Niš, 2024
PSIHOLOGIJA
DVA KOLA DNEVNO – FIZIČKI I MENTALNI MASAKR
Pozdravljam apel velemajstora Bogdana Lalića da se pokrene akcija za ukidanje turnirske prakse igranja dva kola dnevno. Napisao je odličan članak. U zalog podršci prilažem svoje stručno medicinsko obrazovanje i višegodišnje šahovsko iskustvo aktivnog amatera. Krajnje je bilo vreme da neko od šahovskih profesionalaca potegne ovu temu. Inicijativa dolazi sa prave adresu, teško je naći kompetentnijeg da govori o problemu koji postaje sve aktuelniji. Velemajstor Lalić je osvedočeni globtroter, dugogodišnji gladijator evropskih šahovskih arena, verujem da ni sam nije u stanju da se priseti svih opena koje je odigrao. Iskusio je sve moguće turnirske rasporede, protokole, satnice, vremenske kontrole, nagledao se svačega. Delim njegovo mišljenje da su šahovske tragedije na vidiku. Sa turnirskim tempom igranja dva kola na dan pitanje je trenutka kad će doći i do zvaničnih umiranja za vreme partije. Svi koji pristaju da učestvuju u tom ruskom ruletu su potencijlane žrtve. Skorašnji moždani udari češkog i ruskog velemajstora koje je Lalić opisao samo su zlokobna najava.
Nije normalno, prosto nije fiziološki opravdano igrati dva kola na dan. To je tortura, masakr organizma. Produženi stres koji mozak I srce gledano na dužu stazu teško mogu da izmetabolišu. Adrenalin i kortizol za sve to vreme šikljaju kao iz odvrnute slavine, psiha se non stop ljulja na klackalici euforije i depresije. Da ne govorim o cirkulaciji i limfnom toku koji radikalno menjaju svoj ritam, da ne pričam o kičmi i zglobovima koji usled dugog sedenja nekritično isrpljuju svoju elastičnost. Dva kola dnevno su postala prećutna praksa većine open turnira, u početku samo jednog dana, sada kad su te kote lako osvojene, organizatori turnira su počeli da pojačavaju varijantu. Dva dana po dva kola, u bliskoj viziji već se generiše ponuda svakog dana po dva ponuda svakog kola. Ako šahisti na to pristanu biće kolektivni saučesnici budućih tragedija. Više puta sam igrao pod turnirskim uslovima dva puta po dva kola, na openima u Paliću i Plovdivu, sam iskusio malignost takvog protokola. Prepodnevne partije su mi trajale pet sati. Duple kontrole vremena, dvostruki cajtnot, psihofiziološki raspad. U obe partije sam dobro prošao. Da fantastično, trebalo je uživati u rezultatu, opustiti se ali to je bilo moguće samo u stripu. Jer za sat i po počinje drugo kolo u kome sam opet akter, gde me na konto prethodnog uspeha čeka još jači protivnik. U pauzi između dve seanse stigao sam da popijem pivo I da se istuširam. Sledi novih četri sata, drama, opet cajtnoti, u Plovdivu neuspešno spašavanje osetljive završnice do kasno u noć. Kad se sve završilo imao sam još samo toliko snage da izumitelja alkohola predložim za Nobelovú nagradu. Jer bez njega ne bih preživeo. Da li je to normalno? Da li je neophodno? U čemu je kvaka? Jel to mazohizam na delu? Igrati se sa zdravljem na taj način. Kroz slične, možda i bogatije seanse svakodnevno prola odnevno prolazi većina učesnika open turnira sa duplim dnevnim kolima. Da li je normalno da uz sva kreativna i duševna zadovoljstva koje donosi višečasovna nagnutost nad šahovskom tablom ne registrujemo patnju našeg tela. I da li je moguće da bez osvrta na njegove potrebe već u narednoj seansi sebično zahtevamo da nas vrhunski opslužuje.
Na nedavno završenom polufinalu Srbije u Ečkoj u dva uzastopna dana odigrana su po dva kola. Igrači su doputovali u petak, u ponedeljak su već bili u šestom kolu. I sad to je normalno? Za koga?
Nažalost i za organizatore i igrače. Nijedan glas protesta se nije čuo. Odlična organizacija, komforne sobe, izvanredna hrana, prostrana sala za igru i kao kruna psihofizički masakr. I sad treba biti šahovska zver (naravno vno u pozitivnom smislu) kao velemajstor Damljanović i sa šezdeset godina i preležanim infarktom u istom danu posle pet sati igre pobediti skoro tri puta mlađeg Ratkovića, a popodne vodećeg Markovića. I nakon toga nastaviti do kasno u noć sa brzopoteznim partijama. Ali kako jednom reče velemajstor Atalik, „on je šahovski genije“ ali tu šifru većina drugih ne poseduje. S čim ćemo mi u čistilište, kad krenu nesanice, žalovi za propuštenim, kad ruke neće da se smire od uzbuđenja.
Igranje dva kola na dan nema medicinskog opravdanja. Ne doprinosi homeostazi kojoj naše telo bazično teži, prenaporno je. Ruši nam fiziološki balans, uvodi nas u abnormalno stanje. Gledano iz čisto šahovskog ugla ova postavka ne mora ništa da znači. Za organizatore turnira njeno neznačenje će ostati trajno stanje, za šahiste koji su druga karika istog lanca bi trebalo da bude nauk i opomena, koja stalno treba da stoji blizu pameti. U suprotnom imaju solidnu šansu da poput Čokaltee, Simagina, verovatno ima još elitnih i anonimnih primera bez povratka sagnu glavu nad šahovskom tablom. Za utehu koju će bespovratno poneti sa sobom može da im posluži fakat da je to bio njihov izbor.
(Nastaviće se)