Piše: Marija MANAKOVA,
velemajstor
-Šta su žene značile i znače u vašem životu?
Svetozar Gligorić: Oh, to su božanska stvorenja! Vi ste veoma lepe! I što više televizije, to je više vidljiva razlika između žena i muškaraca. Uopšte, muškarci su uglavnom strašni. A kao da je namerno, na ekranu prikazuju najstrašnije muškarce, kao da ih biraju po izgledu. Naravno, povremeno se pojavi neko privlačno lice, ali to je izuzetno retko. Ali nije samo lice ono što ženu čini lepšom – boja kože, nežnost, sve u ženi je lepo! A u mnogim stvarima ste i mnogo pametnije od muškaraca. Naravno, ne govorim o apstraktnim stvarima, poput matematike ili filozofije, ali u praktičnim stvarima… A kako žene rade rukama! Na primer, kad muškarac pakuje stvari u kofer – to je strašno! Šta se desi sa stvarima: sve je zgužvano, ništa se ne može kasnije razabrati. Kad žena sprema kofer – sve je tako uredno složeno, stvarčica do stvarčice. Razlika je kao između neba i zemlje! (Na srpskom jeziku ovo zvuči mnogo oštrije – MM). Bez vas nema čovečanstva. Mi bismo bez vas izumrli za tren.
Čitav svoj život bio je vjeran svojoj ženi. Ona je umrla, a nisu imali djece. Od tada se nikada nije ponovo ženio. Kuća je bila prekrivena njenim portretima.
Svetozar Gligorić: I sada postoje žene koje bi jako želele da se udaju za mene. Ali ženi treba posvetiti vreme, a ja ga nemam: bavim se muzikom. Zbog toga moram da odbijam.
Tako malo vremena sam posvećivao svojoj supruzi! Kući sam bio samo u prolazu. Ponekad, tokom turnira, dolazili su gosti i veoma mi smetali. Moja pokojna žena je bila veoma gostoljubiva, volela je društvo, bila je srećna, a meni je to bilo vrlo neprijatno.
O svojoj šahovskoj karijeri se sjećao ovako:
Svetozar Gligorić: Do 80. godine bavio sam se šahom, i kada sam hteo, i kada nisam hteo. Postojala je jedna godina kada sam napustio šah. Malo ko zna za to. To je bila 1976. godina, tada sam odbio devet međunarodnih turnira. Odlučio sam da ponovo upišem fakultet i sve to (Gliga je bio prilično poznat novinar, pisao je članke i knjige, imao je kolumne u novinama; njegova knjiga o meču Spaski – Fišer prevedena je na nekoliko jezika i postigla tiraž od nekoliko stotina hiljada primeraka – MM). Godinu dana kasnije, osetio sam da je moje finansijsko stanje dostiglo kritičnu tačku. Bio sam novinar sa vrlo skromnom platom. I 1977. godine sam ponovo počeo da igram. Tako da je moja šahovska karijera bila duža nego što sam planirao. Ali glavni uspesi su došli do 1975. godine. Ovaj jednogodišnji prekid izazvao je takav pad forme da se nikada nisam vratio na onu visinu na kojoj sam bio.
Moj zlatni period verovatno je bio u 50-im godinama. Iako je bilo i ranije, u 40-im, kada sam, na primer, pobedio na turniru u Varšavi. Tada sam, kao nepoznat igrač, bio dva poena ispred svih, uključujući Smislova i Boleslavskog.
Godine 1956. na Aljehinovom memorijalu u Moskvi, prva dva mesta su zauzeli Botvinik i Smislov, treći je bio Tajmanov, a ja sam bio četvrti, ispred Keresа, Najdorfa, Bronštajna, svih vodećih evropskih šahista. I kasnije, mnogo godina kasnije, saznao sam da je David Bronštajn, koji je tada bio kandidat za svetskog šampiona, izgovorio rečenicu: „Da se sada biraju tri vodeća velemajstora na svetu, jedan od njih bi trebalo da bude Gligorić“. To je veoma visoko priznanje. Bio je oduševljen mojom igrom, a ne samo rezultatom. Igrao sam veoma dobro.
A 1958. godine postigao sam najviši rezultat, zauzevši prvo mesto na prvoj tabli na Olimpijadi u Minhenu. Nisam bio svestan koliko su me tada poštovali. Nekoliko godina kasnije, Petrosjan mi je ispričao da su na sastanku tima SSSR-a, pre meča sa Jugoslavijom, razmišljali o tome kakav sastav da postave protiv nas. Oni su tada bili lideri, a mi smo bili drugi. Znali su da igram na prvoj tabli, i to crnim figurama. Botvinik je rekao da neće da igra. Sledeći u redu trebao je da bude Smislov, kao druga tabla. I on nije hteo da igra. Igrao je Keres, koji je bio prijavljen za treću tablu. Možda zato što je moj skor sa njim bio lošiji nego sa Botvinikom i Smislovom. A možda zato što sam zaista bio u odličnoj formi.
(Nastaviće se)