Moskva, 2014.
***********
Razlog za ostavku Borisa Vajnštajna sa funkcije predsjednika Svesavezne šahovske sekcije bio je sukob s Mihailom Botvinikom u vezi s pitanjem meča za svjetsku titulu.
Vajnštajn se prisjeća:
„Botvinik je razmišljao o meču sa Aljehinom još od 1936. godine. A 1943, kada je došlo do preokreta u ratu, ponovo se vratio toj ideji. Bio je kod mene u gostima, i tom prilikom otvorio pitanje tog meča. Ja sam mu rekao da taj meč nije moguć. Aljehin je ratni zločinac — i to ne prema Sovjetskom Savezu, već prema Francuskoj. On je bio oficir francuske vojske, a nakon kapitulacije Francuske prešao je na stranu neprijatelja. Postao je Frankov pomoćnik za kulturu.
Botvinik je rekao da to sve nije bitno… Kasnije se opet vratio toj temi. Tada sam još uvijek radio u NKVD-u i pitao sam o tome general-potpukovnika Mamulova, upravnika kod Berije, dodavši da neki, istina, sumnjaju u njegovu (Aljehinovu) pobjedu.
Odgovor Mamulova je bio: „Pobijedio on ili ne — to nije važno, jer meč uopšte ne može da se održi. Aljehin je ratni zločinac i, ako pokuša da dođe u SSSR, biće uhapšen na granici i izručen francuskim vlastima. Ako ga, naravno, Francuzi ne zatraže ranije iz Španije.“
U to vrijeme general Franko je već počeo da izručuje ratne zločince, i Aljehin je to znao, zato je i bio primoran da se preseli u Portugal.
Salazar nije izručivao ratne zločince, a saveznici su na to gledali kroz prste.
Prema mojim saznanjima, Aljehinu je kao oficiru stavljena na teret izdaja domovine.
Ne vjerujem da bi bio pogubljen poput maršala Petena, ali mogao je sasvim realno da bude osuđen…
Kada je Botvinik ponovo pokrenuo pitanje meča na sjednici Šahovske sekcije, postavio sam mu pitanje direktno:
„Mihail Moisejeviču, ja sam čovjek bez partijske knjižice, ali vi ste komunista, i obojica smo Jevreji po nacionalnosti.
I ne razumijem — kako ćete pružiti ruku onome ko ima krv komunista i Jevreja do lakata?“
Na to je Botvinik hladnokrvno odgovorio da, ukoliko se ne održi njegov meč sa Aljehinom, Eve će se proglasiti svjetskim šampionom, zatim izgubiti meč od Reševskog, i tako će titula zauvijek otići u Ameriku.
Kada je pitanje meča stavljeno na glasanje, rekao sam da istovremeno podnosim ostavku:
„Ako Biro šahovske sekcije izglasa podršku tom meču, to automatski znači da više nisam predsjednik.“
Vajnštajnov stav Botvinik je doživio kao lični napad — neko mu se ispriječio na putu do velike životne ambicije.
Zato je Vajnštajna smatrao svojim zakletim neprijateljem sve do kraja života, a njegova bezrezervna podrška Bronštajnu u sledećim godinama još je dodatno produbila ovu neprijateljsku netrpeljivost.
„On je bio strašan čovjek, zaista užasan, mrzio me je“, rekao mi je Botvinik samo šest mjeseci prije smrti.
Vajnštajna je nazivao „zlim genijem Bronštajna“, ponavljao da „nije želio da postanem svjetski prvak i da je koristio svoje veze u KGB-u kako bi sabotirao pregovore sa Aljehinom“.
Na tom ključnom zasjedanju 1945. godine prisustvovao je i mladi David Bronštajn.
„Ne podržavam taj istup Borisa Samojloviča“, govorio je pred kraj života.
„Nije mi se dopalo što je tako govorio o Aljehinu. Ali izgleda da je bio jako ljut na Botvinika.“
Procedura glasanja i ponovnih glasanja je posebna priča, ali na kraju je, sa razlikom od samo jednog glasa, donijeta odluka da se meč održi.
Vajnštajn je odmah podnio ostavku.
Nakon toga, ostao je samo kao predsjednik male sekcije u sportskom društvu ‘Dinamo’, nije više obavljao nijednu zvaničnu funkciju u sovjetskom šahu, već se ograničio na mentorstvo Bronštajnu i pisanje šahovskih knjiga.
(Nastaviće se)