Niš, 2024
SUZANA MAKSIMOVIĆ – PRIJATELJSTVO KOJE TRAJE
U graditelje slavne tradicije osmomartovskog beogradskog turnira pozlaćenim slovom upisano je i ime Nišlijke Suzane Maksimović. Kao najtalentovanija predstavnica niške šahovske škole, ona se vrlo brzo izdigla iz lokalnog miljea i postala reprezentativni predstavnik jugoslovenskog i srpskog šaha, u svojim najboljim šahovskim godinama veoma uvažavana među internacionalnom elitom. Bila je šampion ex Jugoslavije, član reprezentacije na sedam Olimpijada I nosilac bronzane olimpijske medalje iz Soluna 1988 godine. Učesnica međuzonskih turnira u Bad Kisingenu, Kišnjevu, Tuzli, osamdesetih I početkom devedestih ravnopravno se nosila sa najboljim igračicama sveta pobeđivala Aleksandriju, Ahmilovsku, Gurieli, Gaprindašvili, Čiburnadize. Na dve Olimpijade (Barcelona, Bled kao selektor vodila je našu žensku reprezentaciju. Nenadmašni klupski igrač dugo godina je bila perjanica matičnog kluba niškog Železničara, kasnije sa podjednakim uspehom nastupala je za Partizan i Jugović. Na međunarodnom turniru u Sočiju osvojila je nagradu za najlepšu partiju lično uručenu od najkompetenijeg za lepotu u šahu Mihaila Talja. A kad smo već kod lepote, ajde da ovaj prilog i dodatno ulepšamo podsećanjem da je na Olimpijadi u Dubaiu 1986 godine i zvanično proglašena za Mis Olimpijade.
Suzana Maksimović je nastupila na 13 osmomartovskih turnira i profesionalnim doprinosom na „terenu“, tri decenije (više od polovine njegovog postojanja) učestvovala u kreiranju njegove tradicije. Zajedno sa turnirom je šahovski rasla, sazrevala, trošila se i obnavljala, svedočila o njegovim danima glamura i nestašice, menjala generacije krećući se u rasponu jedne od najmlađih do jedne od najstarijih učesnica. Prvi turnir odigrala je 1981 godine i podelila treće do peto mesto, poslednji 2012., a na pretposlednjem 2011. završila je na deobi prvog do trećeg. Između ove dve kalendarske odrednice rasulo se vreme unutar koga je napravljeno uzbudljivo prijateljstvo respektabilnog turnira koji je uprkos usponima i padovima opstajao i zadivljujuće
profesionalne karijere koja je trajala i trajala i još uvek traje.
U razgovoru za potrebe monografije koja obeležava pedesetogodišnjicu turnira, Suzana se u osvrtu svojih nastupa držala uglavnom opštih slika, zumirajući svoje sećanje kroz unutrašnji doživljaj „šahovske sreće“ što je boravila u izvornoj šahovskoj atmosferi koja je proslavila ovaj turnir. Maglovite reminiscence na konkretne epizode, susrete, prijeme, emocionalnu turbulencija odigranih partija, nagrade, počasti, poput razbacanih vinjeta u pokušaju povezivanja služile su joj kao nesigurni podsetnik. Kao mlada igračica na početku karijere sa respektom se kretala u društvu najboljih šahistkinja sveta, ali nikad nije imala osećaj nepripadnosti tom društvu. Posvećenost drevnoj igri koju je autentično živela bila joj je ulaznica ali i zaštita u vrhunskom okruženju. Sa divljenjem je govorila o Maji Čiburnadize sa kojom je igrala na više turnira od toga i na dva osmomartovska. O njenoj skromnosti i pristupačnosti, o tome kako je lako, opušteno nosila oreol svetske prvakinje. Postale su prijateljice, Maja je imala potrebu da je ponekad posavetuje, ali se više puta i šalila na račun njenog hoda, držanja. Kad je napravila senzaciju i na Gošinom turniru je pobedila
crnim figurama u minijaturi, Maja je sa osmehom primila poraz, kao da joj je na neki način drago zbog uspeha svoje prijateljice.
Kasnije sa promenama u društvu menjala se struktura i uslovi turnira. Nije bilo sredstava, niti mogućnosti da se dovode vrhunske igračice, ali bazična misija turnira-afirmisanje ženskog šaha nastavila je da traje u istom intenzitetu. Suzana je postala veteranka, u jednom periodu i selektorka, turnir je otvorio kapije novim talentovanim naraštajima, ali bez obzira na sve njen odnos prema turniru se nije menjao. Kao što i priliči pravom prijateljstvu koje sa podjednakom merom prihvata uspone i padove. Zajednički jubilej, tridesetogodišnjicu od njihovog prvog susreta, 2011 godine proslavili su deobom prvog mesta.
Osmomartovski ženski turnir u Beogradu FIDE je uvrstila u kategoriju zlatnih turnira. Kad se u svečarskom momentu, kao što je jubilej pola veka trajanja turnira baci pogled unazad vidi se impozantan red vrhunskih i svetskih šahistkinja, koje su svaka na svoj način oblikovale njegovu zlatnu krunu. U tom slavnom redu zavidno mesto pripada i niškom velemajstoru Suzani Maksimović.
(Nastaviće se)