5.mart 2025.
O Daniilu Dubovu je napisano i rečeno mnogo toga. Dovoljno je samo pogledati naslove! Dubov šokira… Dubov pati… Dubov uništava protivnika… Dubov igra kao zvijer… I, kao šlag na tortu – „Skandalozni šah“! Velemajstoru nije strana ni samoironija, krajnje je otvoren i iskren u svojim izjavama o šahu, protivnicima, FIDE-u i mnogim drugim temama. Pravo novinarsko otkriće – i to ne samo za šahovske novinare. Njegova sposobnost da suptilno (ali bez uvrede) „bocne“ poznatog šahistu, da ponudi kontroverznu ocjenu prošlih i sadašnjih događaja u šahovskom svijetu, i da, naravno, izazove zgražanje – čini ga jedinstvenim. Takvih likova danas ima na prste da ih izbrojiš! A uz to, priča i strimuje, i svaka njegova iskrena objava u našoj „jutjub“ eri postaje događaj! Ukratko, može vam se sviđati ili ne, možete ga voljeti ili ne, ali nikoga ne ostavlja ravnodušnim!
Daniile, prezime Dubov bilo je poznato sovjetskim ljubiteljima šaha još 70-ih godina… Koliko ste bili bliski s djedom? Koliko ste često razgovarali o šahu? O njegovom sistemu računanja rejtinga?
Daniil Dubov: Odnos nam je bio dobar. Ali nismo živjeli blizu jedan drugog. Nekoliko puta godišnje dolazio je kod nas kući i tada smo se družili. Viđali smo se na turnirima, često je bio sudija na onim turnirima na kojima sam igrao. Ali, naravno, nije bio onaj tip djeda koji bi me, recimo, vodio na fudbal ili dolazio po mene posle treninga. Takav mi je bio drugi djed, kojeg sam jako volio. Ali što se šaha tiče, uvijek je bio spreman da pomogne. Zahvaljujući njemu, više puta su mi pronalazili trenere.
Zajedno sa djedom
Daniile, o sistemu rejtinga nikada konkretno niste razgovarali s njim?
Daniil Dubov: Nikada ga nismo konkretno analizirali. Jednostavno mi je rekao da je njegov sistem bolji od postojećeg, i s vremenom sam shvatio da je to zaista tačno. Ali dok smo razgovarali, matematika me nije zanimala – ni tada, a ni sada previše, iako, naravno, nešto znam. Ipak, škola mi je bila dobra, ali tada mi nije bilo interesantno da se bavim nijansama rejting sistema.
Ali taj sistem je u to vrijeme bio pravi inovativni iskorak! Kada ga je vaš djed počeo uvoditi, FIDE je računala rejtinge jednom godišnje, a on je uspijevao da objavi „osvježenu“ listu oko šest puta godišnje.
Daniil Dubov: Da, sjećam se, uvijek je imao posebne sveske sa sobom i mogao mi je pokazati kako mi se rejting mijenjao. Najsmješnije od svega – i to malo ljudi zna – jeste da je zapravo program za njegov sistem obračuna rejtinga napisala moja baka! Baka s očeve strane, dakle njegova žena, radila je na računarima. Moram provjeriti detalje, ali koliko znam, djed joj je jednostavno rekao da to treba da uradi – i ona je napisala program! Nikada me to detaljno nije zanimalo, ali mislim da je baš tako bilo – uz pomoć bake i prastare računarske tehnologije.
Profesionalni fudbaleri, hokejaši, klizači i ostali sportisti generalno pripadaju industriji zabave. Njih prate milioni gledalaca. Da li se slažete?
Daniil Dubov: U globalnom smislu, vjerovatno da.
Možemo li u tu grupu ubrojati i šahiste? Prisjetimo se Botvinikovih riječi – njegov naučni mentor mu je nakon meča s Florom rekao nešto slično.
Daniil Dubov: Trenutno, po mom mišljenju, nažalost, ne.
A šta je s prvenstvima u rapidu i blicu? Njih prati mnogo ljudi…
Daniil Dubov: Gledaju ih mnogi, ali mi od toga nemamo ni centa. Moje riječi sada možete shvatiti kao javni apel ljubiteljima šaha. Može vam se nešto sviđati ili ne, možete pričati o kratkim remijima koliko hoćete. Ali čim počnete kupovati karte za turnire i mi od toga dobijemo barem jedan procenat, vi, gledaoci, bićete „gazde na balu“. Ako šahovski fanovi kupuju ulaznice – onda imaju potpuno pravo da nešto zahtijevaju. Ako želite da ne bude brzih remija – u redu. Ako želite da igramo Fišerov šah ili nešto drugo – možemo razgovarati.
Ali kada mi obični navijači počnu prigovarati zbog kratkih remija na Svjetskom prvenstvu… Moram im reći: „Ljudi, ja nemam obavezu da vas zabavljam! Niko mi nije platio za to. Ovo je sport, meni treba ta medalja! Borim se za nagradu i nemam razloga da se time bavim.“ Možda bih i volio da mogu drugačije. Na primjer, u komercijalnim turnirima igram sasvim drugačije.
Kad se pojavio Magnus Tour i igrali smo online, shvatao sam ga kao egzibicioni turnir. Naravno, htio sam igrati dobro, ali prvenstveno sam smatrao da zabavljamo ljude. I plaćali su nas dobro, jer su prava za prenos bila prodata, a mnogi su to pratili. U takvim okolnostima mi je bilo potpuno apsurdno igrati remi u „Berlinu“ nakon 1. De4, Dd4 – igrao sam otvoreno, čak i ako bi to bilo na štetu rezultata. Jer su ljudi da gledaju, rejting se nije računao, a meni su platili – idealni uslovi za egzibicioni turnir!
Ali takvih turnira je malo. Ako želite da nas smatrate klovnovima koji treba da vas zabavljaju – nemam ništa protiv. Ali onda platite bar po dolar svaki! A dok toga nema, ne vidim razlog da igramo manje kratkih remija, kad nam je često potreban odmor da bismo bolje igrali sljedeću partiju.
(Uskoro nastavak)