Mnogo polemike izaziva format brzog klasičnog šaha. Razumijem zašto je tako. Bliski su mi stavovi mnogih kojima je klasični šah svetinja. Decenijama sam se borio za njega, često ostajući u manjini i slušajući prigovore da sam staromodan.
Ali sama definicija onoga što smatramo klasikom prilično je uslovna. Sjećam se jednog odlomka iz knjige Polugajevskog o šestčasovnoj vremenskoj kontroli. U to vrijeme smatran je previše brzim i neozbiljnim, toliko da se loš rezultat ostvaren pod takvom vremenskom kontrolom nije smatrao mjerodavnim. I zaista, sedamdesetih godina prošlog vijeka na najvećim turnirima tek se počelo eksperimentisati s kontrolom kraćom od dva i po sata za 40 poteza, nakon čega bi se partija odlagala. Overtonov prozor se neprestano pomjera, a upravo ta „neozbiljna“ šestčasovna vremenska kontrola, koja je postala osnovna na takmičenjima FIDE tek devedesetih godina, danas je gotovo nestala.
Sjećam se kako su prije 20–25 godina mnogi vodeći i legendarni šahisti žestoko kritikovali vremensku kontrolu 90+30. A sada je ona ubjedljivo najzastupljenija i dopada se gotovo svima. Čak i mnogima od onih koji su prije četvrt vijeka govorili da je sve propalo.
Inače, i dalje smatram da su šestčasovna vremenska kontrola i njene varijante najpogodnije za vrhunska takmičenja na kojima se igra jedna partija dnevno. Upravo takva kontrola koristi se na meču za svjetsku titulu, Turniru kandidata i Grand Swissu.
Moja poruka je jednostavna: ako se igra samo jedna partija dnevno, nemojte šahistima uskraćivati mogućnost da razmišljaju, a gledaocima – što je takođe važno – da u potpunosti prate igru.
Da, gotovo niko ne prati šah šest sati bez prekida. Ali gledalac može da napravi pauzu, vrati se partiji i ima više vremena da pokuša da razumije šta se dešava. Duga vremenska kontrola često donosi izuzetno zanimljive završnice, kakve su uz kontrolu 90+30 praktično prestale da se viđaju, i tako dalje.
Međutim, postoji i sasvim drugačiji, dinamičniji koncept – dvije partije dnevno.
I upravo tu počinju kompromisi. Koliko skratiti vremensku kontrolu da bi igra ostala dinamična, ali i ozbiljna? Da format bude pogodan za gledaoce, a da igračima istovremeno omogući da se oporave i pripreme? Uz to, treba da ispune i svoje obaveze prema medijima, komuniciraju s navijačima i promovišu turnir.
Želimo li da gledaoci prate partiju od početka do kraja? Onda je trajanje od dva sata zlatni standard u sportu. A uz vremensku kontrolu 45+30, partija u prosjeku traje oko dva sata.
Istovremeno, kontrola 60+30 bolja je za kvalitet igre od 45+30 i u to nema nikakve sumnje. Možda bi upravo nju trebalo uvesti kao standard za ovakav format. Ali imajte na umu: naše šanse da dospijemo na televiziju ili platforme za striming time će se znatno smanjiti. Još jedan kompromis.
Pritom treba razumjeti da šah ne postoji u vakuumu. Ni finansiranje ne raste na drvetu. Neko sve to mora da plati.
U svakom slučaju, uvjeren sam da dvije partije dnevno, uz vremensku kontrolu 90+30, tokom dugog turnira s najjačim protivnicima neće omogućiti ostvarivanje nijednog od postavljenih ciljeva. Na kraju ćemo dobiti iscrpljene i nezadovoljne igrače, koji će ili sklapati kratke remije ili početi loše da igraju. Ili i jedno i drugo. A uz to ćemo imati i nezadovoljne gledaoce.
Sada o tome da li takav turnir treba obračunavati za klasični rejting.
Ako se ne bude obračunavao, u velikoj mjeri, ako ne i potpuno, izgubiće na značaju. Jedna od mogućnosti jeste primjena sniženog K-faktora prilikom obračuna rejtinga. Kvalifikaciona komisija FIDE ponovo će razmotriti ovo pitanje, a sprovešćemo i anketu među igračima.
Ali nemojmo zaboraviti: Norway Chess i FIDE uložili su ogromne napore da organizuju upravo pilot-turnir, a ne zvanično kvalifikaciono takmičenje. Upravo zato – da isprobamo format, dobijemo povratne informacije i utvrdimo šta dobro funkcioniše, a šta bi možda trebalo prilagoditi.
FIDE bi bilo najlakše da sve pojednostavi: standardizuje sve vremenske kontrole, formate, rejtinge i tako dalje.
Naš pristup je mnogo ambiciozniji. Nastavićemo da eksperimentišemo i tražimo načine da spojimo jedinstveno šahovsko nasljeđe i vrijednosti s posebnostima konkretnog takmičenja, ali i sa zahtjevima vremena u kojem živimo.
Pritom je sasvim sigurno da se ponegdje to neće poklapati s vašim mišljenjem. A ponegdje će, nažalost, naši potezi biti pogrešni. Slobodno nastavite da kritikujete – samo imajte na umu da sam sada ja „dobri policajac“.)
Zato očekujem prije svega konstruktivne i detaljno obrazložene ideje, a ne očajavanje i hvatanje za glavu. Obećavam da ću veoma pažljivo razmotriti sve prijedloge.
Hvala!
(Nastaviće se)