2010.g.
Predgovor
Genna Sosonko
Ali nije mogao da odoli iskušenju da otputuje na kvalifikacioni turnir za juniorsko prvenstvo svijeta, i pobjeda na tom takmičenju — u čijoj se tabeli može naći dosta slavnih imena — ponovo je posijala sumnju u njegovoj duši. Još nekoliko godina, pokušavajući da spoji ono što je nekada bilo spojivo, a što se u savremenom šahu međusobno potpuno isključuje, Tukmakov igra turnire na najvišem nivou i istovremeno studira na visokoj školi, završava je i dobija diplomu.
Konačan izbor donio je tek 1971. godine, u svojoj dvadeset petoj: šah, profesionalni šah. Šta bi bilo da je ostao u nauci? Pitanje je, naravno, hipotetično. Mislim da, ako bi fizika i dobila još jednog profesora, šah bi izgubio velemajstora visokog, veoma visokog ranga.
Ulazak u Višu ligu prvenstava Sovjetskog Saveza bio je tada sam po sebi dostignuće, a Vladimir Tukmakov je na tim turnirima — koji su imali reputaciju najjačih na svijetu — igrao redovno. Dovoljno je nabrojati imena velemajstora koji su u raznim godinama učestvovali na njima da bi se shvatilo kakvi su to turniri bili: Smislov, Keres, Bronštajn, Talj, Korčnoj, Štejn, Geler, Polugajevski, Averbah, Holmov, Tajmanov, zatim Karpov, Kasparov… Taj se spisak može nastavljati i nastavljati. On je tri puta osvajao druga mjesta na prvenstvima Sovjetskog Saveza. Tri puta.
Tri kornera — penal! Ako se prisjetimo pravila dječaka koji su bez predaha ganjali fudbalsku loptu u odeskim dvorištima, tri puta osvojeno srebro na prvenstvima može se smatrati ekvivalentom jednom zlatu. Pa ipak. Pa ipak. Danas, kada je njegova karijera praktičnog igrača završena, može se postaviti pitanje: šta mu je nedostajalo da se pohvali ne samo sa tri srebrne medalje na domaćim prvenstvima, sjajnim nastupima na brojnim međunarodnim turnirima, već i osvajanjem, ako ne baš glavnog vrha, a ono bar njegovih grebena? Jer, Tukmakov nikada nije uspio da zaigra u kandidatskim mečevima: svi njegovi pokušaji da do njih dođe završavali su se u međuzonskim turnirima. U čemu je razlog tome?
Naravno, može se naći i jednostavno objašnjenje: nije bilo dovoljno talenta. Talenta? „Talenta ima mnogo, karaktera malo“, govorio je otac psihoanalize, i s tim se teško ne složiti. Karakter je imao. Imao je i odlučnost, i prodornost, i razumijevanje onoga što se dešava na tabli, i samokontrolu, i volju. U čemu je onda stvar?
Po Tukmakovu, čarobna formula uspjeha izgleda ovako: talenat, pamćenje, volja (karakter) i radna sposobnost. Iako se sam autor s vremena na vrijeme žali na pamćenje, u ono vrijeme šahovsko pamćenje ga je rijetko izdavalo. O radnoj sposobnosti i karakteru već je rečeno. A talenat?
Jednom sam u razgovoru s Donnerom usput rekao — veliki talenat. Holandski velemajstor se namrštio: „Šta je to? Talenat, talenat… Šta ti uopšte misliš pod tim? Talenat — to je odlučnost, ogromna želja da se nešto postigne, to je ono čemu posvećuješ dušu, srce, sve. Eto šta je talenat.“ Ne ulazeći u definiciju talenta koju je dao holandski velemajstor, možemo li reći da je Tukmakov posvetio čitavu svoju dušu šahu?
On se sjeća kako je nastavnik tehničkog crtanja u školi, dijeleći domaće zadatke sa ocjenama, govorio jednom učeniku: „Ti si genije, pet.“ Škrt nije bio ni na pohvale drugome. A Volođi je uglavnom pripadalo: „I tebi pet, ali ti nisi genije.“
Možda su te riječi suviše duboko ušle u dušu tinejdžera? Možda je, neprestano poredeći sebe sa korifejima šaha, stalno hvatao sebe u misli — gdje sam ja u odnosu na njih? Jer, njegove najbolje godine pale su u vrijeme kada su još blistali Petrosjan, Spaski, Geler, Korčnoj, Talj, Štejn, Polugajevski — da pomenemo samo najistaknutije. A potom su došli Karpov i Kasparov.
Da bi nadoknadio svoju „negenijalnost“, zaboravljajući na dostignuća i uspjehe, on je neumorno tražio uzroke svojih neuspjeha, najtemeljnije analizirajući svoje nedostatke — šahovske i ljudske — ne popuštajući sebi ni u čemu.
„Odmah poslije turnira napravili smo analizu nastupa. Podvrgnute su bile ne samo šahovske varijante, već i ono što je stajalo iza njih: misli, emocije, karakteri.“ Slične rečenice obilno su rasute stranicama knjige autora koji je prema sebi neumoljiv.
Nije tada, a danas pogotovo, lako naći u šahovskom svijetu profesionalca koji slobodno vrijeme između turnira ne provodi u potrazi za novom idejom u Maršalovom napadu ili poboljšanjem u katalonskom otvaranju, već u detaljnoj analizi sopstvenih grešaka.
„A šta je tu loše?“ — upitaće čitalac. Pa „analiza životnih i sportskih neuspjeha mnogo je plodotvornija za rast nego opijanje uspjehom“, ponovićemo i mi za autorom. Sve je tako. Sve je tako. Ali nije li tu možda bilo pretjerivanja?
(Nastaviće se)