Viktor Korčnoj – u gostima kod Dmitrija Gordona (2012)
Dmitrij Gordon:
Dobro veče. Veoma sam srećan i počašćen što je legendarni Viktor Korčnoj, na moj poziv, danas doletio iz Švajcarske u Kijev. Sastajemo se ovdje, u Kijevu. Znam da su vaši roditelji rođeni u Ukrajini?
Viktor Korčnoj:
Da, moj otac je rođen u Melitopolju, a majka u Baštilju, gdje sam danas i sletio.
Dmitrij Gordon:
Znam i da ste u djetinjstvu odlično razumjeli ukrajinski jezik?
Viktor Korčnoj:
Ne sasvim. Ne znam tačno kako se to desilo, ali imao sam poljske rođake, i do početka rata između Njemačke i Sovjetskog Saveza slobodno sam govorio poljski.
Dmitrij Gordon:
A šta se dogodilo tokom rata?
Viktor Korčnoj:
Desilo se to da su svi oni umrli od gladi. Ja sam ih na sankama vozio na Volkovsko groblje. Tako sam izgubio mogućnost da s nekim razgovaram na poljskom i zaboravio sam jezik.
Dmitrij Gordon:
Znam da su vam se roditelji razveli ubrzo nakon vašeg rođenja i da ste ostali da živite s ocem?
Viktor Korčnoj:
Da, ali otac je otišao na front i poginuo tamo. Odrastao sam kod maćehe.
Dmitrij Gordon:
A gdje je bila vaša majka?
Viktor Korčnoj:
Majka se nekoliko puta razvodila od oca, i na kraju konačno. Uvijek se žalila da nema dovoljno novca da me izdržava, pa me davala drugima da me čuvaju. A onda bi se u njoj iznenada probudila majčinska osjećanja i tražila me nazad. Čini mi se da su me tada „mijenjali“ za šestočlanu baštu – tako se pričalo.
Dmitrij Gordon:
I gdje ste se tada nalazili kad je počeo rat?
Viktor Korčnoj:
Kad je rat počeo, otac je procijenio situaciju i odlučio da me pošalje u evakuaciju. Tada su mnoge škole i ustanove slali negdje u Srednju Aziju, i ja sam otišao tamo sa školom.
Dmitrij Gordon:
A vaša majka?
Viktor Korčnoj:
Ona se ni s kim nije posavjetovala. Čula je da se tamo, u evakuaciji, dešavaju ozbiljne stvari, da ima bombardovanja, i došla je. Uzela me odande i vratila u već opkoljeni Lenjingrad.
Dmitrij Gordon:
Dakle, vi ste proveli svih 900 dana blokade u Lenjingradu. Slikar Ilja Glazunov mi je pričao o užasima tog vremena – izgubio je sve rođake i plakao dok je o tome govorio. I pisac Danil Granin mi je mnogo pričao o blokadi. Recite, jeste li i vi imali tako strašno djetinjstvo tokom blokade kao i drugi?
Viktor Korčnoj:
Pa, već sam vam rekao – ja sam sahranjivao svoje rođake, vozio ih na groblje. Naravno, bilo je teško. Imao sam jedanaest godina. Hodao sam po vodu na Nevu, otprilike kilometar. Bilo je teško i opasno, jer su ulice stalno granatirali. Glad je bila strašna. Moji poljski rođaci su umrli od gladi.
Ali sjećam se i toga da mi je otac, kad je odlazio na front, slučajno ostavio i svoju prehrambenu karticu. Moja maćeha je radila u jednoj od dvije konditorske fabrike u gradu i s vremena na vrijeme uspijevala je da mi donese komadić čokolade…
Da, sjećam se – maćeha je povremeno uspijevala da me odvede u fabriku gdje je radila i da me nahrani. Tamo je bilo čokolade, i to mi je tada bilo pravo bogatstvo. Ali usprkos svemu, negdje u drugoj polovini druge godine rata završio sam u bolnici za distrofike.
Kasnije je postalo lakše. Nakon rata završio sam Lenjingradski državni univerzitet, na istorijskom fakultetu.
Dmitrij Gordon:
Ali, na kraju, niste postali istoričar.
Viktor Korčnoj:
Da, tako je.
Dmitrij Gordon:
Hajde da nabrojimo ko ste zapravo postali: četvorostruki šampion Sovjetskog Saveza u šahu, petostruki šampion Evrope, šestostruki pobjednik šahovske olimpijade u sastavu sovjetske reprezentacije, pobjednik oko stotinu međunarodnih turnira i, konačno, dvostruki kandidat za svjetsku titulu – 1978. i 1981. godine. Impresivna lista!
Viktor Korčnoj:
Da. I da dodam – igrao sam meč s Karpovom. On je tada razmišljao o mogućnosti da zaigra protiv Fišera, ali do toga nikad nije došlo. Moglo bi se reći da sam bio i trostruki kandidat za svjetsku titulu.
Dmitrij Gordon:
U Sovjetskom Savezu, šah je tada bio i politika, zar ne?
Viktor Korčnoj:
Da, naravno. Zato, kad se završio moj meč s Karpovom na Filipinima 1978. godine, napisao sam knjigu koju sam nazvao Antišah. Objavljena je na mnogim jezicima. „Antišah“ je značio – protiv sovjetskog sistema, jer je sovjetska vlast pravila politiku od svega, pa i od šahovske borbe.
Dmitrij Gordon:
Kao i mnogi velemajstori tog vremena, bili ste član Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Ali razlikovali ste se od drugih – bili ste vrlo otvoreni, direktni, imali ste izražen osjećaj za pravdu. To vam sigurno nije pomoglo, naprotiv, vjerovatno vam je odmoglo. Kada ste prvi put osjetili da vam je u Sovjetskom Savezu loše?
Viktor Korčnoj:
To je istina. Taj osjećaj sam prvi put imao 1975. godine. Tada je reprezentacija Sovjetskog Saveza igrala u Zapadnoj Njemačkoj na Evropskom ekipnom prvenstvu. Poslije turnira velemajstori su odlazili po raznim gradovima da zarade nešto novca. Ja sam zajedno s velemajstorom Jefimom Gellerom otišao u jedan mali grad.
Tamo nas je dočekao čovjek koji je govorio ruski. Pitao sam ga kako to da zna naš jezik, a on je rekao da ga je naučio slušajući radio. Razgovarali smo prijatno, popili čaj. On je zatim izgovorio nekoliko riječi na engleskom – Geller nije znao engleski, nije reagovao. Onda se obratio meni i na engleskom mi predložio da ostanem u Njemačkoj. Obećao je pomoć.
To je bila 1965. godina. Ja sam tada taj prijedlog ljubazno odbio.
(Nastaviće se)