62. nastavak
Za ovaj meč, imao sam u svom timu Radeka, Leka i dvojicu indijskih igrača, Sandipana Chandu i K. Sasikirana. Oni su smislili sjajne varijante koje su se pokazale u mojih prvih šest partija protiv Carlsena. Kada gledam unazad, čini se da sam se mučio da obradim količinu informacija koje su nastajale.
Iako sam imao četiri sekundanta u prethodna tri svjetska prvenstva, Nielsen je uvijek bio taj koji bi organizovao sve informacije koje su mi se prenosile i bio bi taj koji me je informisao. To je funkcionisalo mnogo bolje nego kad imam četvoricu ljudi koji jedan drugog nadglasavaju i zatrpavaju me idejama.
Carlsen je bio nervozan i izvan svog ritma u prvoj partiji. Lako sam izjednačio i složili smo se na remi. U drugoj partiji odigrao je otvaranje Caro-Kann, što je bilo neobično za njega. Bio bih presretan da igram to otvaranje, a zapravo ga uopšte nisam očekivao baš zbog tog razloga. Radili smo na nekim interesantnim varijantama, ali u tom trenutku nisam mogao da se sjetim detalja. Odlučio sam da bi bilo sigurnije da izbjegnem glavnu varijantu i odlučio se za sporednu. Partija se brzo ‘ugasila’, a s remijem sam izgubio inicijativu koju sam stekao u prvoj partiji.
Moja strategija čekanja i promatranja zapravo je išla u prilog Carlsenu zbog njegovog stila. Trebao sam biti taj koji će pritisnuti i pokrenuti napad, umjesto što sam oklijevao, dopuštajući mu da preuzme kontrolu nad bilo kojom inicijativom koju bih mogao imati.
Iako je treća partija bila bolja, imao sam blago pesimistički stav, ne zato što nisam znao da sam bolji, već zato što mi pozicija u igri nije odgovarala. U sledećoj partiji osjećao sam da sam posljednji put u meču učinio nešto razmjerno pohvalno. Napravio sam grešku u otvaranju i zatim bio blizu poraza, ali sam fantastično odbranio svoju poziciju i na kraju remizirao partiju. Odmah nakon toga došao je dan odmora. Trebala je to biti savršena prilika za mene da se vratim, smatrajući da su prve četiri partije završene i da počinjem iz početka.
Ali Carlsen je već imao dobru strategiju.
U petoj partiji, izbjegao je borbu u otvaranju čim sam napravio svoje početne poteze. Nisam precizno računao i možda sam malo previše podcijenio svoje resurse, dolazeći vrlo blizu remija. Da sam remizirao tu partiju, meč bi se za mene odvijao glatko. Ali nekako mi je remi stalno izmicao. Dolazio bih veoma blizu, a onda bi odjednom izgledalo da je van dosega – a u jednom trenutku, u završnici sa topom i pješakom, tokom tri poteza, remi mi je potpuno izmakao. Desilo se to nevjerovatnom brzinom i nakon toga je Carlsen iznenada postao samouvjeren. Njegov govor tijela se promijenio. Mislim da sam duboko u sebi tada znao da je gotovo. Čudo koje se dogodilo protiv Gelfanda neće se ponoviti protiv Carlsena, a jednostavno nisam mogao vidjeti šta još mogu da uradim. Morao sam da predam partiju.
U šestoj partiji, suočio sam se s istim problemom. Nisam imao nikakve planove protiv Berlinske odbrane. Nije bilo više Caro-Kanna na vidiku, i prigovarao sam sebi što sam propustio priliku da to iskoristim u drugoj partiji. Trebao sam se tada potruditi do kraja. Iz izjednačene pozicije, takođe sam izgubio šestu partiju. Press konferencija posle partije bila je iscrpljujuća. Jedan novinar me pitao šta sam mislio pod „trudiću se da igram najbolje što mogu“ u sledećim partijama, i morao sam izdržati blago iritantno, ali uljudno pitanje zbog njegovih engleskim jezičkim sposobnostima. Sreo sam tog čovjeka nekoliko godina kasnije u Dohi, i obojica smo se pretvarali da se ne sjećamo incidenta.
(Nastaviće se)