Karolina Mellen- Meni rekoše oni koji se sećaju 1975. da kada je Karpov postao svetski prvak, rekao je da ste mu najveći konkurenti Vi i Henrike Meking.
Ljubomir Ljubojević –Pa dobro, ne znam, ja mu nikada nisam bio konkurent. To je jasno. nikada nisam bio ni kandidat za prvaka sveta. Da, ja sam važio u tim krugovima, novinarskim krugovima, u krugovima poznavalaca šaha, kao jedan od potencijalnih kandidata. Ali to je toliko široko nekako, da se ne može reći… Imao sam dobrih rezultata, pokazivao sam talenat, ali ne bih rekao da sam ikada imao materijal za prvaka sveta. Nikada. Ja sam jednostavno igrao šah i voleo ga i nije strašno… Mislim, i ako čovjek ne postane prvak sveta, da nije promašio i nije strašno. Ne mogu svi da budu prvaci sveta.
Karolina Mellen-Ali ste zato pobeđivali na sigurno desetak najjačih svetskih turnira.
Ljubomir Ljubojević –Dobro, da, sve je to u redu. Ali mislim, kao cilj, sama kulminacija, bavljenja jednom profesijom, da se postane najbolji, da se nešto tako izrazi u nekom imenu, kao prvak sveta predstavlja, naravno, izazov za one koji imaju ambiciju. Ja, nažalost, tu ambiciju nikad nisam imao smatrujući da, za mene ona nije važna toliko. Znači, da život jednog čovjeka ne mora da bude ispunjen samo sa tom ambicijom.
Mislim da je mnogo važnije imati nešto drugo.
Karolina Mellen -Za vas važi da ste kreativac i uopšte čovjek inspiracije i da ste rekli čak jednom, da kad nemate inspiraciju, da se osjećate kao pekar?
Ljubomir Ljubojević -Da, mislim, ja bih želeo da imam neprekridnu mogućnost kreiranja celog života, ali to je, nažalost, nemoguće. Neki put se događa, čovek mora da igra partiju i turnir u trenutku kada je indisponiran. Nije ni dobre volje, možda ni dobrog zdravlja, ni pozitivnih emocija, nema dobru intuiciju. Sve je nekako teško i onda dolazi do padova. U meni su se ti padovi više odgledali zbog toga zato što, možda sam nisam radio na tome da mi se sve to ne odražava toliko na igru i na moj stil. Ali sam smatrao šta se može, drugi možda rade više na tome, pa su uspeli da zanemare taj subjektivni uticaj na ličnost čovjeka spoljnjih faktora. I oni mogu, verovatno, do proizvode bolje rezultate na neke duge staze baš zbog toga. To je lako moguće. Ja nisam bio spreman da, odnosno nisam mogao, jednostavno, to je u meni, nisam mogao da se otmem onome što jeste.
Da sam imao možda bolju vrstu škole, da sam imao nekoga ko će me naučiti od malena da se osećam onako kako treba da se osećam, jači u tom smislu verujem da bih bio bolji, ali ne bih voleo da budem drugačiji.
Karolin Mellen- Pa za vas važi da ste emotivac, to znači da nije dobra osobina ni u životu biti emotivac, a ni u šahu?
Ljubomir Ljubojević– Ja ne kažem da nije dobro, zašto? Mislim ne treba nekontrolisano, emotivno, prihvatati situacije neki put van svih mogućih okvira. Ali, mislim da je dobro biti čovjek emotivan, da preživljava ono što preživljava.
Karolin Mellen- Dobro je za okolinu, ali ne za njega.
Ljubomir Ljubojević -Ne, mislim da je dobro, dobro je i za njega. Zašto, bar će se osećati živim, naučiće nešto više, bar će saznati nešto više o sebi i o situacijima u kojima se nalazi, kroz koje je prošao, u kojima je reagovao na određeni način. Mislim da je jako pozitivno što je tako.
Karolin Mellen- A šta Vi mislite o situaciji u našem šahu, obzirom da smo mi dugo bili druga svjetska sila, maltene, posle Sovjetskog saveza. Eto, mnogi šahisti igraju pod tuđom zastavom, na primer, Miladinović praktično igra za Grčku. Šta mislite uopšte o toj situaciji trenutno?
Ljubomir Ljubojević – Mislim da mi kao zemlja šaha, sa duboko ukorenjenom tradicijom šaha, imamo, bez obzira na sve što se dogodilo, da smo zgubili veliki broj, vodećih šahista, pošto su mnogi pripadali, da kažem, drugim bivšim republikama. Imamo veliki broj talenata ipak koji su u stanju da za neko vreme doknade tu prazninu koja je nastala. Mislim da će se u neko dogledno vreme već pokazati da mi možemo da se vratimo na neke pozicije, ne bih rekao baš na drugo mesto, ali na visoke pozicije svjetskog šaha. Zato što u ovom narodu postoji veliki broj talenata i samo je sada jako važno, mislim, da treba dođi do preobražaja svega, pošto je došlo do preobražaju svega, preobražaja u šahovskoj organizaciji. Da se napravi, da kažem tako, nekako ekspeditivniji način lansiranja tih mladih ljudi u orbitu, da im se daje šansa odmalena, da im se daje u određenim godinama, da im se daje već mogućnost da se kale. I ne samo to, da im se obezbedi jedna stručna pomoć koja će moći da se zabavi njihovim razvojem na neki način. Mislim da talenata ima, samo moraju ga se sagrade, da sazru kao ličnosti. Problem Miladinovića, ne bih rekao da je mnogo težak. Ja mislim da je on velo talentovan, bio je omladinski prvak sveta, međutim nije dovoljno našao sebe, nije još uvek možda dovoljno sazreo i tako da nađe, a možda na tom putu nije imao nekoga ko će ga usmeriti da bolje sazri što je isto lako moguće. Prema tome so su sve nedostaci koje smo mi imali. Ne bih želeo da se na mlađim generacijama ponove ti nedostaci recimo iz prethodnih generacija, jer će se to osetiti na njihovim karijerama i na svemu onome što su zamislili, ako žele da se bave ovom profesijom.
(Uskoro nastavak)