Karolina Mellen –Inače takođe mi je rečeno da ste mnogo muka zadavali Spaskom, da mu nikada nije bilo lako kad je igrao sa Vama.
Ljubomir Ljubojević- Uvek se dogodi da neko nekom kao protivnik ne leži u smislu stila igre. Postoje drugi igrači koji su meni zadavali mnogo muka. To je uvek tako, sve je okrenuto od jednog do drugog, zahvaljujući sklopu zičnosti koja su drugačije. Jedna druga ne leži u nekom određenom trenutku, na nekom određenom polju. Ne mora to znači na svakom polju.
Karolina Mellen –Čujem Vas ovih dana, govorite i na engleskom, španskom naravno, i na ruskom.
Ljubomir Ljubojević- Da, ali jezik je jedna stvar… Sve ono što sam učio i znam, to sad jako malo znam. Prema tome, voleo bih da govorim samo jedan jezik, dobro, kako treba, pa bih onda, verovatno, bio srećniji. Ovako, govoriš od svega po malo pa tek onda vidiš koliko malo znaš. Pogotovo kada se čovjek upozna sa još literarnim jezikom, koji je daleko bogatiji i nije ono svakodnevno. Tako da, moja želja je ako mogu da znam malo više, mislim u pogledu svega ono što ja volim, mislim da se sve strašno širi, da postaje jako komplikovano.
Bolje bi bilo da, ovaj, da se orijentiše čovek na jednu stvar. Onaj ko se bavi jednom profesijom, da bude šahista, recimo, ja smatram da ima jako mnogo smisla da se samo posveti čovek tome i da bude, prvak sveta ako može, ali da da sve od sebe.
Ja nisam nikad bio u mogućnosti da celog sebe, apsolutno, stoprocenata predam samo šahu. I naravno, postoji neka pravda u životu, to se vraća. Oni koji su dali sebe, oni su, mnogi verovatno uspeli u tom trenutku.
Karolina Mellen- Pa koja su bila vaša druga interesovanja?
Ljubomir Ljubojević – Pa ne znam, interesovanja sam raznih imao, ali hoću reći, šah je bilo najjače interesovanje koje sam imao, to je sigurno, zato sam i ostao u šahu. Ali ovde se sad ne radi samo o širini drugih interesovanja, nego se radi onome koliko čovek dnevno vremena provede samo na šahu i misleći o šahu i igrajući šah. Fišer je to radio 24 sata dnevno, recimo, Kasparov isto, Karpov možda 20 sati dnevno. Kad govorim, čak uzimam tu, vreme sna kroz koje su ljudi prolazili jer se vrlo često događa da je čovjek i u snu prisutan u onome nešto radi. Hoću reći da se i velike ideje rađaju u snu. U podsvesti. Da se neki put, znam do se događalo I Fišeru stalno imao šah pod jastukom. Usred noći bi se probudio, sinula bi neka ideje u podsvesti, u snu. I radio je da vidi da li je to ispravno.
Događalo se vrlo često da su to bile najgenijalnije zamišljene ideje. Prema tome ljudska podsvest je tako, bezgranična. I ja o tome govorim, o tom sto procentnom angažovanju na jednom polju. Mislim da se tu rezultati vide. Mislim da ima smisla angažovati se u tom pogledu. Mnogi ljudi smatraju, ne, to je suviše velika ograničenost i tako dalje, ali ja mislim da ima velikog smisla ograničiti, baš kanalizovati, da se tako izrazim, usmeriti se samo na to jedno polje, da bi se tamo pokušalo stvoriti maksimalan rezultat, maksimalan domet. Ima logike. Ali mislim da bi time trebalo da se bave neki stručnjaci koji će tačno znati od koga može da se očekuje, recimo, taj kranji domet, kao maksimalan domet, gde bi mogao da bude.
Mogli bi da postoje neke vrste stručnjaka pri tim, sportskim organizacijama, radnim organizacijama i tako se zna. Obično su to neki iskusni ljudi koji imaju iskustva i moraju da budu i dobri psiholozi, dobri pedagozi, sve. Da bi mogli da ocene. To su vrlo nezahvalne ocene, znaš to, neki put se nekom uništi iluzija koju čovjek ima u životu.
Mnoge ljude pokreću iluzije, odnosno nada. Ona je veliki pokretač prema tome čovek mora biti obazriv kome će šta reći i tako. Mislim nije uopšte lako. Mi pričamo, sklop jednogdruštva je vrlo kompleksan i komplikovan. Mislim, mora da se gradi milimetar po milimetar. Ne može da se ide kilometarskim koracima napred, da se zapostavlja ono što smo prošli. Posle kažemo: “Uh, pa kako smo zaboravili to?” Pa naravno, jer smo išli suviše brzo.
Dobro, ja u principu imam dobre odnose sa svim tim sportistima koji su u Španiji, koje sam upoznao, i, uglavnom, mislim da su to dobri odnosi. Međutim, kako će oni misliti ovako na nekom privatnom planu, zbog svega ovoga što se dogodilo, ne znam, nisam imao prilike da razgovaramo o tome zbog različitih situacija u kojoj smo se nalazili. Međutim, imam utisak, bez obzira ako nisam razgovarao, siguran sam da, u stvari, svi imaju isto osećanje u sebi, to je da strašno žale za svemu onom što se dogodilo. Da je njima, svima strašno žao, strašno krivo, da nije smelo nikada da dođe do toga.
Naravno, neki će možda teretiti jednu stranu, drugi će teretiti drugu stranu, da je više kriva, međutim, to je sad manje važno, ko je sad kriv koliko i zašto i kako. Ono što je najvažnije da se to dogodilo, da je učinjeno što je učinjeno i sad trebamo samo da gledamo šta da radimo, da bi smo sve to doveli u normalne odnose.
Karolina Mellen- A da li ste vi možda doživjeli nekakav drugačiji tretman?
Ljubomir Ljubojević -Mislim, bio je problem u početku kad su sankcije stupile na snagu svi oni koji su prestavljali ovu, da kažem, malu Jugoslaviju, imali su dosta teškoća koje su se izražavale, mislim, jednostavno ne pozivima, zabranom igranja, zabranom nastupa. Čak je došlo je do blokade bankovnih računa.
Bilo je tu dosta problem. Ali to su posledice onoga svega što se dogodilo naizbežno. Neizbežno to je došlo tako zbog međunarodne zajednice koja je odlučila da nas kazni na neki način.
Karolina Mellen- No to je sad za nama.
Ljubomir Ljubojević -Pa dobro, jako je bila dobra vest za vreme ovog turnira da se uspelo da se nađe neki zajednički jezik među ljudima koji su uvek imali toliko različitih mišljenja među sobom da nađu neku vrstu dogovora koja je, eto, kažem, ne mala, nego velika nada, rekao bih da će se nešto ipak rešiti na kraju.
Kraj