Niš, 2024
DVA SJAJNA MOMKA
Nakon par godina od poslednjeg viđenja sreli smo se ponovo na nedavno završenom open turniru Karpoš u Skoplju (27. 03-05.04.2015). Tada su to bili tinejdžeri u zametku, sada naočiti momci.
Obojica su mi prišli, kulturno pozdravili, potapšali smo se po ramenima ili „hagovali“ što bi rekla njihova generacija. Razmenili smo sećanja na teme koje su nas zabavljale kad smo se družili, s jednim su vizuelni opisi turnirskih faca bile topic, s drugim šahovska psihologija.
Zajedno smo se smejali tim podsećanjima i kao što biva sa mladim ljudima koji još uvek imaju vremena na pretek pričali smo o njima u kontekstu budućnosti. Odlični su to momci, srednjoškolci u završnim razredima, za godinu-dve kreću na fakultet, pomeraju se iz rodnih Bara i Viteza u veće gradove Beograd i Banja Luku. Nastaviće da se aktivno bave šahom, biće to novi izazov premeriti sebe u širem miljeu.
Oni su već sada jaki igrači, usavršavaju se, napreduju, u svojim šahovskim sredinama predstavljaju potencijal na koji se računa. Sjajni su to tipovi, ne kalkullišu sa svojom energijom mladosti, pretiče im, imaju je u višku i nesebično je šire oko sebe. Crnogorac i Bosanac, poznaju se i međusobno uvažavaju Luka Drašković i Dejan Marjanović.
Luku Draškovića upoznao sam pre četri godine u Albeni, igrao se Grand Pri balkanske serije, on i njegov trener Milan Draško došli su kao zvanični predstavnici Crne Gore. Igrom brojeva, za koju samo životno neiskusni smatraju da je bezazlena, spojeni su kao par prvog kola u masi od preko 50 učesnika. Bio sam impresionaran viteštvom kako su odigrali tu partiju, ne borbenošću (to je bilo normalno očekivati), već mentalnim pristupom i „moralnim podrazumevanjem“ da njihov prijateljski i pedagoški odnos ne treba da je opterećuje. Kroz godine igranja, posmatranja i diskutovanja izveštio sam se da nepogrešivo registrujem „specifičan zagušljivi sastav vazduha“ koji se širi oko partija u kojima bi su sukobili braća, prijatelji, cimeri, kumovi, školski drugovi, otac i sin, sestre, učitelj i učenik, otac i ćerka, sumarno partneri koji se međusobno nalaze u nekom emotivnom odnosu.
Obično se takve partije okončavaju brzim remijima, ali kad se ipak moraju odigrati vazduh oko njih je pun uznemirene sujete, osećanja krivice, neodlučnosti, vajkanja, nesvesnih kompenzacija, obelodanjivanja potisnutih senzacija, revanšizma, opterećujućeg iščekivanja. Što je nivo niži ta simptomatologija je više izražena. Na vrhunskom nivou na tu temu se svi potencijalni akteri dobro razumeju i rešavaju je tako što sebe prosto podsete „da su profesionalci“. Seiravan koji je posle serije podrazumevajućih remija sa Ljubojevićem koje prećutno nudi beli, izgubio jer ponuda tog puta nije stigla, a on ju je sve vreme iščekivao, kaže da se nakon što ga je prošla ljutnja paradoksalno dobro osećao. Zbacio sam nepotrebno breme, njegove su reči, najbolje što možeš uraditi za prijatelja je da sa njim odigraš pošteno. Elem u partiji Luke i Draška to se i desilo. Međusobno su bili u multiploj interakciji, prijateljskoj, cimerskoj, pedagoškoj, saputničkoj bili su jedan na drugog upućeni kao zemljaci u stranoj zemlji, obojica su sve te odnose izmetabolisali na mentalno zdrav način, zato je i „vazduh oko njihove partije ostao proziran“. Ništa od napred navedenog što bi se posebno u našem balkanskom kulturološkom miljeu moglo očekivati, „moj izvežbani mentalni alarmni sistem“ nije registrovao, svo vreme tokom njihove partije seizmografska linija je po ravnini bila konkurentna libeli. Luka je bez straha ozbiljno navaljivao, Draško se bez povređene sujete herojski branio, nagrada je stigla obojici, partija se završila remijem. Lukina bolja pozicija kompenzovana je osećajem da je remizirao sa jakim velemajstorom, Draškov neuspešan start činjenicom da je odbranio slabiju poziciju. Kasnije svako veče posle odigranog kola nalazili bi se u holu hotela Flamingo. Vraćao bih se iz večernje šetnje i zaticao ih nad kompjuterima svakog u svojoj sferi interesovanja. Proveli bi zajedno sat -dva, Luka iako „milenijski mlađi“ posebno od mene bio je ravnopravan akter (često i inicijator) u stvaranju vedre atmosfere. Draško je non stop igrao na prvim stolovima, mi smo mu „verno i dosledno“ čuvali odstupnicu u dubljim slojevima turnirske sale, uvek blizu jedan drugog da se podržimo u toj ulozi. Pa čak i kad je Milan nesretno izgubio ključnu partiju i šanse za najviši plasman nije nas napustio vedri duh. Šlagvort da povratimo veselost, dao nam je upravo njegov protivnik koji je uspeo da ga u izgubljenoj poziciji preokrene. Izraelac neki, zaboravio sam mu ime, neverbalnom komunikacijom, govorom tela, stavom za vreme partije, igrom u otvaranju, ponašanjem nakon završetka u doslovnom smislu je funkcionisao kao preslikana vizija „budućeg robota u ljudskom obliku“. I dok nam je Milan pokazivao svoju havariju, reminiscenca na „kompjuterizovan imidž njegovog protivnika“ postala je raskošna tema za brojne improvizacije i asocijativne dosetke u kojoj smo svi ravnopravno učestvovali i u kojima se na kraju i samom stradalniku popravilo raspoloženje.
U godinama posle Albene Luka je konstantno napredovao I stigao do pozicije koja ga sa pravom preporučuje kao najveću šahovsku nadu svoje zemlje. U tom kontekstu bilo je zadovoljstvo upravo u jednoj od Hronika čitati ilustrativan prikaz njegovog napredovanja iz nadahnutog pera upravo njegovog učitelja Milana Draška. Prošle godine na turniru u Zlatnim Pjascima u Bugarskoj na terasi hotela Mimoza (igrali smo u različitim i geografski udaljenim salama) video sam se na kratko sa Draškom, na vrelini podnevnog sunca izmenjali smo par prolaznih rečenica. Bilo mi je drago da čujem da se sa Lukom često sete našeg druženja u Albeni.
Sa Dejanom Marjanovićem sam se družio tokom Evropskog prvenstva za seniore 2012 godine u Plovdivu. U to vreme njegov trener je bio niški IM Miodrag Perunović, saradnja je bila veoma uspešna Dejan je konstantno napredovao. Putovali smo svi zajedno i tokom turnira proveli brojne večeri u analizi partija i diskusiji na različite šahovske teme što je Dejanu bilo posebno interesantno. Upijao je svaku reč posebno na temu šahovske psihologije, permanentno je bio u aktivnom mentalnom angažmanu, svoje partije je pokazivao uvek u paraleli sa izražavanjem svog psihološkog stanja, maltene za svaki potez i što me je posebno zadivilo (tek je prešao petnaestu), detaljnim opisima svog videnja protivnikovog unutrašnjeg profila. Na stolu pored šahovske table držao sam knjigu Ekarta Tolla posvećenu „afirmaciji sadašnjeg trenutka“ i Dejan nije propuštao priliku da je svake večeri prelista. Mada nas je u nekim momentima znao iziritirati svojom hiperaktivnošću u analizama (posebno svojih partija), prihvatili smo ga kao dragoceni generator energije u generacijskom rasponu koji nas je delio. Nije mu trebalo dugo da se oslobodi početnih strahova, njegova zdrava šahovska karakterologija je brzo došla na svoje, podigao je samopouzdanje a sa njim su došli i konkretni rezultati.
Osvojio je 4,5 bodova, (za debitanta na Evropskom pevenstvu vise nego solidno, podigao rejting, čak i osvojio pristojnu nagradu (ako se dobro sećam oko 400 evra) za performans, ali što je od svega važnije „hrabro se izdrilovao“ na vrhunskoj sceni. Dobio je bolji uvid u sebe, raširio vidike, dodatno obogatio motivaciju. I sve kasnije u Dejanovoj karijeri bio je napredak, sa zadovoljstvom sam pratio njegove nastupe na našim openima, u Paraćinu se „stara evropska trojka“ na trenutak ponovo našla na okupu. Bez ikakve dileme, on je danas jedan od najperspektivnijih mladih igrača Bosne i Hercegovine.
Posmatrajući im stav za vreme igre, „pos tmortem“ ponašanje, reakcije na ishode svojih partija, napravio sam eksperiment sa samim sobom. Priznajem, inspirisali su me na improvizaciju ovi momci.
Pokušao sam da neke od velikih svetskih igrača moderne šahovske istorije maštom vratim u sadašnje godine mojih mladih prijatelja, da na osnovu njihovog formiranog profesionalnog šahovskog karaktera pretpostavim njegove razvojne karakteristike u adolescentnom dobu.
Pa da tako izmaštane profile uporedim sa aktuelnom karakterologijom Luke i Dejana kako je ja vidim. I evo šta je ispalo, u prvom sam prepoznao lirsku poetičnost mladog Spaskog, u drugom kreativno buntovništvo junoše Korčnoja. Posvećenost zasnovanu na nesvesnoj težnji da se postojeći svet ulepša (Luka) ili radikalno izmeni (Dejan). Naravno bilo bi lepo kad bi se njihova adolescentska karakterološka sličnost prenela i na njihove profesionalne domete, ali ta lestvica je ipak podignuuta previše visoko. To uostalom i nije toliko važno, niti je bazična poenta ovog teksta. Stići će dokle će stići, svako se na kraju prostre prema svom guberu. Ono što šahovskoj igri u našem okruženju čini čast, je to da su ti momci tu, da će se dalje razvijati, napredovati, bogatiti šahovski ambijent u kome svi mi prisutni nalazimo „neku svoju svrhu i lepotu“. Najmanje što možemo da im ponudimo za uzvrat je pomoć u okviru individualnih mogućnosti i podrška na njihovom putu.
(Nastaviće se)