Svaki put kad bi se ovaj, posle beskrajnog razmišljanja, konačno odlučio da teškom rukom pomeri figuru, naš prijatelj bi se samo osmehnuo, kao neko ko vidi da se dogodilo nešto što je dugo očekivao, i odmah bi povukao svoj potez; svojim hitrim umom on je u glavi, mora biti, unapred sračunavao sve protivnikove mogućnosti; i zato je postajao sve nestrpljiviji što je više Čentović otezao s odlukom; dok je čekao, oko usana bi mu se utisnuo ljutit, gotovo neprijateljski izraz.
Ali Čentoviću nije bilo ni na kraj pameti da požuri. Razmišljao je nemo i ukočeno, i šio je manje figura bilo na šahovskoj tabli, njegove pauze postajale su sve duže. U četrdeset drugom potezu, posle dva i po sata, sedeli smo oko turnirskog stola umorni i gotovo nezainteresovani. Jedan brodski oficir već je bio otišao, drugi je počeo da čita knjigu i samo je, kada bi došlo do promene, za trenutak podizao pogled. A onda se iznenada — Čentović je bio na potezu — dogodi nešto neočekivano. Videvši da se Čentović mašio za konja i pomera ga napred, doktor B. se pognu kao mačka pred skok. Čitavo telo poče da mu drhti; u trenutku kad je Čentović zaustavio konja, on oštro pomeri napred damu i trijumfalno reče: ,,Tako! Gotovo!“, zavali se unatrag, prekrsti ruke na grudima i izazovno pogleda Čentovića.
U njegovim zenicama rasplamte se neka vrela svetlost. Mi se nehotično nagnusmo nad tablu da bismo razumeli taj tako trijumfalno najavljeni potez. Na prvi pogled, nije se primećivala nikakva direktna opasnost. Izjava našeg prijatelja morala se, dakle, odnositi na razvoj situacije, koji mi, amateri, još nismo mogli da predvidimo. Jedini među nama koji se na ovo izazovno saopštenje nije ni pomerio bio je Čentović; sedeo je tako mirno kao da je potpuno prečuo uvredljivu reč ,,gotovo!“ Ništa se nije desilo.
Stajali smo bez daha i u toj tišini odjednom se začulo kucanje sata kojim smo merili vreme. Prođoše tri mi- nuta, sedam minuta, osam minuta — Čentović se nije pomerao; ali meni se činilo da su se njegove debele nozdrve još više raširile od unutrašnjeg napora. Ovo nemo čekanje bilo je našem prijatelju podjednako nepodnošljivo kao i nama. Naglo je ustao i počeo da hoda gore-dole po salonu, najpre polako, zatim sve brže i brže. Svi ga začuđeno pogledasmo, ali niko uznemirenije od mene, jer mi je palo u oči da, uprkos svoj žustrini svog hoda, on prelazi stalno isti prostor kao da svaki put usred prazne sobe nailazi na nevidljivu prepreku koja ga prisiljava da se okrene. I s jezom shvatih da on nesvesno ponavlja svoje korake iz nekadašnje ćelije: mora da je u svim onim mesecima zatočeništva baš tako išao gore-dole, kao životinja u kavezu, ruku baš tako zgrčenih i ramena baš tako pognutih; mora da je tako, i samo tako, hiljadu puta promarširao gore-dole, dok mu je u ukočenom i grozničavom pogledu svetlucala crvena svetlost ludila.
Ali njegova sposobnost za razmišljanje bila je, izgleda, još uvek netaknuta, jer se s vremena na vreme nestrpljivo okretao stolu da vidi da li se Čentović u međuvremenu odlučio. Ali prošlo je i devet, i deset minuta. Onda se dogodi nešto što niko od nas nije očekivao. Čentović podiže svoju tešku ruku koja je dotle nepokretno ležala na stolu. Svi smo napeto gledali šta je odlučio. Ali on ne povuče potez, nego odlučnim gestom, polako nadlanicom gurnu sve figure s table.
Tek smo u sledećem trenutku razumeli: Čentović je predao partiju. Kapitulirao je da pred nama ne bi bio očigledno matiran. Dogodilo se ono neverovatno, svetski prvak. šampion bezbrojnih turnira položio je zastavu pred jednim anonimnim igračem, pred čovekom koji dvadeset, ili dvadeset pet godina nije prišao šahovskoj tabli. Naš prijatelj, anonimus, ignotus, pobedio je u otvorenoj borbi najjačeg šahistu na svetu!
I ne primetivši, mi smo, uzbuđeni, jedan za drugim poustajali. Svako od nas imao je osećanje da mora nešto da kaže ili učini, kako bi dao oduška svom radosnom strahu. Jedini čovek koji je nepomično istrajavao u svome miru bio je Čentović.
Tek posle odmerene pauze, on podiže glavu i pogleda našeg prijatelja kamenim pogledom. ,,Još jednu partiju?“
»Razume se“, odgovori doktor B. s oduševljenjem koje mi je bilo neprijatno; i pre no što sam mogao da ga podsetim da ne sme igrati više od jedne partije, on sede i s grozničavom žurbom poče iznova da namešta figure.
(Nastaviće se)