Moskva 2003.
Jedini čovjek s kojim sam prekinuo svaki kontakt bio je Bronštajn – tokom našeg meča ponašao se skandalozno. U sali, tačno nasuprot bine, bila je loža KGB-a, „Dinamo“, tamo su sjedili svi njegovi navijači.
I čim bi on žrtvovao figuru – ili, naprotiv, osvojio pješaka – uvijek su slijedili aplauzi.
A on bi, čim povuče potez, brzo otišao iza scene, pa bi onda iznenada iskočio, pa se opet sakrio.
U sali bi se svi smijali, a meni je to smetalo da igram.
A to što on sada govori da je tokom 23. partije više mislio o sudbini svog oca – to mu je Vajnštajn podmetnuo, njegov zli genije.
Taj čovjek je bio strašan, jednostavno strašan – mrzio me, nije htio da ja postanem svjetski prvak.
Kad se raspravljalo o mogućem meču sa Aljehinom, on je, usprkos Staljinovoj odluci, koristeći to što je bio načelnik planirano-finansijskog odjeljenja KGB-a, koristio svoje veze da ometa moje pregovore sa Aljehinom.
Tokom rata je agitovao je da se Aljehin proglasi zločincem i da mu se oduzme titula svjetskog prvaka, i vršio je pritisak na mene da ja budem taj koji će to predložiti. Jasno je da bi to bilo najprostije rješenje – Aljehin ne bi ni igrao meč.
Poslije tog meča, iako smo se Bronštajn i ja formalno pozdravljali, za mene je on prestao da postoji.
U posljednjim godinama počeo sam da ga prihvatam normalno, ali on mene i dalje mrzi.
I sa Levenfišom su odnosi bili veoma oštri.
Inače, bio je to vrlo inteligentan čovjek, završio je Tehnološki institut u Petrogradu još prije revolucije, i bio je šahista velikog talenta, ali nije se potpuno posvetio šahu, iako je imao visoku šahovsku kulturu.
Ali uvijek je bio kao usamljeni, divlji vuk.
Istina je – on je 1917. već bio odrastao čovjek, a ja još dijete, ali ne mislim, kao što vi kažete, da smo različito doživljavali ono što se dešavalo.
Ne vjerujem da je bio antisovjetski nastrojen – na kraju krajeva, nije on tako loše živio u Sovjetskom Savezu, a to što nije mogao da putuje u inostranstvo – nisam siguran da je to bilo toliko važno.
Eto, ja sam jednom rekao Gulku i njegovoj ženi da sam i ja mogao da ostanem u Stokholmu 1926. godine, ali nisam – i dobro je tako ispalo.
Romanovski takođe nije bio antisovjetski nastrojen.
Ali Bogatirčuk – e, on je mrzio sovjetsku vlast.
Ne, njegovu knjigu nisam čitao, ali ga dobro poznajem.
Bio je talentovan, dobro je razumio poziciju, dobro je računao, koristio Laskerovo pravilo: „Ako je pozicija lošija – to još nije izgubljeno.“
Ali kao čovjek – bio je nečist.
Izgubio sam od njega partiju 1927. godine, pa još dvije poslije – ali šta da se radi.
Imao sam jednog čuvara šuma u Sibiru, Izmailova – i od njega sam izgubio dvije partije:
jednu u Odesi 1929., drugu u polufinalu 1931., jedva sam ušao u finale…
Ni sa Petrosjanom nisam imao odnose poslije toga kako se ponašao tokom našeg meča – potpuno nepristojno.
Šta to znači?
Trebalo je da se potpiše pravilnik meča, i – ne sjećam se više koji – neki potpuno beznačajan član mu nije odgovarao, nije htio da potpiše.
Ja kažem: dobro, nazvaću Rojgarda u FIDE.
Iz federacije mi kažu: sačekajte par dana.
Petrosjan pristaje.
Pa opet odbija.
I tako nekoliko puta.
Jasno – htjeli su da mi igraju po živcima.
A kad se Petrosjan penjao stepenicama Teatra estrade, Jermeni su pred njim posipali svetu zemlju iz Ečmijadzina.
Pa šta je to?
A on to prihvatao kao nešto što mu pripada.
Da su preda mnom posipali svetu zemlju iz Jerusalima, šta bih rekao?
„Pometite – pa ću proći“, rekao bih.
I sa Smislovim sam imao napete odnose, ali nešto slično tome nije bilo.
Sada su nam odnosi normalni.
Sa Eveom su odnosi takođe bili napeti, kad smo se takmičili, na primjer u Groningenu 1946. godine – tada je bilo jasno: ako on pobijedi taj turnir, neće biti nikakvog meč-turnira 1948. godine.
Pa kasnije, kad je sportski rivalitet otpao, postali smo pravi prijatelji.
S Karpovom sam imao dobre odnose, ali oni su se pogoršali kad je on počeo da tvrdi da ne postoji sovjetska šahovska škola.
A kasnije, kad je počeo da pritiska Kasparova, ja sam stao na Kasparovljevu stranu, jer sam smatrao da moraju biti u ravnopravnim uslovima.
I ta strašna priča kad su prekinuli meč – tu su učestvovali svi: i CK, i Komitet za sport, i federacija, i Campo.
Jer Garik (Kasparov) je od 1973. do 1978. godine pohađao moju školu, a kad je ona zatvorena, nastavili smo da se viđamo nasamo, ja sam ga podržavao na sve načine.
Uspio sam da mu sredim učešće na Memorijalu Sokolskog, koji je lako osvojio i postao majstor.
Isto tako i turnir u Banja Luci, gdje je postao velemajstor.
Garik sada igra slabije nego prije deset godina, i stil mu se promijenio.
Ranije je igrao kao Kapablanka, kako sam ga učio – poziciono, ali nekoliko posljednjih godina primijetio sam da radi bezbjednosti ide na pojednostavljenje pozicije, a kad se ona dovoljno pojednostavi, onda koristi svoj taktički talenat.
Ne, ne mislim da je to zbog godina – nego je prosto shvatio da mu je najvažnije da ne izgubi.
Znate, svaki tenor može da otpjeva samo određeni broj visokih „si“ u životu.
Možda i šahista može da odigra samo određeni broj dobrih partija, a ostatak vremena samo pomjera figure?
Mislim da mu je jedini spas da prestane da se bavi glupostima kojima se sada bavi.
Ali, to se već događalo – da mi okreću leđa, a ja sam na kraju pomagao Kasparovu ne zbog njegovih ljudskih osobina, već zato što je sjajan šahista.
(Nastaviće se)