Iz istorije Centralnog šahovskog kluba
Šah, dim i Baturinski
„Sve Aristotel laže – duvan je božanstvo,
Njemu se svuda sprema slavlje!“
(Baćuškov, izgleda.)
Strogi direktor Centralnog šahovskog kluba i čitavog sovjetskog šaha, V. D. Baturinski, bio je strastveni pušač. Po Centralnom šahovskom klubu hodao je isključivo s upaljenom cigaretom u zubima. Drugima, međutim, pušenje je bilo strogo zabranjeno.
Baturinski bi vikao:
„Koga vidim s cigaretom – oduzeću mu pravo da igra šah na teritoriji SSSR-a!“
Jednom, tokom slobodnog dana, u Centralni šahovski klub došli su Austrijanci – njih tridesetak. Bili su to ljubitelji šaha iz grada Salcburga. Zamolili su da im se organizuje meč s moskovskim amaterima. Radnici kluba su mobilisali sve koji su se tog dana zatekli u klubu – i meč je počeo.
Igralo se u Velikoj sali Centralnog šahovskog kluba. Pušači Austrijanci odmah su izvadili cigarete. Vidjevši to, zapalili su i naši. Čitava sala bila je u oblacima duvanskog dima.
Ja sam tu “samovolju” posmatrao iz hola ispred Velike sale. I tada se pojavljuje Baturinski – s cigaretom u ustima i u pratnji svoje svite. Gleda taj dim. Zatim iz sale izlazi mladić u džemperu i farmerkama. U ruci – neupaljena cigareta. Ne rekavši ni riječi, prilazi Baturinskom, vadi mu cigaretu iz usta, pripali svoju na njoj, vrati cigaretu natrag u uvažena usta i odlazi nazad u salu.
Nastaje nijema scena iz „Revizora“.
Baturinski hvata vazduh ustima. Iskreno rečeno, ja sam se uplašio. Počesto je bio van sebe od bijesa.
Sabravši se, Baturinski promuklo izusti:
– Naš ili Austrijanac?
Neko iz svite brzo ga umiri:
– Austrijanac, Viktore Davidoviču, Austrijanac, ne brinite, naš to sebi ne bi dopustio!
Tako se sve srećno završilo.
L. i neočekivani šahovski trofej
Usput, u tom meču desio se još jedan zanimljiv događaj.
Prije nego što je sudija pokrenuo satove, kapiten austrijske ekipe održao je kratki pozdravni govor, nakon čega je protivnicima predao zastavicu i veliku drvenu kutiju u kojoj je bilo – sad se tačno ne sjećam šta, čini mi se, između ostalog, cigare i boca vina.
Pošto je ekipa Centralnog šahovskog kluba bila sastavljena na brzinu, nikakav kapiten s naše strane nije bio određen, pa su svi ti tada neviđeni darovi završili kod onoga koji je igrao na prvoj tabli – kandidata za majstora L.
On, koliko znam, i danas igra na veteranskim turnirima.
Sve pokušaje klupskih radnika da mu oduzmu, ako ne kutiju, onda barem zastavicu, L. je odlučno odbio:
– Ma idite vi u …! Meni su dali – znači da je moje!
I to je, koliko mogu da shvatim, bio najveći uspjeh u njegovoj dugoj šahovskoj biografiji.
(Nastaviće se)
******************
Stari Semjon
(Prenesene priče Starog Semjona iz knjige „Iz dubla“).