Niš, 2024

PRIČE

KAFEDŽIJA KOJI JE VOLEO ŠAH

Pre nekoliko dana je umro Slavoljub Marjanović, ugledni niški ugostitelj, široj lokalnoj javnosti poznat kao Marjan. Umro je posle kratke i teške bolesti, koja je manifestno krenula negde u avgustu I slomila ga za svega nekoliko meseci. Mnoge ljude u gradu rastužila je vest o Marjanovoj smrti, mnogi su za trenutak vratili sećanje na njegov preduzimljiv duh i prijatne sate provedene u njegovoj kafani. I nakon kratkotrajnog žalovanja, sve je opet krenulo dalje, neumitnim tokom ravnodušne svakodnevice. Među onima koji su u tišini zastali za tren bio je i „šahovski rod“ kome je Marjan izvorno pripadao. Sada kada je došao kraj nije ni važno odakle ta veza potiče, kad i kako je šahovska klica u njemu zasejana, činjenica je da ga je kroz celi život pratila, ulepšavala mu dane i donosila spokojstvo.

Kroz šahovski svet se kretao različitim putanjama, naivno i uporno. Igrao je šah često i rado, uglavnom u kafani, ali potpuno amaterski, bez napretka, „sklon ozbiljnom razmišljanju“ u onim tipično pacerskim pozicijama kad se unedogled gusla sa topom manje. A opet imao je svoje ideje, čak i originalne zamisli u nekim otvaranjima koje je voleo da stavlja na uvid šahovskim posetiocima. Sva šahovska zbivanja pratio je redovno, uglavnom preko Politikine šahovske  rubrike i bio potpuno upoznat sa aktuelnim igračima, turnirima i trendovima. Voleo je da pomogne šahiste i vremenom je postalo tradicionalno da se posle svake šahovske lige okupimo na večeri u njegovoj kafani, koja bi se nakon šahovskih priča i anegdota uvek završavala podelom poklona lično pripremljenim za najuspešnije. Kao nezaobilazna pikanterija večeri tradicionalno se ponavljala anegdota u kojoj je on navodno odlutao od kuće baš u trenutku kad je njegov imenjak i prezimenjak velemajstor Slavoljub Marjanović pobedio na međunarodnom turniru u Rakovici. Suočen sa neprijatnim kućnim dočekom, spremno se „opravdao“ Politikinim šahovskim izveštajem koji je slavio uspeh Slavoljuba Marjanovića. Priču je kasnije tematski proširivao te kadgod bi mu se pružila prilika „prisećao se svog dvojnika“ i vajkao kako nije lako voditi kafanu i igrati vrhunski šah.

Šahovske večeri u Draževcu u kojima smo se družili sa značajnim imenima svetskog šaha (Seiravan, Geler, Kinteros, Tore) su arhivirane u nezaboravu i dragom sećanju brojnih generacija niških šahista. Tu u Marjanovoj kafani se godinama rastvarala šahovska misterija, nekako se sponatano uprošćavala i na delu, u dimu, smehu, uz vino svako je na svoj način potvrđivao pripadnost globalnoj šahovskoj familiji.

LAKOĆA DRUGOG JA

Kad sam pročitao kontroverzni podatak (mnogi su o njoj pričali, ali je niko nije video) da je Nimcovič, pred kraj dvadesetih godina prošlog veka štampao posetnicu na kojoj je pisalo „krunisani princ šahovskog sveta“, prva asocijacija mi je bio nedavno preminuli velemajstor Matulović o čijoj je vizit karti kojom se predstavljao kao „doctor Mario Marineli“ u ovdašnjim šahovskim krugovima takođe bilo mnogo reči. Ali bez validnih dokaza. Vezana misao o dva velika igrača (samo zlonamerni će praviti komparaciju u šahovskoj snazi) iz različitih vremena i kultura nije mi bila neobična, čežnja da se „bude drugi“ je iskonska i ravnopravno pripada svima. Većina nas u nekoj blagoj podsvesnoj verziji nalazi utehu u toj univerzalnoj ideji, neki su otišli I dalje sve do psihijatrijskih odaja gde se predstavljaju kao faraoni, astronauti ili mesije. Ono što me je privuklo u priči o naša dva junaka je bizarnost, detinja bezazlenost, iracionalna lucidnost metode kojom se na najednostavniji način detronizira arhetipski nametnut kolektivni psihološki teret. Na pitanje šta mislim da li su priče istinite, (svestan da iz mene progovara sanjar, kozer, klovn), bez dvoumljenja bih odgovorio da. Jer za sve nas koji mešamo igru i život lepše je da odgovor bude da. „Poznavajući aktere ove kratke šahovske priče, jednog iz knjiga, a drugog osobno“ mislim da ne treba da brinemo. Postojale su te vizit karte bez obzira što ih možda niko nije nikada video.

Garancija za to su fanatizam i buntovništvo kojim su Nimcovič i Matulović hranili i branili svoje šahovske karijere. Tenzija njihove interakcije nije mogla da podnese dosadni birokratizam realnosti. Bilo je neophodno da postanu makar privremeno „neko drugi“ to su i napisali na svojim vizit kartama. U njihovim „podnovljenim biografskim statusima“ uz opisano zajedničko poreklo ideje, pojavila se prva i jedina razlika: Nimcovič je kao „krunisani princ“ ostao dosledan bazičnom usmerenju, Matulović kao „doktor Marineli“ je izabrao vise umetničku opciju.

(Nastaviće se)