Da li je statistika tačna?
Ko od šahista, nakon što podbaci na turniru, nije sjetno pomislio:
„Eh, da nisam tamo previdio pješaka… da sam ovdje pristao na remi… da sam u onoj partiji dao mat u tri poteza — onda bih ja…?“
Naravno, sve to ostane samo u glavi — ili u kafani.
Ali velemajstor Vladimir Alatorcev nije bio običan smrtnik.
Kako mi je jednom ispričao njegov prijatelj, on je išao mnogo dalje: vodio je svoje, lične tabele svih turnira na kojima je učestvovao. Samo što su se te tabele — hm, recimo to tako — malo razlikovale od zvaničnih. Svaku svoju partiju velemajstor je pažljivo i nepristrasno analizirao, i u tabelu upisivao ne stvarni rezultat, nego onaj koji je smatrao pravednim.
I da su svi šahisti tako radili — zamislite samo kako bi izgledala šahovska istorija!
Problemi jezikoslovlja
Prije mnogo godina, pokojni velemajstor Leonid Štejn pričao je u društvu ovu priču.
Kad je prvi put postao šampion SSSR-a, po povratku u Lavov ga je primio prvi sekretar oblasnog komiteta partije.
U „prijateljskom razgovoru“ (tako se to tada zvalo), sekretar ga je upitao da li planira da nastavi školovanje, i ako da – u kom pravcu.
Štejn je odgovorio da bi volio da studira novinarstvo. (A možda i istoriju – sad se više niko ne sjeća.)
Poslije nekog vremena stigao mu je poziv – može upisati Lavovski univerzitet.
Da bi mlađi razumjeli: u to vrijeme Jevrejima u Ukrajini nije bilo lako upisati fakultet.
Ali Štejn je bio šampion zemlje – pa su se i vrata univerziteta otvorila.
Na ispitima mu je, kako je pričao, bio pridružen poseban čovjek, da se slučajno ne desi da ga „obore“.
„I evo,“ priča Štejn, „polažem istoriju. Znam ja to, ali moglo je biti i pet, a moglo i dva.
Uzimam karticu, spremam se, počinjem odgovarati.
A moj ‘pridruženi’ sjedi u učionici, ozbiljan.
Ispitivač me pita: ‘Zašto ne odgovarate na maternjem jeziku?’
A ja mu, na ukrajinskom, kažem: ‘Mogu i na maternjem, ali bolje govorim ruski.’
A on, također na ukrajinskom, kaže: ‘Nastavite!’ – i počne da me ruši.
Ne brzo, nego polako, s uživanjem – da traje duže.“
„I odjednom,“ nastavlja Štejn, „moj ‘pridruženi’ ustaje i izlazi.
Ja se borim koliko mogu, ali već vidim – ništa od ispita.
I taman kad pomislih da sam propao, u učionicu ulaze ‘pridruženi’ čovjek i prorektor.
Prorektor sjeda pored ispitivača, sluša malo, a ovaj me i dalje udara pitanjima.
Onda ga prorektor pozove sa strane i nešto mu šapne na uvo.
Takvo iznenađeno lice nikad u životu nisam vidio!
Ukratko,“ završio je Štejn uz smijeh, „dao mi je četvorku.“
******************
Stari Semjon
(Prenesene priče Starog Semjona iz knjige „Iz dubla“).