Svetozar Gligorić
– S Mihailom Taljem igrao sam meč od deset partija u Beogradu 1968. godine. Bilo je to četvrtfinale ciklusa za prvaka svijeta. Poslije pet partija (tri puta je igrao bijelim figurama, a ja dva puta) vodio sam u rezultatu: jednu partiju sam dobio, a ostale su završene remijem. Čak sam i u jednoj od remiziranih partija imao bolju poziciju u prekinutoj partiji, ali se na dan nastavka igrala fudbalska utakmica Jugoslavija – Francuska. Veoma sam volio fudbal i bavio sam se njime, stalno sam igrao – sigurno dva puta nedjeljno. Zahvaljujući tome dugo sam bio u dobroj formi. I Miša je takođe volio fudbal. Rekao sam mu: „Danas se igra fudbalska utakmica, nastupa reprezentacija Jugoslavije.“ Tako smo umjesto nastavka partije Tal, Velimirović (koji je tada bio moj trener) i ja otišli na stadion. Poslije te partije nazivali su me velikim džentlmenom.
A pred šestu partiju pročitao sam članak jednog našeg glupog novinara, koji je napisao: „Dokle više da se igraju jedni te ista otvaranja!“ Ne znam zašto, ali to me je pogodilo i, kada je partija počela, odigrao sam već trećim potezom nešto drugo od onoga što sam pripremao. Odlučio sam se za taj potez samo da bih pokazao da u šahu postoje i drugi otvori. Ali kada sam shvatio šta sam uradio, veoma sam se uplašio i izgubio partiju. Poslije toga meč je krenuo drugim tokom i Talj ga je dobio. Ipak, ne mogu reći da mi je to bilo veoma, veoma važno. Vjerovatno nisam toliko volio tu duhovnu napetost i nervoznu borbu. Volio sam sport na otvorenom, a šah je igra koja nije odgovarala mojoj prirodi.
Talj je bio veliki čovjek! Bio sam njegov dobar prijatelj, iako nisam dijelio njegov način života. Imao je zdravstvenih problema, ali se uopšte nije pridržavao savjeta ljekara. Bilo mu je svejedno, nastavljao je da puši i pije. Uopšte nije mislio na sebe, za njega je bilo važnije da svima oko sebe bude zanimljiv, uvijek je nastojao da ostavi utisak. Talj je bio… umjetnik u životu!
Šah u prošlosti nije bio naročito cijenjen – svi su ga smatrali igrom, hobijem, ali nikako profesijom. Ja se čak nikada nisam usuđivao da kažem da sam velemajstor, već sam govorio da sam novinar – to je bilo moje zvanično zanimanje. (Istina, dugo sam i radio kao novinar, pa sam na kraju i penziju dobio kao novinar.) Velemajstori su u to vrijeme živjeli prilično teško. Nagradni fondovi bili su mali, trebalo je mnogo raditi, a nastupi na turnirima uvijek su podrazumijevali nervozu i veliku odgovornost. Ali ako smo voljeli da igramo, šta smo drugo mogli? Sjećam se da je svaki velemajstor morao da održava simultanke kako bi zaradio nešto dodatnog novca. A Talj je bio jedini čovjek koji nije nastojao da na bilo koji način dodatno zaradi – novac ga uopšte nije zanimao. Bio je spreman da igra, i to potpuno besplatno, praktično sa svakim čovjekom i koliko god partija je trebalo. Ja, na primjer, nikada ne igram s amaterima, samo zvanične partije. A Miša je igrao stalno: na svakom mjestu, u svako vrijeme i s jednakim žarom kao na turniru.
Naravno, Mihail je bio genijalan šahista. Mislim da je njegova velika zasluga i to što je doslovno preokrenuo dotadašnje shvatanje strategije vođenja borbe. Svi mi veoma cijenimo materijal na tabli, a on mu nije pridavao veliki značaj, neprestano je žrtvovao figure zarad napada ili kombinacije. Sve je čudilo kako je s takvom igrom moguće biti najbolji na svijetu?! Mislim da je Talj „ozakonio“ ideju žrtve, predstavivši je ne samo kao mogućnost već čak i kao jedan od principa šahovske logike.
Tigran Petrosjan
„Genije u šahu ide ispred svog vremena, ali to se može uočiti tek kasnije, kada se osvrnemo unazad. S tog stanovišta, genijima se može nazvati zaista mali broj ljudi. Morfi, Štajnic, Talj.“
Dragoljub Velimirović
– O Mihailu Talju mogao bih da pričam beskonačno, bili smo veoma dobri prijatelji. Miša je bio jedinstven čovjek, ne samo svjetski prvak i veoma snažan šahista već i izuzetno upečatljiva ličnost. Bio je veoma čista osoba, novac ga uopšte nije zanimao, bio je iznad svega toga, a čak se i prema sopstvenim rezultatima odnosio s nekom nevjerovatnom lakoćom. Odmah poslije partije postajao je duša društva, nije žalio vrijeme za prijatelje.
S Taljem sam odigrao mnogo partija, nekoliko sam i dobio, ali ukupan rezultat, naravno, nije bio na mojoj strani. Jedan naš susret za tablom posebno mi je ostao u sjećanju. Igrali smo na prvoj tabli, bila je to veoma važna partija. U jednom trenutku odigrao sam svoj potez i ustao od stola. Pogledao sam prema tabli i vidio da se Talj nadnio nad njom i napeto posmatra poziciju. Pomislio sam: „Pa, vidi ti to, kakav sam potez odigrao – iznenadio sam Talja!“ S tom radosnom mišlju šetao sam po sali. A Talj je za to vrijeme, ostajući u istom položaju, nastavio nepomično da prodorno gleda u tablu! Prošlo je pet minuta, deset, petnaest… Na kraju više nisam izdržao, prišao sam sudiji i rekao: „Moguće je da nešto nije u redu s Taljem!“ Koliko sam se samo iznenadio kada sam se vratio našoj partiji i vidio da sam svojim posljednjim potezom premjestio lovca sa d3 na g5! Izgleda da ni Mihail nije odmah shvatio kako se moj bijelopoljni lovac našao na crnom polju! Bilo mi je veoma neprijatno i dugo sam se izvinjavao Miši. A poslije partije mi je rekao: „Naravno, taj potez me je iznenadio, ali ipak nije pravilno tako postavljati figure!“
Evo još jednog događaja, ovoga puta izvan šahovske sale. Na jednom turniru u Moskvi Talj mi je poslije partije prišao i upitao me kakvi su mi planovi za veče. Rekao sam mu da namjeravam da se s Larsenom vratim u hotel. Miši se ta ideja učinila dosadnom, pa me je, naravno, odgovorio od nje i umjesto u hotel otišli smo u kafanu. Jeli smo, pili… A pojelo se i popilo prilično mnogo, proveli smo tamo mnogo sati. I odjednom sam se zamislio: „Kako ćemo platiti račun?“ – pa sam počeo da preturam po džepovima. Miša je to primijetio i rekao: „Ma pusti, u Moskvi ne treba plaćati!“ A ja njemu: „Kako će nas pustiti da izađemo ako ne platimo?“ Ali tada nam je prišla konobarica, počela da nas grli i ljubi, pa mi je čak postalo neprijatno! „Kažem ti, u Moskvi ne treba plaćati!“ – ponovio je Talj uz osmijeh…
Jednom prilikom, takođe poslije jednog takvog druženja, shvatio sam da smo već prilično popili i rekao: „Miša, kako ćeš sutra igrati – samo što duneš u protivnika, pa će mu pozliti!“ Miša je obećao da neće biti takvih problema i provod se nastavio. A narednog dana, pred partiju, naručio je čaj od lipe i zamolio da mu stave što više lipe. Kada su mu donijeli čaj, počeo je da vadi lipu iz šolje i da je žvaće! Posmatrao sam ga s velikim čuđenjem, ali se pokazalo da je taj lijek djelovao.
Talj je uopšte bio veliki nestaško. Ništa ga nije moglo zaustaviti! Jednom smo zajedno išli u goste. Napolju je bio strašan mraz, a mi smo bili lako odjeveni – išli smo ulicom i tresli se od hladnoće. Rekao sam mu: „Smrznućemo se, trebalo bi da odemo u hotel i toplije se obučemo.“ A on mi je odgovorio: „Kad se budemo vraćali u hotel, tada ćemo se i obući!“
(Nastaviće se)