Viktor Korčnoj – u gostima kod Dmitrija Gordona (2012)
Dmitrij Gordon:
Znači, tada još niste bili spremni?
Viktor Korčnoj:
Da, nisam bio spreman. Da bi se napravio takav korak, moraš sazreti. Tada nisam bio spreman.
Dmitrij Gordon:
Ali u to vrijeme vam je, generalno, bilo dobro u Sovjetskom Savezu?
Viktor Korčnoj:
Pa, u poređenju s drugima – da, nije mi bilo loše. Mada, naravno, KGB je skupljao dosijee o svima nama, pa i o meni. Sjećam se jedne situacije iz 1965. godine: dogovorio sam se s jednom Njemicom ruskog porijekla da idemo u bioskop. Iako do tog izlaska nikad nije došlo, to je već bilo zabilježeno u KGB-u – „Korčnoj je pozvao strankinju“.
Dmitrij Gordon:
A bila je lijepa?
Viktor Korčnoj:
Da, bila je. (smijeh)
Kasnije, recimo 1966. godine, igrao sam turnir u Kirovu. Igrali smo u hotelu, a pored je bilo kazino. Nakon što sam izgubio partiju, otišao sam u kazino da se malo opustim i tamo sam, naravno, izgubio nešto novca. To je takođe završilo u mom dosijeu – „igrao u kazinu“.
Znate, to su sitnice koje su se gomilale. Velike šahiste zbog toga nisu dirali, ali za mene su govorili: „Eto, taj Korčnoj, još se i ne zna koje je nacionalnosti, a dozvoljava sebi svašta!“ Tako se postepeno stvarala slika o meni.
Dmitrij Gordon:
Znam da je u Sovjetskom Savezu počela prava kampanja protiv vas. Jedan od onih koji su to, navodno, organizovali bio je i svjetski prvak Tigran Petrosjan. Koji je bio razlog – lična netrpeljivost?
Viktor Korčnoj:
Pa, teško je reći tačno. Razlog sukoba s Petrosjanom bio je, zapravo, vrlo konkretan. Igrali smo meč u Odesi. Zgrada u kojoj smo igrali bila je nova, ali sto za partiju bio je grubo sklepan. Imao sam naviku da u napetim situacijama oslonim nogu na prečku stola. Petrosjanu to nije odgovaralo.
Jednom sam ga zamolio da se ponaša tiše, ali on nije prestajao. Kasnije je napisao žalbu sudijskom odboru – tvrdio je da sam mu ometao igru.
Dmitrij Gordon:
Čak je pisao da ste ga udarali nogama ispod stola?
Viktor Korčnoj:
Da, upravo to je napisao! I tako je to trajalo do samog kraja meča – igrali smo do četiri pobjede. Ja sam već vodio 2:0 i bio pred trećom pobjedom, kad je on počeo da udara nogom o pod. Tada sam otišao da se žalim sudiji, ali sudija je samo slegnuo ramenima – „šta ja tu mogu“.
Na kraju sam ga ipak pobijedio, ali Petrosjan je odbio da nastavi meč. Napisao je pismo Centralnom komitetu KPSS-a, pa čak i predsjedniku FIDE. Tvrdio je da sam ga „vrijeđao“. Tako je meč završio.
Poslije toga, u raznim komitetima počela su se voditi razna „razmatranja“ mog ponašanja. Petrosjan je, s druge strane, glumio da se ništa nije desilo, a kad smo igrali za istu reprezentaciju, on je ubrzo tražio da me zamijene.
Dmitrij Gordon:
Dakle, prijateljstva više nije bilo?
Viktor Korčnoj:
Ne, prijateljstvo je trajalo kratko. A znate, ja sam mu jednom, prije njegovog meča sa Spaskim, rekao otvoreno u lice: „Izgubićeš.“ Nisam mogao da glumim.
Kasnije, kad se pripremao za meč s američkim velemajstorom Robertom Byrn-om, htio je da me uzme u svoj tim, ali bez ikakve naknade – samo da mu pomažem „za čast domovine“. Pitao sam ga: „Zar misliš da ću, kao kandidat za svjetsku titulu, ići s tobom da ti budem sekundant?“ Naravno, odbio sam. To mu je bila još jedna uvreda.
Sve se to, naravno, prenosilo dalje. Ljudi su govorili da sam „težak“, da sam „neposlušan“. A istina je da sam samo govorio ono što mislim.
U 1976. godini u Sovjetskom Savezu odjeknula je prava informativna bomba: slavni velemajstor Viktor Korčnoj nije se vratio s turnira u Amsterdamu — odlučio sam da ostanem na Zapadu, u Švajcarskoj. Tako sam postao „nepovratnik“, čovjek koji je izazvao sovjetski sistem.
Dmitrij Gordon:
Vaš meč s Karpovom 1974. godine u Moskvi bio je, kako ste kasnije rekli, održan u prilično sumnjivim uslovima?
Viktor Korčnoj:
Da, sve je bilo „razvodnjeno“. U Sovjetskom Savezu je bilo jasno: svi treba da pomažu Karpovu. A ako bi neko pokušao pomoći meni – bio bi kažnjen, izopšten, ili jednostavno ne bi više bio poslat na turnire na Zapad.
Dmitrij Gordon:
Zašto?
Viktor Korčnoj:
Zato što sam ja bio „neposlušan“. KGB je to tako zvao – „nepokoran sovjetski čovjek“. Karpov je, s druge strane, bio idealan za sistem: disciplinovan, „stopostotno Rus“, lojalan.
A ja? Kod mene su uvijek govorili – „ko zna koje je on nacionalnosti“. Nisam imao tipičan izgled Rusa, nisam se pozivao na porijeklo. Nisam bio ni iz privilegovane porodice – moj otac je bio radnik, majka takođe. Ali nisam se ponašao „kako treba“.
Pitali bi me, recimo, koji mi je omiljeni film. Ja bih odgovorio: „‘Kabinet doktora Kaligarija’“. A oni bi me gledali i govorili: „Trebao si reći ‘Oslobođenje’!“ (smijeh)
Tako je to išlo. Karpov je, naravno, bio mlađi od mene dvadeset godina, perspektivniji. Sistem je htio novog heroja, mladog, poslušnog.
Kad smo igrali meč, atmosfera je bila takva da su šahisti koji bi se usudili da se pozdrave sa mnom ili mojom ženom — poslije toga više nisu pozivani na turnire.
Evo primjer: David Bronštajn, moj prijatelj. Pomagao mi je u pripremi, zajedno smo radili u predgrađu Lenjingrada. Rekao sam mu: „Hajde da te zvanično imenujemo za mog glavnog trenera.“
Ali on je tada radio u novinama Izvestija, bio je urednik šahovskog odjeljka. Kad su vlasti saznale da mi pomaže, odmah su ga kaznile — oduzeli su mu rubriku i zabranili mu da se pojavljuje dva mjeseca.
Dmitrij Gordon:
I pored svega, vi ste ga ipak pobijedili u jednoj partiji u 19 poteza?
Viktor Korčnoj:
Da, ta partija je postala poznata. Neko mi je čak poslao i kratak epigram o njoj – šalu, kao čestitku.
Na kraju meča, Karpov je dobio „pohvale“ za volju za pobjedom, za „političku zrelost“. A ja sam tada, sjedeći na zatvaranju meča, sebi rekao: „Gotovo je. Ja odlazim.“
To je bio decembar 1974. godine. Već tada sam znao da ću otići iz Sovjetskog Saveza.
Kasnije, nakon meča s Karpovom, pozvali su me u Moskvu „na razgovor“. Htjeli su da mi pokažu koliko su moćni. Umjesto da odem, ja sam odlučio da legnem u bolnicu.
Dmitrij Gordon:
Zbog čega?
Viktor Korčnoj:
Navodno zbog „čira na želucu“. Ali čira, naravno, nije bilo. To je bio samo izgovor da izbjegnem put.
Kasnije, moj sin, koji je želio da mi se pridruži na Zapadu, poslužio se istim trikom – i on je „završio u bolnici s čirem“.
(Nastaviće se)