90. rođendan Aleksandra Matanovića
(Bograd, 23. V 1930.)
MATAN – ČOVEK SVETA
Igranje šaha je tradicija u porodici Aleksandra Matanovića. Majka je naučila od oca, sestra od majke, a on, u šestoj, od dve godine starije sestre. Drevnoj igri još više ga je privukao susret sa školskim drugom njegovog brata Milivojem Molerovićem kasnije poznatim šahovskim radnikom. Pobedio je nekoliko partija, a Milivoje ga kao talentovanog dečačića uveo u beogradske šahovske krugove. Vremenom su postali šahovski rivali, veliki prijatelji i kumovi.
Tokom Drugog svetskog rata često je igrao u Šahovskom klubu 1913. iz kog je nastala Crvena zvezda, a neposredno posle rata u prostorijama šahovskog kluba u suterenu Kolarčevog narodnog univerziteta. Brzo je napredovao, pa je 1947. bio omladinski prvak Srbije. U novootvorenom Šahovskom domu u Kolarčevoj ulici, iznad kafane Dušanov grad stasali su svi beogradski šahisti koji su narednih tridesetak godina bili okosnica državnog tima, a Jugoslaviji doneli epitet druge šahovske sile sveta iza nedodirljivog Sovjetskog Saveza. Bilo je to mesto na kojem se i Aleksandar Matanović šahovski usavršavao.
– U Domu se okupljalo šarenoliko šahovsko društvo. Neizbežan je bio čuveni karikaturista Pjer Križanić – veliki šahovski zaljubljenik. Gotovo svako veče je igrao sa popom Velenderićem. Njihove temperamentne duele je pratio izvesni Đoka alas. Nije imao pojma o šahu – ali je dolazio u klub jer mu je Pjer plaćao piće. Jedini Đokin zadatak je bio da tokom partije često kaže:
Sad će popa biti tropa.
Đoka je to satima izgovarao. Popa se nije ljutio, a Pjer je sa zadovoljstvom plaćao piće.
Prelomni momenat da se Aleksandar Matanović definitivno prikloni šahu je polufinalni turnir za Prvenstvo Jugoslavije 1949. u Splitu. Izborio je učešće na finalnom turniru u Zagrebu na kom je osvojio titulu nacionalnog majstora.
(Preneseno sa fejsbuka Šahovskog saveza Beograda)