Kako nisam postao majstor
Imao sam jednog dobrog poznanika, budućeg majstora N. Često smo se družili, analizirali partije.
On mi je stalno govorio:
„Vrijeme ti je da postaneš majstor!“
Ja bih ponosno klimao glavom: da, da, vrijeme je, odavno je vrijeme!
Treba reći da N nije bio Moskovljanin, bio je došljak. Studirao je na institutu i iznajmljivao sobu.
Jednom me nazove i kaže:
– Pomozi mi da prenesem stvari, selim se u drugu sobu.
Dogovorimo se da se nađemo kod metroa. Nađemo se, a on kaže:
– Samo te molim, nikome ne pričaj šta si kod mene vidio.
– Dobro, ne brini.
Prošle su mnoge godine, mislim da sada mogu ispričati. Dolazimo kod njega kući. Takvo što zaista nisam mogao ni zamisliti. Čitava soba zatrpana šahovskim knjigama i časopisima. Na zidu demonstraciona tabla (ako se ko sjeća – riške proizvodnje). Druga tabla (bez figura) visi na plafonu, iznad kreveta.
Ćutim. Mislim u sebi: „Evo pravog fanatika!“
A on kaže:
– Nisam ja neki Balašov da radim nad šahom četrnaest sati dnevno! Ja ću radije osam, ali produktivno!
Tad sam shvatio da majstor od mene nikad neće biti.
Od tada je prošlo mnogo godina. Majstor N je postigao zapažene uspjehe. Osvojio je nekoliko međunarodnih turnira. Igrao je u Prvoj ligi prvenstva SSSR-a. Postao je velemajstor. Ali do nivoa Balašova – nikad nije dogurao.
Kako nisam postao velemajstor
To je bilo prije skoro četrdeset godina. Uhvati me komsorg i kaže:
– Slušaj, imamo jedan podređeni stambeni odsjek (ŽEK). Tamo jedna starija gospođa vodi šahovski kružok. A ti si kod nas šahista, prvokategornik. Dakle, idi tamo, održi djeci simultanku.
Kažem ja:
– Ako tamo ima kružok, možda ima i prvokategornika. Kako da im ja dajem simultanku?
– Ma ne, – odgovara komsorg, – ta gospođa ni sama ne zna da igra šah. A kamoli djeca.
Uglavnom, odem ja. Stignem tamo – zaista, vrlo simpatična starica, vidi se da jako voli djecu. Djeca su već bila okupljena, sjede – svečano obučena, u bijelim košuljama i s oktobarskim značkama. Iza njih se vrzmaju mame.
Starica me pita:
– Kako da vas predstavim?
– Imam prvu kategoriju.
– Pa ja ću reći da ste velemajstor!
– Ma kakvi, velemajstore sve znaju po prezimenima! (Da, zaista, tada je to tako bilo.) Ako vam je već toliko stalo, recite da sam kandidat za majstora.
– Dobro, dogovoreno.
I izlazi ona u kružok i glasno objavljuje:
– Djeco, k nama je došao međunarodni majstor taj i taj, – i izgovara moje prezime.
Uglavnom, kad je sve završilo, izlazeći već napolje, sustignem uplakanog dječaka s majkom. Majka ga tješi:
– Nisi ti izgubio od bilo koga, nego od međunarodnog majstora!
(Nastaviće se)
******************
Stari Semjon
(Prenesene priče Starog Semjona iz knjige „Iz dubla“).