Moskva, 2014.
***********
Jedna je stvar — gledati velikog šahistu izdaleka, dok je na sceni, za šahovskom tablom, dok stvara svoje čudo; a druga — biti u tako neposrednoj blizini njega.
Kad bi protivnik povukao potez, velemajstor bi se lagano digao iz stolice i uputio nazad na scenu. Ipak, poslije nekog vremena, vraćao se. I to se ponovilo nekoliko puta.
U početku sam ga samo tiho slušao, ne vjerujući da se to zaista dešava, a onda, vidjevši da on, strasno vodeći svoj monolog, povremeno pogleda i ka meni, kao da me poziva da se uključim, osmjehnuo sam se i rekao:
„Davide Jonoviču, Vaš potez.“
Ne sjećam se više, naravno, o čemu je govorio.
Vjerovatno o svojim brojnim šahovskim idejama — realizovanim i nerealizovanim.
A možda i o svojim zamjerkama prema onima koji upravljaju šahovskim svijetom, koji se u svako doba ponašaju ne baš onako kako bi čovjek volio.
Ali osjećaj koji sam tada doživio, još uvijek toplo titra u mom srcu.
Uspio sam da tada upitam i mog komšiju odakle tako dobro poznaje velemajstora.
„Eh, davno je to bilo… U našoj ambasadi je davao seansu simultanke“, odgovori on.
Do kraja prvenstva redovno sam dolazio u Olimpijski, ali ga više nisam sreo.
A David Jonovič je, kako se činilo, uspešno ‘prešaltao’ na mene.
Tako je počelo to prijateljstvo.
Riječ „prijateljstvo“, naravno, nije sasvim precizna:
dok je jednim upravljalo bezgranično divljenje prema šahovskom idolu, za drugog — on je postao svojevrsni poligon za redovno „bombardovanje“ bezbrojnim idejama (i ne samo šahovskim).
„Jesam li ja bio njegov prijatelj?“ — ponavlja pitanje Ivanov.
„Tako to pitanje nikad nije bilo postavljeno.“
„Valerije Sergejeviču“, rekao mi je jednom Bronštajn, „da ste vi makar majstor, postavio bih vas za svog sekundanta.“
„Dovoljno je“, odgovorio sam mu, „što sam Vam, Davide Jonoviču, u redovima nosača tabli.“
Čitavog života Dovik se napajao energijom od nesebičnih poklonika igre, njihove odanosti, divljenja.
Za njih, Bronštajn je bio BRONŠTAJN, i zaista je mogao funkcionisati samo u društvu takvih ljudi.
Kad je živio u Španiji, Ivanov je po punomoći obavljao privatizaciju njegove stana.
Kasnije mu je pomogao i da sredi penziju.
„Sam nije nikuda išao, imao je strah od činovnika“, — kaže Sergej Ivanovič.
Usudiću se da dodam: on je osjećao stid i strah pred svakim čovjekom, ako taj nije znao da ima posla sa slavnim šahistom.
U svakodnevnom životu bio je neprilagođen i često bespomoćan: nije mogao da proguta običnu tabletu, pa sam je ja uvijek drobio, kao što to rade za malu djecu.
Tom Fjurstenberg se sjeća da je za Devika spremiti se za put, spakovati kofer, bila muka od nevjerovatne težine — bez pomoći nije mogao da se snađe.
Valerij Sergejevič Ivanov nije bio samo primalac bezbrojnih Bronštajnovih ideja i teorija, nego i njegov nezamjenjivi pomagač u svakodnevici:
„Koliko sam samo majstora doveo kod njega za sve ove godine! Bezbroj!
I električara, i da donesem police za knjige iz radnje, i da mu na kuhinji instaliram slavinu tipa ‘jelka’, i da okačim zavjese,
i da popravim wc-šolju i zavrnem je za pod.“
I svi ti majstori — do jednog — šahisti.
To je, naravno, za sve bila svojevrsna fešta.
Ali jednom je zatrebao telefonski majstor.
I doveo sam nesnalažljivog.
U smislu ponašanja i bontona.
I još gore — nije bio šahista.
Pa Bronštajna uopšte nije impresioniralo:
„Ko je taj Bronštajn? Šta on to igra?“
Kad je posao već bio pri kraju, počeo je da shvata ko je pred njim i, što je najvažnije —da ovdje novac nije u središtu stvari.
Stvarno se zabrinuo:
— A hoće li on meni platiti? Hoće li mi platiti?
— Naravno, umirim ga ja.
— A koliko?
— Svrati kod mene sutra, vidjećeš.
A David Jonovič, ulazeći u sobu, pitao je:
— Šta to kaže? O čemu pričate?
Na kraju sam ga ja isplatio. Alkoholom.
Kad bi neko nešto radio po kući, David Jonovič je uvijek pokušavao da učestvuje — na vrlo specifičan način: jednostavno bi — zapričao majstore.
I gurao se tamo gdje ni samom nije bilo moguće da se razmjesti.
U toalet, na primjer.
Majstori su bili veoma obazrivi ljudi.
Nisu mogli da rade dok govori velemajstor.
Jednostavno bi prestajali s poslom, ostavljali alat po strani — i slušali.
Popravka ili montaža se odugovlačila.
Dolazio bih da intervenišem:
— Davide Jonoviču, pa vi smetate!.. Ovdje se radi o ozbiljnijim stvarima od vašeg šaha… Kasnije ćete pričati.
— Da, da… Razumijem. Izvinjavam se… Mihail Kuzmiču, kako vam to sve tako vješto ide! Kakvu to glavu treba imati?! Kakav biste vi šahista mogli postati!
— Eh, nisam postao, Davide Jonoviču…
Rad se nastavljao… dok se David Jonovič ne bi sjetio nečeg novog zanimljivog iz svoje bogate šahovske biografije — i nije mogao da izdrži, a da to ne ispriča.
Pa možete li zamisliti — kako da se s njim izađe na kraj!
(Nastaviće se)