BITI SUDIJA NA OLIMPIJADI (nastavak)
Na meču broj 1, pogrešna greška mogla bi da bude trenutak kada počnete da se pitate gde ste tačno ostavili ekser o koji ćete zauvek okačiti svoju sudijsku legitimaciju.
Srećom, tokom takmičenja nije bilo neke velike drame u vezi sa mojim radom.
U nekoliko navrata morao sam da podsetim Hansa Niemanna da kafa, čaj i voda treba da budu ispod stola, a ne na njemu. Bilo je i nekoliko zahteva za remi koje je trebalo rešiti, ali svi su bili rutinski. Satovi su pokretani, partije završavane, formulari potpisivani i, iz ugla sudije, svet je ostajao umirujuće miran. A upravo tako i volimo.
Zapravo, veliki deo mog najzahtevnijeg posla nije zahtevao ni poznavanje Pravila šaha ni godine iskustva međunarodnog sudije.
Zahtevao je veštine čišćenja.
Na kraju svakog kola, naš sektor izgledao je kao da su najbolji šahisti sveta sprovodili mali eksperiment o tome koliko napola praznih flašica vode, ostavljenih šoljica za kafu i nedovršenih šoljica čaja može da se nakupi na jednom ograničenom prostoru.
A onda je dolazio svakodnevni ritual.
Sve je moralo ponovo da bude pripremljeno za sledeće kolo, gotovo hirurškom preciznošću: table i satovi na svojim mestima, stolice poravnate, stolovi raščišćeni, prostor za igru besprekorno čist.
A brdo flašica i šoljica moralo je da nestane.
Možda je to ona manje glamurozna istina o tome kako je biti sudija na Olimpijadi.
Ljudi zamišljaju teške odluke, nejasne članove Pravila šaha i dramatične sporove u kojima učestvuju velemajstori.
Ponekad se pravi posao jednostavno svodi na to da Hans drži kafu ispod stola i da do sutra popodne niko ne može da primeti da je prethodnog dana tu nekoliko desetina velemajstora provelo šest sati.
Najbolji deo Sektora 1, međutim, bili su ljudi.
Mahdi me je postavio za svog zamenika sektorskog sudije, ali u praksi gotovo da nije bilo potrebe da razmišljamo u terminima titula ili hijerarhije. Radili smo kao tim. Ako je nekome trebalo da na nekoliko minuta napusti prostor za igru, druga kolega bi odmah preuzela meč. Ako je nekome trebala kafa, odlazak do toaleta ili samo još jedan par očiju na trenutak, uvek je bilo nekoga spremnog da uskoči.
Na događaju koji traje jedanaest kola, takve sitnice znače mnogo više nego što na prvi pogled izgleda.
A Mahdi je uvek bio tu.
Dao nam je odgovornost i verovao nam da ćemo svoj posao obaviti kako treba, ali kad god je nekome bio potreban savet, pomoć ili jednostavno još jedno mišljenje, odmah je bio tu. To je verovatno najbolja ravnoteža koju sektorski sudija može da postigne: biti prisutan, a da pritom ne podseća stalno sve oko sebe da je on glavni.
Do kraja Olimpijade, Sektor 1 više nije delovao kao grupa sudija koji su se slučajno našli raspoređeni u istom delu sale. Delovao je kao tim.
Možda je upravo zbog toga sve tako dobro funkcionisalo.
Na kraju krajeva, dobri sudije se retko pamte po krizama koje su rešili. Idealno takmičenje je ono na kojem se većina kriza uopšte ne dogodi.
A ako niko ne primeti da ste sve to radili, verovatno ste svoj posao obavili veoma dobro.
NASTAVIĆE SE…
U DRUGOM DELU: Samarkand izvan šahovskih tabli, srpske reprezentacije, kao i pobednici, iznenađenja i razočaranja 46. Šahovske olimpijade.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)