Niš, 2024

PRIČE

PETROSJAN MEĐU AMATERIMA

Amateri okruženi Petrosjanovim duhom

Počinje kolo, više ne sanjam. Java me suočava sa belim figurama, igram Englesko otvaranje, ne žurim nigde, obuzima me dotada posve nepoznato strpljenje, osećam se „nalik krokodilu koji u plitkoj vodi čeka neopreznost buduće žrtve“. Šansa se pojavljuje, pretvaram se u tigra, prividno mrtvilo statičke pozicije, obasjava taktički bljesak.

O čemu se radi? Opipavam se do bola, sigurno nije san pre će biti da se radi o njegovoj posledici. Sutradan, nova metamorfoza, „jegulja u meni“. Do sada nisam imao iskustvo sa sobom da mogu sa toliko mazohističkog naboja da patim u slabijoj poziciji i da joj neprestano udahnjujem život. Sklon sam da za „novog mene“ ponovo optužim san, jutarnja šetnja me vraća na pravi put. U knjizi od koje se ne odvajam, na klupi sa koje snopovi sunca, Belogradčik i njegove stene pretvaraju u mesečevu površinu na zemlji, sama se otvara strana na kojoj piše: „Treba naučiti trpeti u slabijim pozicijama. Takozvane slabije pozicije kriju u sebi kolosalne mogućnosti, ali treba ih naći i primeniti. Trpljenje na pravi način bez nervoze i impulsivnih reakcija omogućuje lakše pronalaženje takvih mogućnosti“.

U sali svež vazduh, kiseonik se deli u bescenje. Nikad više karo kanova na tablama crnih, partije se odužile, uozbiljile, svako gleda da prvo osigura poziciju. Na licima balkanskih amatera pojavio se izraz spokojstva, u ranjive amaterske duše nastanio se mir. Svako se bavi sobom i svojom pozicijom, afektiranje, upiljivanje pogledom, lupanje po satu, dobovanje prstima, glasno uzdisanje i srkanje, ustajanje posle svakog poteza, došaptavanje, sva ona vanšahovska akrobatika koja je univerzalno krasila amatersko ponašanje kao da se rastvorila na jednoj jedinoj rečenici našeg gurua: „Uvek sam nastojao da na mene ne deluje ponašanje protivnika, već snaga njegovog poteza“.

Uveče na terasi dok pijemo vino u čast mojih „animalnih transformacija“ moj prijatelj, sudija Georgi Živkov ne može da izmetaboliše čuđenje. Postaje verbalno konzistentan tek na drugoj boci „Ne mogu da prepoznam ove ljude, mislim amatere kao da su opčinjeni nekim duhom. Svi dolaze na vreme, nigde cajtnota, kao da im je neko ko je mnogo autoritativan došapnuo da je „u šahovskoj borbi nužno sačuvati svežu glavu i da ako žele da imaju uspeha treba biti racionalan, igrati lako, čuvati snagu i izbegavati cajtnote i da nije isto igrati po inerciji ili unositi u igru celog sebe“. Teoretski to je poznato i ranije, ali sada se to primećuje u praksi to je ono što čudi. Ima tu neka zvrčka kaže Georgi, nemate vi amateri (nije mi baš prijalo što sa opšteg prelazi na lični plan) mentalnu sposobnost za taj nivo šahovskog prakticizma. Neko stoji iza ovih događaja, više je nego očigledno.

Sutradan neposredno pred kolo, stari majstor Ljangov za koga je Petrosjan u mom snu imao posebno poštovanje drži pridiku mladom junoši iz njegovog kluba. Ne mogu tačno da dešifrujem sadržaj diskusije, omladinac pognuo glavu, na mah se čini da je nešto ozbiljno. To je ipak samo privid jer njih dvojica, bez obzira na enorman generacijski jaz nastavljaju druženje u drugarskom tonu. Osvrćem se u čuđenju taman na vreme da oslušnem eho poruku: „mlade igrače treba kritikovati. Kritika je nužna i za njih bez sumnje potrebna. Ali kritika mora biti taktična, dobronamerna. Nije dovoljno biti „šahovski akademik treba proniknuti i pokušati razumeti šta se u mladom igraču dešava“. Pitam Ljangova o čemu se radi, poruka mi ne zadovoljava radoznalost. „Ne unosi sebe, ne zna da se maksimalno posvetieto o čemu se radi, njegov pogled sad već mnogo blaže skenira „klupskog drugara“. Nisam ga još video umornog, iscrpljenog posle partije.

Fudbalskim ili još bolje Petrosjanovskim rečnikom rečeno, s obzirom da on voli ovu metaforu, njegov dres je uvek suv posle završene utakmice“. Koristim priliku, nastavljam dalje, pitam ga o Petrosjanu, znam da ga je na Olimpijadi u Varni 1962. video na javi. „Kako ti se činio na prvi pogled, pitam, ako dobro kontam, vi ste na neki način ispisnici on je samo sedam godina stariji od tebe? „Šta da ti kažem priseća se stari majstor, to je u pravom smislu reči bio narodni čovek.

Od ranog detinjstva na ulici, u neprestanoj komunikaciji sa običnim ljudima i kasnije u svim fazama karijere njegov odnos sa narodom nije prestajao da bude interaktivan. Prema svakom čoveku ophodio se kao sebi ravnom“.

Hteo bih još puno toga da pitam, stvorili se uslovi za priču, nije trebalo mnogo da stari majstor otvori diznu. Ali avaj, sudija Georgi Živkov preseca razgovor, počinje kolo. Ne sedam baš koncentrisan, dosta energije mi je otišlo na opisana zbivanja. Više od pozicije koja se razvija moje interesovanje se bavi iščekivanjem, u koja životinju ću se u okviru standardne animalne transformacije danas oblikovati. Ovoga puta najbliži sam ježu (ponovo je duh gurua umešao prste), jer kad god mi se ruski majstor Rzuinov približi ispuštam bodlju. Igram sve bolje, principi profilaktike su odradili svoje, pristupam nešablonskom dinamiziranju strategijskih planova koje samo što nije počelo da se materijalizuje. A onda šok, gotovo repriza zbivanja iz partije Petrosjan-Bronštajn, Amsterdam 1956 godine, za utehu umesto njegove dame, ja shodno nižem amterskom rangu previđam celog topa. Boli, ne stidim se da priznam, čestitam protivniku, a najradije bih ga onim izgubljenim topom mlatnuo po glavi. Kako li je bilo Petrosjanu, kad je meni ovako grko, ipak je to bio turnir kadidata, a ovo je običan amaterski festival? Odgovor mi je stigao sutra na mojoj šumskoj klupi, knjiga se po difoltu otvorila na rečenici: „svoje grube previde sam mučno preživeo, ali od poraza nikad nisam pravio tragediju“. Svedok mi je pejsaž satkan od belih stena u čijem podnožju obitava Belogradčik.

Pretposlednje kolo, konačno prava Petrosjanovska partija od samog početka. Proturam 5. La3 u Reti sistemu, protivnik „mlađano Bugarče“, zbunjen poput Talja u Kirasou 1962. Osvajam centar, kombinujem igru na oba krila, poistovećujem se sa petrosjanovskom životinjskom metaforom, sam sebi ličim na „stonogu koja luta po mraku“. Imam ga, ali žilavo se bori Bugarin, za završni udarac traži se tehnika kojom se moj amaterski facebook profil nikad nije mogao previše podičiti. U trenutku počinjem da „gubim kompas“ i kad mi već ozbiljno preti mentalna autodestrukcija, ruku na rame mi blago spušta prepoznatljiv glasnik: „svaki igrač dok igra sa protivnikom, istovremeno se bori i sa sobom. Svaka partija je duboko intiman čin, unutrašnja borba. Mnogo partija sam dobio jer sam u kritičnom trenutku uspevao da pobedim sebe“

Uveče na terasi uz obaveznu bocu vidinskog crnog moj prijatelj sudija Georgi Živkov mi čestita: „doktore igrao si maestralno kaže, ni sam Petrosjan se ne bi postideo ovakve partije“. Iako znam da sa njim nikad nije jasno, iako ne znam da li je ozbiljna reč u pitanju ili vic, hvatam sebe opsednutog u obnovljenoj dilemi da li moj prijatelj ima predstavu o čemu se ovde radi ili samo lakonski ispaljuje svoje vrcavosti. I da bi to poslednje veče u Belogradčiku bilo kako treba, da ne bi bilo nepotrebnih zastoja u mislima, da bi zaokružili celinu i tako se celoviti upili u galaksijski spokoj usnulih stena, ja mu za rastanak čitam omiljeni citat iz knjige koja me ne napušta: „niko ne uvažava svog protivnika više od Petrosjana. Bez obzira što igra sa partnerom koji je dve klase slabiji od njega, on pristupa partiji kao da razume sve suptilnosti pozicije koje on vidi. I sledstveno tome primenjuje mere protiv mogućih dejstava protivnika iako ovome to nikad ne bi palo napamet. On, kako bi se reklo igra za svog protivnika i u svojoj predstavi mu pripisuje retku pronicljivost. Sa svakim protivnikom Petrosjan igra tako kako bi igrao sa Fišerom, iako je svestan da je on jedan od mnogih, a ne Fišer! Petrosjan uvek igra sa idealnim protivnikom. Po toj osobini on je na neki način nalik Tolstoju. Tolstoj je u svakom čoveku tražio ono što je dobro. Verovao je u ljude. Petrosjan je verovao u snagu i mogućnosti svakog svog protivnika. Svakog“!

(Nastaviće se)