Niš, 2024

PRIČE

FIŠER PONOVO U TUNISU

Nekoliko događaja se koincidentno poklopilo i nisam imao pravo da „takvu poruku“ (najmanje je važno od koga) zanemarujem.

Pošao sam na odmor u Tunis, birajući različite mogućnosti, odlučio sam se za Sus i pored nekoliko knjiga beletristike, koje već dugo čekaju svoju šansu, poneo sam i beleške o Petrosjanu sa idejom da privedem kraju esej osmišljen i započet još letos na turniru u Bugarskoj.

Trebala mi je i neka čitljiva knjiga na engleskom tek da bi održavao jezičku kondiciju, metod koji odavno praktikujem na putovanjima.

Nisam imao konkretnu ideju šta bi to moglo da bude, dohvatio sam prvu knjigu sa stola, i u tom na svesnom nivou apsolutno slučajnom potezu, sakrilo se nesvesno koje je po svojoj božanskoj logici cikličnih spajanja izabralo knjigu Helgija Olafsona („Boby Fischer comes home“), koja opisuje poslednje Fišerove godine provedene na Islandu -božićni poklon moga brata. U tom trenutku ceo kasniji rasplet je bio tek na molekularnom nivou, knjiga se veličinom i stilom pisanja činila idealnom za predviđenu namenu i ja sam adekvatno opremljen srećno stigao u Sus.

Cela mediteranska obala Tunisa, a posebno Sus sa modernism hotelima u samom gradu ili neposrednoj okolini su idealno mesto da se premoste hladni i snežni balkanski dani. To je uostalom i bila primarna ideja mog boravka u Susu. Temperatura nije padala ispod 15 stepeni, vreme je bilo vedro sa puno sunca, doduše često i sa neprijatno hladnim vetrom, more se naizmenično penilo i modrilo. Krenule su moje duge šetnje sa Helgijevom knjigom u džepu, koju sam iščitavao, odmarajući se od pešačenja na brojnim klupama pored obale.

Nekoliko dana je bilo potrebno da se tema knjige (priča o Fišeru) i mesto boravka (Sus) asocijativno umreže, međusobno potraže I definitivno prepoznaju. Helgi je sa puno spisateljskog dara opisao Fišerove dane na ostrvu, kao svojevrsnu sagu jedne grandiozne šahovske i ljudske priče u završnoj fazi, kroz čiji se tok (što je majstorski dozirao i ilustrovao sa mnogo živopisnih detalja), dobila slika i o njegovoj ličnoj karijeri i kompletnoj šahovskoj istoriji Islanda. Fišer je u knjizi kroz njegovu svakodnevicu, odslikanu kroz lucidne duhovne izlete, strahove, paranoidne ideje, tinejdžerske naivnosti prikazan slojevito, u svim fazama njegove tragične završnice, ali uvek i u svakoj datoj sekvenci sa puno empatije i lične naklonosti. Varirajući Fišerovu glavnu ulogu i svoje intimne opservacije Helgi se nijednog trenutuka nije previše udaljio (što njegovom tekstu daje dodatni literarni kvalitet) od ključnih odrednica njegovog junaka: egocentrične nepredvidljivosti i fascinirajuće karijere koja je obeležila šahovsku istoriju.

Nakon uznemirijućih izveštaja o Fišerovom potucanju na relaciji Mađarska-Japan-Filipini koja su se činila sve nesigurnijim za njegovo slobodno kretanje (na kraju se ono i okončalo interniranjem ujapanskom imigracionom centru), na Islandu se među njegovim bivšim prijateljima iz slavnih sedamdesetih i velikom broju novih sledbenika, rodila ideja da mu se pokuša pomoći. U tu svrhu formirana je JRF (Justice-Right-Freedom) grupa čiji inicijali (samo za one koji nisu upoznati sa Jungovom teorijom sinhronog posledično-uzročnog umrežavanja naizgled nepovezanih događaja) slučajno koincidiraju sa inicijalima glavnog aktera ove priče (James Robert Fisher). Grupa je sa puno entuzijazma, empatije i samopregora prionula na posao i posle napornog rada i brojnih peripetija uspela da mu pribavi državljanstvo i dovede ga na Island. Član ove grupe bio je i pisac ove knjige Helgi Olafson koji je u čuvenom meču, našao glavnu inspiraciju za svoju kasniju, veoma uspešnu velemajstorsku karijeru.

Sjedinjene američke države (SAD) čiji predsednik mu se svojevremeno lično obratio pismom, a državni sekretar ga zvao telefonom I ubeđivao da „ode tamo i razbije ih“ (misli se na Ruse), zemlja koja ga je nakon trijumfalnog povratka 1972 godine slavila kao heroja, odrekla se svog junaka, samo zato što je igrao taj isti šah zbog koga su ga nekad slavili, ali sada (u njihovoj verziji nema nevinih igara, kad su interesi u pitanju) u zemlji koja je u tom momentu bila pod njenim ekonomskim sankcijama. Samo njega i samo zato što je igrao šah. I ne samo odrekla (Fišer sa tom vrstom ljubavi nikad nije imao problema), već uključila sve administrativne mehanizme ne bi li ga na nekom belosvetskom meridijanu uhapsila i vratila na rodno tlo (ono isto koje ga je nekad slavilo) gde ga je čekao dugogodišnji zatvor. Ostrvili su se toliko (zbog toga što je igrao šah u zemlji koju su držali pod sankcijama), da mu je između ostalog bilo zabranjeno da prisustvuje sahrani i poseti grob majke i sestre koje su ga očuvale, toliko da su mu provalili sef u kome je deponovio svoju imovinu i budzašto je aukcijski rasprodali. A među tim stvarima su se nalazile mnoge lične relikvije, priznanja sa osvojenih turnira, Niksonovo i Markosovo personalno pismo, šahovski set koji su mu povodom šampionske titule poslali John Lenon i Yoko Ono. Poternica koja ga je svih tih godina pratila ostala je da živi i nakon dolaska na Island i svaki njegov izlazak iz zemlje vodio bi do sigurnog hapšenja.

Druga zemlja (Island), čiji broj stanovnika korelira sa brojnim američkim gradovima osrednje veličine, sa nesrazmerno manjim administrativnim resursima i neznatnim međunarodnim uticajem, ponela se prema Fišeru potpuno drugačije. Respektujući sve što je za njenu svetsku promociju učinio tokom čuvenog meča, vezujući njegov doprinos za nacionalnu ekspanziju šahovske igre i što je još važnije rukovodeći se humanošću i potrebom da se bori za ljudska prava,

Island je Fišeru kako Helgi slikovito opisuje „pružio zaklon pred olujom“.

Fišer je na Islandu proveo skoro tri godine, promenio je tri stana i na različite načine trošio svoje vreme. Sate je provodio uz BBC TV program, imao je svoju stolicu za čitanje u knjižari čiji je vlasnik bio šahovski poklonik, hranio se u vegetarijanskim restoranima, posećivao bioskope, a često bi ga i neko od ljudi sa kojima je bio na raznorazne načine povezan, pozvao na večeru ili odveo na koncert. U kontekstu prikaza njegovih doživljaja iz svakodnevice, izvanredan je opis ribolovskog vikenda koji su Helgi i on proveli zajedno, na kome je Fišer upecao velikog lososa što je i zvanično verifikovano. Čitao je knjige na različite teme (većinom biografje slavnih ljudi), slušao soul I bluz i gotovo svako popodne šetao ulicama Rejkjavika, privlačeći pažnju prolaznika i ne ustručavajući se da uđe u neformalnu konverzaciju sa običnim ljudima koje bi u raznim okolnostima sretao. Na svaka dva tri meseca iz Japana je dolazila njegova prijateljica, kasnije posle njegove smrti se ispostavilo i žena, Miyoko Watai i ostajala sa njim nekoliko nedelja. O šahu je pričao malo, igrao ga je samo sa Miyoko. Opsesija mu je bila pisanje knjige koja bi pokazala da su Karpov i Kasparov 1984/85 godine igrali namešten meč. O svom izumu tzv. „random šahu“ čija poenta se sastojala u uvek novom početnom rasporedu figura za svaku partiju, uvek je bio spreman da diskutuje nekritično planirajući da u njemu odigra meč sa Anandom ili Kasparovom. Od šahista sa pedigreom sreo se dva puta sa Spaskim („kao da su se srela braća“), koji je jednom došao u društvu Lotjea, a posebno zanimljiv je bio njegov susret sa Anandom, koji je u njegovom viđenju dat u predgovoru.

Naravno susreo se i to više puta i sa prvim islandskim velemajstorom Fridrihom Olafsonom, protivnikom iz svojih dečačkih dana, koji ga je izmedu ostalog i više puta posetio u bolnici. Sa puno narativnog sentimenta, ali bez suvišne patetike, Helgi je opisivao detalje svih tih događanja, u kojima bi se privremeno rastvarali Fišerovi strahovi, paranoidne konstrukcije i ubeđenja da je posmatran, uhođen, progonjen. Nažalost vrlo brzo sav taj persekutivni repertoar bi po prepoznatljivom scenariju ponovo oživljavao, ali utoliko drugačiji što bi se uvek pojavio iznenadno, sa najbezazlenijim povodom, u najobičnijoj situaciji i bez ikakvih pravila, agresivno usmeren ka različitim osobama, bez obzira na staž prethodnog prijateljstva.

Šetajući ulicama Susa stižem do Sus Palace hotela gde je davne 1967 godine igran  internacionalni međuzonski turnir. Pokušavam da u mislima prizovem sliku 24-godišnjeg Fišera, koji je pre 46 godina hodao ovim trotoarima, daleku prethodnicu Fišera koga upoznajem čitajući Helgijevu knjigu. Retrospektvni vremeplov vraća me u vreme, kad je mladi Fišer istupajući sa turnira, samo sebi razumljivom logikom za nekoliko godina odložio blistavu završnicu karijere. Iz memorije su navirala sećanja (imao sam tada samo 14 godina, ali šahovska klica u meni je već bila trajno zasejana) na izveštaje o njegovom beskompromisnom, autodestruktivnom nastupu, na dane kad je šahovska javnost, bila listom okrenuta ka tuniskom gradu, radoznalo iščekujući rasplet njegove divlje borbe sa FIDE, organizatorima, „sovjetskim urotama“, ali najviše sa svojim demonima koji u tom trenutku njegovog života još nisu potpuno zavladali, ali se njihovo dejstvo već počelo značajno da manifestuje.

Već na startu turnira Fišer je ušao u seriju žalbi i zahteva koji su ga uveli u permanentni konflikt sa organizatorima, što mu uzgred uopšte nije uticalo na igru, jer je redom dobijao partije i vodio na turniru. U jednom danu je promenio tri sobe, žalio se na slabo svetlo u turnirskoj sali (u partiji sa Sarapuom su promenjene tri table), prekinuo je partiju sa Kavalekom jer je čuo škljocanje kamere i uslovio odstranjivanje kamermana, što nije išlo lako jer je isti bio zvaničnik ruske ambasade, protestovao je zbog buke, nalazio se u trajno ekscitiranom stanju šireći oko sebe rastuću tenziju koja se i pored udovoljavanja njegovih zahteva samo privremeno praznila. Posebno egocentrični su bili uslovi zasnovani na njegovom tadašnjem religioznom uverenju koji su drastično uticali na turnirski raspored, brzo ga ostavili bez slobodnih dana, a s obzirom da ga je u tome pratio i Reševski, postojala je realna opasnost da nastane haos i globalni poremećaj u terminima odigravanja partija. Na prvi otpor organizatora da udovolji njegovom zahtevu (odlaganje partije) reagovao je impulsivno, napustio turnir (što je značilo gubitak partije kontumacijom) i otišao u 100 km udaljeni Tunis, premeštajući se isto veče iz Tunis Hilton hotela preko Tunis Palasa do konačnog Mažestika. Tamo su ga stigli pozivi predsednika Tuniske šahovske federacije Belkadija i apeli iz američke ambasade da se vrati, uz obećanja da će mu zahtevi biti prihvaćeni.

Sutradan se dešava jedan od možda najkontroverznijih događaja u savremenoj šahovskoj istoriji na tako vrhunskom nivou, Fišer juri nazad iz Tunisa, stiže pet minuta pred pad zastavice i u preostalom satu demolira raspamećenog Reševskog. Ali predstavi tu nije kraj, svakodnevnim trzavicama uznemireni igrači predvođeni ruskim lobijem dižu svoj glas, traže od organizatora da „urazumi“ Fišera i prete kolektivnim bojkotom turnira. Ponovo se pojavljuje problem odlaganja partije i Fišer po istom opsesivnom scenariju ponavlja svoju prethodnu odluku, po drugi put napušta turnir (uz novu kontumaciju) vraćajući se starom utočištu u Tunisu. Ideja o ponovnom povratku, sad već postaje „nemoguća misija“, igrači na turniru su već čvrsto organizovani u zahtevu da se u slučaju eventualnog ponovnog povratka njegovo ponašanje jasno uslovi pisanim dokumentom, na tren se pojavljuje mala nada u kojoj Fišer traži dozvolu za zakašnjenje na partiju sa Larsenom, organizatori na to ne pristaju i s obzirom da više nije ni fizički u mogućnosti da stigne na vreme (odgovor organizatora je stigao 20 minuta pre isteka kontrolnog vremena) on definitivno završava svoj nastup na Interzonalnom turniru, a samim tim i trogodišnjem ciklusu za prvenstvo sveta. To veče Fišer provodi u kući BBC novinarke Tanya Matthews, u društvu predstavnika ambasade, upadljivo bled, uz čašu mleka, odbijajući intervju, ne želeći ni jednom rečju da komentariše protekle događaje. U njenom svedočenju delovao je kao neko ko nije u stanju da kontroliše davoljeg dvojnika u sebi, „koji bi uvek rekao ne, pre nego što bi njegova prava priroda rekla da“. Na pitanje koji mu je sledeći potez odgovorio je da sutradan putuje u Rim gde će kupovati nove cipele, odatle u Nemačku da pokupi naručen kontigent šahovskih knjiga, a onda se konačno vraća kući. Scenario dostojan vrhunske književne priče, čiju glavnu vrednost predstavlja koloritna kontrastnost između „dinamitom nabijenog“ zapleta i bizarnog kraja. Turnir se vratio u legalne tokove, uznemireni duhovi učesnika su se primirili, ali ne i šahovska javnost. Još dugo nakon Fišerovog istupanja, praktično do samog kraja turnira, šahovski svet je vise bio okupiran žalom za onim što je njegov ostanak mogao da doprinese, nego interesovanjem za „sterilna“ turnirska zbivanja.

Šta spaja, koji i kakav „link“ povezuje dva Fišera u opisanom rasponu nu od četiri decenije. Rekao bih nepromenljiva autodestruktivna crta njegovog karaktera, koja je izdržala svu proveru vremena njegovih mladalačkih dana u Susu, do same (ovoga puta životne) završnice u Rejkjaviku. I u svojim poslednjim danima kao i davno na interzonskom turniru ostao je dosledan „usamljenom ali nepokolebljivom fajteru u sebi koji se bori na svoj način“. U završnim mesecima kad mu se zdravlje naglo pogoršavalo i u samom finalu koji se odigrao u bolnici, uporno je odbijao lekarsku pomoć i svaku vrstu terapije.

Čak dotle da mu je na noćnom stočiću stajala knjiga, u kojoj su sakupljena svedočanstva brojnih lekarskih promašaja. Poslednje trenutke sa njim proveo je psihijatar Magnus Skulason, takođe član JRF grupe koji svedoči o Fišerovom doslednom otporu lečenju, ali između ostalog navodi i emotivnu epizodu u kojoj je Fišer na dan uoči smrti kao reakciju na njegovu masažu, sa neprepoznatljivom nežnošću izgovorio i sledeće tople reči: „ništa tako ne leči kao ljudski dodir“. Možda su to reči kojima mu je njegova nikad dovoljno iskazana, uvek potisnuta osećajna strana ličnosti simbolično oprostila, što joj nikada nije pružio pravu šansu.

Fišer je umro 17 januara 2008 godine u referentnoj bolnici Rejkjavika. Upravo je prošlo pet godina od njegove smrti, približavamo se devetom martu, sedamdesetogodišnjici njegovog rođenja.

Epilog:

Iako je u vremenskom rastojanju od 46 godina ideja izgledala preoptimistički, odlučio sam se da eksperimentišem i pokušao da pronađem Fišerove tragove u Susu. Metodologija mi se sastojala u biranju ljudi za koje bih procenjivao da imaju oko oko 70 godina, započinjao bih neobavezni razgovor, u kome bih provukao prvo trijažno pitanje: „da li vole ili igraju šah?“. U Tunisu onome ko ne zna francuski nije lako komunicirati sa običnim ljudima, jer engleski ima prolaz uglavnom pretežno kod mlađe populacije. Za svoje istraživanje naučio sam čak i par ciljanih francuskih reči: „ali nažalost većina mojih sagovornika je na sam pomen šaha uglavnom odmahivala glavom“. Bilo je I nekoliko onih koji su prošli prvi trijažni stepenik, ali su ispadali na drugom u kome sam pored direktnog pominjanja Fišerovog imena, uključivao i Boazisa u to vreme najjačeg tuniskog igrača koji je, takođe, učestvovao na turniru. Dani su prolazili, sve je manje bilo nade.

Ali i kao što obično biva u većini priča sa sretnim ishodom, trag se pojavio u najneobičnijem scenariju. Za vreme jedne od brojnih masaža u hotelu, dotakao sam sa mojom fizioterapeutkinjom (sa kojom sam postao dosta familijaran) temu popularnih sportova u zemlji, pa sam se između ostalog raspitivao i za status šaha. Uz odgovor na pitanje i kao uzgred, napomenula mi je da je njen otac strastveni šahista. Načuljio sam uši, i podigao stepen percepcije na viši nivo. Dodatni kriterijumi su se savršeno uklapali: otac ima 71 godinu, igra šah od rane mladosti, rođen je u Susu, a uz to i govori engleski, jer je dugo radio u turističkoj agenciji. Bila je to šansa koja se nije smela propustiti. Zamolio sam je da mi organizuje kontakt i partiju šaha sa njim ali osećanje koje me je u sličnim situacijama retko izdavalo već unapred mi je poslalo čestitku za uspešno odrađen posao. Otac je dovezen u hotel, na moj teren i nakon upoznavanja i šolje kafe, seli smo u foaje, između nas se našla crno-bela hotelska šahovska tabla. Posle nekoliko poteza u trenutku kad sam davao šah lovcem na b5 izbacio sam svoj prvi adut „Boazis“? Moj partner je začuđeno podigao pogled i progovorio „the best Tunisian chess player“ i usput zaklonio šah lovcem na d7. Nisam mu dao da predahne i dok mi je dama koju sam nameravao da stavim na ez još bila u ruci ispalio sam krunski adut: „Fischer, Sus Interzonal, many scandals, fifty years ago“. Odgovor nije mogao biti lepši, niti prikladniji: „O yes, great tournament, I was there. I saw Fisher. He was very young and very strong and, malo je zastao ne znajući kako ću da reagujem, little crazy! It is a great pity that he withdrew tournament“. Zamolio sam ga da mi dozvoli da ga zagrlim, pitao je zašto? Kako da mu objasnim, prosto sam ga samo zagrlio.

Imao sam osećaj, da sam ovde u tuđini, sreo svog rođenog!

(Nastaviće se)