Niš, 2024
KOMENTARI
POIGRAVANJE GLIGORIĆEVIM IMENOM
Upravo završen „ekipni bućkuriš“ u Kragujevcu (6-12.12.2014) pod pompeznim nazivom Kup Svetozara Gligorića na najbolji način je predstavio jad i čemer u kome se nalazi Šahovski savez Srbije.
Otkazan iznenada u svom regularnom terminu (solidarnost sa poplavljenima) u trenutku kad je nekoliko ekipa već stiglo u Prolom Banju, obaveza da se Kup mora održati (kako bi „izuzetno bogat i raznovrstan“ godišnji izveštaj o radu bio kompletan) provlačila se kao avetinjska mora orgnizatorima tokom cele godine. I u poslednjem trenutku svoje ostvarenje najavila u Kragujevcu, u providnoj nadi da će joj ime našeg slavnog velemajstora u naslovu i učešće aktuelnog prvaka zemlje ekipe Vodovod (Kragujevca) biti dovoljni za legitimitet značajnog šahovskog događaja. Farsu koja je od nekad stvarno respektabilnog takmičenja napravljena, čiji smo svedoci bili proteklih dana nije vredno u detaljima opisivati. Suočeni sa otkazima većine prvoligaških ekipa i klubova koja su pravo za nastup izborili na regionalnim kvalifikacijama, organizatori su za popunu potrebne kvote od deset ekipa kao glavne kriterijume za učešće odredili oficijelnu registraciju (plaćene dažbine) čime se konstatuje postojanje kluba i platežna likvidnost za cenu pansiona. I „nakon sadržajnih i neizvesnih borbi“ zadovoljno su odahnuli jer je i ove godine KUP Svetozara Gligorića „uspešno realizovan“.
U međuvremenu dok su se oni bavili namamljivanjem ekipa po nižerazrednim ligama čije učešće na Kupu Svetozara Gligorića bi trebalo da na metaforičan način obnovi sećanje na našeg velikana, u Havani je održan (ko zna koji po redu) memorijal Kapablanke, u Moskvi memorijal Petrosjana, u Sočiju memorijal Talja, u Talinu memorijal Keresa, u Plovdivu memorijal Tringova. U ime dobrog ukusa, pijeteta i neprocenjivog legata koji je ostavio našoj šahovskoj i kulturnoj tradiciji ime Svetozara Gligorića ne bi trebalo koristiti u populističke namene koje služe zamajavanju šahovske javnosti da se radi o osmišljenoj realizaciji, mudro isplaniranih takmičarskih programa.
Mi smo mala zemlja da bismo „olako trošili ono što zaista vredi“ i ako već nismo u stanju da zaostavštinu naših veličina (kojima Gligorić svakako pripada) koristimo u svrhu edukacije, razvoja i etičkih poruka ne treba je upotrebljavati u demagoške svrhe. I zato ekipno takmičenje koje je za nama i njima slična koja (to nije sporno) doprinose lokalnom šahovskom životu treba nazivati u skladu sa njihovim rangom i ulogom kao napr KUP Šahovskog saveza Srbije ili Šahovsko ekipno druženje regiona, a ime Svetozara Gligorića ostaviti nekim budućim generacijama šahovskih radnika koji će umeti da na dostojan način simbolizuju njegovu ulogu i doprinos srpskom šahu!
(Nastaviće se)