstvo sa Fischerom?

„Ilegalni revans match“ Fischer-Spaski 1992

Watai: Zatrazio je da dodjem do njega prije nego sto sam posjetila Kolumbiju zbog zenske sahovske olimpijade 1974. To sam i uradila. Tada je Bobby bio član Church of God i boravio u njihovom smjestaju. Tako sam boravila u kuci sa jednim clanom te grupe. Povedena sam do Fischera ujutro, i zatim smo izasli sa njegovim sekretarom na razgledanje i rucak. Isli smo takodje u Disneyland i Las Vegas. Nastavili smo sa razmjenom pisama. Bila sam pozvana na njegov revans match sa Spaskim, 1992. godine u Jugoslaviju.

E.M.: Fischer se preselio u Madjarsku poslije pokusaja vlade USA da ga uhvati zbog krsenja medjunarodnih sankcija prema bivsoj Jugoslaviji jer je igrao revans match. Da li ste posli u tu zemlju da ga vidite?

Bobijeva majka Regina Fischer

Watai: Posjecivala sam ga svake godine. Izlazili smo u bisokope i kupovine. Radili smo uobicajene stvari koje ljudi rade. On nije mislio samo o sahu. Kada je bio u Madjarskoj desile su se tuzne stvari. Njegova majka i sestra su umrle ali on nije mogao prisustvovati sahrani. Kada je njegova majka bila u bolnici u USA on nije mogao poci da je vidi vec je samo mogao da prica sa njom preko telefona. Ona je bila izvanredna zena. Poslije razvoda od Bobijevog oca sve je ucinila da sama podigne dvoje djece. Radila je kao daktilograf i medicinska sestra. Dobila je cak licencu ljekara u Njemackoj. Gledajuci unazad sta se sa njim desavalo u to vrijeme, mislim da je ona vec bila dovoljno kaznjena.

Zivot sa Fischerom

Tokom tih godina, Watai je priznala, njihov odnos je postao intiman. Tako je bilo prirodno da zive zajedno u Japanu 2000. godine. Fischer i Watai su namjeravali da nastave taj ustvari bracni zivot, ali ironijom sudbine hapsenje Fischera sprijecilo ih je da se zakonski vjencaju. Watai je posla u biro Ota Warda, 17. avgusta da se ozakoni njihovo vjencanje. Ali, to nije bilo prihvaceno jer je Fischer morao da pribavi dodatne dokumente koje izdaje americka ambasada da se ozeni za Japanku.

E.M.: Zasto je on dosao u Japan 2000. godine?

Watai: Dosao je u Japan da razvije novi sahovski casovnik sa Seiko Inc. Necu vam reci sta je to jer je to poslovna tajna. Prototip tog casovnika ce biti zavrsen u septembru. Kasnije ce moci da se prodaje. Taj sat ce moci da se koristi i za matcheve drugih igara kao „go“ i „shogi“, japanska verzija saha.

E.M.: Kakav je zivot sa Fischerom?

Watai: Zeljela bih to sacuvati nasu privatnost.

E.M.: Neki ljudi su sumnjali da je pokusaj zakonskog vjencanja samo pokusaj da se pomogne Fischeru da se spasi iz teske situaije. Da bi odbacili takve pretpostavke, da li bi opisali malo kakav je bio ustvari vas bracni zivot?  

Watai: [Nerado odgovara] On ne voli da uzima nikakve lijekove i ne ide kod ljekara. On ne trpi izvjestacene metode. Vise voli Istocnajcku medicinu, prirodan nacin lijecenja bolesti. Kako voli toplotne izvore, posjecivao je toplotne izvore u Japnu, kao i u Madjarskoj.

Sahovska legenda Bobby Fischer posjetio je toplotni izvor Beppu u Oita Prefecture u Japanu prije nekoliko godina. Photo: Miyoko Watai.

Veoma je tvrdoglav. Drzi se svog smjera. Kada se prehladi, samo ostane kod kuce. Ne voli da zena sminka usne, da boja kosu i nosi cipele sa visokim petama. Ali, kako zena moze da izlazi napolje bez dotjerivanja?

E.M.: Kako bi opisali Fischera kao supruga?

Watai: On je vrlo casna osoba. Jednom mi je rekao da je dobio ponudu nekih kompanija da ih reklamira kada je postao svjetski sampion. Ali, on je to odbio jer nije htio reklamirati proizvode koje ne voli.

E.M.: Da li ste otkrili neke ekscentricnosti u njegovom ponasanju?

Watai: Da. Ali mislim da njega ne treba cijeniti po standardima obicnih ljudi.

E.M.: Zasto je Fischer volio da zivi u Japanu?

Watai: Kada je zivio u Evropi stalno su ga novinari fotografisali. U Japanu, niko ga nije poznavao tako da se mogao opustiti. Da bi tako ostalo nije se u Japanu sretao sa sahistima. Samo moji bliski prijatelji su znali za nasu vezu.

Bobi igra sah „Fischer Random“ protiv mlade Susan Polgar u Budimpesti

E.M.: Da li Fischer jos uvijek voli Japan?

Watai: Japan i Njemacka su zemlje koje su najvise izgubile. Ali sada je doslo do toga da ne voli Japan jer je tu uhvacen i tu je morao podijeti tolika mucenja.

Fischerovo hapsenje

E.M.: 13. jula, Fischer je krenuo na Filipine i zatim planirao da posjeti Hong Kong. Zasto je Fischer htio ici u te zemlje?

Watai: Na Filipinima ima mnogo sahovskih prijatelja. U Hong Kongu uziva u njihovoj gurmanskoj hrani.

E.M.: Kada ste culi da je Fischer uhapsen? Kako ste na to reagovali?

Watai: Dobila sam telefonski poziv sluzbenika iz imigrantskog biroa Narita aerodroma i od jednog Fischerovog filipinskog prijatelja, uvece 14. jula. To me vrlo iznenadilo. Nisam razumjela zasto je uhapsen. Ali, imala sam los predosjecaj prije nego sam dobila telefonski poziv. Fischer me obicno nazove telefonom kada stigne na planirano dalje odrediste. Ali ovaj put nije bilo njegovog telefonskog poziva. Odmah sam posla na aerodrom 14. jula. Ali sluzbenici prvo nisu htjeli da mi kazu da li je zatvoren ili nije. Zatim nije mi bilo dozvoljeno da ga posjetim jer je vrijeme za posjete bilo zavrseno. Slijedeci dan, 15. jula, dosla sam ponovo na aerodrom i imala sam sa u aerodromskom pritvoru sa njim susret od 30 minuta. Bio je jako uznemiren, a ja nisam znala sta da mu kazem da ga utjesim.

Fischer okruzen japanskim imigracionim sluzbenicima 10. avgusta

E.M.: Prije tog incidenta, da li ste Vi ili Fischer imali predosjecaj da ce se nesto lose dogoditi?

Watai: Ne, uopste nismo. Potjernica za njim je izdana 1992. godine, ali mu se nije nista desilo. Uz to imao je pasos koji je vazio jos tri godine. Ali trebali smo biti oprezni kada smo cekali 10 dana da on dobije jos 24 dodatne strane u pasosu u ambasadi USA u Bernu, Svajcarskoj. Trebali smo nesto da uradimo da dobije drugi pasos. Ali taj signal smo previdjeli. Mislili smo da je samo dodavanje 24 strane u njegov pasos dobar znak. Pretpostavljam da je mogao biti tamo uhapsen ali vlada USA nije to namjerno uradila jer je Svajcarska neutralna zemlja. Vjerujem da je vlada USA cekala da se on vrati u Japan, jer ovdje slusaju sve sto im kaze vlada USA. Japanska vlada nije objasnila razloge hapsenja Bobija. Oni su ga jednostavno uhapsili jer je to USA trazila od njih.

E.M.: Kako mu je u zatvoru?

Watai: Na pocetku je bio ljut. Ali, sada se smirio.

E.M.: Sto mu donosite?

Watai: Nosim mu novine. On nece da cita casopise jer ne uziva da cita clanke iz njih. Takodje sam mu donijela nesto novca.  Posjetiocima nije dozvoljeno da zatvorenicima nose hranu, ali oni mogu zatraziti od zatvorskih sluzbenika da kupe neku hranu koju zele da jedu. On je kupio „natto“ fermentiranu soju. To je njegova omiljena hrana. On voli jesti „natto“ stavljen u kuvani „genmai“ od mrkog pirinca sa „miso“ supom.

Sa sobom je uvijek nosio sahovsku garnituru. Nisam sigurna da li je ona u njegovom prtljagu koji je nosio na Narita aerodrom ili sa njim ovdje u zatvoru.

Vizija buducnosti

Komitet za oslobodjenje  Bobi Fischera i njegov advokat Masako Suzuki, preduzimaju razlicite mjere da sprijece deportaciju Fischera – pokrecuci zalbe, trazeci zemlje koje bi mu dale pasos, pokusavaju da se oslobodi drzavljanstva USA i moleci za izbjeglicki status od visokog komiteta Ujedinjenih nacija. Takodje, Watai i Fischer su odlucili da se zakonski vjencaju.

E.M.: Zasto ste Vi i Fischer odlucili da se legalizujete vjencanje?

Watai: Bili smo zadovoljni nasim zivotom prije nego je Fischer uhapsen. Ali ovo hapsenje je sve poremetilo. Da bi vratili pretodno stanje ja zelim ojacati nasu poziciju. Vjencanje pred zakonom moze biti korisno da se izbjegnu moguce deportacije i omoguci mu da dobije stalnu vizu u Japanu.

E.M.: Da li Vam je to on predlozio?

Watai: Jeste, on je to predlozio.

E.M.: Da li bi se vjencali pred zakonom da se taj incident nije desio?

Watai: Ne znam. Ali sigurna je jedna stvar da mi zelimo da zivimo zajedno. Rekao mi je da sam mu ja najpouzdanija i najbliza osoba.

 Miyoko Watai, vjerenica Bobi Fischera i sadasnja predsjednica Japanske sahovske asocijacije vodi nas kroz centar grada Kamata u tokijskom predgradju Ota Ward, gdje je zivjela sa Fischerom duze od cetiri godine

Fotografije: Kaz Ozawa.

Ovaj intervju je vodjen 22. avgusta 2004. godine u Tokiju.

INTERVJU SA GM SUSAN POLGAR

Goran Tomic:

Postovana Susan, volio bih da napravimo kratak intervju o nekoliko tema. Da li mislite da ste Vi i Vase sestre vise dobili ili izgubili zato sto niste imali tipicno djetinjstvo vec je ono bilo podredjeno sahu?

Susan Polgar: Nismo ni dobili ni izgubili, samo je nase djetinjstvo bilo razlicito. Sah mi je pomogao u zivotu i ne zelim da procjenjujem to iskustvo. To drugima ne moze biti od koristi. Mi smo se radili i mnoge druge stvari, a ne samo igrali sah. Bavili smo se takodje drugim sportovima i shvatili smo nase skolovanje veoma ozbiljno. Nase skolovanje je bilo mnogo naprednije od skolovanja nasih vrsnjaka.

G.T: Vi, ili mozda Vasi roditelji, insistirali ste neko vrijeme da igrate samo u muskoj konkurenciji. Zbog cega ste promijenili misljenje? Sta mislite o odvajanju sahovskih takmicenja na muska i zenska?   

Susan Polgar: Kad sam bila mladja igrala sam protiv starijih djevojcica. Pobjedila sam na sampionatu Budimpeste za djevojcice mladje od 11 godina kada sam imala 4 godine sa savrsenim rezultatom 10-0. Zatim sam se duze vrijeme takmicila samo protiv muskaraca. Iza toga je bila ideja da povecam svoju sahovsku snagu. Isto je tako i u drugim sportovima. Na primjer, teniserke kao npr. sestre Williams, Lindsay Davenport, Jennifer Capriati i mnoge druge vjezbaju protiv muskaraca. Vjerujem da trebaju postojati turniri za zene, muskarce i mijesani turniri.

G.T: U nedavnim intervjuima mnoge su stvari napisane o zenskom US olimpijskom programu. Koji su sponzori zenskog US  olimpijskog programa? Kako ste uspjeli sakupiti sahistkinje iz razlicitih zemalja, od Ukrajine, Madjarske, Gruzije do Armenije? Ako Vas tim osvoji zlatnu medalju za zene na Olimpijadi 2004, da li ce imati veliki uticaj na sahovski razvoj medju mladim ljudima u USA?

Susan Polgar: Taj program sada ima sponzore kao sto su Kasparov Chess Foundation, Susan Polgar Foundation, IBM, ChessBase, US Chess Trust,  USCF, i International Chess Marketing, itd. Takodje imamo pomoc u razlicitim oblicima od pojedinaca. Ali, to nije dovoljno. Neke druge zemlje imaju programe za pomoc svojim sahistima. Nasi clanovi moraju da rade puno radno vrijeme za svoje izdrzavanje. To je velika otezavajuca okolnost.

G. T: Da li bi mogli prokomentarisati Vase izjave iz nekih clanaka preuzetih sa interneta:

 ————
„Imam veoma dobar rezultat protiv Bobby-ja. Ali krajnji rezultat je nesto sto ne bih otkrila nikad bez njegovog pristanka. Za njega je povjerenje veoma vazno.“
GM Susan Polgar, 05. mart, 2003

Ona ima znatno drugacije misljenje o Fischeru od njene mladje sestre Sofije. Sofija je pozeljela da nikada nije srela Fischera. Susan, sa druge strane ima veoma lijepe uspomene na Fischera: „On je bio veoma prijatan za mene i moju familiju“.

Fischer je bio dobro dosao gost u kuci Polgarovih. „Sjecam se zabavnih trenutaka u kuhinji kada smo sjeckali gljive,“ kaze Susan. „On je bio veoma prirodan i veoma ugodan“. Iako je Fischer odbio da igra klasican sah, ljubazno je pomogao sestrama Polgar u vezi analize njihovih partija. Kada nije htio podijeliti svoje analize sa njima, igrao je FRC partije protiv njih. Bio je zapanjen kako su sestre usavrsile igru. Videci kako je impresioniran igrom Polgarovih, Fischerov prijatelj je predlozio da objave match zbog promocije FRC. Fischer se slozio.

„Prvi put sam srela Bobby-ja dok je bio sa mojom familijom,“ sjeca se Susan. „Rekla sam mu da umjesto da provodi ostatak zivota sakrivajuci se…trebao bi se preseliti u Budimpestu gdje ima mnogo sahista.“

————-

Kakvo je Vase misljenje o Bobby Fischeru? Zasto Fischer nije ostao u Budimpesti? Bobby Fischer je izjavio da su neki od glavnih matcheva za titulu svjetskog sampiona u muskoj konkurenciji namjesteni. Sta mislite o tome?

Susan Polgar: Bobby je jedan od najboljih sahista svih vremena. Njega svrstavam uz Kasparova i Kapablanku. Nisam sigurna zasto je napustio Budimpestu. To sto sam cula je mozda tacno, a mozda nije. Nemam saznanje iz prve ruke o tome. Dok mi neko ne da stvarne dokaze, to cu smatrati glasinama.

G.T: Procitao sam Vase misljenje o znacaju interneta u razvoju sahista, kao Radjabova, Nakamure itd. Da li vi igrate preko interneta? Ako igrate, na kojem sajtu?
 

Susan Polgar: Internet je jedan od najvecih dobitaka za sve sahiste. Obicno smo dolazili do partija vrlo sporo. Sada, se partije prenose uzivo. To je zbilja zapanjujuce. Serveri za internet sah su takodje fantasticno orudje za sahiste i igru i olaksava ima da ocuvaju ostrinu. Zbog toga, vidjecete sve mladje i mladje velemajstore i sampione. To moze pomoci veoma mnogo igracima u napredovanju. Igrala sam na PlayChess.com, ICC, WCN i USCL. Svaki od ovih servera ima svoje prednosti i nedostatke. Ali to je sasvim razlicita tema. 

G.T: Sta mislite o turnirima preko interneta? Nedavno je Emil Sutovsky postao Evropski internet sampion. Mnogi velemajstori su ucestvovali u tom takmicenju, kao Michael Adams, Teimour Radjabov, Viorel Bologan, Loek van Wely, John Nunn, Etienne Bacrot. Da li ovi turniri mogu zamijeniti klasicne turnire? Sta mislite o tzv. Matchevima na daljinu („Distance matches“) kao onaj odigran izmedju Pariza i St. Petersburga?
 

Susan Polgar: Mislim da ce internet turniri postati vrlo popularni. Uskoro cete vidjeti zvanicne lige/matcheve izmedju gradova, drzava, kontinenata. Ipak, za to treba napraviti bolji marketing.

G.T: Sta mislite o matchevima covjek-masina. Mnogi su predvidjeli da ce posljednji match Kasparov-X3D Fritz zavrsiti nerjeseno, kao i svi drugi nedavno igrani matchevi Kramnik-masina ili Kasparov-masina. Da li stvarno postoji interes za match covjek-masina koji zavrsava uvijek nerjeseno?

Susan Polgar: Mislim da su oni veoma vazni. Bice mnogo interesa i u buducnosti. Imala sam privatne ragovore u vezi matcha „zena-protiv masine“ jos od matcha IBM Deep Blue protiv Garry Kasparova, 1997. Posto sam osvojila svoj 4. svjetski sampionat 1996, izazvala sam Deep Blue. Nadam se da ce se to ostvariti u skoroj buducnosti.

G.T:  Sta mislite o FIDE i njenom predsjedniku, Kirsanu IIyumzhinovu? Da li postoji neka alternativa za FIDE? Sta mislite o Udruzenju sahovskih profesionalaca (Association of Chess Professionals ( http://www.chess-players.org  ))?

Susan Polgar: FIDE i USCF su u istoj situaciji. Nijedno alternativno udruzenje nece funkcionisati ako ne eliminisete politicare i ne pokrenete ljude iz pravog biznisa / marketinga da pomognu ovoj igri. Imam mnogo vise povjerenja u svog biznis menadzera i moj tim za menadzment nego u bilo kojeg sahovskog politicara. Oni su se dokazali uspjesni u biznisu i nemaju politicki program rada. Sa radoscu ocekujem veoma znacajnu 2004. godinu. Bice mnogo azuriranja na mom sajtu www.SusanPolgar.com i www.USScholasticChess.org.

 Svima zelim srecne praznike uz najbolje zelje!

Goran Tomic: Zahvaljujem Vam na odgovorima. Sve najbolje i sretna Nova godina!

Intervju putem e-maila obavio Goran Tomic, urednik Sah – mat liste krajem decembra 2003. godine.

Velemajstor Svetozar Gligorić

Imam izuzetnu cast i zadovoljstvo da zamolim naseg proslavljenog velemajstora Gligorica, legendu naseg i svjetskog saha za komentare nekih sadasnjih sahovskih dogadjanja kao i velikih sahovskih takmicenja dvadesetog vijeka.
Prvo bih pozdravio velemajstora Gligorica i zahvalio mu sto je nasao vremena za ovaj intervju preko e-maila.

Goran Tomic: Koji Vam je od mnogih uspjesnih turnira ostao u najboljoj uspomeni?

Svetozar Gligoric: Za razliku od Fischera i Larsena, previsoki procenti nisu bili “specijalnost” moje karijere, pa moje rezultate u Varsavi 1947 (8 poena iz 9 partija, 2 poena ispred Smislova i Boleslavskog), te u Mar del Plati 1953 (16 iz 19, i moja nova varijanta protiv Najdorfa i Eliskazesa), u Lenjingradu 1957 (6 iz 8 susreta sa vodecim sovjetskim velemajstorima), na olimpijadi u Minhenu 1958 (zlatna medalja na prvoj tabli, ispred Botvinika, sa 12 poena iz 15 partija) – smatram “srecnim izuzecima”. Najvise licne discipline i truda pamtim  u deobi drugog mesta na medjuzonskom u Sousse-u 1967 (jedini neporazeni takmicar sa 7 pobeda i 14 remija), iako je moj rezultat u Portorozu 1958 bio jos nesto bolji (sam, pola poena iza Talja).

G.T: Na Olimpijskim igrama u Dubrovniku 1950. godine, kada je ekipa Jugoslavije osvojila zlatnu medalju igrali ste na prvoj tabli za nasu ekipu. Kakve su Vase uspomene sa te Sahovske olimpijade?

Svetozar Gligoric: Ni sami nismo bili svesni vrednosti nasih rezultata. Od 6 clanova nase olimpijske reprezentacije ja sam sada poslednji u zivotu. Predsednik Tito sve je iznenadio poslavsi 2 aviona u Dubrovnik radi neplaniranog krasnog prijema za sve ekipe u Belom Dvoru.

G.T: Koji su Vam velemajstori sa kojima ste igrali ostali u najboljem sjecanju i zasto?

Svetozar Gligoric: Imao sam mnogo prijatelja medju svetskim velemajstorima – Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, itd. a najdugotrajnije druzenje bilo je s Fischerom. Svi su bili izuzetno korektni, a po snazi prvi u svetu.

G.T: Jedan od turnira o kojem se dosta pise i poslije pedeset godina je turnira kandidata u Cirihu. Velemajstor Bronstein je napisao knjigu o tom turniru koju mnogi ubrajaju medju deset najboljih sahovskih knjiga uopste. Ipak, u novije vrijeme velemajstor Bronstein je iznio i jedno drugo glediste o turniru, pominjuci Sovjetski komitet za sport koji je prema njemu aktivno djelovao u smislu onemogucavanja velemajstora Reshevskog da postane izazivac svjetskog sampiona Botvinika. Kakve su Vasa sjecanja na taj veliki turnir na kojem ste ucestvovali?

Svetozar Gligoric: Dok sam igrao u Cirihu 1953, nisu mi bila poznata desavanja u taboru sovjetskih ucesnika. Secam se da je na zatvaranju Turnira kandidata Reshevsky imao suze u ocima, ne mogavsi da savlada osecanja kada nije uspeo da se domogne prava da izazove Botvinika. Ja sam sam preterano  forsirao u poslednjih pet kola pokvarivsi osrednji plasman, osecajuci   pritisak nase dobronamerne publike koja je ocekivala od mene nemogucu senzaciju.

G.T: Fischer je prvi put dosao na turnir u Jugoslaviju, krajem pedesetih godina. Kakva su Vasa sjecanja na Fischera iz tog vremena?

Svetozar Gligoric: Fischer je dosao u Jugoslaviju prvi put 1958., uoci Portoroza. Iako 20 godina stariji od njega, i clan svetskog vrha, bio sam mu jedan od  ljubaznih domacina u Beogradu, videci u njemu prostodusnost i neobicno duboku predanost sahu.

G.T: Koje bi bile Fischerove prednosti, a koje mane u neodigranom matchu 1975 sa Karpovom? Kakvi su Vasi utisci o njegovoj igri u matchu sa Spaskim 1992 godine?

Svetozar Gligoric: Nemam predstavu o tome. Velika je steta sto je FIDE nespretno upropastila priliku za mec Fischer-Karpov. U mecu sa Spaskim 1992, iako u blizini, pratio sam Fischerovu igru sa nedovoljno paznje zbog opste situacije u nasoj zemlji i zbog bolesti moje supruge. On sam smatra da je igrao odlicno posle 20 godina pauze.

G.T: Bili ste glavni sudija u matchu Karpov-Kasparov 1985. godine. Poslije iscrpljuce borbe i 48 odigranih partija match je prekinut odlukom predsjednika FIDE, F. Kampomanesa, pri vodstvu Karpova 5:3, i dogovoreno da se igra novi match. Kako je Vase misljenje o tom matchu?

Svetozar Gligoric: Taj maratonski mec prestao je da bude dobra propaganda za sah od trenutka kada su dosle rekordne serije remija i vremenska odugovlacenja koja je dozvoljavao galantni pravilnik u Moskvi.

G.T: Sta se po Vasem misljenju moze uciniti da se popravi stanje sahu u Srbiji i Crnoj Gori?

Svetozar Gligoric: Nemam dobar odgovor, jer postoji izvesna opsta kriza za sah u svetu. Dobrodosli pritisak mladih da igraju je sve veci, a broj sponzora manji.

G.T: Da li mozete dati savjet za mlade sahiste – kako treba raditi na sahu? Koju knjigu bi preporucili?

Svetozar Gligoric: Nuznost pripremanja za svaku partiju je ogromno porasla, kao i uloga kompjutera u ranije nepoznatoj sirokoj mogucnosti za informisanost. U obilju materijala i svakodnevnog kabinetskog rada treba ekonomisati vreme orijentacijom na proucavanje partija najjacih igraca.

G.T: Cuju se misljenja da je dosao kraj klasicnog saha. Sta Vi mislite? U kom pravcu ce se sah razvijati u buducnosti?

Svetozar Gligoric: Ja sam napisao na engleskom knjigu “Da li cemo igrati Fischerov sah?” koja je izisla u Londonu pre godinu i po dana, i tamo se taj problem tretira na opsirniji nacin. U svakom slucaju, klasicni sah i Fischerov mogu da se primenjuju uporedo ne smetajuci jedan drugome, a vreme ce odluciti o daljoj sudbini “najbolje igre koju je izmislio ljudski um”.

G.T: Ucestvovali ste nedavno na turniru „Rilton kup“ u Stokholmu. Na turniru su ucestvovali i veterani Mark Tajmanov i Viktor Korcnoj. Kakvi su Vasi utisci sa tog turnira?

Svetozar Gligoric: Bio sam “pocasni gost” i to me je navelo da neplanirano ucestvujem. Nisam se pokajao zbog ljubaznih domacina. Imao sam zdravstvenih problema koji su mi  smetali i o kojima sam cutao, ali neki smatraju da je moj rezultat (+3) zadovoljavajuci.

G.T: Za kraj ovog intervjua zamolio bih Vas da navedete Vasu partiju koju smatrate najboljom.

Svetozar Gligoric: Medju stotinama partija ne umem da odaberem bas “najbolju”.

Zahvaljujem velemajstoru Gligoricu sto je nasao vremena da odgovori na pitanja u ovom intervju preko e-maila.

(Intervju sa velemajstorom Gligoricem obavljen je preko e-maila 23. aprila 2004. godine)

INTERVJU SA DRAGOLJUBOM VELIMIROVIĆEM 

 Stekao sam utisak da se kod proslavljenog velemajstora Dragoljuba Velimirovica najbolje potvrdjuje misljenje da se karakter osobe najbolje otkriva tokom sahovske partije. Igrac ostrog i beskompromisnog stila i u zivotu se hrabro upustao u “ostre varijante” boreci se za svoju pravdu i istinu do kraja. U knjizi koju velemajstor Dragoljub Velimirovic upravo pise, uz 300 odabranih partija koje su svojim idejama znacajno uticale na razvoj sahovske teorije, bice opisane i neke sporne situacije ciji su akteri poznati sahisti i sahovski funkcioneri a koje cemo upoznati u drugom svjetlu od dosada poznatog. Knjiga ce bez sumnje biti bestseler.

Intervju je obavljen 10. septembra u toplo, prijatno, poslije podne (i vece) u Herceg Novom u stanu porodice Velimirovic.

Goran Tomic: Sahovska javnost je malo upoznata sa Vasim ranim djetinjstvom koje je bilo vrlo dramaticno. Da li bi mogli da opisete te dogadjaje?  

Dragoljub Velimirovic: Rodjen sam u Valjevu 12. maja 1942. godine u poznatoj, u to vreme, gradjanskoj porodici. Otac je uoci rata dosao u otvoren sukob sa svojim sefom Nikolom Kalabicem, tako da kad je moj otac od Nemaca uhapsen moja majka je morala sa mnom pobeci i ja sam se nasao u nekom zbegu gde su me prebacili u neko prihvatiliste a zavrsio sam u Domu za nezbrinutu decu koji se tokom rata formirao u Apatinu (u Vojvodini). Posle pada engleskog vojnog aviona na jedan deo Doma odmah su nas premestili u Coku (takodje u Vojvodini), gde me je majka pronasla u novembru 1947. godine i odvela sa sobom u Sarajevo gde je kao pravnik radila u ministarstvu zeleznica. Kasnije smo se selili, sa prugom zajedno, i najvise godina sam proveo u Doboju gde sam zavrsio osmoljetku.

G.T: Poznato je da ste u rodbinskoj vezi sa svetim vladikom Nikolajem Velimirovicem. Mozete li malo detaljnije da to objasnite.

Dragoljub Velimirovic: Ja sam to doznao dosta kasno, vec kada je umro. To je bilo 1956. godine i majka je to od mene krila zbog raznih neugodnosti koje je ona imala i htela je mene da sacuva od toga. U tom smislu ona je vec poduzela mere kada sam izasao iz Doma pa mi je dala nadimak Drasko iako sam ja Dragoljub, a ovo iz razloga da bi asocirao na Crnogorca a  ne da sam iz Valjeva. U tom smislu sam imao neprijatnosti jer sam morao ici kod  ucitelja krajem svake godine da mi u svedocanstvo upisu krsteno ime Dragoljub. Moj rodjeni deda Radojica je bio svetom vladici Nikolaju brat od strica.

G.T: Mozete li nesto reci o tome kada ste i kako naucili prve sahovske poteze?

Dragoljub Velimirovic: Mama me naucila jer je ona bila zenski sampion Jugoslavije (pobedila je na zenskom sampionatu u Zagrebu 1939. godine) a na muskom turniru u Zagrebu pobedio je tada sesnaestogodisnji Gligoric. Mama me naucila sah kada sam izasao iz Doma jer nisam imao nikakve igracke. Ziveli smo u jednoj sobi sa jednom maminom kolegicom.

G.T: Koji su bili Vasi glavni rivali u juniorskoj konkurenciji?

Dragoljub Velimirovic: Bili su Bruno Parma, Ivan Nemet i Vlado Kovacevic.

G.T: Koji je sahista najvise uticao na Vas sahovski stil?

Dragoljub Velimirovic: S obzirom na situaciju da nisam imao nijednu sahovsku knjigu do 18 godina a od 1956. godine mama je bila pretplacena na „Sahovski glasnik“ koji je vodio Vladimir Vukovic, tako da mi je to, uz kasnije Andricevu “Igru miliona”, bila jedina sahovska literatura.

G.T: Koji je od svjetskih sampiona na Vas ostavio najveci utisak?

Dragoljub Velimirovic: Meni je u pocetku, kada sam poceo citati sahovske knjige, najveci utisak ostavio Aljehin a kasnije Botvinik i Smislov. Sa Smislovom sam bio u jako dobrim odnosima iako je bila velika razlika u godinama. Onda Karpov i narocito Kasparov koji je uz kreativnost imao i veoma dobre i iskrene komentare. Korcnoju sam pomagao prije meca sa Karpovom 1984. ali smo se razisli jer nije prema meni hteo da izvrsi materijalnu obavezu koja je bila dogovorena.

G.T. Koliko mi je poznato svjetski sampion Mihail Botvinik je visoko cijenio Vasu sahovsku kreativnost. On Vas je svrstao u posebnu grupu kreativnih sahista. Mozete li nesto reci o tome?

 Dragoljub Velimirovic: On je bio sudija naseg zadnjeg meca Beograd –Moskva, 1994. godine i onda smo puno razgovarali (sedeo je na banketu do mene) i objasnio mi je jednu jednostavnu stvar do koje tada jos nisam dosao, o analitickom talentu odnosno radu. Naime pitao me jednostavno sta mislim o Fiseru i njegovom radu. Ja sam rekao da je bio jako radan ali da je imao jedan nedostatak koji ja do tada nisam uspeo da otkrijem da je igrao uvijek iste varijante (njih je pojacavao) ali nije dao mnogo novosti. Onda mi je Botvinik pokazao prstom na Smislova koji je sedeo preko puta i rekao –A sta mislite o njegovom analitickom radu? Ja sam na trenutak bio iznenadjen a onda sam rekao da mislim da ima suvise ideja pa ih ne moze sve obraditi. Odigra ih u jednoj ili dve partije pa napusti. Botvinik kaze na to – Eto vidite Vi imate ideje a ovaj do mene (prstom pokaze na Gligorica) kao i Fiser mogu samo analizirati ono sto vide. Prema tome postoje dva talenta za analizu: aktivan talenat koji moze stvarati ideje i onda ih analizirati i pasivan talenat s kojim Vi vidite neku poziciju ili potez koji Vam se dopadne pa onda mozete da ga analizirate.

G.T:Ideja koju ste otkrili i razradili usla je u sahovsku teoriju kao varijanta Sicilijanske odbrane „Velimirovicev napad“. Kako ste dosli do te ideje?

Dragoljub Velimirovic: Ja sam dosao 1959. godine na tu ideju. Naime, ja sam igrao u silijanskim odbranama kao beli iskljucivo Lg5 iz razloga sto sam posle Dd2 rokirao na veliku stranu. Tada se vec Fiser pojavio. On je igrao iskljucivo Lc4 i onda rokirao na malu stranu, pa sam ja dosao na jednostavnu ideju da igram Lc4 a rokiram na veliku stranu. Onda sam tu ideju razradio. Moja mama je volela da igra dopisni sah i u partiji sa jednim Nemcem sam joj savetovao da igra De2 i rokira na veliku stranu. Kada je to uradila Nemac je napisao u pismu – Izvinite ovakva varijanta ne postoji u sahu, u svetu, a izgleda da kod Vas u Jugoslaviji postoji- i pitao gde bi to mogao da vidi. Onda mu je moja mama objasnila da to igra njen sin a da on jos nije poznati sahista. Kasnije mi je taj Nemac poslao njihov casopis koji i dan danas imam a u njemu je objavljena ta partija (ona je zavrsila remijem). Nastavio sam da igram tu varijantu i na cugerima su svi bili iznenadjeni i naravno brzo gubili. Onda sam je odigrao i u nekoliko turnirskih partija i dobijao pa mi je Nikola Karaklajic koji je tada bio sekretar u Sahovskom savezu Jugoslavije narucio da pre meca sa Rusijom u pripremama koje smo imali (ja sam igrao za omladince) da dam glavne ideje te varijante sto sam i uradio i tako se varijanta prvi put pojavila zvanicno. Kasparov je 1982 godine stampao knjigu Seveniska varijanta i ja sam je dobio. U njoj je navedena varijanta pod nazivom “Velimirovicev napad.”

G.T: Cuo sam da je Fischer primjenio jednu Vasu teoretsku novost u mecu protiv Spaskog i dobio partiju u “mecu stoljeca” u Rejkjaviku 1972. godine. O kojoj se to novosti radi i kako je Fischer za nju saznao?

Dragoljub Velimirovic: U Palma de Majorki posle njegove partije sa Larsenom koju je Fiser izgubio igrajuci “Velimirovicev napad” Fiser je zamolio Gligorica da me ubedi da sa njim pogledam tu partiju (U Palma de Majorki sam bio u ulozi Gligoricevog trenera). Gligoric me ubedio da idem ali je sa mnom bio Mario Bertok koji je tamo bio trener Minica i istovremeno je i novinar. Mene je ubedio da i njega povedem da slika Fisera i mene kada analiziramo. Ja sam onda Gligoricu rekao da pristajem ako prihvati prisustvo Maria i mene sa tim da nas slika, da cu otici da to pogledamo. Onda je Fiser rekao – U redu, ali samo dve slike! Mario je dosao, slikao nas dva puta, pitao za svaki slucaj – Moze li jos jedanput, ali je neki covek sa strane samo odmahnuo rukom i izbacio Maria.

Analizirali smo nekoliko sati. Pokazao sam mu i ideju poteza Sh5 koju u prvo vreme nije smatrao posebno dobrom jer se kvari pesacka struktura. Ipak taj potez je kasnije odigrao u mecu sa Spaskim (Treca partija meca, Benoni, 11…Sh5, G.T) i tu partiju pobedio.

G.T:  Sa Garijem Kasparovom ste se sretali za tablom ali je bilo i nekih Kasparovljevih spornih komentara u javnosti na koje ste ostro reagovali. Mozete li objasniti o cemu se tu radi i da li ste danas u kontaktu sa Kasparovom?

 Dragoljub Velimirovic: Ja sa Kasparovom sada nisam u kontaktu ali mi se javio preko velemajstora Klarica iz Zagreba (sa pitanjem da li sam jos uvek ljut na njega i da li hocu da odgovorim na njegovo pismo. A ja sam bio ljut na njega zbog njegove izjave da Beograd treba bombardovati pa sam jednom javno na to reagovao i on je to cuo) pre oko godinu i po dana. On je pisao knjigu o najznacajnijim teoretskom dostignucima u dvadesetom veku pa mi je poslao pismo sa sest pitanja na koje je trebalo odgovoriti i poslati odredjene materijale. Ja sam poslao materijale u 25 strana kucanih strana, ne sahovske partije vec psiholosku analizu promena i uticaja. On je knjigu zbilja objavio krajem prosle godine a posto nisam slao partije skromno je pisao o mom doprinosu. Tek kad sam video knjigu video sta je on ustvari hteo. Ipak kod prvog spomena mog imena stavio je u knjizi “da se susreo sa legendarnim Dragoljubom Velimirovicem i da je u nasoj partiji na Medjuzonskom turniru u Moskviu 1982 godine izbegao da igra  sicilijansku odbranu jer nije hteo da reskira.” Tu je Kasparov naveo nasu partiju.

G.T: Koje Vase sahovske rezultate smatrate najznacajnijim?

Dragoljub Velimirovic: To su:

A) na sahovskim olimpijadama:
Nica 1974, srebrna medalja (moje prvo ucesce na olimpijadi)

B)    na svetskim prvenstvima:
II ekipno prvenstvo sveta, Lucern (Svajcarska) 1989, srebrna medalja

C)    na evropskim prvenstvima:
Bat (Engleska)1973, srebrna medalja.
Moskva 1977, bronzana medalja.

Pojedinacna takmicenja:
A)    uspesi u ciklusu za svetsko prvenstvo
Zonski turniri:
Praja da Roca (Portugal) 1978, I mesto (napravio sam najvecu seriju pobeda u istoriji svetskih prvenstava sa 15 (petnaest) pobeda za redom.

2.      Becici (Crna Gora) 1981, I mesto

3.      Panormo (Grcka) 1998(3/4 mesto) (kvalifikacija za finalne borbe svetskog prvenstva. Nisam otisao usled napada NAT O).

Kvalifikovao sam se i igrao tri „Medjuzonska turnira“:
1. Rio de Zaneiro (1979),Moskva (1982)
2. Sirak (Madjarska) 1987
3. Rio de Zaneiro 1979
(Na sva tri sam bio u sredini tabele)

B)     uspesi u ciklusu za evropsko prvenstvo
Nisam nikada igrao jer FIDE to nije tretirala kao vazne turnire. Otuda kvalifikacije za svetsko prvenstvo bili su „zonski turniri“. Izuzev tri gore pomenuta igrao sam sledece:
Hag (Holandija) 1966
Arandjelovac 1974
Kavala (Grcka)1985
Cetinje 1992

C) sampion drzave

1. Vrnjacka Banja 1970 ,1/2 sa (Vukicem) (Po propozicijama trebalo je da igramo mec ali Vukic nije hteo. Posle mesec dana vecanja „Predsednistvo SSJ“ nam je obadvojici priznalo titulu sampiona te smo obadvojica automatski uvrsteni u reprezentaciju za evropski sampionat u Kapfenbergu (Austrija).

2. Novi Sad 1975, (1) (veci deo nagrade NIKAD! nisam dobio)

3. Niksic-Beograd 1997(1). Posle cetvoromeca u Beogradu (Velimirovic, Popovic, Damljanovic, Ivanisevic) na kome sam pobedio priznata mi je titula sampiona. Medjutim, pehar koji mi je sledovao,NIKAD nisam dobio!

A)    u prijateljskim mecevima:
SSSR-Jugoslavija:
1. Suhumi 1966 (po seveniskom sistemu) (moj prvi nastup za reprezentaciju zavrsio se jako neprijatno, uprkos dobroj igri: (1,5 iz 6)
2.Odessa 1975 (4,5 iz  6)(po seveniskom si stemu) (procentualno najbolji rezultat postignut u mecevima sa SSSR-om)
3.Tbilisi 1973
4.Teslic 1980
5.Beograd-Moskva 1994
6.Beograd-Moskva 1998
7.Moskva 2007 (seniori)
(u ukupnom rezultatu ostvario sam pozitivan skor: +9=10-7)

A)    u Balkanijadama:
Sofija 1972 (1.mesto ), (4 iz 4 partije) (najbolji rezultat na tabli i u reprezentaciji)
Herkularum 1983 (1.mesto) (bio igrac i kapiten)
Sofija 1986 (2.mesto) (bio selektor)

G.T: Bili ste trener nekim od nasih najpoznatijih sahista i pomagali u njihovim pripremamam za vazne turnire i meceve. Koliki je znacaj i odgovornost sekundanta za sahovske uspjehe?

Dragoljub Velimirovic: Gligoricu sam bio trener 1966-1973, a posle toga Marjanovicu 1973-1974 a sa njim sam i sada u vezi.

Na olimpijadi u Skoplju 1972 bio sam glavni trener (bilo nas je trojica, ali su analize prekinutih partija dodeljene meni!). Reprezentacija je osvojila bronzanu medalju.
Ovde je neophodno objasnjenje: U vreme socijalizma sahisti su bili amateri. Morali smo osvajati nagrade i od toga smo ziveli. Otuda treneri NISU ni postojali vec SAMO sekundanti koji su isli na turnire i pomagali u pripremama za partiju i kod prekidanja partija, a uglavnom posle turnira nisu nista radili. Najcesce, i kod prekinutih partija, to je bila slaba pomoc koja uglavnom i nije bila placena. Ja sam, pak, VOLEO da radim kao trener: napravio sam samostalno poseban PROGRAM rada koji sam dopunjavao iskustvom i novim saznanjima. To se znalo no problem je poceo u maju 1975 godine kada je Dolanc u „Izvrsnom birou SKJ  “ proglasio amaterizam u sportu. Sahovska organizacija se BRZO snasla i donela odluku da SVI igraci sa medjunarodnim titulama a igraju u I i II  ligi budu postavljeni za trenere u svojim klubovima.To je bio spas no pokazalo se da je i opasna mera sto postaje  vidljivo odmah sa pocetkom politickih neprilika u Jugoslaviji. Otuda samo rad sa programom i u duzem periodu (od najmanje godinu dana) ovaj rad se moze priznati kao trenerski rad.
U duzem periodu sam radio sa velemajstorima:  Gligoric (7 godina), Slavoljub Marjanovic (nekoliko godina), Ivan Sokolov (18 meseci), Predrag Nikolic, Aleksandar Kovacevic (5 godina), Goran Kosanovic (18 meseci), Natasa Bojkovic (18 meseci. U vreme rada osvojila je titulu „Omladinske prvakinje sveta“). Sa izuzetkom Gligorica svima  ostalima je tek predstojilo da osvoje najvisu titulu u sahu. Radio sam, u duzem periodu, u nekoliko sahovskih skola:
S.K.Partizan (1962/65),S.K.Batajnica (1969/70),S.K.Stara Pazova (1970/72),S.K.Crvena Zvezda  (1987/1993).
Iz Sahovske skole izasao je medjunarodni majstor Goran M Todorovic, a iz Stare Pazove velemajstor Goran Kosanovic.

G.T: U Vasoj knjizi, koja ce se vjerovatno pojaviti krajem godine vec su opisane brojne sporne situacije. Da li bi mogli za citaoce Sah mat liste da predstavite nesto od toga sto ste pripremili kao komentare koji ce biti uz svaku partiju u Vasoj knjizi.

Dragoljub Velimirovic: Evo nekoliko siroj javnosti nepoznatih detalja:

Moj prvi medjunarodni turnir bio je u Hastingsu 1961/62 godine. Igrao sam u I. rezervnoj grupi i zaostao za Drazenom Marovicam (YU) i Poljakom Mankeom (koji je poginuo posle nekoliko meseci) 1/2 poena, mada sam obadvojicu pobedio (Marovic je rezirao poslednje kolo: predlozio mi je, neposredno pre pocetka partije, da svi remiziramo i podelimo 1/3 mesto. On je igrao sa Mankeom a ja sa Gibbsom koji je na turniru bio poslednji. Ja sam to odbio premda sam se osecao nelagodno. Partiju sam brzo izgubio previdevsi u otvaranju damu. Posle ovog previda Marovic i Manke su remizirali.)

Na turnir sam stigao malo neobicno: sto peske, sto taksijem premda nisam imao ni jednu funtu. Ustvari nasa najveca putnicka agencija „Putnik“ prodala  mi je voznu kartu za voz Folkston-Hasting premda takva pruga nije postojala! Ja sam umoran od dugog puta otisao u policiju i predlozio da tamo u zatvoru odspavam a posle vidim sta cu dalje uraditi. To je izazvalo „malu“ zbrku: ipak su mi pomogli dovevsi jednu jako staru baku koja je znala ruski. Nekako smo se sporazumeli i ja sam ipak stigao u HASTINGS.

Sampionat Srbije za 1962 godinu odrzan je po novom sistemu: bilo je nekoliko polufinalnih grupa: ja sam u jednoj, u Beogradu, pobedio  i kvalifikovao se za „Sampionat Srbije“. Na „Sampionatu Srbije“ igralo je samo 12 igraca: 3 majstora koja su propustena bez kvalifikacije, 8 majstorskih kandidata i ja (imao sam I kategoriju). Uprkos ubedljivoj pobedi nisam dobio vise zvanje (majstorski kandidat) jer na turniru nije bilo 16 igraca, tako da sam ostao igrac I kategorije. Ustvari NIKAD nisam ni postao majstorski kandidat). Nisam ni sanjao da ce me slicni problemi pratiti kroz celu sahovsku karijeru.

Ovaj sampionat (Vrnjacka Banja 1962) bio je prvi zvanicni turnir po „svajcarskom sistemu“ odrzan u Jugoslaviji. Bilo je 48 igraca a igralo se 13 kola (jer je po formuli profesora Eloa to bilo dovoljno da se dobije objektivan plasman za prvu sestoricu igraca koji su se trebali kvalifikovati za „Zonski turnir za svetsko prvenstvo“. Tako su predvidjale „Propozicije sampionata“. Ispalo je potpuno drukcije.

Sto se tice mene odmah su poceli problemi: bio sam jedini ucesnik koji je imao I kategoriju. Najveci broj igrace se pobunio pa je sekretar „Sahovskog saveza Srbije” Dragutin Dzaja, koji je bio i glavni sudija sampionata, prisao mi i saopstio da „moras da napises molbu SSS i zatrazis da ti priznamo zvanje „kandidata za majstora“ „. Ja sam to odbio. Uostalom turnir je vec poceo a ja sam nameravao da budem u „prvih deset“ sto mi je automatski odezbedivalo „titulu majstora“. Nastalo je malo komesanje. Ja sam ostao pri svome. Na kraju moj plasman je bio dobar: podelio sam 3/4 mesto sa Matom Damjanovicem posto sam u poslednjem kolu izgubio ostru poziciju sa Parmom (prvi je bio Gligoric, drugi Matanovic). Usto sam imao i najjaci rejting turnir (rejting mojih protivnika). Ali time stvar se nije zavrsila. Tadasnji „SEKRETARIJAT SS JUGOSLAVIJE“ ignorisao je „Propozicije“ koje je sam doneo i raspisao „IZBORNI TURNIR“. Ja sam odmah odustao. Onda je izvrsen politicki pritisak na mene. Posle mesec dana neprekidnih sastanaka u mom klubu „Partizanu“ i „S S Jugoslavije“ bio sam prinudjen da pristanem i zaboravim „Propozicije …“. Taj izborni turnir „sestorice“ sam odigrao jako lose zavrsivsi na poslednjem mestu…

Slovenac Vasija Pirc bio je gromadna licnost jugoslovenskog saha. Do sredine 50-ih godina bio je uz Gligorica najbolji nas velemajstor ali jos veci njegov znacaj je u ODLICNIM komentarima koji su (uz Vladimira Vukovica) bili odlucujuci u sahovskom formoranju celu moje generacije a na temeljima STAJNICOVE TEORIJE.

„Sampionat Jugoslavije (Zenica 1963) bio je tezak i dugotrajan.Igrao sam neravnomerno i zavrsio u „sredini tabele“.

Sampionat Jugoslavije odigran u Titogradu (1966) bio je prvi moj jak turnir (PO «seveniskom sistemu»). Ja sam deset partija dobio a sedam izgubio uz jedan remi (poslednje kolo) premda sam u toj partiji zrtvovao tri pesaka. Partija je poslednja zavrsena i posle nje je usledila zavrsna svecanost: dodeljene su mi cetiri od pet specijalnih nagrada. Podelio sam 4/5 mesto i kvalifikovao se za zoski turnir svetskog sampionata koji se igrao u Hagu. Na turniru sam igrao neravnomerno: ispustio sam u poslednjim kolima prvo mesto. Ipak moj rezultat je bio veoma dobar. No „Djavo nikad ne spava!“.Posto su slabo prosli Matanovic(10) i Matulovic(7), raspisan je novi „Izborni turnir“! Prva dvojica su se trebali kvalifikovati dalje…Poucen iskustvom sa „Prvim izbornim turnirom“ nisam rasipao snage na rasprave. Otisao sam bolje pripremljen i sa Matanovicem kvalifikovao se dalje…Nisam ni sanjao da cu posle zonskog turnira u Hagu pauzirati sest godina…

Ovaj drugi „Izborni turnir“ imao je pouku i za FIDE: izglasan je pravilnik o „kvalifikacionim turnirima FIDE“. Vise nije bilo dozvoljeno nacionalnim federacijama da prekrajaju vec donesene pravilnike. Takode je ustanovljeno da FIDA priznaje rezultate SAMO „nacionalnih sampionata“. Time je stavljena tacka na „Izborne turnire“ i njima slicne…

Kada govorimo o obrnutim sistemima (to znaci da otvaranja koja igra crni, preuzima beli sa tempom vise) prisetih se moga razgovora sa Misom Taljem u Teslicu (Bosna) 1980. Pitao me je zasto obrnuti sistemi uglanom ne daju prednost iako beli (igra ih beli) ima tempo vise. Posle „zive“ diskusije sa puno argumenata i protiv argumenata saglasili smo se da je logika u tome da crni UVEK igra na izjednacenje pozicije te tempo vise mu ne garantuje prednost vec samo ostru igru.

Beogradski festival (1965) posvecen „Danu oslobodenja Beograda“ bio je osrednji medunarodni turnir „B“ kategorije. Ja sam izgubio 6 partija i isto toliko dobio.U poslednjem kolu sastao sam se sa Rumunom Georgiu-om (pobednikom turnira) i remizirao, premda sam od sredisnice imao dobijenu poziciju. Moj rezultat je bio polovican.

Moj prvi nastup za reprezentaciju,po seveniskom sistemu, zavrsio se jako neprijatno, uprkos dobroj igri. Dajem rezultate u ostalim prijateljskim mecevima

SSSR-Jugoslavija a u kojima sam nastupao:

1.Suhumi 1966(po seveniskom sistemu)(1,5 iz 6)

2.Odessa 1975 (4,5 iz 6)(po seveniskom sistemu) (procentualno najbolji rezultat postignut u mecevima sa SSSRom)

3.Tbilisi 1973 (2:2)

4.Teslic 1980 (1,5:2,5)

5.Beograd-Moskva 1994 (2:0)

6.Beograd-Moskva 1998 (1:1)

7.Moskva 2007 (seniori) (1,5:0,5)

(u ukupnom rezultatu ostvario sam pozitivan skor: +9=10-7).

Zonski turnir u Haagu(1966) imao je za mene visestruke negativne posledice: posto sam izgubio na kraju turnira dve partije i sa deobe prvog mesta kliznuo na cetvrto, ostavsi bez kvalifikacije za „MEDUZONSKI TURNIR“ izostavljen sam i iz reprezentacije JUGOSLAVIJE za olimpijadu u Havani. Takode mi je uskraceno pravo da igram na „Sampionatu Jugoslavije 1967“. I moj klub „Partizan“ nije bio zainteresovan da ucestvujem u prvoj postavi te su odjedanput moje pozicije, koje su pred „Zonski turnir“ u Haagu dobro tretirane, odjedanput potpuno pale. Tako lose stanje za mene produzice se do 1969 godine.

U takvoj situaciji u „pomoc“ mi je priskocio Gligoric. Ponudio mi je da mu BESPLATNO pomognem u pripremama za „MEDUZONSKI TURNIR“ koji se iduce godine igrao u TUNISU. Ja sam prihvatio i postao njegov trener u narednih sedam godina!

Mozda bi bilo interesantno i da pomenem detalj sa turnira u Haagu:u prvom kolu susreo sam se sa internacionalnim majstorom Daviem (mislim da je bio Irac). Partiju sam lepo dobio a onda se moj protivnik razboleo od infektivne zutice i otisao u bolnicu napustivsi turnir. Ja sam na turniru, na kraju, osvojio 67% poena, ali nisam imao dovoljno igraca sa medunarodnim titulama (inter majstori i velemajstori) nedostajao mi je jedan igrac (taj koji se razbolio, a ja ga pobedio). Predsednik komisije FIDE, za dodelu medjunarodnih titula, Austrijanac Dorazil nije hteo ni da cuje da mi se prizna titula INTER MAJSTORA. FIDE je ipak DONELA propis da igrac koji na ZONSKOM turniru postigne 65% poena dobija automatski titulu INTERMAJSTORA. Ja tu titulu nisam dobio NIKADA.Zasto se to desilo bice jasno iz daljih mojih tekstova.

Studenska olimpijada odrzana u Harahovo (Cekoslovacka) nije bila uspesna za nasu ekipu premda smo imali dobar sastav (Minic,Marovic,Vukic,Cebalo i ja). Ja sam bio van forme  i pravio grube previde.Uopste godina 1967 bila je najlosija za mene u celoj mojoj sahovskoj karijeri premda formu nisam uspeo popraviti sve do 1969 godine.Ovo uglavnom zbog nedovoljnog broja igranih partija godisnje.

Posle nekoliko godina igranja samo na klubskim takmicenjima pozvan sam na manji (majstorski turnir) u Banja Luku (1969) sa tri internacionalna majstora uz ostale kandidate za majstora. Na turniru sam pobedio. Odlucujuca partija bila je sa Vukicem koja je imala teorijski znacaj.

(Posle 1/2 godine od ove partije igrao se Evropski sampionat, i ja sam bio pozvan u reprezentaciju a na osnovu osvojene titule sampiona Jugoslavije. Po dogovoru sa Gligoricem, koji je upravo zavrsio veliki turnir u Zagrebu, stigao sam u Zagreb na banket (zavrsnu ceremoniju) a odmah posle toga, mi bi produzili put (Gligoric i ja) njegovim kolima u Kapfenberg (Auatrija) gde je vec sutradan  poceo Evropski sampionat. No kod moga ulaska u salu Fischer je prisao i zatrazio od organizatora sah, te smo analizirali poziciju od ovoga trenutka jer Fiseru nije bilo jasno sta se desava ako beli uzme nekom od figura na e4 .Posle oko 2 sata analize Gliga je prisao, izvinio se Bobiju, i meni dobacio: „Drasko,magla!“, sto je znacilo da kasnimo. Nesto od tih ideja , koje smo videli date su i ovde.)

Sampionat Jugoslavije po „Open sistemu“(1970) dao mi je mogucnost, da posle turnira u Banja Luci , odigram jos jedan turnir. Posle ostre borbe pobedili smo Milan Vukic i ja. Po propozicijama trebalo je da odigramo mec ali Vukic nije hteo ni da cuje (buduci da je bio iz Bosne to se tolerisalo). Posle mesec dana vecanja S.S.Jugoslavije priznao nam je obadvojici titulu sampiona.

Evropski sampionat u Kapfenbergu (1970) bio je neuspesan za nasu reprezentaciju: ostali smo bez medalje. Ja sam, medjutim, igrao dobro: sa 5 poena iz 7 partija imao sam najbolji rezultat u reprezentaciji a i najbolji na V tabli. Moja partija sa Stejnom, u poslednjem kolu, bila je u tom smislu odlucujuca.

Stejn je bio cetvorostruki sampion SSSR- a. Fiser  ga je smatrao glavnim konkurentom u borbi za SVETSKOG PRVAKA. Iznenada je  umro 1973 ( u 39-oj godini). U ovoj partiji igran je nastavak koji je u to vreme smatran opasnim za beloga. Ja sam primenio novu ideju otvaranja „c“ linije i pozicija crnoga se brzo raspala.

Veliki turnir u Vinkovcima (1970) bio je moj PRVI medunarodni turnir na kome sam mogao osvojiti visu medunarodnu titulu (imao sam vec 28,5 godina!). I na njega sam „upao“ slucajno: na turniru sam bio u ulozi Gligoricevog trenera. Naime odmah posle zavrsetka turnira Gligoric i ja sa njim putovali smo u Palma de Majorku na „MEDUZONSKI TURNIR“. Na turniru u Vinkovcima trebalo je da igra i FISER. On se nije pojavio ni posle treceg kola pa su se organizatori nasli u pat poziciji (u to vreme postojala su, po kategorizaciji FIDE dva turnira: turnir A kategorije i turnir B kategorije. Medjunarodna titula se mogla osvojiti SAMO na turniru A kategorije koji je uz tacno predvideni sastav velemajstora i stranaca morao imati najmanje 16 igraca. Ostali turniri bili su B kategorije i najvisa titule (velemajstora) se nije mogle osvojiti. To je mene vratilo turnirskom sahu: ukoliko FISER ne bude igrao ceo turnir propada jer bi imao 15 igraca. Organizatori su zamolili mene da budem sesnaesti ucesnik. Ja sam sa prilicno kolebanja prihvatio da igram jer izmedju ostalog nisam imao ni slobodan dan zbog prve tri partije koje su bile odlozene. Na turniru sam vodio sa LARSENOM do predposlednjeg kola kada sam izgubio dobijenu poziciju sa BRONSTEINOM. Ipak sam napravio velemajstorski rezultat sto je u Jugoslaviji primljeno kao veliko iznenadenje…

Turnir u Havani bio je za mene neocekivan. Odigrao sam nekoliko veoma dobrih partija. Posle 1/2 turnira ubedljivo sam vodio imavsi 2,5 poena vise od Gelera koji je na kraju pobedio. Istina tu se pokazao neprijatan simptom „crne serije“: izgubio sam pet partija zaredom. Pocelo je TESKIM previdom, u za mene dobijenoj poziciji sa figurom vise, sa kubancom Cobom a zatim jos 4 poraza. Ove „crne serije“ pratile su me povremeno u nastavku sahovske karijere, mada ne ovako napadno.

Turnir „Solidarnosti “ u Skoplju (1971) bio je posvecen secanju na veliki zemljotres koji se dogodio 1963 godine.Turnir je pripadao „dobrim“ medunarodnim turnirima no bio je izuzetno politiziran sto je mene neocekivano zviznulo po glavi. Dva kola pre kraja stanje na tabeli je bilo: Polugaevski 11, ja 9,5, Planinc 8 itd. Za velemajstorski bal bilo je potrebno 10 poena. Predsednik „Sahovskog Saveza Makedonije“ bio je Jordan Ivanovski. Napravio je veceru za Polugaevskog i mene i posle nekoliko zdravica mi saopstio da sutra moram remizirati sa Polugaevskim a u zadnjem kolu „Moras izgubiti sa Planincom.Vrlo nam je vazno da OVDE bal za velemajstora osvoji Slovenac“. Sa zaprepastenjem sam gledao u Polugaevskog koji je bio „hladan ko spricer“. Poceo sam se otimati: „Ako dobijem sutra sa Polugaevskim mogu biti prvi!“(Ovde je potrebno da primetim da sam se za partiju sa Polugajevskim spremao danima. Pripreme nisam iskoristio, ali sam to ucinio dve godine kasnije u partiji sa Riblijem (Budimpesta 1973)). Nije vredelo. Partiju sam u zadnjem kolu izgubio. SVI su znali da sam dao poen, a pljesak u sali bio je kao na fudbalskoj utakmici. Ja sam se osecao veoma jadno. U daljoj karijeri nisam dopustio nista slicno sto mi je donelo losu reputaciju kod organizatora turnira u Jugoslaviji. S tim nije bio kraj mojim problemima u Skoplju: nagrada na turniru nije mi bila isplacena! Morao sam cekati vise od godinu dana, i uz razne intervencije, jedva uspeo da dobijem tu nagradu!

Ja sam nekoliko partija u Skoplju odigrao veoma dobro sto je za mene licno bilo psiholoski veoma vazno,narocito posle „crne serije“ u Havani.

„Sampionat Jugoslavije“ u Umagu (1972) bio je za mene vrlo tezak jer mi je mesec dana ranije umrla majka. Na  ovom  turniru samo sam statirao i uglavnom cinio grube previde. Odigrao san samo tri dobre partije. Jedna od njih je dobila nagradu“ za lepotu igre“ , a posebna komisija INFORMATORA proglasila je „Teorijski najznacajnijom partijom u 1972 godini”.

Turnir u Vrscu (1973) bio je dobrog sastava. Ja sam imao dva poluvremena: u prvom samo sam dobijao a na kraju gubio izbubivsi prvo mesto. Ipak i deoba III mesta nije bila neuspeh.

U mecu SSSR-Jugoslavija (1973) igrao sam protiv Vasjukova 2:2.U dve partije dao sam znacajne teoretsku novost, dok je partija, u kojoj sam bio beli, pobedila na konkursu INFORMATORA za  „Teorijski najznacajniju partiju“  u 1973 godini.

Turnir u Vrnjackoj Banji (1973) bio je za mene veoma uspesan. Ubedljivo sam osvojio prvo mesto i uz to i treci velemajstorski bal. Odigrao sam i nekoliko dobrih partija. Sve u svemu uspeo sam se vratiti u vrh jugoslovenskog saha posle pauze od nekoliko godina.

Na olimpijadi u Nici (1974) osvojili smo srebrenu medalju. Planinc i ja imali smo najbolji rezultat u ekipi. Nasa zemlja (Jugoslavija) je usla u politicku krizu. To se odrazilo i na „Sahovsku organizaciju“ u celini pa neocekivano i na sudbinu ove partije. Sef Informatora bio je velemajstor Matanovic. On vec odavno nije bio u aktivnom sahu, ali je imao pustu zelju da vlada sahovskom organizacijom u celini. U ovakvoj haoticnoj politickoj situaciji pojavila se stvarna mogucnost da to ostvari. Kako sam ja uz Gligorica , Ivkova i Milunke Lazarevic bio na strani igraca a nisam bio clan vladajuce partije bio sam vec prilicno blokiran. Ovde se pojavila mogucnost da me potisnu, jer sam vec nekoliko godina pobedivao u rublici „Za najznacajnije teoretsko ostvarenje“ te ova partija nije uvrstena u spisak partija koji je predat medunarodnoj komisiji velemajstora. Partija je, medutim, dobila epitet „za najznacajnije teretsko ostvarenje “ Nica 1974″ (Olimpijada), a zatim je  proglasena i „najznacajnojom teoretskom partijom u 1974 godini“. Do ovoga je doslo na pomalo neobican nacin. Tim „Informatora“ koji je bio na Olimpijadi izneo je misljenje „da partija ne zasluzuje BILO kakvu paznju“: usled toga se partija NIJE pojavila u „Informatoru“ gde su bile partije olimpijade. No komisija „Informatora“ (Botvinik, Petrosjan, Geler, Larsen, Ivkov, Byrne) je partiju uvrstila u IZBOR i ona je dobila najvisi broj poena, i pojavila se u sledecem „Informatoru“.

Turnir u Rejkjaviku (1974) bio je dobrog sastava. Pobedio je Smislov ispred Forintosa. Bronstajn i ja smo podelili 3/4 mesto. Odigrao sam nekoliko interesantnih partija. Ova je dala novu strategijsku ideju u „Velimirovicevom napadu“.

Sampionat Jugoslavije u Novom Sadu (1975) bio je, po opstoj oceni, najjaci ikada odrzan u Jugoslaviji. Pobedio sam ja a 2-4 mesto podelili su Gligoric, Matanovic i LJubojevic. Turnir je bio iscrpljujuci i ja sam ga JEDVA doveo do kraja. To je bio najtezi turnir u mojoj sahovakoj karijeri. Odigrao sam nekoliko dobrih partija i ovde ih predstavljam: Partija sa Planincom,je dobila nagradu za lepotu, a posebna komisija „Informatora“ proglasila je „Najboljom partijom 1975 godine“. Istina bilo je za mene i NEPRIJATNE istine: isplaceno mi je samo 1/2 nagrede! Drugih 1/2 NIKAD nisam dobio!

Mec izmedu reprezentacija Jugoslavije i SSSR odigran u Odesi 1975 godine bio je najdinamicniji od svih meceva u poslednjih dvadesetak godina. Rusi su jedva dobili mec uz dosta srece i diplomatije: u poslednjem kolu sklopljeni su svi remiji mada sam ja imao nadmocnu poziciju. Ja sam i inace postigao najbolji rezultat sa 4,5 poena od sest partija.Ova partija je bila najinteresantnija u celom mecu bez obzira na greske na kraju partije, a koje su bile uslovljene cajtnotom moga protivnika.

Jak turnir u Novom Sadu (1976) igrao sam veoma dobro i izgubio prvo mesto zahvaljujuci glavnom organizatoru, advokatu Komljenovicu i glavnom sudiji turnira Tihomiru Acketi. Njih dvojica udruzenim smagama PONISTILI su moju dobru igru i stalno vocstvo u toku turnira svojim postupcima u poslednjim kolima: u prekinutoj partiji XIII kola (ukupno je bilo XV kola) u partiji Velimirovic-Sax crni je, u slabijoj poziciji, kovertirao 41. potez. Sutra ujutru na nastavku ispostavilo se da Sax NIJE ZAPISAO potez. Acketa je odsetao do Komljenovica i njih dvojica su se konsultvovali: onda se Acketa vratio i pred brojnom publikom obratio meni: „Ti nas dovodis u neprijatnu situaciju. Sax je Madar! Sta ja sad da radim? Znas li ti koliko Madara zivi u Vojvodini?“. To je za nas SRBE bilo opasno vreme. LIBERALI su bili oboreni a sportisti (pa i sahisti) proglaseni AMATERIMA.Uz to bio je UVEDEN na drzavnom nivou „KRITERIJUM O POLITICKOJ PODOBNOSTI“. Bez ikakve tuzbe svako je mogao stradati! Kriterijum je VLADAO nama do 1978 godine kada ga se odrekao LICNO TITO koji ga je i uveo, napomenuvsi u govoru da je doslo do raznih zloupotreba. U SAHOVSKOJ ORGANIZACIJI JUGOSLAVIJE je vazio do 1980. godine. Po tom kriterijumu smo Milunka Lazarevic (u to vreme najbolja nasa sahiskinja) i ja ODSTRANJENI iz reprezentacije za olimpijadu na Malti. U ovim uslovima ja sam bio prinuden da ZAMOLIM Saksa da POKAZE kovertirani potez da bismo mogli nastaviti partiju. Saks je, bez ustrucavanja, rekao da je kovertirao 41…Dd6! jedini potez koji je drzao poziciju. Ja sam bio inace vec iznerviran jer je izmedu ostalog vec bilo proslo preko 40-ak minuta, a posle podne me je cekala vazna partija. U poslednjem XV kolu igrao sam sa Smejkalom mojim glavnim konkurentom. Posto organizatori nisu poslali kola (ja sam sve vreme mojim kolima vozio Smejkala i Saxa na partije. Smejkal NIJE hteo sa mnom da se vozi jer se bojao da ja ne ponudim remi sto je bilo besmisleno jer NIKADA nisam prihvatao remije ni u partijama ni pre pocetka partija, sto je bilo opste poznato) Smejkal je ostao u hotelu a iz solidarnosti se pridruzio HORT koji je na turniru na kraju bio treci. Po dolasku u salu upozorio sam Komljenovica i Acketu da je Smejkal ostao u hotelu. Uzvraceno mi je da me se to ne tice. Onda je posle sata igre pala zastavica Smejkalu i Hortu. Nesto posle toga oni su se pojavili u sali i narocito Hort je vristao iz sveg glasa: „Ovo je najveci skandal u istoriji saha. FIDE ima to da resava!“ Organizatori se OPET obracaju meni: ja pravim novu gresku i umesto da se izgubim iz sale upadam u novu igru: kao pomoc organizatorima stize i Milos Bakic, drzavni tuzilac Vojvodine, inace moj licni prijatelj. Sve u svemu ja sam OPET bez izbora. Sedam za tablu, sa osecanjem IDIOTA. Prilazi stolu sudija Acketa i ODUZIMA mi 20 minuta od mog vremena predvidjenog za partiju! Ja pitam „zasto mene kaznjavate“. Acketa odgovara: „Smejkal je pristao. Zbog BEZBEDNOSTI objekta partija se mora zavrsiti do 22 sata!“. Nisam imao kud. I samo u ovoj partiji dosao sam u cajtnont i u boljoj poziciji PREVIDEO konja u 39. potezu. Na turniru je pobedio Smejkal, ja  sam bio drugi, Hort terci…Organizatori na zavrsnoj svecanosti nisu mi se ni zahvalili…

Sto se tice partije koja je pred vama, ja sam primenio novu ideju sa 0-0-0 (velika rokada) i u dinamicnoj igri pobedio…

Posle nekoliko meseci na Evropskom sampionatu u Moskvi pitao me je David Bronstein:“Koliko si razmisljao na potez 18.Dd4?“.Odgovorih da sam odmah odreagovao, ali sam na 14.e5 razmisljao oko 1/2 sata. „Oh“ rece David.“Potez 18.Dd4 bio je prava bomba“.

Ekipni EVROPSKI SAMPIONAT (1976) odrzan u Moskvi bio je za nasu reprezentaciju veoma tezak.Uz ogromne napore i sa MNOGO srece uspeli smo da osvojimo BRONZANU medalju.Ja sam imao najbolji uspeh u ekipi. Sticajem okolnosti, u poslednjem kolu, prekinuo sam ovu partiju. Moj protivnik je kovertirao svoj 42.potez koji je bio ocigledan (42.Ld3).Drugi rezultati su se vec znali: od rezultata ove partije zavisilo je ko ce uzeti medalju,mi ili RUMUNI. Ja sam stajao bolje ali pobeda je bila NEOPHODNA. Pa pogledajmo kako je to ispalo…

G.T: Zahvaljujem na ovim zanimljivim komentaima a citaoci Vase knjige ce svakako uzivati da pogledaju i partije koje se navode.

Sada me zanima Vase misljenje aktuelnoj sitaciji.  Zasto Srbija koja je imala i sada ima tolike sahovske talente nema velemajstore ciji je rejting iznad 2700 poena?

Dragoljub Velimirovic: Kada je uveden rejting oboren je kvalitetan sistem jer je FIDE napustila borbu za kvalitet a dala da se pojavi kvantitet iz prostog materijalnog razloga jer se naplacuju open turniri, titule, i sve ostalo. Oni koje neko finansira idu po Evropi uzimaju samo rejting. To je osnovno, ali rejting ne garantuje snagu igraca bez obzira koliki je. Na primjer Parma i ja smo bili najjaci omladinci na svetu u nasoj generaciji. Da smo mogli igrati samo sa omladincima gde smo bili nadmocni mi bi po rejtingu prestigli bez problema tadasnjeg svetskog prvaka Talja. Znaci rejting zavisi od broja partija i sa kim igrate. Ovi nasi sahisti u Jugoslaviji koji imaju relativno visok rejting igraju uglavnom izmedju sebe i sa igracima koji nisu ni blizu svetskom vrhu.

G.T: Kako procjenjujete koliki je domet uvodjenja saha u skolski program?

Dragoljub Velimirovic: Uvodjenje saha u skole ima domet u smislu sahovskog obrazovanja dece dakle nema veze sa ucenjem saha u smislu da igraju sah redovno na turnirima. To su dve potpuno odvojene stvari. Jer sah mozete raditi na odredjenom nivou uspesno samo pojedinacno.

G.T: Da li mozete dati savjet za mlade sahiste – kako treba raditi na sahu?

Dragoljub Velimirovic: Sustina je u tome da u najvecem broju slucajeva potreban je na tom nizem nivou trener koji ce usmeriti ucenika prema njegovim karakternim crtama (na primer ako je neko aktivan treba da igra aktivan sah a ako je pasivan, miran i tih, pasivan sah). Medjutim do te jednostavne istine kod nas nije niko stigao.

 G.T:  Kako Vi radite na sahu sada i mozete li da uporedite kako ste radili tokom sedamdesetih godina?

Dragoljub Velimirovic: Sada sam vec duze vremena prestao da radim, desetak godina ne igram osim ekipnih takmicenja ali sada kad sam pisao ovu knjigu vidim da se one ideje koje sam razvio u svojim partijam jos uvek igraju i razvijaju dalje. Ranije dok sam bio aktivan igrac glavna literatura mi je bio Informator a davao sam pola nagrada sa sahovskih turnira za sahovske knjige. Pojavom kompjutera stvar se promenila. Sada imate jeftine ogromne baze sa komentarima i analiticki modul ali je problem sto to sada svi imaju. I sada ako imate mogucnost da produzite analizu ili je usmerite u drugom smeru ili oborite analizu (sto mi cesto uspeva) onda  ste bolje pripremljeni od drugih. Medjutim osnovna stvar je da jaci svetski igraci imaju po nekoliko trenera koji im rade razne stvari, po otvaranjima, po sredisnjicama ako treba itd.

G.T: Obicno se kaze da se karakter osobe otkriva tokom sahovske partije. Sta mislite o tome?

Dragoljub Velimirovic: Karakter igra bitnu ulogu kod stila igre sahiste sto opet ima zackoljicu da ne mozete pre omladinskog uzrasta, odrediti repertoar igraca kojeg trenirate. Otuda ne daje rezultat rad sa decom i to sam izbegavao jer nisu karakterno formirani. Prema mom zapazanju postoje dve kategorije igraca: prvi koji se u ranoj mladosti razviju do svetskih razmera i “normalne” igrace (90%) koji se potpuno razvijaju izmedju 30 i 33 godine. Problem ovih mladih koji se jako razviju da posle pedesete godine naglo opadaju dok ovi drugi koji sa 33 godine postignu zrelost bez problema igraju do 55 -60 godine i oni se vise nikako ne mogu  uporediti.

G.T: Koji su Vasa interesovanja izvan saha?

Dragoljub Velimirovic: Supruga Mirjana i ja smo i precesto odlazili u bioskope a ja sam ranije isao u pozoriste. Volim poeziju i dosta da citam.

Cerka nam je zavrsila matematiku (srenja ocena 9) i nije se bavila sahom iako je bila jako talentovana. Sada radi kao programer u Ministarstvu.

Supruga Mirjana je zavrsila psihologiju ali nije nikada radila jer se posvetila porodici. Igrala je sah u omladinskim danima i bila je omladinska sampionka Beograda.

G.T: Kako bi izgledala Vasa rang lista deset najjacih sahista u istoriji?

 Dragoljub Velimirovic: To ne mogu da Vam kazem uopste jer je tesko sada pogotovo kada su se pojavili kompjuteri. Ali se bez ikakave diskusije moze reci koja je najznacajnija licnost u sahu – to je prvi svetski sampion Stajnic koji je za 22 godine napravio celu teoriju koja se razvijala na njegovim osnovama i mi smo svi njegovi ucenici i sledbenici i cak ni kompjuter to nije uspeo da promeni jer su u analiticke module kompjutera ugradjene glavne ideje Stajniceve teorije.

G.T: Sta mislite o nacionalnim penzijama u Srbiji i da li se redovno isplacuju sahistima?

Dragoljub Velimirovic: Mislim da je to jako dobro i da je to trebalo mnogo ranije da uradimo. Ali u relativno kratkom periodu su nam srusene tri drzave pa je onda ova zadnja, to o cemu se vec decenijama pricalo, uspela da realizuje. To je znacajno jer je omogucilo normalan zivot.

G.T: Za kraj ovog intervjua zamolio bih Vas da navedete Vasu partiju koju smatrate najboljom.

 Dragoljub Velimirovic: Od komisije FIDE (Informator) ova partija je proglasena 1975 godine najboljom partijom u svetu

(97) Planinc,A – Velimirovic Dragoljub (YUG) [B78]
Novi Sad ch_YU, 1975

[Sampionat Jugoslavije u Novom Sadu bio je, po opstoj oceni, najjaci ikada odrzan u Jugoslaviji. Pobedio sam ja a 2-4 mesto podelili su Gligoric, Matanovic i LJubojevic. Turnir je bio iscrpljujuci i ja sam ga JEDVA doveo do kraja. Dogodila se malo verovatna stvar. Kod pripreme za turnir imao sak cetvoricu igraca sa kojima sam imao ubedljivo pozitivan skor, zapravo nikada nisam izgubio partiju: to su bili Bukic, Vukic, Sahovic i Nicevski. I onda na sampionatu izgubio sam sa svom cetvoricom…To je bio najtezi turnir u mojoj sahovskoj karijeri. Ipak sam odigrao nekoliko dobrih partija i ovde ih predstavljam:]

1.e4 c5 2.Sf3 d6 3.d4 cxd4 4.Sxd4 Sf6 5.Sc3 g6 6.Le3 Lg7 7.f3 Sc6 8.Dd2 0–0 9.Lc4 Ld7 10.0–0–0 Db8 ( Na prvi pogled moze izgledati pomalo cudno da crni ovako igra. Potez potice od pokojnog velemajstora Leonida Stajna i sadrzi ideju da se zrtvom pesaka otvore linije za crne teske figure na daminom krilu) 11.Lb3 [11.g4? b5! 12.Ld5 (12.Sdxb5 Se5 13.Le2 Lxb5 14.Sxb5 Sxf3µ) 12…Tc8 13.Lxc6 Lxc6 14.h4 b4 15.Sce2 Sxe4! 16.fxe4 Lxe4 17.Sg3 Lxc2! 18.Dxc2 (18.Sxc2 b3–+) 18…Txc2+ 19.Kxc2 Dc8+µ Mac-Gufeljd SSSR 1962; 11.h4 Tc8 12.Sd5 (12.Lb3 a5 13.a4 Sxd4 14.Lxd4 b5µ) 12…Sxd5 13.Lxd5 e6 14.Lb3 a5÷ u ostroj igri crni ima dobre sanse] 11…a5! (Povezano sa Db8 predstavlja ideju crnoga.) 12.Sdb5! [12.a4 A) Moze 12…Sxd4 13.Lxd4 b5 (13…Lc6 14.The1 b5 15.e5 dxe5 16.Lxe5 Db7÷) 14.Lxf6 Lxf6 15.Sd5 A1) 15…Ta6!? … 16.Dd3 Tb6!? 17.Sxb6 (17.De3 Tb7) 17…Dxb6©; A2) 15…bxa4 16.Sxf6+ exf6 17.Dxd6 axb3 18.Dxb8 Tfxb8 19.Txd7 a4 20.Thd1 bxc2 21.Kxc2 a3=; B) 12…Tc8 13.g4 Se5 14.De2 Txc3! 15.bxc3 Dc7 16.Ld2 Tc8©]

12…a4! (Upravo u ovoj zrtvi pesaka je sustina crne strategije.Crni zrtvom pesaka otvara «a» liniju sto stvara belome konkretne probleme.Vazno je napomenuti da je crni prinuden na ovu zrtvu jer beli vec preti sa blokadom daminog krila sa a4) 13.Lxa4 (Pokusaj pojacanja koji potice od Planinca) [U maticnoj partiji Savon-Stajn SSSR 1962 beli je igrao  13.Sxa4 posle  13…Sa5 14.De2 Sxb3+ 15.axb3 d5! 16.exd5 De5 17.f4 Df5 18.Kb1 Tfc8 19.Sa7 Tc7© crni je postigao jaku kompenzaciju.] 13…Tc8 14.De2 [Dva meseca kasnije Karpov je neuspelo pokusao pojacati igru beloga sa  14.Kb1 posle 14…Sa5 15.Lb3 Sc4! 16.De2! Sxe3 17.Dxe3 Tc5© crni je takode postigao kompenzaciju za pesaka , Karpov-Velimirovic Ljubljana 1975] 14…Sa5 15.Lb3 Sxb3+ 16.axb3 d5!© ( Crni,doduse,zrtvuje jos jednog pesaka no postize za dva pesaka sledece pogodnosti: 1–poseduje jak lovacki par, 2-koriscenje «a» linije za topove, 3-slab polozaj beloga kralja, 4-jak polozaj crne dame. Ovi  POZICIONI  elementi  daju  crnom  inicijativu  koja  ima  REALNE  sanse  da  preraste u direktan  napad  na  belog  kralja.)  17.exd5 (17.Sd5? Sd5 18.ed Lf5–+) 17…De5 18.f4 Ta1+! [18…Df5 ‘?!’ 19.Sd4 ‘±’  19…Ta1+ 20.Kd2 Se4+ 21.Sxe4 Dxe4 22.Df3!±; 18…Lxb5 19.fxe5 Lxe2 20.exf6! (20.Sxe2 Sxd5 21.Ld4 Sb4 22.c3 Ta1+ 23.Kd2 Lh6+ 24.Ke1 Sd3+) 20…Lxd1 21.fxg7 Lg4 22.Kb1 Kxg7 23.h3©] 19.Kd2 Se4+ 20.Ke1 (20.Se4 Tc2 21.Kc2 Db2 22.Kd3 Lb5#) 20…Txd1+ 21.Kxd1 Df5 22.Kc1 [Ako beli pokusa «aktivnost» sa   22.g4 tada moze da sledi  22…Df6! 23.Sxe4 (ili  23.Ld4 Dxf4 24.Dxe4 Lxg4+ 25.Ke1 Dxe4+ 26.Sxe4 Txc2! 27.Sf2 Lf3µ) 23…Dxb2 24.Lc1! Lxb5 25.Lxb2 Lxe2+ 26.Kxe2 Txc2+ 27.Kd3 (27.Sd2 Lxb2) 27…Txb2 28.Sd2 g5!?„] 22…Ta8! 23.Kb1 Sxc3+ 24.Sxc3 Df6!

[… Łc3] 25.Lc1 [25.Sd1 Cebotarev 25…Dd6! A) 26.Dd3 A1) 26…Lf5 27.Db5! (27.De2 Dxd5µ) 27…h5©; A2) 26…b5! 27.Ld4 (27.b4 Dxb4µ) 27…Lf5 28.De3 Lxd4 29.Dxd4 Dc7!µ 30.Sc3 Da5 31.Kc1 Da1+ 32.Sb1 Tc8‚; B) 26.g4 Dxd5 27.Tg1 Da5 28.Kc1 Lb5 29.c4 (29.Df3 Da1+ 30.Kd2 Td8+µ) 29…Lc6µ; C) 26.Sc3 Lxc3 27.bxc3 Da3–+; D) 26.Df3 Lf5! 27.g4 (27.Kc1 Db4!–+) 27…Ta1+! 28.Kxa1 Lxc2 (…Da3 ili Da6) 29.Sc3 Lxc3–+ i crni dobija jer beli jednu od dve pretnje Da6 ili Da3 ne moze braniti] 25…b5 26.Se4 Da6 27.c3 Lxc3! 28.Sxc3 [28.bxc3? Da1+ 29.Kc2 Ta2+] 28…Lf5+ 29.Se4 Da2+ 30.Kc2 Tc8+ 31.Kd2 Dxb3µ ‚ 32.Dd3 Db4+ 33.Ke3 Tc4 34.Sf6+ exf6 35.Da3 Te4+ 36.Kf2 [36.Kf3 Dc4‚] 36…Dd4+“ [Posle pravilnog poteza resenje se skracuje za nekoliko poteza: 36…Dc4! 37.Dc3 (37.Df3 Dc2+ 38.Kg3 Te2 39.Tg1 Le4–+; 37.Le3 Dc2+ 38.Kf3 Ta4 39.Dc3 Le4+–+; 37.Tf1 Te2+ 38.Kg1 Le4–+ (V Kovacevic)) 37…De2+ 38.Kg3 Dg4+ 39.Kf2 Te2+–+] 37.Kg3 Dxd5 38.Df3 De6 39.Td1 Kg7 40.Td3 Tc4 41.Te3 Le4–+ 42.De2 Df5 43.Tc3 Ta4 44.Dd2 [44.Ta3 Td4ƒ] 44…Ta7! (Crni «uzima pod svoje» «d» liniju i beli ne moze vise spreciti prodor crnih figura po «osnovnom redu») 45.De3 Td7 46.Tc5 De6 47.Kf2 [47.f5 Dd6+ 48.Kf2 g5 49.Txb5 Lxg2–+] 47…Dd6! 48.b4 Lb7 49.h3 Dd1 [Partija je dobila nagradu za lepotu, a posebna komisija «Informatora» proglasila je «Najboljom partijom 1975 godine».Istina bilo je za mene i NEPRIJATNE istine:isplaceno mi je samo ½ nagrade! Drugih ½ NIKAD nisam dobio!] 0–1

Goran Tomic: Zahvaljujem velemajstoru Velimirovicu, izuzetno prijantom sagovorniku, i njegovoj supruzi Mirjani na gostoprimstvu i na odvojenom vremenu za ovaj razgovor koji je obavljen 10.septembra u toplo, prijatno, poslije podne (i vece) u Herceg Novom u stanu porodice Velimirovic.

Autor intervjua FM Goran Tomic sa velemajstorom Dragoljubom Velimirovicem

Herceg Novi, 10. septembar 2008. godine