Piše: Marija MANAKOVA,
velemajstor
Svetozar Gligorić: Koja je najvažnija faza partije? Otvaranje. Pod uslovom da ćete sve ostale faze igre nastaviti u istom duhu. Ali glavni šahovski trik je borba za tempo. Svaki potez je bogatstvo koje imate na raspolaganju. I ako ne odigrate najbolji potez – narušavate ravnotežu u korist protivnika. Kao da menjate uloge. Zato nemate pravo na grešku. Svaki potez treba da bude najkraći put ka cilju, bilo strateškom ili taktičkom. U mom radu na šahu najvažniji su bili kreativnost i logika. Logika mi je dobro razvijena. A u otvaranju sam igrao veoma jako. Nadorf je jednom rekao (iako još uvijek ne znam kako to shvatiti – kao kompliment ili kao razlog za svađu): „Da sam u svojim partijama dobijao pozicije iz otvaranja kao Gligorić, postao bih svetski šampion.“ Ali igrao sam veoma lako, malo sam se pripremao. A „Mar del Plata varijantu“ smislio sam za deset minuta pre partije sa Nadorfom. Pre toga me pobedio na Olimpijadi u Helsinkiju 1952. godine. A sledeće godine susrećemo se u Mar del Plati. Pre je staroindijska odbrana igrana ovako: konj na c6 se igrao vrlo retko, svi su ga postavljali na d7. A kad su ga stavili na c6, igra je išla po sledećem scenariju: zaključaju centar, a potom prebacuju topa sa f6 na g6, dok konji, kao dva idiota, stoje na e7 i d7 i smetaju svim ostalim figurama. Svi su tako igrali i gubili. I rekao sam: „Šta nije u redu sa ovim svetom? Očigledno nešto nije u redu!“ Tako je došla ideja da prvo poboljšam položaj svih figura, a tek onda da napadam.
Miguel Najdorf – Svetozar Gligorić
Staroindijska odbrana
Mar del Plata 1953.
1.d4 Nf6 2. c4 g6 3. Nc3 Bg7 4. e4 d6 5. Nf3 0-0 6. Be2 e5 7. 0-0 Nc6 8. d5 Ne7 9. Ne1 Nd7 10. Nd3 f5 11. f3 f4 12. Bd2 Nf6 13. b4 g5 14. c5 h5 15. Nf2 Ng6 16. Rc1 Rf7 17. cxd6 cxd6 18. a4 Bf8 19. a5 Rg7 20. h3 Nh8 21. Nb5 g4 22. fxg4 hxg4 23. hxg4 a6 24. Na3 Bd7 25. Nc4 Rc8 26. Nb6 Rxc1 27. Bxc1 Be8 28. Ba3 Nf7 29. Qc2 Nh6 30. g5 Rxg5 31. Rc1 Rg3 32. Bb2 Nfg4 33. Nxg4 Nxg4 34. Bxg4 Rxg4 35. Qf2 Bg6 36. Rc4 Qe7 37. Bc3 Qh7 38. Qe2 Rh4 39. Kf2 f3 40. Qe3 Rf4 41. gxf3 Qh2+ 42. Ke1 Qh1+ 43. Ke2 Bh5 44. Kd2 Rxf3 45. Qg5+ Bg7 46. Kc2 Rf2+ 47. Bd2 Qd1+ 48. Kc3 Qa1+. Beli predaje.
Naučio sam da igram šah prilično kasno – sa 11 godina. Tada sam igrao na turniru za decu do 14 godina, naravno, loše sam prošao, ali mi je atmosfera jako prijala. To je bilo u Beogradskom šahovskom klubu, tamo je bila ogromna sala sa velikim stolovima, na kojima su stajale ogromne šahovske garniture. Oduševila me lepota svega toga. Toliko me privuklo da sam počeo da isecam partije iz šahovskih rubrika u novinama, pronašao sam negde i naučio knjigu o otvaranjima. I tako sam napredovao da sam sledeće godine već došao na turnir do 14 godina, pripremljen. I na kraju turnira sam bio lider. To je bio turnir u brzopoteznom šahu. Ali ranije nije bilo satova kao sada. Bili su takvi satovi da je sudija svake deset sekundi vikao: „Beli!“ i svake deset sekundi: „Crni!“ Svi šahisti su morali da odigraju potez na taj signal. Niko nije imao pravo da zakasni, inače je to bio poraz.
–Ništa?! A ranije nego što je on viknuo, niste imali pravo da odigrate potez?
Svetozar Gligorić: Ne.
–I ništa nije trebalo da se pritiska?
Svetozar Gligorić: Ne, ali sudija je jako pažljivo pratio. Čim neko zakasni – poraz.
Svetozar Gligorić: Ne, svi su bili vrlo disciplinovani. Danas bi mnogi možda i zakasnili, ali mi smo tada bili naučeni disciplini. Moraš da odigraš potez, iako glup! I tako je moj protivnik odigrao glup potez, izgubio partiju i suze su mu krenule. Pobjedih ga i sažalivao sam ga, pa sam mu vratio potez. Sudija je to video, ali je ćutao. I cela ta situacija me je izbacila iz ravnoteže, pa sam izgubio tu partiju. Na kraju je moj protivnik otišao u finale, a ja nisam. Baš mi je falilo to jedno poen ili pola. Ali pošto je sudija video celu situaciju, dozvolio mi je da uđem u finale. I već u finalu sam bio prvi.
Kada sam imao 15 godina, igrao sam na turniru za decu do 18 godina. Tada sam već bio stalni posetilac Beogradskog šahovskog kluba, iako je gimnazistima bilo zabranjeno da ulaze u klub u večernjim časovima. Tamo je radio dvometarski čuvar po imenu Desimir. Jako me je voleo. I kada bih se pojavio na ogromnim vratima, on bi me primetio i odmah spustio glavu prema novinama, kao da ih čita, i ja bih, spuštene glave, prošao pored njega i celu večer provodio u klubu.
(Nastaviće se)