Čak i u najboljim vremenima, njihov međusobni odnos bi se teško mogao nazvati prijateljstvom. U stvari to nije bilo prijateljstvo između njih, već protiv nekoga, kada su zajednički interesi u određenom trenutku došli u sukob s interesima nekog drugog (ili čitave grupe).
Na primjer, odnos Petrosjana s novom sovjetskom šahovskom zvijezdom Toljom Karpovom nije protekao glatko, čak i ako se spolja poštovala pristojnost.
„Ne mogu govoriti o velikoj simpatiji Petrosjana prema meni, ali on je doslovno mrzio Korčnoja“, prisjetio se Anatoly Evgenievich tokom svog meča sa Korčnojem (1974). „To mu je bilo dovoljno da prema meni bude srdačniji.“
Takvi privremeni savezi, sa izdajom i prebacivanjem iz jednog tabora u drugi, bili su uglavnom karakteristične za vrh sovjetskog šaha u svim vremenima. Objašnjenje je ležalo na površini: na kraju, uvijek nema dovoljno medenjaka za sve, posebno kao što su putovanja na turnire u inostranstvu, a posebno – u kapitalističke zemlje.
Ne, ne mislim da se Korčnoj ikada osjećao baš prijateljski prema Petrosjanu: na kraju krajeva, iza njega je bio završetak prvog prvenstva SSSR-a, osvojenog u Lenjingradu od strane Korčnoja (1960), gdje su Petrosyan i Geller spletkarili protiv njega, Curacao (1962) ali bilo je i drugih manjih sukoba.
O njegovom stavu prema Petrosjanu moglo bi se suditi po primjedbama koje smo čuli od Viktora tokom priprema. U najboljem slučaju bili su ironični.
„Nazvao sam te, nisi bio kod kuće, kao što bi Petrosjan rekao“, ponovio bi Korčnoj sa zadovoljstvom, što je bilo praćeno karakterističnim nazalnim kikotom.
Što, usput rečeno, nije bilo tačno. Priznajem da je, kada su se kao tinejdžeri sreli u Lenjingradu 46. godine, sin domara iz Tbilisija mogao napraviti neke pogreške u jeziku, ali Tigran Vartanovič, koga su svi poznavali, tečno je govorio ruski.
(Nastaviće se danas)