7. avgust 2025.
Karolina Mellen – Da li je to što živite u Španiji sticaj okolnosti ili je Španija po vašem mišljenju zemlju u kojoj se može dobro živeti?
Ljubomir Ljubojević –Pa na neki način je sticaj okolnosti ipak, zato što zahvaljujući šahu sam dospeo u Španiju. Daleke 1971. godine, januara, meseca, sećam se da sam prvi put upoznao tu zemlju. Još je bio tada Franko živ, kada sam ovaj prvi put upoznao tu zemlju. Bila su vremena kada je bilo teško uspostaviti diplomatske odnose između Jugoslavije i Španije u to vreme i sećam se da sam bio čak i malo uplašen kad sam trebao da idem na taj šahovski turnir u Malagu, 1971. godine, januara, meseca. Međutim, po samom dolasku u tu zemlju, ja sam prijatno bio iznenađen neverovatnom sličnošću mentaliteta ljudi, da tako kažem mediteranskog mentaliteta, ljudi koji su vrlo topli, gostoprimljivi, imaju nečeg zajedničkog sa nama, čak nam i liče dosta, možda su samo rastom manji od nas, ali su vrlo temperamentni, imaju načina da sklope bar poznanstvo, tako da kažem, pošto u prijateljstvo neću da ulazim nešto dublje, vrlo brzo se nametnu zapravo svojom neposrednošću. Kada sam shvatio da je takav mentalitet nešto što me činilo da se osećam dobro. Čovek obično u tim godinama, kada je mlad, on ne zna zbog čega se neke stvari događaju, ali se one događaju, tako i tako. I onda nije svestan kakve će njegove reakcije biti, već sve prima da se tako izrazim, vrlo spontano i vrlo pristrasno, zato što imam utisak da u tim situacijama, onako kako se osećaš, tako ti diktiraju, šta ja znam, ti unutrašnji impulsi, unutrašnje osjećanje. I meni se tako dogodilo da sam išao na turnir koji je trajao dve nedelje, a ostao sam tri i po meseca, te prve godine i prvi put.
I onda sam shvatio, odjedanput sam imao, neverojatno da se toga dobro osjećam, da sam imao intuiciju, da ću za tu zemlju biti nekako vezan, ceo život. To je vrlo čudno, zato što smo slušali mnoge priče, čitali smo u mnogim knjigama i tako dalje, međutim, pravih informacija o toj zemlji, onda kada smo čitali udžbenike u školi, bar u mojoj generaciji, nije se znalo zbog različitosti političkih sistema koji su vladali tamo. I onda je bilo sasvim logično da moje iznenađenje bude veliko, kada sam ishvatio se tamo jako dobro osećam, iako je politički režim bio drugačiji, naučili su me da nije dobar. Prema tome, mislim da ljudi čine ono što je osnovno u jednoj zemlji, ne bih rekao ni da je politika čini i tako dalje. Ljudi su sami nosioci svega onoga što treba da bude karakteristika svakog prostora. I tako je od tih prvih dana…Stekao sam veliki broj prijatelja sa kojima sam i danas jako dobar. Upoznao sam veliki broj ljudi koji su tamo imali određene, da kažem, kulturne pozicije, književnika, puno pevača, raznih i tako dalje, koji su ujedno voleli šah i to je bio neki most koji smo mogli da se približimo. Razgovarali smo i o španskom građanskom ratu, toga sam dobro sećam, razgovarali smo i o politici u to vreme.
Razgovarali smo o mnogim stvarima. Naravno da sam bio mladi, dosta neiskusan, tako da ne verujem da sam bio u stanju da vodim neke dublje razgovore tada, ali sam skupljao informacije, ono što su mi je govorili i znao sam da su bile dragocene te informacije, jer su se posle u daljem toku života pokazale kao vrlo važne, rekao bih, istinite, čak za razvoj na našem Balkanu ovde.
Karolina Mellen -Obzirom na to da ste vi proputali ceo svet, da li postoji neka druga zemlja u kojoj biste isto mogli da živite?
Ljubomir Ljubojević –Ja sam oduvek strašno voleo Daleki istok. Ne znam da li je to zbog neke misterije koja vlada na Dalekom istoku, odnosno za nas -pošto nam je sve nepoznato, ljudi drugačije izgledaju i tako. Ali Daleki istok je u meni proizvodio jedno specijalno osećanje, a to je da Daleki istok poseduje jednu vrstu specijalnog duševnog mira. Ja se sećam kad sam se prvi put upoznao sa Dalekim istokom 1983. godine, dobio sam utisak kada sam se vraćao u Evropu, kako je Evropa u stvari vrlo hladna, nekako tužna. Imao sam utisak kao da nešto u meni samo plače zbog toga što sam se vraćao za Dalekog istoka. Ali tamo je život drugačiji, tamo su velike razlike, recimo da kažem socijalne. Postoji puno bogatih i siromašnih, ali u jedno sam sam siguran: ljudi tamo, imam utisak, možda objektivno se ne rađuju srećni, ali sam siguran da umiru srećni. To je već jedan veliki napredak u samom kvalitetu života. Ljudi ne žive možda pod onim standardima kojima bi zapadna civilizacija, odnosno evropska civilizacija, trebala da ih svrsta. Oni žive pod vedrim nebom, kupaju se na kiši, imaju dovoljno hrane na drveću, zato je što je takva klima. A mi mislimo da je standard života, ako budemo imali dobar stan, koji je zagrejan, za naše uslove jeste, ali za njih nisu. Trebali bi da važe sasvim drugi parametri.
Znači treba gledati ljude onako kako se oni osećaju ono što u stvari daju životu i što od života uzimaju. Zato je, u principu sam strašno voleo Daleki istok. I jako sam voleo Japan, jedna od retkih zemalja koja je prouzrokovala iz, verovatno zbog visokog stupnja civilizacije, ali i zbog toga što nosi u sebi jednu strašnu tradiciju koja se provlači kroz svakodnevni život tog naroda. Mislim, tih godine Japan nije bila toliko jaka ekonomska sila, tako da kažem. Ja se sećam, Japan je tek osamdeset I nekih godina postao pravi, napravio ekonomski bum koji je danas maltene svrstavao najbogatiju zemlju sveta. Ali tih tih godina nije bio takav. Japan je bio kontroverzan, nije se znalo kojom će linijom ići.
Postojao je veliki otpor u unutrašnjosti zemlje za, da se tako kažem, život poistoveti sa zapadnom civilizacijom. Mnogi su se tome opirali, želeći da se očuvaju svoje tradicije. Drugi su opet bili za to da se Japan ne udaljava od sveta, nego da se približi, da se živi na način koji je bliži, da tako kažem, standardima zapadnevrpske civilizacije, uopšte mislim zapadne civilizacije, tako se razume. Međutim, njihove vrednosti su ostale, po meni, neprikosnovane. Bez obzira koliko su se približili u načinu odevanja, u načinu života, tako da kažem, mislim da su njihove tradicije i način razmišljanja, ostao nekako veran onome što su uvek, mislim, vekovima nosili.
To je taj njihov neki specijalan pečat njihovom duhovnom razvoju. I sam narod, bez obzira koliko poprimaju sazapada sve, mislim da će se baš zbog identiteta njihove nacija i svega zadržati u taj star način, pristupa.
(Uskoro nastavak)