Pošto vam se dopalo evo još pred Vaskrs da okajem svoj trenerski greh na svetskim i ne davim više. 1996. godina, odlazimo na svetsko kadetsko u Menorku, Španija. Sam vodim puno dece, krenulo je i par roditelja. Avion za Barselonu, divno veče u Barseloni, pa sutradan za Menorku. Tamo nas čeka punih 14 dana takmičenja, radio sam kao nikad sa čak čak 14 dece, bukvalno danonoćno. Elem pred kraj takmičenja me iznervira jedan roditelj zvocanjem (inače dobar čovek) umor me sustigao. Odlazimo na večeru, na Menorci su bili neverovatni švedski stolovi, sa svim poslasticama, nikada takvog izobilja bukvalno svega nije bilo. Pita me taj roditelj, čemu služe ove ogromne viljuške i ovaj ogroman toster (za podizanje poklopca nad ogromnim staklenim sudovima sa mesom, u nizu, koje je grejala tiha vatra odozdo stalno, toster samo za hleb). Kažem sa tim nabodete kobasice i onda ih pečete na vatri, pa gurnete tu dole u toster. Mislio sam da će da mu samo malo zagori i da se našalim. Međutim kobasica se zapali, bukne plamen, pritrčavaju besni konobari sa sve aparatom za gašenje. Ja zbrisah sa mesta zločina. Posle smo se pomirili, dobar čovek, a kćerka mu je sjajan profesor, (ako se naljuti brišem post) . U Barseloni nam nestao plaćeni autobus od aerodroma, pa sam morao i do policije, prebacili smo se u više taksija do hotela. Sedim sa jednom poznatom ruskom šahistkinjom u Metropolu u Beogradu 2013.godine, kaže nigde mi nije bilo tako lepo kao u Menorci, neverovatna hrana, slatkiši, voće, sećam se bila sam mala da je bila neka vatra u restoranu😋 Zločin se ne može sakriti.
(Preneseno sa fejsbuk stranice Srđana Čarnića)