Piše: Marija MANAKOVA,
velemajstor
Svetozar Gligorić: Volim šalu. Da je život šala, bilo bi mnogo bolje.
-A on nije šala?
Svetozar Gligorić: Ne, ali može se učiniti takvim pomoću mašte.
Drugi prevod – „može se učiniti takvim pomoću SNOVA“. U srpskom jeziku mašta i san – to je jedno isto: „mašta“.
Ali on je bio sanjar, koji je svoje ideje ostvarivao, pretvarao ih u stvarnost. Velemajstor Gligorić je bio izabranik svog vremena. Nije bio samo šahovski gorostas, legenda jugoslovenskog sporta. Bio je pravi idol za mnoge generacije Jugoslovena. Vlast ga je voljela, narod je aplaudirao. Još nekoliko godina unazad, bila sam svjedok toga kako su ga predstavili kao gosta jednog šahovskog događaja, i stotine ljudi su mu aplaudiralo pet minuta.
-Šta je za vas važnije: vlast ili slava? A možda novac?
Svetozar Gligorić: Ne, ni vlast, ni slava. Za mene je najvažniji kvalitet igre. Evo, sada, na primjer, komponujem muziku i više gubim novca na tome nego što zarađujem. Ako nastavim ovim tempom, za nekoliko godina ću postati siromah. Ali to nije važno. Za mene je važno da svaka melodija koju komponujem bude visokog kvaliteta. U tome je suština.
Više verujem njemu nego zavidnicima koji su stalno pričali o materijalnoj strani njegovih odnosa sa vlastima. Sigurno je čovek koji je 30 godina igrao za bogatu zemlju na prvoj tabli, bio siguran za parče hljeba, samo ne vidim u tome ništa negativno. Pa, dobro, posrećilo mu se s karmom!
-Vlast vas je voljela. Šta vam je ta ljubav donosila?
Svetozar Gligorić: Ona mi je smetala. Da, dve godine sam praktično bio „ministar šaha“. Sećam se da sam čak bio kandidat za predsjednika FIDE. To je bila moja greška. Ali hteo sam da ostvarim svoj san: da vratim Fišera u šah. Moja žena je veoma želela da postanem predsednik FIDE. Ali bio sam jednostavno srećan kada sam izgubio izbore: to je bio ogroman pritisak, političke intrige… Kasnije su ponovo dolazile ponude da se kandidujem za tu funkciju, ali sam odbio. Uopšte, sve to ne volim: sastanke, govore… Shvatio sam ŠTA je za mene, ŠTA je moje: kreativni rad i lepota. I još je važno – kada postoji neko ko voli tu lepotu, ko je može da ceni. Ako neko kaže da voli moju muziku, odmah mi postaje simpatičan. (kako obično napišu – „ovdje Gliga se smije“. Iako je svima jasno! – MM)
Niko nije znao da sam počeo da pišem muziku. Uvek sam je slušao, svakog dana, kad god sam mogao, počevši od tri godine, bez prestanka. Jedino vreme kad nisam slušao muziku bilo je tokom četiri ratne godine.
Počeo sam da se bavim muzikom sa 81 godinom. Tokom dve godine uzimao sam časove harmonije. Poznavanje harmonije bilo mi je najvažnije znanje. Kasnije mi je postalo važno da naučim da upravljam muzičkim programima na računaru. Savladao sam to oružje. I sada mogu da radim vrlo dobro. Bez greške. Zapisujem notama, kako sebi predstavljam melodiju, zatim dodajem druge instrumente prema zakonima harmonije i mogu da radim šta želim.
Gliga je pisao džez muziku. Iako je ona bila prerađena i za rep, i za pop. Tekstove pjesama je takođe pisao sam. Izdano je CD izdanje „Kako sam preživeo XX vek“. Sve je prošlo veoma uspješno, kritičari su reagovali pozitivno. Uslijedili su brojni intervjui, emisije, objave: Gliga – nije šahista, već kompozitor! Počeo je novi životni ciklus. Gledajući sve ovo, može li se strahovati od starosti?
Počeo je da priprema drugi CD…
Ako postavimo šahovske titule i stepene paralelno sa muzikom, koji biste vi nivo imali kao kompozitor?
Velemajstor. Srednji velemajstor. U svakom slučaju, pišem muziku bolje od one koju većina ljudi sluša. Uopšte, čini se da muzika sada prolazi kroz period opadanja. Zbog tržišta. Ali tako i treba da bude. Ima perioda uzleta, kao i padova. Televizija na sve načine pokušava da kompenzuje nedostatak kvalitetne muzike raznim igračima, lepim devojkama, akrobatama, koji stvaraju vizuelne efekte. Sve zbog nedostatka muzike. Taj nedostatak mora nekako da se popuni.
Gligu su počeli da okružuju poznati mladi izvođači: reperi, rokeri, pankeri… Izvodili su njegove pjesme sami ili zajedno s njim. To mu je očigledno laskalo, davalo mu snagu.
(Nastaviće se)