Moskva, 2005.
BORIS SPASKI
Deseti svjetski šampion upoznao se sa šahom sa pet godina, kada je tokom Velikog otadžbinskog rata njegova porodica bila u evakuaciji — u Permu. Svoje prve šahovske partije Boris je igrao sa starijim bratom Georgijem Spaskim.
Poslije rata Spaski su se vratili u Lenjingrad, a majka, koja je ozbiljno shvatila interesovanje mlađeg sina, odvela ga je u šahovski klub Doma pionira.
Rukovodilac sekcije, zaslužni trener SSSR-a Vladimir Zak, kasnije je govorio da je, kada se sedmogodišnji Boris Spaski pojavio u velikim majčinim čizmama, odmah shvatio da pred sobom ima „ozbiljan talenat“.
Sam budući svjetski prvak mnogo godina kasnije rekao je:
„Šahovski paviljon (ostakljena veranda okružena drvećem) djelovao je kao bajka i obuzela me je divlja strast. Nestajao sam po čitav dan. Majka mi je davala 15 kopejki za čašu vode i pirošku. Siromaštvo je bilo strašno, ali me je strast držala i nikada kasnije u životu nisam osjetio takvu privlačnost. U suštini, profesionalac sam postao sa deset godina. Moj put je bio određen, shvatio sam da je šah ‘moj’ i sa tog puta nisam skretao.“
Najviše mu se dopadale ravne, duge linije poteza topom — tako jasne i čiste. Takođe mu se veoma sviđala bijela kraljica — dama, koja je na demonstracionoj tabli izgledala prelijepo. Htio je da je ukrasi i stavi u džep da bi joj se kasnije divio.
„To je bila neka dječja strast. Mislim da, da sam je ukrao, nikada ne bih postao šahovski kralj.“
Vladimir Grigorijevič Zak imao je veliku ulogu u formiranju stvaralačkog ukusa Spaskog: usadio mu je ljubav prema šahu. Upravo na insistiranje V. Zaka i Grigorija Levenfiša već 1948. godine Spaskom je počela da se isplaćuje državna stipendija.
„I nakon dobijanja te stipendije već sam mogao da se bavim šahom, da nastavim školovanje i na kraju završim univerzitet i uspijem u životu, kao i stariji brat i sestra. Tu je zasluga Vladimira Grigorijeviča ogromna, i moja majka je govorila da mu treba pokloniti dubok naklon po starom ruskom običaju.“
Godine 1949. dvanaestogodišnji Boris Spaski postao je najmlađi prvokategornik u SSSR-u, a već godinu kasnije ispunio je normu kandidata za majstora. Dječak je temeljno proučavao otvaranja, pokazivao dobro razumijevanje pozicije i, kada bi se ukazala prilika, nije propuštao šansu da izvede kombinacije sa žrtvama.
Ovako je 14-godišnji učenik iz Lenjingrad pobijedio iskusnog moskovskog majstora Jakova Estrina u četvrtfinalu prvenstva SSSR-a 1951. godine (Riga):
Jakov Estrin – Boris Spaski
1.e4 e5 2. Sf3 Sc6 3. c3 f5 4. d4 f:e4 5. S:e5 Df6 6. Sc4 d5 7. Se3 Le6 8. Lb5 Ld6 9. 0–0 Sh6 10. f3 (bolje je bilo 10. c4) 10… Dh4! 11. g3 L:g3!
12. h:g3 D:g3+ 13. Sf2 Lh3 14. D:e2 0–0 15. Df2 Dg6 16. Le2 Tf6 17. f4 Sf5 18. Kh2 Dh6 19. Th1 L:g2+. Bijeli predaje.
Sa Borisom Spaskim počeo je da radi šahovski velemajstor Aleksandar Toluš, šahista oštrog kombinacionog stila. On je svom učeniku usadio ukus za rizičnu igru, punu romantike, kombinacija i žrtava. Stil Spaskog postaje sve punokrvniji, raznovrsniji i univerzalniji.
Sa 15 godina ostvario je veliki uspjeh na prvenstvu Lenjingrada, zauzevši drugo mjesto iza velemajstora Marka Tajmanova.
Zimi 1953. godine učenik iz Lenjingrada debitovao je na velikom međunarodnom turniru u Bukureštu. Osvojivši 12 poena iz 19 partija, Boris Spaski podijelio je 4–6. mjesto sa velemajstorima L. Polugajevskim i László Szabóom, a ispred njega su bili samo A.Toluš, T.Petrosjan i V.Smislov.
Dobio je titulu međunarodnog majstora.
(Nastaviće se)