Niš, 2024
ESEJ O PETROSJANU
Šahovski stil
Petrosjan je do vrha stigao zahvaljujući svom sveobuhvatnom šahovskom talentu i to mu je bilo jedino preimućstvo, koje je imao u odnosu na svoje protivnike. Igrao je lako i brzo pronalazio najbolje poteze, bio je neprevaziđeni majstor manevra i još u mladosti je dobio naziv „udav“ za svoje umeće, kojim je postepenom igrom gušio poziciju protivnika. Tokom dalje karijere proširio se arsenal životinjskih metafora, kojima se se pokušavale objasniti karakteristike Petrosjanovog šahovskog stila. Zvali su ga „stonoga“ koja luta u mraku, upoređivali sa „tigrom“ koji strpljivo čeka priliku za svoj skok ili još žovijalnije, Eve ga je uporedio sa „krokodilom“ spremnog da satima priprema odlučujući udar. Harold Shonberg, američki novinar i prvi dobitnik Pulicerove nagrade za kritiku, je igru sa Petrosjanom slikovito opisao „kao pokušaj da jegulji navučete ogrlicu“, a čuvena je izjava Spaskog da ga Petrosjan podseća na „ježa“, jer kad god pomisliš da si mu prišao on ispusti bodlje.
Njegov osećaj za opasnost i umešnost pravovremene primene profilaktičkih mera bili su glavni razlozi njegovih retkih poraza. Polugajevski je u periodu pika Petrosjanove karijere izjavio, da je „lakše dobiti šampionat Rusije, nego partiju protiv njega“. Istom kontekstu pripada i Fišerova opaska, „da je Petrosjan u stanju da čak i 20 poteza unapred predvidi odakle preti najveća opasnost“. Mnogi su mu pripisivali preteranu opreznost, vrlo često je zbog toga u šahovskoj publicistici bio kritikovan, ali Petrosjan je ostajao dosledan sebi, uveren da probleme sagledava dublje od svojih kritičara, a objektivnost mu nije dozvoljavala da precenjuje svoje šanse.
Petrosjan se u šahu rukovodio „filozofijom ograničenja“. Kad mu se na tabli pojavljivala taktička pоzicija u kojoj protivnikove figure stoje u borbenom postrojenju ili se nalaze pod direktnim udarom, njegov osećaj za opasnost se spontano pokretao nepogrešivo predviđajući potrebe pozicije. Njegova snaga u praktičnoj igri sastojala se u sveobuhvatnom i dubokom razumevanju pozicije, na čijim osnovama konkretna delovanja predstavljaju logičnu posledicu, a ne slučajni faktor. U njegovoj igri dominirao je visok stepen stabilnosti, bilo ga je moguće zadiviti ili iznenaditi nekim neočekivanim potezom, ali veoma teško izbaciti iz sedla. Stremio je takozvanim „uzročno-posledičnim“ pozicijama, gde faktor vreme i taktički element nemaju presudnu ulogu, gde se igra zasniva na stvaranju plana iz koga „železnom posledicom“ nastaje prednost koju visoka tehnika realizacije pretvara u pobedu. Svoj plan sprovodio je virtuozno, umetnički, bez tenzije, intuitivno. Profilaktičke mere zasnivao je na stalnom razmišljanju o protivnikovim napadačkim mogućnostima, o kojima oni često nisu mogli ni da slute. Inspirisan ovom njegovom osobinom Talj je u komentaru o Petrosjanovom stilu igre pisao da je on spojio osećaj za opasnost Šlehtera i tehniku Kapablanke i da je njegovo razmišljanje često bilo izvan mogućnosti protivnika da shvati ideje koje su mu padale na pamet.
U svojoj doslednosti nije bio dogmata, baš naprotiv kadgod se za to pružala prilika bio je kreativno „protivrečan“ i tada bi njegova igra uprkos bazičnoj opreznosti nepredvidljivo iskakala iz svoje matrice i očaravala jedinstvenim rešenjima. Ilustrativna je njegova partija sa Tajmanovom na šampionatu SSSR 1955 godine, u kojoj je Petrosjan za 24 poteza koliko je trajala 6 puta igrao topom, čak 4 puta uzastopno. Za trideset godina koliko mu je trajala karijera, stvaralački kredo Petrosjana zasnovan na nešablonskom rešavanju problema u svim fazama partije nije se izmenio. Njegova priprema repertoara otvaranja se zasnivala na kombinaciji teorijskih znanja i poznavanja ljudske psihologije, a pozicije koje je gradio zahtevale su od protivnika samostalno rešavanje problema za tablom. Šahiste koji nisu mogli bez „Šahovskog informatora“ po svedočenju Smislova, ironično je zvao „decom informatora“.
Ali uz svu jedinstvenost odbrane, vrhunskih rezultata ne bi bilo da Petrosjan nije bio i precizan, hitroumni taktičar. Ogromna, postojana upornost u odbrani, milimetarsko odstupanje, taktika nivelisanja protivnikove inicijative, sve se to u trenutku moglo pretvoriti u neočekivani kontranapad. Ovu Petrosjanovu osobinu na efektan način je izrazio Kotov koji piše da su „njegove harmonične pozicije primarno usmerene rešavanju pitanja odbrane ali se u svakom momentu mogu konvertovati u opasnu kontra-akciju“. Botvinik je nakon meča za titulu prvaka sveta priznao da veoma često nije uspevao da razjasni Petrosjanov stil igre ne može se lako definisati, jer mu je talenat omogućavao originalnost raznovrsnost i nešablonski pristup igri.
U opširnom intervju o svetskim prvacima u kome komentariše njihovstil igre i doprinos razvoju šahovskih ideja, Kramnik Petrosjana naziva „misterioznim igračem“ čije nasleđe tek treba proučavati: „postoji nešto tajnovito, često nepredvidljivo u Petrosjanovoj igri, što me sprečava da stvorim jasan sud o njegovom stilu. On je defnitivno bio igrač koji se mogao suočiti sa svakim tipom pozicije, briljantan taktičar, izvanredan strateg, a opet primarno odbrambeni igrač sa suptilnim osećajem za opasnost. Kroz svoje partije pokazao je da se praktično može braniti skoro svaka pozicija i da se u njima krije enormni arsenal odbrambenih mogućnosti“.
Kasparov koji je svoj prvi međunarodni turnir (u Banja Luci) odigrao u društvu sa Petrosjanom sa respektibilnim poštovanjem evocira šahovske razgovore, savete i pouke iz njihovog druženja i odigranih partija: „njegov duboki filozofski pogled na sve što je vezano za šahovsko stvaralaštvo, pomogao mi je u kreiranju „stoičkog duha neophodnog u prevladavanju situacija punih napetosti i neizvesnosti.
Nezaboravne pouke ostavio mi je Petrosjan u našim partijama igranim u Moskvi i Tilburgu 1981 godine, gde sam se na ličnom primeruuverio u zadivljujuće umeće Petrosjanove odbrane pasivnih pozicija, koje se u najneočkivanijem trenutku za protivnika transformišu u kontranapad. Partije sa Petrosjanom su raširile granice mog poimanja šahovskog stvaralaštva. Da nije bilo ovih poraza teško da bih dostigao šahovski vrh. U njima sam se uverio koliko mnogo skrivenih mogućnosti odbrane kriju pasivne pozicije i konačno sa bezgraničnim uvažavanjem se uverio u talenat Petrosjana“.
Petrosjan je svojim partijama ostavio šahovskom svetu u zalog osnovu stvaralaštva zasnovanu na istini. Dubina njegovog stila odražava jasnost mišljenja i retku kombinaciju razumevanja, kako globalnih šahovskih problema, tako i konkretnih suptilnosti taktike i strategije. U njegovoj igri bez obzira da li se radilo o žrtvi materijala, stvaranju slabosti ili izbavljenju sopstvenih slabosti, osnovni cilj je uvek bio postići harmoniju u svojoj i izazvati disharmoniju u protivnikovoj poziciji. Takva osobenost šahovskog talenta kako piše Tajmanov prosto nije dozvolila nikom da podražava stil Petrosjana.
(Nastaviće se)