Piše: Marija MANAKOVA,
velemajstor
O mnogim stvarima smo još razgovarali te večeri. Na primjer, o Robertu Fišeru:
Svetozar Gligorić: Bio sam njegov prijatelj 50 godina. Fišer nije trebao da izaziva sudbinu. Ali to je neka vrsta manije kod ljudi: moraš da pokažeš da si pametniji od vođe države. Malo je igrao i rano je umro. A mogao je da sačuva sebe za svoje stvaralaštvo, da ne izaziva sudbinu. Imao je onu vrstu paranoje da svi žele da ga iskoriste. Ali bio je fantastičan, neverovatan fanatik šaha. Mislio je samo o šahu, skoro o ničemu drugom nije razgovarao. I dao je šahu mnogo. Na kraju, genijalne stvari možeš da stvaraš kada si apsolutno posvećen tome, potpuno koncentrisan. Kada su misli intenzivne i usmerene, tada nešto i stvaraš.
O starosti:
Svetozar Gligorić: Kada sam bio u Africi, prilazili su mi mladi šahisti, pozdravljali, pričali da su gledali moje partije. Ispada da su moje partije pozitivno uticale na njihovo obrazovanje. Sada, iskreno, ne bih mogao da igram kao tada. Morao bih ponovo da učim samog sebe. Starost je ipak prepreka, ali ne zbog smanjenja mentalnih sposobnosti, već zbog fizičke forme. Stalna nesanica, loša sportska forma, razne stvari koje smetaju starijim ljudima.
-Ipak, Korčnoj nastavlja da pokazuje izvanredne rezultate na turnirima.
Svetozar Gligorić: Da, on je svakako izuzetan slučaj, čudo. Ali ako pogledamo rezultate poslednjih godina u celini, njegova šahovska forma ide malo naniže, a ne naviše.
I za kraj, nešto o životu:
Svetozar Gligorić: Moj prijatelj-psihijatar postavio mi je „dijagnozu“: „Ti si normalna osoba. A biti normalan u naše vreme je nenormalnost.“
Prva pesma koju je Gliga napisao na srpskom jeziku zove se „Idi svuda, po celom svetu, ali se vrati kući“. A evo šta on kaže o svojoj glavnoj, omiljenoj pesmi „Život je sve što imamo“:
Svetozar Gligorić: To je moja osnovna filozofija. Univerzum postoji milione godina, ima mnogo nivoa, svetova, ogromnih po veličini, apsolutno nerealnih za ljudski um. I nigde nema života. U svakom slučaju, još nisu otkrili. Život postoji samo na našoj maloj planeti.
-Da li ste pobožni?
Svetozar Gligorić: Ne.
-Šta se dešava sa čovjekom nakon smrti?
Svetozar Gligorić: Oh, da znamo to!
-Pa, ipak…
Svetozar Gligorić: Mi smo kao vrsta evoluirali mnogo hiljada godina. I mi smo jedina vrsta koja je sposobna da shvati sve. Ja u pesmi tako kažem: …Čovek treba da shvati koliko je važno biti živ. I ništa više ne treba! Samo biti živ i, po mogućnosti, zdrav. I živeti sadržajno. I ispuniti to vreme koje mu je dato. Ljudski život je jedna minuta, u odnosu na vreme univerzuma, slikovito rečeno. I ta minuta je toliko dragocena – nikada više neće biti ponovljena! A šta je priroda izmislila? To da se čovečanstvo stalno obnavlja. I ne samo čovečanstvo – svi oblici života na planeti, uključujući i floru i faunu.
Gliga, dragi! Sigurna sam da sada čitaš ove redove. Izvini što nisam uradila ovaj intervju na vrijeme. Nadam se da nisam napisala ništa suvišno.
S dubokim poštovanjem,
Maša.
https://chesspro.ru/_events/2012/manakova1_enc.html
(Kraj serijala)