Piše: Sergej Voronkov
pisac, istoričar
Panov: „Naravno, mora se žaliti što su svjetski šampion Botvinik i dva istaknuta velemajstora Bronštajn i Kotov odbili učešće u jubilarnom turniru. Njihovo odbijanje izazvalo je opravdanu kritiku sovjetske štampe. Zaista, ne može da ne iznenadi činjenica da svjetski šampion gotovo tri godine ne učestvuje u takmičenjima i već četvrti put zaredom ne nastupa na prvenstvima zemlje“ (isto, 7. januar 1951).
U svojim memoarima Botvinik ne pominje ovo prvenstvo. Ali iz njegove izjave u pismu A. Apolonovu od 5.09.1950. vidi se da je učešće u njemu u početku smatrao jednim od „neophodnih“ koraka pripreme za meč sa Bronštajnom:
„Učešće od 15–20. novembra u jakom turniru sa 16 učesnika – poželjno na prvenstvu SSSR-a. Poslije dvije i po godine odsustva iz šaha, ne bih više mogao da dobro odigram veliki turnir“.
General je ignorisao mišljenje šampiona svijeta, što je dovelo do oštrog pisma Botvinika zamjeniku Sportskomitetu N. Romanovu od 5.11.1950:
„Poštovani Nikolaj Nikolaevič!
Sa velikim zadovoljstvom primio sam naredbu Komiteta o XVIII prvenstvu SSSR-a, gdje sam vidio i svoje prezime (naredba br. 866 od 3.11.50) – znači, skoro da nisam lošiji od drugih velemajstora…
Ipak, prisiljen sam da se povučem iz dva razloga:
- Nakon 2 ½ godine odsustva iz šahovske prakse, turnir od 21 kola mi nije potreban (očigledno da su u toj naredbi bili navedeni Bronštajn i Kotov). Još u proljeće ’50 sam molio Saveznu sekciju i Komitet da smanje broj učesnika; ovu molbu sam ponovio 5. septembra, ali sam dobio negativan odgovor.
- Moja priprema ide prilično sporo. Do sada radim bez pomoćnika – velemajstora Ragozina. Za stvarnu pripremu još nisam počeo; bavim se samo pregledom starih partija, odigranih u takmičenjima posljednjih godina. Sakupilo se više od 2000!
Dakle, još nisam spreman za igru.
Srdačno, M. Botvinik“.
O razlozima Kotovljevog odbijanja meni nisu poznati, dok je Bronštajn, poslije iscrpljujućeg maratona u Budimpešti (april–maj, 18 kola) i meča sa Boleslavskim (avgust, 14 partija), trebao odmor da bi počeo intenzivnu pripremu za meč sa Botvinikom.
„POD ZNAKOM ČIGORINSKIH TRADICIJA“
A kako bi Panov drugačije mogao nazvati svoj članak o prvenstvu? Bez osnivača – nikako. Ranije su svi igrali „kako Bog dade“, i u turnirskim biltenima rijetko ko se sjećao Čigorina. A u jubilarnom prvenstvu sve je moralo biti samo po-čigorinski! Evo, Jakov Bilanin je u biltenu napisao odu „Učesnicima Čigorinskog turnira“, i tamo je u svakoj strofi: „u čigorinskom stilu“, „nazvan čigorinskim“, „čigorinske snage, čigorinske slave“, „zastava Čigorina“…
Ali znate šta sam primijetio: što je „patriotizam“ gušći, to je turnirski bilten lošiji. Takvog bezličnog, kao na ovom prvenstvu, još nije bilo! Ni reportaža, ni „Naše ankete“, ni „Zapažanja gledalaca“, koji su prošlogodišnji bilten činili – i taj je već bio poprilično „zagipsovan“, ali je ipak zadržavao neku živahnost, humor… Spasila je novina Sovjetski sport, u kojoj je nastupao skladni tandem – majstor Lev Abramov i budući poznati novinar i pisac Viktor Vasiljev. On je tada tek prave prve korake pravio, kao i jedan od najboljih karikaturista poslijeratnog doba Igor Sokolov, čije su karikature (među ostalima) krasile prikaze kola. Na pozadini izvještaja osušenih do stadijuma herbarijuma u biltenu, ti novinski tekstovi izgledali su kao bujne livade!
Kako se ispostavilo, čak previše „bujno“. Moralo se potruditi da se „voda“ ocijedi i iz opisa svih 153 partija ostave samo one koje su se nečim isticale ili uticale na turnirsku intriguu (naći ćete ih u odjeljku partija). Samo nemojte pomisliti da sam pritom izlio i sav humor. Kakav humor, o čemu pričate? Ni u novini, ni u biltenu, ni u časopisu nije više bilo ni pokušaja da se šali…
L. Abramov i V. Vasiljev:
„Na većini stolova u 2. kolu borbe su se tek zahuktavale kada se u sali začuo aplauz: na jednoj od demonstracionih tabla pojavila se oznaka ‘Bijeli je pobijedio’. Petrosjan je prisilio Toluša na predaju. Ta partija je zasad najkraća na turniru.
Tigranu Petrosjanu je svega 21 godina. On nije samo najmlađi učesnik prvenstva, već i najmlađi šahovski majstor u zemlji… Ne može se ne primijetiti da je Petrosjanova igra donekle jednostrana: jak u strategiji igre, on se ne osjeća sasvim sigurno u taktičkim komplikacijama, i u tom smislu više nego iko od učesnika treba da uči na primjerima raznovrsnog stvaralaštva velikog majstora M. Čigorina.
…Dovršavanje nedovršenih partija obično počinje još prije nego što se protivnici ponovo sretnu u turnirskoj sali: odloženu poziciju majstor često razmatra uz pomoć džepnog šaha, još dok se vraća sa kola. Zatim dolazi red na kućnu analizu, u punom smislu te riječi.
Ponekad se desi da se prekine više partija. Tada zadatak postaje složeniji. Na prošlogodišnjem prvenstvu Moskve A. Konstantinopoljskom je trebalo da dovrši čak pet partija. Majstor je pričao da je čitava soba bila puna tabli, između kojih se kretao, kao da igra simultanku.
Ovaj put nijednom učesniku nije prijetila takva perspektiva: prošla su tek dva kola. Zato je analiza bila temeljna. Dvije partije su završene bez dovršavanja: velemajstori Keres i Bondarevski su se dogovorili o remiju s Lipnickim – častan rezultat za šahistu koji prvi put učestvuje na prvenstvu zemlje.“
(Nastaviće se)