O istoriji borbe za svjetsku šahovsku krunu
U stara dobra vremena o nagradnim fondovima se u sovjetskoj štampi nije pisalo ni slova.
Koliko su za svoje svjetske titule dobijali Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan ili Spaski – ne znam ni danas. To je bila državna tajna.
A onda je došla 1972. godina – i meč u Rejkjaviku. I odjednom novine pune vijesti: Fišer odbija da igra, Fišeru mali nagradni fond, neki engleski bankar donira sto hiljada funti da udvostruči fond… !
Tog ljeta nas nekoliko moskovskih šahista-amatera igralo je u Estoniji na velikom švajcarskom turniru. U isto vrijeme, u Rejkjaviku je počinjao legendarni meč Spaski – Fišer.
Svako jutro, čim otvorim oči, moj cimer Tole već razmišlja naglas, kao da vodi šahovski i finansijski komentar u jednom:
– Kako će Borja igrati protiv Bobika? Pobijediće! Ne, izgubiće! Ipak… ne, ipak će izgubiti…
(Pauza.)
– A koliko će dobiti? Sto hiljada!
– A ako pobijedi? Ma ne, izgubiće… ali opet sto hiljada!
– Koliko će dati Krogiusu? Pet hiljada… ne, to je mnogo. Tri. Da, tri. I Neju isto tri…
– Ipak, Krogius je velemajstor… hm, možda po četiri?
– A Fimi? Fimi manje od deset ne može. Ipak je Fima – Fima!
– Ali, s druge strane, deset je mnogo… možda šest? Mada, ako Borja pobijedi… onda Fimi može dati svih deset! A Krogiusu?…
Šah i Kozak
Bilo je to davno — toliko davno da se više ni godine ne sjećam. Znam samo da je Jaan Elvest tada imao četrnaest, možda petnaest godina. Mladi estonski kandidat za majstora, ozbiljan i talentovan. Igrali smo zajedno na jednom švajcarskom turniru u Estoniji.
Tog dana Elvest je pobijedio moskovskog kandidata za majstora Z. — temperamentnog momka, potomka donskih Kozaka. I to ga je pogodilo ravno u srce: partiju je imao dobijenu, samo je trebalo povući jedan tačan potez.
Poslije partije Z. je kipio od bijesa. Strašno se nervirao, svima je pokazivao partiju. Zatim se malo smirio, i otišli smo da zapalimo cigaretu kod ulaza u turnirsku salu.
I odjednom, dok pušimo, kaže on meni:
– Ne, ali zašto sam previdio? Ja skoro nikad ne previđam! Zašto baš sad?
(Pauza, pa prosvjetljenje.)
– A-ha! Jasno! To je Saška! On me ometao svojom glupom pričom! Izgubio sam koncentraciju! Sad je sve jasno!
Rekavši to, provukao je glavu kroz vrata sale i glasno šapnuo:
– Saša, Saš! Izađi na minut! Hitno je!
Saša, dobrodušan momak, prekinuo partiju i došao. I čim je kročio napolje – tres! Z. ga udari šakom po licu. Ni riječi objašnjenja.
Prošlo je mnogo godina. Z. je odavno nestao iz šahovskog svijeta. Elvest je postao poznati velemajstor. I Saša je danas velemajstor. Ali zašto je tada dobio po licu – ne zna ni danas.
(Nastaviće se)
******************
Stari Semjon
(Prenesene priče Starog Semjona iz knjige „Iz dubla“).