Niš, 2024

PSIHOLOGIJA

O ŠAHOVSKOM BOLU

Odnos prema psihološkom bolu koji se po nepisanom pravilu javlja nakon izgubljene šahovske partije (šahovskom bolu) bilo da ste nadigrani ili nakon grubog previda, predstavlja važan segment šahovske psihologije. Kao i većina drugih psiholoških aspekata tokom šahovske istorije, on je trpeo razvojnu transformaciju i umnogome uticao na razumevanje suptilnih razlika koje razdvajaju istinske šampione od onih koji su bili blizu ali ipak to nisu postali. Za amaterski šahovski svet odnos prema bolu mogao bi da se metaforički parafrazira primerom arhajskog razmišljanja, u kome na pitanje da definiše dobro i zlo, poglavica primitivnog plemena odgovara, da je dobro kad njegovo pleme opljačka susedno selo, a zlo kad im to susedi uzvrate. Prevedeno na šahovski jezik bolno je kad nas zadesi nezaslužen poraz, a lekovito je kad ga mi nanesemo našem protivniku.

Šahovska istorija beleži velike ljudske drame oličene u dubokom šahovskom bolu nakon gubitaka ključnih partija koje su preuređivale karijere, u mnogim slučajevima i živote njihovih aktera. Sa empatijskog stanovišta zanimljivo je nadneti se nad šahovski bol Čigorina koji je u Havani pred kraj veka u meču sa Štajnicom, direktnim previdom mata u potezu, propustio priliku da postane drugi šahovski prvak sveta u istoriji, nad bolom Šlehtera, Bronštajna i Korčnoja koji su porazima u poslednjim partijama mečeva za prvenstvo sveta nepovratno gubili šansu da okrune svoje karijere kojima su posvetili ceo život. Ovo su samo najdirektniji primeri, jer bi giga fajlovi bili potrebni da registruju numeru šahovskih bolova koji su se kao posledica poraza u važnim partijama sejali paralelno sa tokovima šahovske istorije. Da je u njihovo vreme postojao Twiter i da su imali Nakamurino filozofsko znanje, svi oni bi mogli da svoj problem bola reše na uzvišen način. Mudračkom mantrom: „život ide dalje“.

Na svu sreću za sve koji u šahu nalaze dragocenu radost paralelnog života, oni to znanje nisu imali i njihov život je u trenutku takvog poraza za trenutak ipak stao, i tom prilikom su osetili bol: oštar, traumatičan, narcističan, kreativan, viteški jer i pored toga što razdire pružaš ruku protivniku koji ti ga je naneo, dragocen jer kroz njega postižeš viši nivo ljudske individuacije. Nakon toga je i za njih, a da to oni nisu znali „život isto krenuo dalje“, a kao neprocenivi zalog na kome se pisala šahovska istorija, razvijala šahovska psihologija, modernizovalo šahovsko usavršavnje ostala su njihova svedočenja o šahovskom bolu kroz koji su prošli i metodima kako su sa njihovim posledičnim efektima borili. Generacije nadolazećih šahista kojima I sam pripadam, su kroz uzbuđenja kojim su proživljavali njihove drame, nalazili inspiraciju za svoja dostignuća i učili kako da se nose sa svojim šahovskim bolovima.

U tom kontekstu komentar Sutovskog da Nakamurino pseudofilozofsko kuliranje nakon poraza od Korobova u za njega možda najznačajnijoj partiji u dosadašnjoj karijeri, nije odraz pravih šampiona, treba shvatiti ne kao napad na njega, već naprotiv, moglo bi se čak reći i komplimentiranje sa dobronamerno-kritičkom porukom. Kompliment u tom smislu jer ga tretira kao potencijalnog šampiona, koji nažalost svojim stavom prema porazu tu tezu opovrgava i nije na razini svojih šampionskih prethodnika. Sutovski je u svom komentaru samo zipovao razočaranje širokog korpusa šahovskih poklonika, koji su u Nakamuri videli igrača „spremnog da se prepusti talasima“, pomeri granice i neposredno utiče na tok i razvoj šahovske istorije. Ako
on sam u tom kontekstu vidi sebe i svoju šahovsku karijeru, onda bi poraz od Korobova (iako igrački potpuno zaslužen) trebao stvarno da bude kako kaže Iljeskas „smak sveta“, a ako je njegov psihološki domet posle takvog poraza rečenica „život ide dalje“ onda problem i nije u njemu već u nama koji smo verovali da u njemu postoji šampionski potencijal.

Šahovskom rodu da bi disao na kreativan način, uprkos ekstremnoj šahovskoj ponudi koja je umnogome komercijalizovala i kičerizovala kraljevsku igru, potrebni su plemeniti izdanci, uzvišeni šampioni, bespoštedni fajteri ali i suptilni psihološko pronicljivi reprezenti. Oni inoviraju, menjaju, ulepšavaju, razvijaju našu oblast, a mi šahovski poklonici u svom koloritu različitih profesionalnih statusa, starosnih dobi, polova, profesija, ih pratimo, oponašamo, divimo se, podržavamo ih, radujemo se uspesima i tugujemo nad njihovim porazima. I kroz sve to kreiramo svoju praktičnu igru, ako usput i aktivno nastupamo. Svedoci smo skorašnjeg konzensusa opšte šahovske javnosti, profesionalne i amaterske koja se (uprkos tome što je Karlsen opšti ljubimac) zdušno divila, navijala, tugovala i saosećala sa Kramnikovim bolom zbog poraza od Ivančuka koji ga je diskvalifikovao kao izazivača. Nastavili smo da simpatišemo Karlsena, ali smo se listom priklonili i poklonili pred veličinom, koja je svojom igrom, idejama, stavom i emotivnim odnosom prema turniru, koji je mogao da ga ponovo izbaci na tron i porazu koji ga je u tome onemogućio, pobudila u nama uzvišene šahovske emocije. Zbog kojih uostalom i trošimo toliko vremena u druženju sa šahom.

Nakamurin ljutit i neprikladan odgovor na komentar Sutovskog uverljivo pokazuje da bola ipak ima. Iza svake ljutnje, besa, gneva leži bol-elementarni je psihonalitički postulat. Njegov problem je u tome što ga on ne prepoznaje, ne želi da mu se posveti i potcenjuje ga kao važan psihološki aspekt zbog koga između ostalog i nije u stanju da se trenutno dobaci do najužeg šampionskog kruga. Moderni kompjuterski korifeji današnjice kao što su on, Mameđarev i slični, odigraju više turnirskih partija nego što je dana u godini i prosto nemaju vremena za šahovski bol i unutrašnju introspekciju. A gde su još bilioni brzopoteznih partija. U takvom tempu vreme ruši sve pred sobom i prosto nije u stanju da prati događaje koji se nižu u zavisničkom transu. I  šahovski bol zbog poraza ako i postoji, rastvara svoju hijerarhiju prioriteta i vredi isto bez obzira na značaj partije. Jer psiha formacijski zadužena da u toj sferi zavede red, više je posvećena ruci koja po automatizmu neprestano radi, nego samoj sebi vapijućoj za predahom, oplemenjivanjem i zauzimanjem viših kota.

Nakumura pita šta je trebao da radi posle poraza, da li da čupa kosu? I već vidim kordon njegovih kompjuterskih istomišljenika koji klimaju glavom i govore „pa stvarno“! Ne, nije trebao da je čupa, bila bi šteta za bujnu kosu koju ima, ali ako se već javno oglasio, mogao je da pokaže „malo više poštovanja prema svom porazu“ jer je to najbolji pokazatelj koliko mu je stalo do „boljeg“ u sebi. „Svaki šahovski poraz je mala smrt“ govorio je Talj, a objavila Hronika. A njegov poraz nije pao sa neba, iznedrio se iz njega samog. Potpuna je zamena teza njegovo pitanje (upoređivanje) da li je trebao da se možda kao Sutovski ponaša izgubljeno u propalim pozicijama. Ne, nije trebao, ali to nije ni bitno, jer mi svi znamo, a i Sutovski mu priznaje, da je bolji igrač od njega i da on ne treba da mu bude uzor. I na kraju svog odgovora, Nakamura navodi da kao način kojim će prevazići aktuelno stanje preferira pripremu za sledeći turnir sa „pozitivnim osećanjima“. Dobro je, evo indirektnog priznanja da je bola ipak bilo, jer u osnovi negativnih osećanja uvek leži bol, takođe, elementarna psihoanalitičkapostavka. Dakle priprema za sledeći turnir, to je apsolutno u redu.

Leko, Mameđarev, Kinez i ostali pajtosi iz standardne postave već ga čekaju na nekom kontinentu. I turniri će nastaviti da se nižu, ali ovo nije bio jedan od takvih ritualnih turnira, ovaj je bio poseban, kroz njega se moglo možda stići i do titule prvaka sveta. Nije se dalo, bože moj, ali ga je ipak trebalo dostojno ožaliti, to bi bila najbolja startna priprema za neki novi takav, koji će se možda (svi mu to želimo) uskoro pojaviti. Da se to desilo, da ga je ožalio a ne ravnodušno iskulirao, možda bi se i Kasparov vratio šahu, jer on ga je upravo i napustio što mu je dosadilo da mlati bratiju koja pri tom ne oseća nikakav bol.

I ovde je kraj. Poslednja rečenica bi mogla otprilike da glasi: kad sve saberemo, najveći gubitnici u opštoj halabuci, ostaju šahovski nebeski hodočasnici rasuti po celom svetu, koji u lepoti šahovske igre pronalaze olakšanje za svoje naporne životne dane.

(Nastaviće se)